Нада Савковић

Боравак Доситеја Обрадовића у Трсту

(од лета 1802. до 13/25. јуна 1806)

Пре доласка у Београд у августу 1807. године, Доситеј Обрадовић је од лета 1802. до 13/25. јуна 1806. године боравио у Трсту. Два пута је већ био посетио овај град, био је у пролазу пред крај 1771. а у јесен 1779. године остао је ту неколико месеци. Доситеј у Трст стиже на врхунцу славе и у позним годинама (имао је 63 године); са свих страна где су живели Срби стизале су му похвале, сматрали су га српским Сократом. Надао се да ће овог пута у Трсту имати више среће и да ће поред посла, који ће му омогућити да пише, наћи и мецене за издавање својих књига. Он у писму епископу Мојсеју Миоковићу1, тада архимандриту, објашњава своје намере због којих се обрео у Трсту: „Ја желим, ако јошт које време будем на земљи, мени најдрагоценије потомков наших воспоминаније јошт боље заслужити. Зато и намеравам, по идућем августу у Венецију прећи и ту јоште што издавати“. 2 Својим образовањем, мудрошћу, човекољубљем, племенитошћу и дружељубивошћу остављао је снажан утисак не само на своје сународнике, него и на странце. Јован Скерлић предочава да је руски слависта Андреј Кајсаров, који га је упознао у Трсту 1805. године, написао: „То није обичан човек“. 3 Андра Гавриловић подсећа да је ту провео четири угодне и веселе године живота, окружен пријатељима и поштоваоцима, као и да је био у релативно српском окружењу. 4
Када је Доситеј 1802. стигао Трст у граду је живело 85 српских породица, са 309 лица, које су биле чланови Српске православне општине. 5 Божидар Ковачевић, пак, наводи да је тада у граду, који је без предграђа имао око 33.000 становника, живело око осамсто Срба, највише Бокеља, Херцеговаца, Личана и Крајишника из Книна; било је доста радника, слуга, калфи и занатлија, али и моћних трговаца који су припадали привредно најјачем слоју. 6 Павле Соларић у свом Землеописанију (1804) каже да је Трст „славни и важни купечески град“ 7 у којем живи 32.676 житеља, да у њему годишње пристаје 500 великих и преко 6000 обичних трговачких бродова и да је особита, слободна лука, једино пристаниште од важности, да има „3 римске церкве, 4 монастира, 1 церкву и 1 капелу сербску, 1 церкву греческу, арменску, такођер едну евангелическо-лутеранску“. 8 Историчар Фабио Кузин је писао да је Трст од средине XVIII до средине XIX столећа био „космополитски град“. 9 Већина становника је као главни језик за споразумевање и пословање користила италијански језик, који се сматрао језиком поморства и трговине у насељима на јадранској обали и Леванту. Оваква атмосфера свакако је годила Доситејевој отвореној природи, који је људе поштовао без обзира на порекло, веру или нацију.

Трст је град са дугом традицијом, некада је ту постојала илирско-келтска насеобина Тергесте. На старовенетском реч tergeste је значила трговачки град; terg=трговина, este=град. У XVIII столећу град је доживео убрзан развој, првенствено захваљујући процвату своје луке, која је крајем столећа постала центар привредног живота града. Развитку луке је допринело неколико околности: политичка и привредна декаденција Млетачке републике, прогресиван привредни развој тршћанског залеђа, побољшавање саобраћајне инфраструктуре и, наравно, политика Хабзбурговаца. Град је од 1382. до 1918. године, са изузетком три Наполеонове окупације,  био под аустријском, односно од 1867. под аустроугарском влашћу. Прва француска окупација била је од 23. марта до 24. маја 1797, трајала је, кажу Тршћани, таман толико да се испразни градска каса,  друга је била од новембра 1805. до марта 1807, а трећа, најтежа, од маја 1809. до новембра 1813. године. Иако је доживео три француске окупације, које су биле веома тешке, Трст је показао своју виталност. Аустријанци су га као слободну луку обновили 1813, што је утицало на брз опоравак града.

Цар Карло VI је сматрао да је за просперитет аустријског царства важан развој организоване трговине, поготову поморске, као и да је баш Трст место погодно за остваривање таквих планова. Зато је 1716. побољшао приступ луки, а следеће године је донео Патент о трговини којим су прокламоване слободна пловидба по Јадрану, заштита и гаранција бродовима под царском заставом, као и могућност да се као гусари третирају сви који спречавају пловидбу. Он је 1718. потписао мир са Високом Портом, односно турском владом, о слободној пловидби и трговини; следеће, 1719. године Трст је прокламован за слободну луку. Ослобађање робе од царина почело је да привлачи многобројне стране трговце: Немце, Грке, Јевреје и, наравно, Словене са окупираних млетачких и турских територија, међу којима и Србе, који се ту трајно настањују од 1736. године. 10 Срби, односно како су их овде звали Илирци, долазили су из Херцеговине, Боке Которске, Босне, Лике..., убрзо по настањивању укључују се у елитне друштвене слојеве града. Први доктор медицине Србин, Никола Николић, дошао је у град из Сарајева, како се претпоставља 1775. године. Досељавање различитих нација утицало је да град поприми оно што му и данас приписују – мултиетнички потенцијал. Карло VI је 19. новембра 1725. године Трсту одобрио нове повластице, што је дало нов подстицај напредовању трговине.
Марија Терезија, кћерка Карла VI, наставила је да подржава развитак Трста као лучког, трговачког центра Империје, који је био привредно окренут ка дунавског регији. Коначно, 27. априла 1769. Трст је проглашен „слободним поморским градом“, због чега је ослобађање од царина важило за цео град, а не само за луку. Последњих година XVIII столећа Трст је постао политички аутономан, имао је гувернера, статуте и законе, које је аустријска влада посебно урадила; он је био најважнија лука Беча. Захваљујући Повељи о привилегијама, донетој 20. фебруара 1751, 11 Тршћани различитих вероисповести имали су могућност да имају своје богомоље и слободно исповедају сопствену религију и пре издавања Патента о толеранцији 1781. године, којим се у Царевини прокламовала верска равноправност и омогућавала и некатолицима слобода вероисповести. Прва црква Светог Спиридона намењена „неуједињеним Источним Грцима“, која се налазила на истом месту где и постојећи монументални српски храм који може да прими 1600 верника, саграђена је 1753. године уз, између осталог, и новчану помоћ царице Марије Терезије. 12 Јевреји, који се помињу у једном документу из 1236. године, од 1684. до 1785. морали су да живе у оквиру гета, где су имали и синагогу.

За трговачки миље града био је карактеристичан језички, културни и религиозни плурализам, о чему сведочи и захтев директора Берзе и заступника грађанског кора из 1776. године у којем се тражи да се учење, како су то они говорили, илирског језика уведе у народне школе. 13 Тај захтев је био одраз прагматизма,  јер се желело да се омогуће добри трговачки односи са земљама јадранске регије. Марко Дого предочава да је Доситеј у Трсту преводио трговачке списе, наводи да је у децембру 1805. године превео уговор Јована и Димитрија Ћирковића са „lingua slavona“ на „пословни језик“ Слободне луке, односно на италијански (тршћански дијалекат) да би се оверио у Трговачком суду. 14 Да је превод био веран оригиналу потврдио је Вићентије Ракић, који је за пароха српске цркве Св. Спиридон постављен 1798. године. Срби су у Трсту 1782. основали и своју школу, која је од 1. јануара 1792. радила с правом јавности; уз краће прекиде, ради и данас. Школске 1807/08. године школу је похађало четрдесетак ученика, дечака и девојчица узраста од 4 до 12 година. 15 Неуобичајено је да је у оно време радила мешовита школа. У време када је Доситеј боравио у Трсту тамо је био и Јоаким Вујић, који је радио као приватни, кућни учитељ у кући богатог трговца Антонија Квекића. Од писаца Доситеј је највише контактирао са Павлом Соларићем, Вићентијем Ракићем и Атанасијем Стојковићем.

Из Доситејеве преписке 16 сазнајемо да је редовно читао новине на немачком и француском језику, имао је прилике да у тршћанским кафанама чита и италијанске новине. Могао је да прати шта се дешава са устаницима захваљујући листу Osservatore Triestino који је готово свакодневно објављивао дописе из Земуна о борбама Срба у току Првог српког устанака, 17 као и бечком Moniteur-у и другим листовима. Под утиском тих извештаја трудио се да подстакне сабраћу да се шаље помоћ у Србију; он је њихову храбру борбу помогао са 400 форинти, 18 што је била половина његове имовине. Успеси у борбама инспирисали су Доситеја да 1804.  испева химну устаницима Пјесан на инсјурекцију Сербинов (Востани Сербије!), коју је посветио, како је написао, Србији и њеним храбрим витезовима и синовима и војводи Георгију Петровићу, тј. Карађорђу. 19 Гавриловић сматра да му је то и најлепша песма. Доситеја је у Трсту задесила и друга Наполеонова окупација града, која је утицала на замирање трговине, велику скупоћу; Српска црквена општина је морала да плаћа Французима посебне доприносе. 20
Упоредо са привредним растом овог мултиетичног и мултирелигиозног града, развијале су се и многобројне инцијативе у области културе. У току владавине Марије Терезије Трст је израстао у велики град; средином XIX столећа имао је преко 100.000 становника. Богати српски трговци дали су допринос градитељском развоју града градећи лепе палате, које су сведочиле о њиховом успеху, моћи, угледу и богатству. На Тргу Понтеросо доминира Палата Куртовић (1777) која репрезентује трговачки успех Јове Куртовића. На истом тргу је и кућа Драге Теодоровића, такође из XVIII столећа, троспратна лепа зграда, скромнија од Куртовићеве, у њој је боравио Доситеј; 21 Драго Теодоровић је са породицом живео у другој кући. Претпоставља се да су Срби током два века саградили или купили шездесетак зграда и палата, од којих су неке и данас симбол овог града попут Палате Гопчевић (1850). Ово четвороспратно здање у неокласицистичком стилу одражава романтичарски дух свог власника, украшена је са четири статуе, посвећене личностима из косовске епопеје: царица Милица, цар Лазар, Милош Обилић и „Косовка девојка“. Позната здања су и Палата Вучетић (1836), Палата Шкуљевић на тргу Венеција, данас је власништво Српске црквене општине, као и неколико других палата Ризнића и других породица. Јован Николић је био власник читавог блока зграда на Тргу Сан Антонио, где је и један од најчувенијих тршћанских кафеа Стела Поларе (Caffè Stella Polare), како су га наши звали Звезда Северњача.

Православни трговци и бродовласници били су моћна тршћанска заједница која је крајем XVIII столећа поседовала једну петину капацитета слободне зоне. Неки од угледних тршћанских Срба били су изузетно богати; Драгутин Драго Теодоровић је имао 40 галија, а Стеван Ризнић чак 50. Њихови бродови су пловили од Америке до Индије. Од 14 тршћанских компанија осам је било под контролом Илира, а од 15 осигуравајућих друштава, колико их је било у граду 1805. године, три су била у целости илирска, три грчка, а три мешовита грчко-илирска; у преосталих шест је већински капитал је припадао другим нацијама. 22 Колико су Срби били угледни и богати потврђује и податак да су међу десет трговаца, које је француски генерал Солињак 1806. узео за таоце док му се не исплати намет, били Матија Лазовић, Јово Куртовић и још један члан илирске општине. Двојица поменутих су, нажалост, били таоци и приликом треће француске окупације града; тада је међу таоцима био и Стеван Ризнић. У XVIII столећу захваљу-јући кумствима међу српским богатим породицама створио се најмоћ-нији клуб милионера у граду. Део новца они су одвајали да би пома-гали своје сународнике; Срби из Трста били су познати и као мецене књижевности. Вук Стефановић Караџић их је због тога сматрао као „најзнатније и најродољубивије у роду своме“. 23 Мала али богата колонија српских трговаца и бродовласника ће, с једне стране, подржавати наше интелектуалце и уметнике у заједничким тежњама ка приближавању и прихватању западне културе и савремених идеја, а, с друге стране, помагаће ослободиоце у Србији. Близина штампарије у Венецији, могућност да раде као кућни, породични учитељи, поменуто меценарство привукло је већи број наших књижевника. Око Доситеја се створио песнички круг; Милорад Павић уводи појам тршћанска песничка школа и пише о њеном стиху и песничким формама. 24 У другој половини XVIII и почетком XIX столећа ту су, поред Доситеја Обрадовића боравили: Захарије Орфелин, Атанасије Стојковић, Јован Дошеновић, Павле Соларић, Јоаким Вујић, Вићентије Ракић, Викентије Љуштина, Јефтимије Поповић, Вук Стефановић Караџић, издавач и лекар Димитрије Фрушић. Фрушић је ушао у историју града јер је као лекар дао изузетан допринос изградњи нове велике болнице (Ospedale maggiore) на санитарном плану; 25 то је била највећа и најмодерница болница, после бечке, у Хабзбуршкој империји. У историју Трста Фрушић је записан и као управитељ културног удружења Минерва, једног од најстаријих културних друштава у Италији, основано је 1810 године. За Павла Соларића Трст је заводљив, сан који траје од детињства. 26 Наше писце је привлачио културни потенцијал града, из њихових дела је уочљиво да су они били поштоваоци италијанске поезије, музике и позоришта. Град је био и остао привлачан писцима, у њему су касније бивали: Рилке, Џојс, Звево, Саба, Иво Андрић... „Трст је можда једини италијански град који црпе сопствену славу од својих писаца“, говорио је Еуђенио Монтале. 27

Типични изглед са неокласицистичким здањима, која рапрезентују снагу новог трговачког центра, Трст је добио почетком XIX столећа, када је ту боравио Доситеј. Саграђени су Берза (1802), палате богатих трговаца, Театар Верди (1801). Прво тршћанско позориште основано је почетком века, 1705. године; названо је Сан Пјетро по оближњој парохији, а представе су се играле у сали Градске палате (Palazzo di Città). Сачувани програми указују на велик утицај венецијанског позоришта, па се имао утисак као да је ово позориште подружница венецијанских театара Сан Моизе или Сан Самуеле. Скромна сцена није могла да задовољи све веће позоришне потребе, те је од 1798. до 1801. саграђен тзв. Нови театар, односно како се и данас зове Театро Верди, а старо Позориште Сан Пјетро је затворено. Познате српске породице: Ризнићи, Војновићи, Јанковићи и друге биле су претпла-тници ложа у новом позоришту, које је имало шест галерија. У граду је постојала дуга музичка и позоришна традиција, а у новом театру су гостовали познати уметници и добре европске позоришне трупе, играни су комади Голдонија, Гоција, Волтера, Бомаршеа, али и Гетеа и Шилера. Веома често су одржаване оперске представе, изведено је много опера домаћих, тршћанских композитора али и дела Ћимарозе, Перголезија и Моцарта.

Колико су неки од српских трговаца волели италијанску оперу сведочи и епизода из живота Јована Ризнића (1793-1861), сина богатог трговца Стевана Ризнића. Између Трста и Одесе постојале су снажне трговачке везе, а фирма Ризнић је извозила производе из аустријских земаља, а увозила је из Одесе житарице, брашно, дрвену грађу, дуван и друге производе. Због француске окупације Јован је 1809. године напустио Трст, тамо је успешно водио породичне послове. Милорад Павић пише, но не наводи годину, да је млади Ризнић 28 са собом у Одесу, где се настанио да би водио породичну филијалу у Русији, повео и трупу италијанских певача. У Одеси је организовао оперу италијанског типа коју помиње Пушкин  у Јевгенију Оњегину. Јован Ризнић, један од најбогатијих трговаца у Одеси, био је и познат мецена. У родном Трсту подучавао га је Доситеј, који је очигледно утицао на младог Ризнића да заволи књигу. Његов дом у Одеси био је и познати књижевни салон, као љубитељ књига сакупио је богату библиотеку коју је касније поклонио Народној библиотеци у Београду. 29

Друштвени живот Тршћана у Доситејево време одвијао се углавном око Великог трга (Piazza Grande), где се налазила Локанда, на чијем првом спрату је био Казино нобиле, који су могли да посећују они са статусом грађана, страно племство, службеници државе и трговачка аристократија. 30 У приземљу Локанде био је Кафе Карара, који је био отворен током целе ноћи. Обичан народ и морнари посећивали су таверне и мале, живописне кафетерије. У граду су били чести балови, а у последњој деценији XVIII столећа уведен је обичај, под утицајем Беча, да се недељом одржавају концерти симфонијске и симфонијско-вокалне музике; овај обичај је био непознат у другим италијанским градовима.

Нажалост, од некадашње српске колоније, која је била видно присутна у Трсту век и по, преживели су ретки потомци. Неке од познатих породица су се угасиле јер нису имале потомство, неке су се расуле с ратовима, неке су доживеле финасијски крах, неке су, како то често бива, асимиловане.

Андра Гавриловић указује да Доситеј, иако је био надомак Теодосијеве штампарије у Венецији, у којој су се штампале књиге на ћирилици, иако је живео спокојно, ипак није много написао у Трсту, само Етику и други део Собранија. По доласку 1802. у Трст Доситеј је с оригинала на грчком језику превео избор из проповеди Никифора Теотокиса, астраханског епископа пореклом са Крфа, но превод никада није штампан можда и зато што митрополит Стефан Стратимировић није допустио да се тај превод користи. 31 У Венецији је 1803. објавио дело Етика или философија наравоучителна по систему г. професора Соави. Доситеј је одабрао Етику Франческа Соаве (1743-1816), ерудите, универзитетског професора филозофије и калуђера сомаског реда, које је имало више издања и користило се као уџбеник на многим италијанским универзитетима. Он је дело прилагодио српским читаоцима, изоставио је више од две трећине текста, преузете идеје тумачио је на свој „оригиналан и популаран начин“, 32 верније је преводио само дефиниције. Овакав приступ је био у складу са Доситејевим опредељењем да Етика служи „за поуку и за етичко васпитање најширих народних слојева“. 33 Доситеј је одраније знао италијански језик, он каже да је био „неколико талијански научио“ 34 у Книну, значи током његовог првог боравка у Далмацији, и то пре 1763. године и одласка на Крф, јер се тамо служио овим језиком. На Крфу је учио и усавршио италијански језик. 35 Серђо Бонаца предочава да је Доситејева културна зависност од италијанског језика трајала десетак година, до његовог бечког боравка (1771-1776) када је научио немачки и француски језик. 36 Он сматра да је италијанска култура имала примарну улогу за духовни преокрет младог Доситеја ка култури Запада. 37 Доситеј је имао је прилике и да приликом путовања по Италији, од севера ка југу, упозна и италијанску баштину и културу, као и начин живота. Међути, на његово духовно формирање нису много утицале идеје италијанске културе, 38 од четири тзв. велике европске културе: немачке, енглеске, француске, италијанска, по утицају, свакако, није била на била првом месту. Највећи утицај од италијанских стваралаца на њега имао је Франческо Соаве, који је, пак, био под снажним Локовим утицајем.

Због штампања Етике, у јесен 1803. отишао је у Венецију, где је остао до априла 1804. Том приликом заједно са Атанасијем Стојковићем посетио је у Падови свог пријатеља Павла Соларића. За Соларића су то били, како је написао, 39 свети дани у којима се највише говорило о човекољубљу и о оданости према веома вољеним сународницима. Описом сусрета у Падови, Соларић започиње обимни предговор на 54 стране за књигу Сверх воспитанија к’ человјекољубију Петера Вилома, коју је превео и за коју је сматрао да би требало да се нађе у сваком племену српском као и хлеб насушни. Уочљиво је да је Соларић прихватио Доситејеве идеје у вези са развојем образовања и културе српског народа. Соларић се директно обраћа свештеницима, који су васпитачи народа, залаже се да се поред црквених књигау школама употребљавају и књиге из природописа, географије, тј. дела попут његовог Земљеописаније и Стојковићеве Јестественице, као и дела из поучне философије. Заузима се, такође, и за увођење народног језика у народна училишта, као и да се сачини „једно поштено Сербско писмо“. 40 Он се пита докле ће српске књиге бити скупе, јер недостају штампарије; даје и конкретан предлог како би се могао сакупити новац за отварање мање штампарије.

Божидар Ковачевић 41 сматра да су: Обрадовић, Стојковић и Соларић у Падови водили веома важне разговоре, који ће оставити трага у њиховом каснијем раду, као и да је тај сусрет утицао на Соларића да се сасвим посвети књижевности, али и да је Соларић охрабрио Доситеја да ради на остваривању идеје о оснивању школе. Планирано је да се подстакне писање низа књига најпотребнијих за образовање народа. Стојковић је већ од 1801. до 1803. објавио и тротомно дело Физика „простим језиком писана за род славено-сербски“, Доситеј је штампао Етику, а Соларић је писао Ново гражданско земелописаније. Те и друге књиге из природе, рачунице, разне граматике требало је да буду, касније су и биле, уџбеници и у будућој Доситејевој школи. Мита Костић 42 указује да је Доситеј отишао из Трста са раније осмишљеним просветним планом који је ускладио са реалним потребама Србије, а који је поред оснивања веће школе и штампарије подразумевао издавање: опширне књиге о земљорадњи и сеоском домаћинству коју треба написати у складу са особеностима српског земљишта и климе, затим књиге о занатству и ручном раду, о трговини и морепловству, као и из матиматике, опште статистике, природног права, описа нарави, обичаја и живота страних народа, путовања младог Анахарсиса по Грчкој, природну историју о човеку, као и критички написану популарну и опширну народну историју.

O неопходности писања уџбеника за наш народ пише и Јован Дошеновић, Соларићев пријатељ, који је прихватио идеје Доситеја Обрадовића о корисности превођења за бржи и интензивнији развој српске књижевности и науке. У предговору своје Численице, за коју се поуздано зна да се користила као уџбеник о рачуну у Великој школи, Дошеновић позива на писање и превођење књига о различитим темама: „Наравоучителне Науке, Историје, Географије, Зељадјелства, Скотоводства, Гражданске должности“ 43 и других.
Доситеј у предговору Етике 44 износи и ставове у вези са развојем српске културе: он напомиње да је непоходно да се ствара и ради догод се живи, да српски народ треба да тражи, воли и поштује науку и просвећивање ума као и сви други слободни народи. Навео је имена писаца који су допринели развоју и просвећивању српског народа и његове културе: Жефаровић, Орфелин, Вујановски, Рајић, Јулинац, Текелија, Трлајић, Стојковић, а посебно је истакао заслуге Божидара Вуковића, који је отворио српску штампарију у Венецији. Сви ти људи за њега су зрак српске просвећености и зоре која се приближава, односно пролећа наше културе.

У пролеће 1804. Доситеј је започео и до јуна је написао девет од планираних двадесет глава друге књиге Собранија разних наравоучетелних вештеј в ползу и увеселение, која је требало, како је желео, да буде његова лабудова песма. 45 До пролећа 1806. године, како напомиње Соларић, 46 написао је укупно 18 глава, те је Собраније остало недовршено. Ово дело, одраз његове духовне и интелектуалне зрелости, с насловом Мезимац, постхумно је објавио 1818. Павле Соларић. Оно садржи петнаест есеја и три источњачке приче (III, IV и V глава). Доситеј у есејима пише о важним темама као што су: питање језика као инструмента културе и неопходност увођења народног језика у књижевност; значај науке и просвете; учење историје; правилно индивидуално и друштвено васпитавање деце; пише о љубави, истинољубивости, правдољубивости, родољубљу. Шеста глава садржи текст  „О дужном почитанију к наукам“, који је Доситеј читао 1808. године приликом отварања Велике школе у Београду. Занимљиво је да у све три источњачке приче уноси алузије о приликама у којима живе Срби. Колико  су устаничке борбе Срба снажно деловале на Доситеја указује и његово мишљење о ратницима, он понесен осећањима родољубља испред философа и научника, које је највише ценио, ставља баш ратнике, зато што они оно што је најдрагоценије – сопствени живот – дају за отаџбину. 47
У јесен 1804. Доситеј поново одлази у Венецију, која му се више допадала него Трст, у који се вратио почетком 1805. У новембру 1805. Наполеонове трупе поново су окупирале Трст. Промена животних околности, последице окупације, као и успешне борбе српских устаника допринеле су још интензивнијим осећањима родољубља и припремама за његов одлазак у Србију. Ово је уочљиво и у преписци 48 коју је водио у Трсту, писао је Трлајићу, Стојковићу, Соларићу, синовцу Григорију и неким својим читаоцима, свештеницима и трговцима углавном из Војводине. Назива Србе милим родом, 49 пише да зна „да су моји Србљи красне и миле душе и лепа сердца“ те да зато и жели колико може „њима на ползу живети“. 50 Синовцу Григорију у јуну 1805. пише да би „радо у земљу прародитеља прешао“. 51 У његовој преписци се уочавају и планови у вези са за отварањем школе и штампарије у Србији. 52
Поред поменуте, химничне песме устаницима, Доситеј је крајем 1804. написао и песму у којој је славио свог пријатеља Глигорија Трлајића, који је својим делом задужио српски народ. 53 Песма гласи:

Умилно је видит зору с високих планина
И умилно рођај сунца из морских дубина.

Умиљато стадо пасе у весели часи
И свирале умиљати одзивају с’ гласи.

Умилно је видит коло каквог нигди нема
И девицу кад се њему с другарицам спрема.

Ал’ је мени најмилије рећи име твоје,
У ком блага и дарови србском роду стоје.

Твоје име српству дика, од сад и до века,
Певај, друже, до самога живота свершетка.

Певај песму, и опевај са дарови мусу,
По најлучшем, јединственом, Терлајича вкусу.

Трлајић му је узвратио, такође, песмом: Здравица Доситеју Обрадовичу у Тријест, у којој преовладава тон изузетног поштовања, наклоности и пријатељства. 54

ЗДРАВИЦА

ДОСИТЕЈУ ОБРАДОВИЧУ У ТРИЈЕСТ

ОТ

ГЛИШЕ ТЕРЛАИЧА БАЧВАНИНА.

Ој, умно чедо Сербскога Парнаса,
Дико наша, сербске славе гласа!
Ког ми душа с усердијем грли,
Обрадович Доситеју врли!
У весељу и у свакој пошти –
Здрав ми буди! И песмицу прошти!

Ој, кад би било да моћи имаде
Душа казат’ што чувствоват’ знаде,
Свет би чуо што није никада,
Како тебе и вазда и сада
Љубим, тебе, Музе избраника,
Што је Србству и понос и дика!

Ој, Славјанства великоме  мору,
Гди кандила Божицама гору,
Радо мислим о имену твоме,
Најљупчем ми у животу моме,
Радо мислим, јер за народ исти
Промишљ’о си дању, ноћу и ти!

Ој, Сербска мајка родила нас оба,
Сербска земља да би дала гроба!
Када дође да при вечном суду
Наши чини и греси пребуду,
Лака б’ била – ја је желим себи,
Ка’но што ће срећом бити теби!

Ој, ал’ о смерти још не има збора,
Када Сербљин заљуљава мора,
Србску наду још да опевамо,
Лако наше коло поиграмо,
Па тек онда - ал’ ће слатко бити!
Здравствуј! Брате! И не престај пити!

Доситеј је написао и стихове госпођи Софији Теодоровић, младој супрузи трговца Драгутина Драге Теодоровића, према којој је гајио изнимну наклоност. Након што је читао и тумачио Етику у кући његовог домаћина и добротвора казивао је стихове:

Етика нам показује што јест чинит ружно,
Да се од тог сви клонимо као да је кужно.

А шта треба испољават, шта правостју дише
То у сваком сердцу треба само да се пише.

Хајд’ погоди, милостива сад мени госпоже,
Што ли бедно сердце моје сад чинити може:

Етика му једно вели, на пристојност учи,
А, гле оно што ти мислиш жели да докучи...

Драго Теодоровић (1765-1818), Доситејев домаћин, човек који је пропутовао Европу и путовао по свету, био је један од највећих књижевних мецена. Јован Дошеновић веома похвално пише о томе; 55 богати трговац је имао обичај да се претплаћује на готово све српске књиге онога времена: узимао је повећи број примерака да би их касније делио онима који то себи не би могли приуштити. Поред Доситеја, Драго Теодоровић је помагао и Соларића и Атанасија Стојковића. Соларић ће му посветити стихове: Посланица Драги Теодоровићу Тријешћанину 56 у којима хвали мудру Софију која му достојно васпитава децу, хвали његову браћу и напомиње да је узалудно међу Србима тражити неког врсног попут Драге. Драго је био двадесет година старији од супруге Софије (†1852), која је била кћерка такође богатог Теодора Мекше. Лепа и духовита, Софија је поред српског и италијанског говорила и немачки језик. Доситеј је са њом волео да се дружи и разговара, на растанку ју је молио да му пише барем једампут. 57 По одласку из Трста Доситеј је писао брачном пару Теодоровић, а када се настанио у Београду предлагао је да Драго или неко од његове браће купи кућу у Београду. 58 Доситеј је у Србији настојао да негује везе за својим тршћанским пријатељима, но нажалост сачувана су само ретка писма.

Доситеј се од својих тршћанских пријатеља опростио у чувеној кафани Звезда Северњача (Stella Polare), која и данас, као један од најпознатијих тршћанских кафеа, ради у згради у близини храма св. Спиридона, коју је Александар Вуксановић завештао Српској црквеној општини. Његови следбеници приредили су опроштајну вечеру 13/25. јуна 1806. године; ово вече описао је Соларић у предговору Мезимца. 59 Он наводи да се најпре само њих неколико одабраних састало на вечери са Доситејем у једном паркићу, у предграђу, као и да их је касније у чувеној српској кафани Звезда Северњача било више, 60 те да је неки господин тршћански приметио да је то нека „тајна вечера била“, јер их је било тринаесторица. Предочава да је Доситеј говорио какав би требало да буде положај учених људи у ослобођеној Србији, да треба удесити да они не живе у беди и оскудици. Доситеј је сматрао да је потребно објављивати књиге из разних области: географије, агрономије, уметности, трговине, морепловства, историје, о разним занатима, математици итд. Његов одлазак био је инспирација неком од наших песника да напише песму На одлазак Г-на Доситеа Обрадовича из Триеста. Андра Гавриловић претпоставља да је аутор могао бити Соларић, Дошеновић, Вићентије Ракић или Тома Милиновић, јер су се сви они „служили стиховима или и песници били“. 61 Песма гласи:

НА ОДЛАЗАК Г-НА ДОСИТЕА ОБРАДОВИЧА ИЗ ТРИЕСТА
случив. в среду јунија 13-го 1806. года.

                                          Луна сије – – –
Са висине
Блага неба зорно гледа,
Гди и перси сердце преда
У сузам’ се сладким купа  –
Јер Он од нас сада ступа!

                                         И зорњача
Ведра лица
Всу селену сада здрави,
И пријазним воздух прави,
Али једно само чује:
      С богом! С богом – он путује.

                                         Сунце сија – – –
Са висине
Блага неба зорно гледа,
Гди у перси сердце преда,
Уздах се у души скрио –
Срећан пут! му свуда био!

Павле Соларић је време Доситеја Обрадовића оценио као доба просветљења нашег ума, као доба када су Срби о свачему слободно мислили и када су почели употребљавати књижевност. 62 Сматрао је да ће и будуће генерације неоспорно по овоме памтити Доситејево време.

РЕЗИМЕ

Слободна лука Трст привлачи наше писце због могућности да раде као кућни учитељи код богатих Срба, њиховог меценараства, као и због близине штампарије у Венецији. То су разлози и боравка Доситеја Обрадовић у Трсту (1802-1806), он је свој велики углед међу сународницима користио и да их постакне да помажу устанике у Србији; успеси Срба инспирисали су га да 1804.  испева химну устаницима Пјесан на инсјурекцију Сербинов. Прожет истинским родољубљем, Доситеј није ту много писао, само Етику и други део Собранија; из ових дела и његове преписке уочљиво је да је своју стваралачку енергију усмерио на стварање просветног плана према потребама Србије, поред оснивања веће школе и штампарије он  је обухватао и издавање низа различитих књига најпотребнијих за образовање и васпитавање народа, од књига о земљорадњи и сеоском домаћинству до оних о статистици и математици, као и популарно написане народне историје. Његови савременици, попут Павла Соларића и Атанасија Стојковића, подржавају га и својим делима помажу остваривање тог плана.  

ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И ЈЕЗИК