Персида Лазаревић Ди Ђакомо

Југослависта Пер Јакобсен

Одлуком да после прве посете Београду, 1957. године пређе са студија медицине на студије славистике, Пер Јакобсен (Per Jacobsen, рођен 1935. у Хејнсвигу) је одредио смер славистике/сербокроатистике у Данској, и постао саставни и активни члан научног живота Југославије, па потом Србије.

Данска има дугу и богату славистичку традицију: већ средином прошлог века значајно је име професора Каспара Вилхелма Смита (1811-1881), филолога и лингвисте чији су радови заслужни за развитак данске славистике, и чиме је настојао да допринесе упознавању словенског света, као, на пример, De locibus quibusdam grammaticæ linguarum Balticarum et Slavonicarum или пак повећи рад о српској народној поезији, Serbisk folkepoesi (1857). У то доба Смит није имао много студената, али неки од њих су касније постали изузетни филолози, као Карл Вернер (1846-1896) и Вилхелм Томсен (1842-1927). После њега су својим истраживачким радом допринели данској, односно скандинавској славистици Холгер Педерсен (1867-1953), Антон Карлгрен (1882-1973), Адолф Стендер-Петерсен (1893-1963), Карл Стиф (1914-1998) и Ханс Кристијан Серенсен (†1998). И управо је код професора Серенсена, на Универзитету у Копенхагену, Пер Јакобсен дипломирао славистику. Своју прву стипендију за учење српскохрватског језика Јакобсен је био добио за Београд: две године боравка у главном граду Југославије допринеле су већ одличној језичкој основи коју је примио у Данској. На истом је Универзитету у Копенхагену Пер Јакобсен и докторирао, и провео свој радни век: изабран је био за звање асистента, а потом је биран у сва научна звања. Оснивач је одсека за сербокроатистику Универзитета у Копенхагену (1968). И када се шездесетих година XX века повећало интересовање за југославистику, Пер Јакобсен је могао да се похвали великим бројем студената који су посебно били заинтересовани за сербокроатистику.

Свој научни рад Пер Јакобсен је започео радовима из области (експерименталне) фонетике, у оквиру Института за лингвистику, под утицајем лингвисте Ели Фишер Јоргенсен (1911) која је била члан Копенхашког Лингвистичког Круга, односно око Луиса Хјелмслева и његове теорије о глосематици. А с обзиром да је главна област занимања Пера Јакобсена била српскохрватски језик, нису могли да изостану савети и похвале од стране лингвиста као што су Павле Ивић и Илсе Лехисте, који су се у оно време такође бавили фонетским мерењима. Временом је Пер Јакобсен проширио сфере научног интересовања: књижевне анализе и тумачења, лексикографија, превођење. Велику улогу у одлуци да се Пер Јакобсен посвети и књижевности, имао је Предраг Палавестра. Уз Палавестру се Јакобсен приближио делима савремених југословенских писаца, пре свега Андрића и Крлеже. Несумњив је допринос Пера Јакобсена дубинском разумевању дела нашег Нобеловца.

Од почетка бављења сербокроатистиком, Пер Јакобсен је стални учесник у славистичком животу Данске, Скандинавије, Југославије, те других славистичких земаља. Значајно место заузима Међународни Славистички Центар на Филолошком факултету у Београду, на чијим је научним скуповима Јакобсен често учествовао. Већ деценијама активно и константно објављује своје радове по европским стручним часописима, бавећи се истовремено и лингвистиком и књижевношћу. Гостовао је на бројним катедрама универзитета широм Европе. Аутор је више књига, међу којима треба споменути значајну историју српске и хрватске књижевности у два тома: Litteraturen i Jugoslavien I: Kroatisk litteratur 1800-1945, København 1988; Litteraturen i Jugoslavien I: Serbisk litteratur 1770-1945, København 1989. До сад непревазиђени су Јакобсенови речници Dansk serbokroatisk ordbog / Dansko-srpskohrvatski rječnik (Herning 1994; 1996) и Serbokroatisk dansk ordbog / Српскохрватско-дански рјечник (Herning 1997).

Године 1988. Пер Јакобсен је изабран за члана Српске академије наука и уметности. После Јакобсена дошли су и други: Зузана Тополињска, Манфред Јенихен, Герхард Невекловски, Габриела Шуберт. Није, међутим, једини дански члан САНУ: поред архитекта и археолога Ејнара Дигвеа (1887-1961), истраживача из области медицине Ејнара Мојленграхта (1887-1977), и чувеног архитекте и дизајнера Арнеа Јакобсена (1902-1971), Пер Јакобсен је четврти Данац у окружењу академика.

Пер Јакобсен је без сумње и најактивнији преводилац дела аутора из Југославије, па су на данском објављени преводи дела Ива Андрића, Мирослава Крлеже, Ранка Маринковића, Миодрага Булатовића, Дубравке Угрешић, Луке Паљетка, Владимира Арсенијевића, Славенке Дракулић, Александра Тишме. За свој преводилачки рад, Пер Јакобсен је примио награду српског ПЕН-а.

И друге области наше културе су (биле) предмет Јакобсенових интересовања, као на пример јужнословенска кинематографија коју је представио данској публици.

Људски ангажман Пера Јакобсена се очитовао у полемици са извесним данским публицистима, у којој је учествовао неколико година, тачније од 2000-2002. У тој полемици, у којој је у Данској био нападнут Предраг Палавестра као представник српског ПЕН-а, Јакобсен је чврсто стајао на страни наших писаца и наше културе. Потписом око стотину данских интелектуалаца у одбрану Пера Јакобсена потврђена је заснованост његових ставова и његов углед у академском свету.

Данас је Пер Јакобсен Професор Емеритус Универзитета у Копенхагену, и даље се бави научним радом, учествује у академском животу и активно се бави превођењем.

Ако се погледа развојни пут пре свега научне делатности Пера Јакобсена, могуће је приметити да у суштини прати, на известан начин, друштвене и историјске догађаје у Југославији: све до избијања последњих ратова на Балкану, Јакобсен се свеобухватно бавио југословенским лингвистичким и књижевним проблематикама и темама.

Након тога је Јакобсен издефинисао своје теоретске ставове у односу на језик, те у односу на посебности српских, хрватских, босанских и црногорских аутора и њихових дела. Што се тиче гледишта на језик, Пер Јакобсен је остао доследан: до умировљења се катедра коју је водио на Универзитету у Копенхагену бавила „сербокроатистиком“, подвлачећи лингвистички аспект језика, као што и доличи научнику, и не држећи до политичких назива тог истог језика. У ту сврху је Јакобсен продубио своја истраживања на пољу социолингвистике (у сарадњи са Сњежаном Кордић), пре свега имајући у виду структуру слога, која одражава идентитет једног језика, и чија је правила комбиновања Пер Јакобсен одредио као „ДНК профил језика“ и тиме потврдио јединственост српскохрватског.

Исту научну непристрасност Пер Јакобсен одржава и у ставовима о (националној) припадности појединих аутора и њихових дела. Питање идентитета јужнословенских аутора и њихових књижевних делатности није успело да пољуља Јакобсеново логичко разматрање разних случајева на основу постулата преузетих из скандинавских и других светских књижевности, чиме је још једном потврђена научност ставова данског југослависте Пера Јакобсена.