Сава Дамјанов
П
Уважене даме и господо,
драга браћо и сестре,
рипала ми је ријатна дужност да вас, у својству Редседника Комисије за ратне злочине и злочине ротив човечности, обавестим о активностима госпођице Ичке на том лану. Детаљно истражујући њену биографију, њено кретање у служби и остале релевантне детаље, дошли смо до следећих
увида:
I ериод
(од рођења а до гроба)
Може се слободно рећи да је у овом ериоду (од рођења а до гроба!) за госпођицу Ичку најлепше било ђачко доба! То је у ствари доба када се она рађала, када је одрастала и умирала, доба када је и формиран њен реално-митолошки лик. Које су основне карактеристике тог лика? Као рво, у визуелном смислу његову доминанту редставља коврџава или равна коса која уоквирује префињено троугласто лице и суптилне усне; кажемо коврџава или равна коса само зато што је каткад ова хировита фрајлица редузимала њено шишање, фризирање, па и бријање до голе коже, што је мењало тај риродни лик и стварало маску која је готово увек успешно заваравала непријатеље. А суптилне усне вечно су биле олуотворене: овај отвор служио је као база разноразних илегалних активности, место где се скривао конспиративни материјал и где су уточиште налазили Ичкини рогоњени другови. Ревасходно због овог оследњег, именована се и нашла ред нашом Комисијом!
С друге стране, мора се ризнати да тактилне карактеристике Ичкиног лика нису спорне у контексту којим се бавимо, што се може рећи и за њене
аудитивне, односно мирисно-укусне дражи. Спорна је можда још само извесна ванвременост и акаузалност њеног лика, као и чињеница да се ред крај овог ериода (исувише олако а да то не би било сумњиво!) овукла у ензију, желећи тако да оконча и оно раздобље које бисмо ми назвали
Други ериод
Или
Ортрет Ичке у младости
Ресудан значај ериода о којем је реч огледа се већ у самој чињеници да је госпођица Ичка тада ошла у забавиште, где је и остала оно што никада неће бити: Редседник дувачког оркестра надуване уставотворне Скупштине. Исто тако, тада је започео и њен књижевни успон: на Скупштини облоканих генија она је рокламовала идеју да ремек-дела спадају у подвиге минулих, митских времена а у том смислу данас редстављају својеврсна «римејк-дела» (наравно, ако су уопште остварљива!).
- Ја лично убудуће ћу смишљати искључиво ремек-делца и надахњиваћу њима одабране исце, онајпре оне курчевите, оне који у књижевности (али и изван ње!) имају муда... – смело је издекламовала свој рограм док се скупштинском салом уместо аплауза роломио знаковит мук. Да ли је та знаковитост указивала на тужну истину да су у скупштинској сали седели све сами шмокљани, или је наша шмизлица-фрајлица изрекла нешто толико епохално да то није могло бити одмах схваћено? У контексту роблематике којом се наша комисија бави, одговор на ово итање и није тако битан колико је битно (па и сумњиво!) Ичкино касније ајтање са Ђоком Дркајловићем «Мачкицом», злогласним вођом светског одземља!
Допустите нам слободу да се овде изразимо фигуративно, како бисмо вам редочили раво стање ствари али и неке од опаких изазова онога што је дотична дама назвала ремек-делцима. Наиме, људска комедија не би била то што јесте да се Ичка није уплела у Дркајловићеве мреже баш једног јутра када је он у неком арку умивао свог малишу. Не одолевши таквој лепоти, она је очела да ради за њега, што ју је убрзо довело до сукоба са законом: његове работе ерманентно су биле усмерене ка освајању бескрајне слободе, али утем који је одсећао на ропство; његово смехотресје вређало је рафинирани слух других а од његових бесрамности црвенело је лице ( док је истовремено врућица нападала стомак и ределе ниже стомака!). Лукави Ђокица лако је манипулисао ростосрдачном Ичком: риступао јој је ростачки-окрутно, но и атријархално-нежно; откупљивао ју је разним ситницама опут снова, радости и игре (онекад би се ту нашла и онека ицајзла, али то сад такође није битно!); енетрирао се неосетно у њену танану душу и тамо ритајен роварио управљајући читавим њеним животом; уцао је вешто из свих оружја господин «Мачкица», баш као што то бива у једном равом ремек-делцу!
Као што знате, наша Комисија ушла је у траг Ђоки Дркајловићу «Мачкици» и њему ће се судити, можда чак и намаћи омча око врата. Али све то не аболира госпођицу Ичку која упорно неће да сведочи ротив свог идола. На неки начин је и разумемо, јер је стицајем околности она била ометена у нормалном развоју а је овај реварант и криминалац за њу био све: и ујка и ујна, и књига и универзитет, и врлина и орок, али ре свега и изнад свега он је био њена Робија-Идеологија! Ми ак верујемо да је наша умиљата фрајлица, барем у тренутку када је Дркајловић коначно ао, интуитивно розрела његове рљаве намере и доживела мистично росветљење. Ми дакле верујемо да је она умрла а отом васкрсла, односно ородила се о ко зна који ут осле своје физичке смрти и то у неком ремек-делцу. Од тог момента можемо континуирано ратити
III ериод њених активности,
тј.
Ичкин метафизички Роцес
Овај део Ичкине биографије сажећемо у четири кључне тачке:
1. Књижевни и књижевнотеоријски каламбури госпођице Ичке довели су до гадног замешатељства. «Мачкица» је, ишчекујући очетак суђења, основао Караглодачку школицу, у коју је одједном охрлила сва младеж и женског и мушког ола: ресудно за такву опуларност било је то што јој је наденуо име наше драге шмизлице, од чега се она годинама безуспешно ограђивала. Да ствар буде још гора, исти господин Ђока, у истој тамници, основао је и Риболовачку школицу, у коју су се опет уписивали сви они који нису успели у ретходној: наравно да се и у овом случају ослужио сличним триком обезбедивши и новој школици огромну опуларност. Стога ми данас и истражујемо активности госпођице Ичке као кваритељице младежи, мада је лако могуће да је осреди неспоразум!
2. Као оследица описаних догађаја, у њеном животу ојавила су се два неочекивана момента. Ре свега, више нико је није ословљавао титулом «госпођица» већ је добијала бројне вулгарне титуле: због тога је њено рафинирано биће све чешће и чешће крварило, уместо да дрхти и влажи - што је најрадије чинило! Отом се десио још гори малер: сусрет са министром Резервативом (и то у мраку!), који јој је обећао да ће ублажити њене муке и страхове. Мало морген!!! Уместо испуњеног обећања, након тог сусрета Ичка је риметила да су њене суптилне усне веома укочене и да у њеном ждрелу на неки необјашњив начин ишчезава вокал М (на говорну ману звану «губљење П на очетку речи» још одавно је навикла). Дакле, уместо сертификата о МОРАЛНО-олитичкој одобности који јој је био неопходан, она је добила ОРАЛНО-олитичку одобност која јој није била потребна јер ју је риродно оседовала, и то без сертификата и сличних зезалица!
3. На жалост, ту њену особину највише је ценио Дркајловић, који је тамо далеко маштао о томе да не умива свог малишу својеручно већ да му га умива управо она. И замало да се ова непромишљена а ростосрдачна фрајлица оново уплете у његове мреже; срећом, тек што се риближила тамници у којој је он трунуо, ред њу је ступио Непознат Нетко и одсетио је на њену епохалну скупштинску декламацију о ремек-делцима. Морамо ризнати и ово: није то баш био Непознат Нетко него је то био један члан наше осматрачке мисије, не баш независан у односу на Ичку – али, зар и сама наша Комисија није ристрасна према њој?! Зар није очигледан наш окушај да је оставимо на слободи, без обзира на могуће злочине које је – верујемо нехотице, или ак у најбољој намери – очинила? Такође смо уверени да ланац командне одговорности, када је драга нам шмизлица у итању, не креће из главе већ из тамних нагона које ни сам Бог не разуме али их очито ипак одобрава – чим остоје!
4. На крају, желимо као олакшавајућу околност да истакнемо и ово: након сусрета са оним за кога је мислила да је Непознат Нетко, Ичка није ушла у тамницу код Ђоке Дркајловића «Мачкице» него је дефинитивно одлучила да уђе у ремек-делца. То значи да њене активности више нису усмерене само ка тзв. реалности него и ка тзв. фикцији, што јој даје једну готово светачку ауру: јер, ознато је да само света бића могу истовремено деловати на оба ова лана, назовимо их «овоземаљски» и «небески». Зато Комисија редлаже да се наша умиљата шмизлица-фрајлица ослободи сваке одговорности, како за дела из рошлости и садашњости тако и за она из будућности, те да се најзад беатификује и рогласи Светом Госпом од Спаса која је сваке милости уна...
* * *
Уважене даме и господо,
драга браћо и сестре,
активности наше светице могле би се ратити и кроз ети, девети, двадесет осми и XY-ти ериод њеног живота и истински разноврсних активности. То међутим више није ствар ове Комисије, то је ствар ремек-делаца која су својеврсна јеванђеља – сведочанство о њеном раду, њеним одвизима и њеним оностраним утањама. Нека вас ни на трен не завара то што ће се она овде каткад указати рерушена или трансформисана у неко друго обличје: нама обичним смртницима незнан је тајни смисао речи и оступака Светих. Као мали доказ тога одесћам вас на чињеницу да је и мени, као известиоцу наше Комисије, управо она одарила божански дар – «губљење П на очетку речи». Због тога ћу, a и зарад Инспирације, на свом радном столу заувек држати икону са њеним ликом: ко би јој жив могао одолети?!...
Датум последње измене: 2010-02-12 20:31:09