Персида Лазаревић Ди Ђакомо

Ново издање Мацинијевих "Словенских писама"

За 150-годишњицу објављивања Словенских писама (Lettere slave) Ђузепеа Мацинија у Италији – а која представљају прераду његовог есеја On the Slavonian Movement који је аутор дао у штампу 1847. године, за време свог егзила у Лондону, у часопису “Lowe’s Edinburgh Magazine”[1], – издавачка кућа Библион (Biblion) из Милана представила је италијанским читаоцима размишљања овог италијанског патриоте о словенском питању [2]. Мацинијева анализа, заснована на идеји о домовини и вези између принципа националности, јединства и независности, представља се као изоштрена реконструкција историје словенских народа и рађања њиховог националног духа.

Ово најновије издање Словенских писама приредио је Ђовани Бранкачо (Giovanni Brancaccio), редовни професор модерне историје на Факултету за Стране језике и књижевности Универзитета „Г. д'Анунцио“ са седиштем у Пескари (Facoltà di Lingue e Letterature Straniere, Università degli Studi „G. d’Annunzio” Chieti-Pescara). Бранкачо је аутор бројних издања о историји и стању југа Италије, за која је добио награду Касано (Cassano) 2006. године, и од којих ћемо овом приликом поменути само најважније: Geografia, cartografia e storia del Mezzogiorno (Географија, картографија и историја југа Италије) (Napoli, 1991); Il trono, la fede e l’altare. Istituzioni ecclesiastiche e vita religiosa nel Mezzogiorno moderno (Престо, вера и олтар. Црквене институције и религиозни живот на југу Италије у модерно доба) (Napoli, 1996); Il Molise medievale e moderno. Storia di uno spazio regionale (Молизе у средњем веку и у модерном добу. Историја једне регије) (Napoli, 2005). За нас је посебно важно и то што Ђовани Бранкачо има у припреми монографију о Николи Томазеу и далматинском питању, код истог издавача.

Издањем Мацинијевих списа о коме је реч – а које се појављује у књижарама Италије више деценија после чувеног издања Словенских писама које је приредио Фабрицио Канфора [3] – Ђовани Бранкачо је двоструко задужио читаоце. Ради се о делу које је обострано и истовремено корисно и доступно како стручњацима, историчарима и проучаваоцима културних односа Словена и Италијана, тако и широј читалачкој публици, којој је омогућено да без великих предзнања приступи овим списима. О Мацинију и Словенима, и његовом ставу о Јужним Словенима постоји обимна литература, пре свега у Италији, па тим пре ово Бранкачово издање привлачи пажњу и добија на вредности. Састоји се дакле ово издање од следећих Мацинијевих списа: Del moto nazionale slavo (О словенском националном покрету); A Nicola Fabrizi a Malta (Николи Фабрицију на Малти); Lettere slave (Словенска писма); Missione italiana – Vita internazionale (Италијанска мисија – Међународни живот); Politica internazionale (Међународна политика), са апендиксом Cheskian Anthology, ec. Letteratura poetica della Boemia. Opera di Giovanni Bowring, Londra 1832 (Чешка антологија, итд. Поетска књижевност Боемије. Дело Џона Боуринга, Лондон 1832). У опширном уводу (9-58) који носи наслов Mazzini e la questione slava (Мацини и словенско питање), Бранкачо се прво усредсређује на Мацинијев живот, а затим на његову мисао, политичку акцију и дела. Бранкачо подвлачи да је Мацини био потпуно приступио демократским романтичарским идејама, као и да треба увек имати на уму важност Мацинијевог настојања да вреднује појам народа, те прибегавање књижевној публицистици као средству политичке акције.

Управо у овом смислу сматра Бранкачо да је најважније то „[…] да је са Младом Италијом Мацини створио модерну политичко-републиканску странку, чији акциони радијус не само да је имао широку географску распрострањеност, колико је успео да продре у народне слојеве разних градова у центру и на северу [Италије], као што је било очигледно из списа аустријске, тосканске и папске полиције, као и из судских списа.“ [4] (19)

У одељку под насловом „Словенско питање“ Бранкачо разматра историју објављивања Словенских писама, у којима је Мацини настојао да расветли „словенско питање“ које после 1848. практично није имало одјека у италијанској штампи. Познато је да је Мацини желео да Италија и Европа прихвате свежу енергију коју би им донели Словени, једини у стању, по његовом мишљењу, да подмладе европски политички живот. Ова је публикација требало да привуче пажњу у том смеру. А колико је и данас актуелна тематика којом се бавио Мацини, те колико је актуелна сама Мацинијева делатност доказује нам тврдња Никше Стипчевића: „Italijanski istoričari su se s razlogom vraćali Macinijevim mišljenjima o Slovenima svaki put kada bi Sloveni ušli u krug življeg političkog i kulturnog interesovanja. Neophodno je bilo razmatrati njegove vizije o misiji Slovena i onda kada se šire ispitivao Macinijev pogled na svet, njegova politička filozofija i sama doktrina o misiji nacija, jer mišljenje o Slovenima je nerazlučiv deo Macinijeve ideje narodnosti.“ [5]

Италијански историчар са Универзитета у Пескари стога и разматра главне аспекте Мацинијевих концепција изложених у Словенским писмима: намера да се озбиљно третира „словенски проблем“ захтевала је историјску реконструкцију покрета, па је то Мацини и обрадио, у фазама, а за нас је посебно важно то што је Мацини ставио нагласак на Словене на Балкану. Бранкачо је поменуо и Мацинијев спис Међународна политика (1871), у коме је Мацини нагласио важност коју за Италију има савез са словенском скупином народа која је, према његовим замислима, требало да служи као бедем против руског империјализма. Мацини је сматрао да је морална потреба Италијана да дају подршку побуњеничком покрету Словена на Балкану, а све то наравно у антихабсбуршкој и антитурској функцији.

Бранкачо закључује свој предговор Мацинијевим Словенским писмима наглашавајући идеју патриоте из Ђенове о италијанској иницијативи ослобађања не само Италије већ свих народа који стреме независности, уједињењу и слободи, а као одраз вишег плана историјског напретка човека и народа, те да је та идеја и данас модерна и задржава свој етички набој.

Следе потом Мацинијеви списи, исцрпно опремљени белешкама од стране приређивача (уз, наравно, белешке самог Мацинија), које већ саме по себи представљају користан извор информација за све оне који се приближавају Мацинијевим списима о Словенима, независно од степена познавања проблематике о којој је реч.

Ђовани Бранкачо је посве стручно припремио издање Мацинијевих Словенских писама која се на тај начин, написана савременим језиком и исцрпно опремљена, пружају стручњацима како италијанско-јужнословенских односа, тако и проучаваоцима „италијанског питања“ средином XIX века.

1. Овај се есеј поново, уз извесне измене, појавио у два чланка која су изашла 16. и 17. јула 1848. у часопису Italia del Popolo.
2. У Србији и Хрватској је изласком Словенских писама обележена 200-годишњица од рођења Ђузепеа Мацинија: Đuzepe Macini, Slovenska pisma, priredila Snežana Milinković, Platoneum, Novi Sad, 2005; Giuseppe Mazzini, Slavenska pisma, preveo Franko Dota [napomene priredili Damir Agičić, Franko Dota], Srednja Europa, Zagreb, 2005.
3. A cura di Fabrizio Canfora, Laterza, Bari, 1939.
4. „[…] che con la Giovine Italia Mazzini diede vita ad un moderno partito politico-repubblicano, il cui raggio d’azione non solo ebbe una vasta diffusione geografica, quanto riuscì a penetrare anche negli strati popolari di varie città del centro-nord, come apparve evidente dagli incartamenti della polizia piemontese, austriaca, toscana e pontificia e da quelli giudiziari.”
5. N. Stipčević, Dva preporoda. Studije o italijansko-srpskim kulturnim i političkim vezama u XIX veku, Prosveta, Beograd, 1979, 111.

Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ 57, св. 3/2009, стр. 695-697.