Живан Живковић

Поетика сигнализма: Манифести и други метапоетски текстови

Од епохе романтизма књижевни манифести и програми инаугурисани су не као пратиоци књижевне продукције него као њена метапоетска претходница — тачније, у њима се као текстовима посебне намене саопштавају нацрти нових поетичких и естетичких концепција које су редовно у оштрој опозицији према онима које су до тада биле на снази и предлажу не само практична „решења” (поступци) у процесу књижевног обликовања већ и начини рецепције будућих књижевних творевина као и трансформисања књижевног, културног и социјалног контекста у целини. Историје многих националних књижевности могу да потврде чињеницу да манифести и програми претходе конституисању овог или оног покрета или правца, односно, конкретним уметничким делима којима заговорници тих нових покрета и праваца ступају на литерарну сцену.

Међутим, теоретичари књижевности који се посебно баве проучавањем књижевних манифеста и програма као метапоетских текстова, сматрају да се ови текстови — нарочито ако се односе на авангарду – не могу „читати на референцијалној разини” нити се могу „наводити као поуздана књижевноповијесна свједочанства, него их треба интерпретирати унутар цјеловитога текста посебне намјене и функције, па и с обзиром на контекст, књижевни и опћекултурни, у којему су настали као корелат других текстова, често с наглашеном метатекстуалном функцијом”.1 У чланку Авангардни манифест као књижевна врста, Александар Флакер, чије су речи управо наведене, осим манифеста, међу метапоетске текстове посебне намене које је изнедрила авангарда, убраја декларацију, програм и резолуцију. Од ових врста манифест се разликује по томе што се „изравно обраћа реципијенту” и што то обраћање подразумева рушење реципијентових естетских навика и стварање нових.2 Ближе одређење манифеста као метапоетског текста Флакер је илустровао запажањем Р. Грибела (R. Grübel) који каже: „Манифест мора не само информирати читаоца о концепцији одређене скупине (или школе) пјесника и писаца, него уједно приклонити читаоце овој концепцији. Задатак да се привуку читаоци тражи примјену реторичких поступака и тумачи нам поетичност, па чак и фикционалност манифеста”.³ Потом је, полазећи од ове сажете карактеризације поетике манифеста ту поетику одредио као поетику персуазије, тј. као поетику која се заснива на поступцима који карактеришу и реторику и поезију, али остаје баш због тога отворено питање да ли та поетика уверава читаоца у исправност предложене концепције у манифесту. Судећи према Флакеровим истраживањима манифеста као посебног књижевног жанра — примарна његова функција односи се на естетичко оспоравање и превредновања претходних и постојећих уметничких творевина и поетика, а с обзиром на то да су манифести текстови с наглашеном естетском функцијом, нису поуздани нити довољни за тумачење авангарде као стилског комплекса, авангардног покрета па ни опуса конкретног уметника, јер је у њима често когнитивна функција подређена експресивној.

Да би жанровски опис трију сигналистичких манифеста био потпун одмах треба рећи да у њима има и елемената програма — а књижевни програми су метатекстови у којима се „упознаје јавност с намјерама да се оствари становити модел”⁴; у овом случају, реч је о низу "модела" или облика које је у поетску праксу увео оснивач сигнализма Мирољуб Тодоровић.

За разлику од појединих покрета историјске авангарде, као авангардни стваралачки покрет у српској поезији након другог светског рата, сигнализам није промовисан манифестима него песничким делима. Његов официјелни почетак везује се за објављивање збирке ПЛАНЕТА Мирољуба Тодоровића (1965), али његови корени сежу у нешто даљу прошлост.⁵ Конституисању покрета (1969) претходе два манифеста: МАНИФЕСТ ПЕСНИЧКЕ НАУКЕ, писан 1967–68. године, а објављен у новосадском часопису „Поља” 1968; МАНИФЕСТ СИГНАЛИЗМА (REGULAE POESIS), писан маја 1968, а објављен 1969. године. Трећи манифест насловљен само речју СИГНАЛИЗАМ, настаје 1969–70, а публикује се у часопису „Дело”, 1970. Сва три манифеста написао је Мирољуб Тодоровић, а неколико година касније (1974–76), у тексту Токови сигнализма, кратко је коментарисао њихов садржај, сврху као и књижевне, уметничке и опште културне прилике у којима су манифести настајали. У овим коментарима указано је и на поставке на основу којих ће се вршити оспоравање и естетичко превредновање доминантних поетичких концепција у српској литератури током шесте деценије. Тако, на пример, поводом МАНИФЕСТА ПЕСНИЧКЕ НАУКЕ Тодоровић вели да су у њему сумирана искуства из претходног периода (1959–1967), док још није у употребу уведен термин сигнализам, тј. док се још увек као „радно” име за нову песничку праксу користи израз песничка наука или сцијентизам. Што се књижевне збиље тиче у овом периоду Тодоровић ју је сликовито одредио као „океан повампиреног неосимболизма и традиционализма”. Други манифест REGULAE POESIS, према Тодоровићевом накнадном промишљању, послужио је као основа за „формирање борбеног авангардног покрета, с циљем да захвати и револуционише све гране уметности (посебно литературу и ликовне уметности) отворивши нове процесе у култури радикалним експериментима у једној перманентној стваралачкој револуцији на коју је посебно утицала нова технолошка цивилизација”.⁶ У трећем манифесту — СИГНАЛИЗАМ — први пут је дата опширнија дефиниција сигнализма, а затим, предочена је детаљна класификација нових песничких облика, односно, „модела” који су се артикулисали у сигналистичкој песничкој пракси.⁷

Пре него што се конкретнијој анализи подвргну поменути Тодоровићеви манифести ваља указати на чињеницу да има још неколико текстова којима се или у критичкој литератури о сигнализму придаје манифестативни карактер или их таквима сматра њихов аутор. Има, такође, и текстова за које није децидирано речено да су манифести, а реч је о текстовима управо такве оријентације, структуре и намене.

У првом случају, реч је о једној тези пољског југослависте Јулијана Корнхаузера (Julian Kornhauser), саопштеној у докторској дисертацији о сигнализму (Sygnalism - propozycja serbskiej poezji eksperymentalnej, Краков, 1981), према којој је прва Тодоровићева песничка књига — ПЛАНЕТА — заправо, први и прави манифест сигнализма, односно, његове протофазе — сцијентизма (песничка наука). Ако се узме у обзир податак да Корнхаузер знатно шире разумева појам манифеста и манифест као књижевну врсту, него што је то предочено у овом раду, на почетку — онда теза да збирка ПЛАНЕТА има и манифестативну функцију не мора бити спорна, али се, ипак, не сме губити из вида чињеница да је реч о књизи поетских (поемично устројених) текстова, а не метапоетских, о књизи поезије, друкчије речено, у којој је доминантна експресивна функција исказа (језика), а не когнитивна. Нема сумње да се у тим исказима срећу и когнитивни чиниоци — већ наслови појединих сегмената поеме их најављују: Својства планете, Из живота планете, Доживљаји на планети, Научна испитивања на планети. Карактеристично за ову збирку јесте још и то да су на крају у њој објављени кратки фрагменти из пишчевог Дневника, објашњења (коментари) везани за саму поему. Ови фрагменти, заправо, неоспорно су више манифест него поезија у ужем смислу те речи, тј. у њима ако не преовладава метапоетско, оно је бар у равнотежи са поетским, што показује најпре одломак из Дневника 20. XII 1963, а затим, Коментари, штампани на истој страници:

Опевати:

Законе живота, недокучивог биља неисцрпне
енергије на умирућим звездама,
Незамисливе просторе Млечног пута
Законе смрти, те још чудесније облике Стварања,
Пожудне игре планета,
Алхемију бројева,
Таму сфера,
Таму душе човекове.

Коментари:

Наука је средство Поезије.
Наука је произашла из Поезије.
Модерна физика, хемија, математика и биологија
тек сада показују колико је било вештачко и
апсурдно подвајање Поезије и Науке.
Ајнштајнова теорија релативитета је поред
Песме Над песмама, Плача Јеремијиног и
Хомерове Одисеје најлепша песма испевана у
славу човека.
E = mc² врхунска метафора.⁸

Елементе из ових Коментара Тодоровић ће шире елаборирати у првом одељку МАНИФЕСТА ПЕСНИЧКЕ НАУКЕ.

Други текст, којем манифестативни карактер приписује сам Тодоровић, објављен је знатно касније, у односу на три претходна, а посвећен је апејронистичкој поезији коју пише негде од средине осамдесетих година. Овај текст нема посебан наслов — насловљен је као многи текстови раније објављивани — Фрагменти о сигнализму, а објављен је у тематском блоку о сигнализму у часопису „Књижевност”.⁹ Текст захвата девет сасвим кратких фрагмената, од којих је седам исписано на начин како се исписују стихови песме.¹⁰

Најзад, у књизи СИГНАЛИЗАМ, али и у другим књигама има текстова који бар неким својим делом упућују на манифест. У СИГНАЛИЗМУ, на пример, објављен је текст Неке поставке сигнализма, који су потписали Мирољуб Тодоровић и Љубиша Јоцић, у лето 1975. У шеснаест тачака овога манифеста/програма саопштена су нова стваралачка (песничка) и поетичка искуства, до којих се дошло након деценије постојања сигнализма и врло богате и разуђене сигналистичке праксе.

У епиграфу МАНИФЕСТУ ПЕСНИЧКЕ НАУКЕ Мирољуб Тодоровић је цитирао једну мисао Гастона Башлара (Gaston Bachelard) о односу савремених научних сазнања и човека који је на та сазнања логично упућен. Према Башлару: „Савремена наука уводи човека у један нови свет Ако човек мисли науку обнавља се као мисаони човек.”¹¹

Овај епиграф није се случајно нашао на почетку првог Тодоровићевог манифеста: начин властитог „мишљења науке” и покушаје да се тим „мишљењем” обнови као „мисаони човек”, овај песник предочио је у првом одељку МАНИФЕСТА ПЕСНИЧКЕ НАУКЕ, под насловом Извори. У наведеном одељку, наиме, до детаља се развија основно манифестно језгро, у заметку дато у Коментарима збирке ПЛАНЕТА. Реч је о неопходности синтетизовања егзактног (научног) и песничког (имагинативног) искуства. Достигнућа појединих наука (физика, хемија, биологија, математика, астрономија) отварају „нове странице реалности” или творе нову реалност, али пред њима, сматра Тодоровић, песници „затварају очи” или „престрашено окрећу главу” и на тај начин исказују немоћ да се на прави начин суоче и да комуницирају са својим временом и збиљом. Поезија се, развојем цивилизације, непрестано удаљавала од науке (и обрнуто); између језика поезије и језика науке, у технолошком добу какво је наше, не може се никако ставити знак једнакости. С обзиром на то, Тодоровић у Изворима подсећа да у античко доба тога и таквога јаза између двеју форми духа (и двеју духовности), какве су несумњиво поезија и наука, није било. Хесиод, Емпедокле, Парменид били су у исто време песници, филозофи и научници. Да ли је могуће данас да језик науке прожме језик поезије (сцијентизација) и да се језик науке оплемени језиком поезије (метафоризација)? Тодоровић је уверен да је могуће, утолико пре што се и песници и научници, у суштини, баве истим предметима: човеком, временом, простором, материјом, космогонијом.

У другом одељку МАНИФЕСТА ПЕСНИЧКЕ НАУКЕ, насловљеном Поетска визија човека, материје и свемира већ се формулишу основне поставке здружења науке и поезије, тј. одређује песничка наука као особена „духовна дисциплина”. Песник треба да прихвати од научника „начин мишљења”, његову „научну строгост” и да њоме, уз помоћ поетског смисла за ирационално и имагинативно, које свакако поседује, крене у истраживање „парадокса материје” и у „разрешавање тајне стварања”. Поезија, није тешко наслутити из ових одређења, не сме бити емоционална — „тиранија осећања” довела ју је током историјског развоја до самонегације. „Песничка наука ће изједначити човека (као предмет опевања) са стварима, природом, хемијским, биохемијским и физиолошким процесима, мртвом и живом супстанцом, не дајући предност ни њему ни његовим односима с природом, стављајући га и одређујући му место у свему оном што означавамо као универзум.”¹² Поред тога, песничка наука ће препородити (обновити, подмладити) истрошени језик поезије: од „мртвих схема” и „сувих формула”, служећи се методом „интуитивне синтезе” песници ће стварати „живе песничке слике” и „нове визије света”, односно, човека, материје и свемира

Трећи сегмент МАНИФЕСТА ПЕСНИЧКЕ НАУКЕ посвећен је песницима који су безуспешно покушавали да приближе поезију науци; реч је о Емилу Верхарену (Emile Verhaeren) и Рене Гилу (René Ghil) и футуристима. Свима њима је заједничко то да нису успели да „поезијом дубље продру у језички систем науке”. Како то учинити, Тодоровић објашњава у завршном одељку МАНИФЕСТА, под насловом Језичко искуство.

У наведеном одељку Мирољуб Тодоровић је пошао од лингвистички диференцираних функција језика (или, тзв. „типова” језика), да би се задржао на језику поезије и науке. Оба ова „типа” одликује „отежана” комуникативност, а по логици ствари она би морала бити на вишем степену, како би с резултатима и науке и поезије могао „комуницирати” већи број људи. Да би се то постигло, нужно се мора овладати језичким кодом ових духовних области — мора се „ући” у језик као систем. Када је реч о науци тај систем почива на појмовима и симболима; систем песничког језика, према Тодоровићу, темељи се на практичном и емоционалном језику. Делотворнији преображај песничког језика, дакле, могућан је само утолико уколико се у њ уграде стилогени чиниоци научног (формуле, симболи, хипотезе и закони), тј. носиоци когнитивног, а потом изложе „естетичко-ирационалним зрачењима” песничког језика.

Основне поставке МАНИФЕСТА ПЕСНИЧКЕ НАУКЕ, у часу када се манифест појавио, деловале су као „бомба” и међу песницима и међу критичарима српске поезије у другој половини шездесетих година. Доминантни став и једних и других према овоме манифесту био је: неверица у могућни преображај поезије, тј. у њено уједињење с науком. Песничка пракса оснивача сигнализма припремала је још већа изненађења и једнима и другима, посебно „контролорима” поетских кретања у српској књижевности, пред сам почетак седамдесетих година. Темељи нове поетике већ су постављени.

Други МАНИФЕСТ СИГНАЛИЗМА, с пододредницом REGULAE POESIS, Мирољуб Тодоровић пропратио је још једном „убојитом” напоменом (а она није ништа друго до „изравно обраћање”) читаоцима: Тезе за општи напад на текућу поезију.

Наведена напомена, поред осталога, можда је, у крајњој инстанци, била једна од поетичких ставки која ће инспирисати бројне песнике да се, желећи да остваре истински ново, прикључе сигналистичком покрету, чији је оснивач то ново најавио још првим манифестом. Ставке другога манифеста/програма много су „краће”, кондензованије и директније се односе према „предмету” — нема, дакле, описа, образложења и „обећања” шта ће нови поетски концепт донети и како ће то ново бити вредновано у текућој критичкој мисли. Тезе за општи напад на текућу поезију, у овом манифесту, биле су и тезе за општи напад на мисао о тој поезији. На другој страни, спона са МАНИФЕСТОМ ПЕСНИЧКЕ НАУКЕ очигледна је од првог става REGULAE POESIS, чији је наслов: Наука: „1.1.1. Свет науке по некима није и свет бића, већ само квантицираних правилности, вештих језичких конструкција и безнадежне квадратуре људског ума.” А други став гласи: „1.1.2. Ако је наука језик онда је језик саме суштине света.”¹³

Од наредног сегмента овога манифеста (Текућа поезија) Тодоровић се не бави толико поезијом „која јесте” него поезијом која то треба да буде данас и убудуће (тзв. будућносна димензија поезије). Поезија која се пише данас, у овом манифесту, „заслужила” је свега два (под)става: у првом се говори о томе да „ствари и бића текуће поезије не говоре сопственим језиком” и други, да се та поезија ,,у дијалогу са светом и временом” користи „искључиво језиком песника”. Затим се нижу, као у камен урезане, опсервације о Приватизацији поезије: „1.3.1. Језик текуће поезије није универзалан. 1.3.2. Језик текуће поезије је приватан и искључив. 1.3.3. Од романтизма до данас поезија је постајала све приватнија.” У смислу манифеста, сажете и веома прецизно формулисане поруке Мирољуба Тодоровића, одзвањају и у одељку REGULAE POESIS где се дефинише песма (а о томе шта је песма, Тодоровић је писао и у ПЛАНЕТИ). Наводимо оба "члана" овога одељка:

„1.4.1. Песма је изван песника: у процесима, у односима ствари и бића универзума.

 1.4.2. Песма је у свету. Песма је догађање света.”

Из ових одредница следе и изјаве да је „поезија највиши облик егзистенције света” и да "нова поезија захтева потпуну слободу песме", тј. да се ова „слобода подразумева како у односу на песника, тако и у односу на свет из кога песма настаје”. Тежња да се песничким делом оспори или превреднује и социјални контекст, у овом захтеву више него да је очигледна.

Проширивање назначених „оквира” језика у претходноме манифесту, у овоме Тодоровић је извео ефектно, на поетски начин: једноставним исказима, којима је сваки коментар излишан. Наводимо сва три исказа, јер они умногоме одређују каснија поетичка убеђења овога аутора о томе шта је језик песме и какав треба да буде језик сигналистичке поезије:

„1.7.1. Језик је све оно што омогућује песму.

 1.7.2. Путем језика песма излази из безличја ствари и процеса природе и започиње свој дијалог са универзумом.

 1.7.3. Језик сигналистичке поезије мора бити заједничка творевина песме као догађаја света и песника као бића у том истом свету без кога песма не може да се осамостали и поведе дијалог са универзумом.”

Потом се Тодоровић бавио енергијом језика (реч енергија упућује на његово интензивно „мишљење” природних наука), оном проблематиком коју је на поетски начин елаборирао у више својих песничких књига (и у ово време и касније), односно, улогом те енергије у креирању поезије која је (традиционално) везана за језик као медијум.

На крају овога манифеста Тодоровић је у стваралачки процес (писање поезије) укључио и коришћење машине (компјутера). Електронски уређај није споменут као пандан песнику него као његово „оруђе” које омогућава „песми да изађе из безобличја ствари и процеса природе и поведе свој дијалог са светом”. Језик компјутера безболно прекорачује границе националних језика — то је више него добро знано данас — и песма се мора њиме послужити да би се винула из средине „језичког окружја” у којој настаје и у којој јој је „тесно”. Поезија је планетарна уметност, као да вели Тодоровић и наговештава „разарање језика” и његово ново „конституисање”, с циљем да се повећа његова комуникабилност. Конкретне и визуелне песме које реализује у ово време, стоје у сагласју са ставом да „ствари и бића сигналистичке поезије морају говорити језиком универзума”.

Да би померио границе до којих допире његова реч, песник ће се, дакле, послужити и изванјезичким средствима, па и уређајем, руковођен, пре свега, мишљу да је у природи поезије као уметности да не признаје никакве границе. Тачније, каже Тодоровић, упркос онима којима је поезија била највиши (свечани) чин националнога језика: „Песник мора стално да помера границе постојећих језика. Јер померати границе језика значи померати границе света. А песма је у структури света. Она је догађање света.”

МАНИФЕСТ СИГНАЛИЗМА (REGULAE POESIS) продубљује поетичку матрицу назначену у МАНИФЕСТУ ПЕСНИЧКЕ НАУКЕ и прецизира неке од одговора на питања каква треба да буде поезија у нашем, технолошком добу. Она мора бити универзални комуникат; онај који је ствара мора бити слободан човек, и у грађанском и у стваралачком значењу те речи. Примена компјутера, у овом манифесту само поменута као могућност да песма напусти језик, врло брзо — кад Тодоровић предочи јавности поезију писану уз помоћ уређаја — изазваће велике отпоре, и међу песницима, и међу критичарима, и међу естетичарима, и поетичарима. Тезе за општи напад на текућу поезију (аргументоване конкретним уметничким остварењима) изазвале су оно што манифести предвиђају: шок међу реципијентима и споро мада неизбежно њихово прилагођавање новој поетици и естетици.

Трећи сигналистички манифест — СИГНАЛИЗАМ — у часу када се појавио (сигналистички покрет већ је основан), био је од велике важности и за поетичку концепцију, за којом се у ово време осетила потреба и која се тражила и конституисала, и за покретање и профил часописа „Сигнал”, који у ово време излази, а нарочито за даљу „доградњу” поетског космоса самог Мирољуба Тодоровића.

У овом кратком програмско/манифестном спису, наиме, Тодоровић је предочио опсежнију дефиницију сигнализма као покрета, затим је нагласио темељно поетичко начело — да је у сигнализму експеримент conditio sine qua non, а онда још једном — да су искуства егзактних наука нешто што се не може пренебрегавати у поетском раду, како се види из ове ставке: „Чињеница да авангардну улогу у нашем времену има егзактно-научни, а не уметнички дух, као што је то било у неким ранијим епохама, никако не сме да обесхрабри уметника, а још мање да га натера на отпор и борбу против науке и нове технолошке цивилизације. Свака борба против науке унапред је осуђена на пропаст јер је борба против самог човека.”¹⁴

После овога проемија, у првом одељку манифеста, недвосмислено јасно одређује се сигналистичка поезија као поезија која (уколико је вербална) мора ићи на „лингвистички минимум” (ограничен број језичких „знакова”), што је не ослобађа обавезе да пренесе „максимум информација”. У том погледу, сматра и даље Тодоровић, неопходно је њено ослањање на „језик” математике и других егзактних наука: „Укидајући националне језике и садашњу поплаву писане и већ истрошене непрецизне и неинформативне речи и уводећи графички идеограм заснован првенствено на математичким и другим егзактним симболима недевалвираног значења, сигнализам ће литератури а посебно поезији отворити сасвим нове и неслућене могућности израза.”

Оно што је ново у овом манифесту, јесте, свакако, класификација жанрова у сигналистичкој поезији. Ову класификацију Тодоровић је допунио и прецизирао у десетом Фрагменту о сигнализму I¹⁵, а касније у генолошком смислу, поједине жанрове детаљније је описивао, како се којим од њих као песник бавио. У овом манифесту, пак, не двојећи вербалне од невербалних, набројао је, а затим, кратким дефиницијама, одредио следеће сигналистичке врсте:

— СИГНАЛИСТИЧКА ПОЕЗИЈА У УЖЕМ СМИСЛУ (ВИЗУЕЛНА ПОЕЗИЈА)
— КОМПЈУТЕРСКА ПОЕЗИЈА
— АЛЕАТОРНА ИЛИ СТОХАСТИЧКА ПОЕЗИЈА
— СТАТИСТИЧКА ПОЕЗИЈА
— ПЕРМУТАЦИОНА, КОМБИНАЦИОНА И ВАРИЈАЦИОНА ПОЕЗИЈА
— ТЕХНОЛОШКА ПОЕЗИЈА
— СЦИЈЕНТИСТИЧКА ПОЕЗИЈА
— СИГНАЛИСТИЧКА КИНЕТИЧКА И ФОНИЧКА (ЗВУЧНА) ПОЕЗИЈА
— СИГНАЛИСТИЧКА МАНИФЕСТАЦИЈА (ГЕСТУАЛНА) ПОЕЗИЈА

У овом „попису” нема неколико врста, које ће Тодоровић у Фрагментима о сигнализму I поменути: шатровачке и феноменолошке поезије, на пример, односно, објект-поезије, mail-арта, којима се бави такорећи, одмах након објављивања овога манифеста, а затим, апејронистичке поезије, коју пише последњих неколико година.

Ипак, трећи манифест сигнализма — мада настаје у време када и претходна два — захваљујући класификацији жанрова која је у њему предочена, био је солидна подлога на којој ће Тодоровић моћи успешно да гради — за токове ондашње српске поезије — аутентично, поетски атипично и естетички веома значајно песничко здање. Ни онда када је „Сигнал” престао да излази и касније, када је дошло до разлаза меду припадницима покрета, Тодоровић није престајао да ради на овом пољу. И даље је метапоетски промишљао уметност којом се бавио, тако да се за целовитијом поетиком сигнализма данас мора трагати у текстовима који су објављивани и после ових манифеста и који по обиму вишеструко премашују манифесте — манифесте као метапоетске текстове посебне намене који нису претходили конкретним уметничким остварењима него су настајали напоредо с њима. Ови и сродни текстови других сигналиста разматрају се и у наредним поглављима — у поглављима посвећеним жанровима и сигнализму, у којима су, поред осталога, дати и потпунији одговори на бројна питања поетике сигнализма.

(Из књиге: Сигнализам: генеза, поетика и уметничка пракса, 1994)

НАПОМЕНЕ

1. Александар Флакер, Тезе о проучавању авангарде, у: А. Флакер: ПОЕТИКА ОСПОРАВАЊА, „Школска књига”, Загреб, 1982, стр. 21.

2. Александар Флакер, Авангардни манифест као књижевна врста, у: Књижевни родови и врсте — теорија и историја, I, ур. Милослав Шутић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1985, стр. 128.

3. Александар Флакер, Loc. cit.

4. Александар Флакер, Loc. cit.

5. О почецима сигнализма видети Тодоровићеве текстове: Песнички дневник (1959–1968), Песничка авангарда и Токови сигнализма, у књизи: М. Тодоровић: СИГНАЛИЗАМ, „Градина”, Ниш, 1979.

6. Сви наводи о манифестима преузети су из Токова сигнализма, у: СИГНАЛИЗАМ, стр. 28.

7. О класификацијама сигналистичких жанрова биће више речи у поглављу ЖАНРОВИ У СИГНАЛИЗМУ.

8 Мирољуб Тодоровић, Планета, Ниш, 1965, стр. 68.

9. Мирољуб Тодоровић, Фрагменти о сигнализму, „Књижевност”, год. XLIV, књ. LXXXVIII св 1–2 1989, стр. 218–219.

10. О апејронистичкој поезији биће више речи у поглављу АПЕЈРОНИСТИЧКА ПОЕЗИЈА.

11. Мирољуб Тодоровић, МАНИФЕСТ ПЕСНИЧКЕ НАУКЕ, у: М. Тодоровић, СИГНАЛИЗАМ, стр. 76.

12. Мирољуб Тодоровић, Нав. дело. стр. 78.

13. Овај и сви други наводи узети су из текста Мирољуба Тодоровића МАНИФЕСТ СИГНАЛИЗМА (REGULAE POESIS) у: М. Тодоровић, СИГНАЛИЗАМ, стр. 80–83.

14. Манифест СИГНАЛИЗАМ, објављен је такође у Тодоровићевој књизи СИГНАЛИЗАМ, Ниш, 1979, стр. 84–87.

15. Мирољуб Тодоровић, Фрагменти о сигнализму, I, у: М. Тодоровић, Сигнализам, Ниш, 1979, стр. 149–154.