Брана Димитријевић

Хипократова „смрт“ – однос ученика и учитеља

САЖЕТАК

Последњих деценија говори се о превазиђености Хипократове заклетве, која више није у стању да одговори изазовима модерне медицине (клинички експеримент, генетска истраживања, еутаназија); која однос болесник лекар третира патерналистички, што је у супротности са Декларацијом о правима човека. Данас се упоредо с правим нормама, у оквирима Медицинског права, који однос лекара и болесника посматра као однос две странке потписнице једног уговора, чине не мала настојања да се на најширој могућој, мултикултуралној и мултирелигијској, основи створи и нека врста универзалног морала у оквирима медицинске науке и праксе, јер без лекарског морала нема ни медицине. Настала је правно необавезујућа Хелсиншка декларација (2000), која је и формално објавила Хипократову „смрт“.

У овом раду разматра се само део Хипократове заклетве однос: учитеља и ученика, који се прати од обновљене Србије па до наших дана. Овај однос, баш онако како то тражи Хипократова заклетва, доживљава свој процват у последњим деценијама 19. и у првој половини 20. века, уочи, током и после Првог светског рата, упоредо са све бржим развојем медицине после победе Пастерове науке, и настајања медицинских специјалности. На примеру однос др Војислав Субботић, оснивач хирургије у Србији, др Михаило Петровић, отац српске ратне хирургије, др Радован Рада Данић, показује се да није само реч о знању и умењу, већ и о највишим моралним нормама, које ученик стиче идући стопама учитеља. И да је Хипократов услов да ће ученик поштовати учитеља више и од својих родитеља у првом реду моралне природе.

Кључне речи: Хипократова заклетва, др Војислав Субботић, др Михаило Петровић, др Радован Данић

SUMMARY

Brana Dimitrijević

HYPPOCRATE’S “DEATH” – THE RELATIONSHIP BETWEEN THE TEACHER AND THE STUDENT

During the last few decades there is a discussion going on how outdated “the Hippocrates’ Oath” has become and its inability to provide answers to the challenges of Modern medicine (such as Clinical Experimentation, Genetic Research, and Euthanasia). The relationship between a doctor and a patient has become patronizing, and is contrary to the Universal Declaration of Human Rights'. Today, parallel with real norms and within medical law, the relationship between the doctor and the patient is considered to be a contract between the two signatories; its considerable efforts to form the widest possible multicultural, multireligious range, so as to create some kind of universal morality within the limits of medical science and practice; for without the doctor’s morality there is no medicine. The creation of Helsinki Declaration (yr. 2000) formally declared Hippocrates “Death”. In this paper, only one part of Hippocrates Oath is considered: relations between the teacher and the student.

In Serbia, this relationship is given attention from the moment of Rejuvenated Serbia came into being until today. This relationship between the student and the teacher and in accordance with the very demand of Hippocrates Oath achieved its apex at the end of the 19th and the first half of 20th century, particularly before, during and after the I W.W. It went parallel with the advancement of medicine as the result of Pasteur’s contribution and the creation of medical specializations. Examples of Dr. Vojislav Subbotić, the founder of surgical medicine, Dr. Mihailo Petrović, the father of Serbian military surgery and Dr. Radovan Danić illustrate that it is not only enough to possess the knowledge and the skills but one must possess the highest moral norms which the student will acquire by following in teacher’s steps.Another Hippocrates prerequisite is that the student will respect his teacher even more than his parents, and this prerequisite is primarily of moral nature.

Key words: Hippocrate's Oath; Dr.Vojislav Subbotić; Dr. Mihajlo Petrović; Dr. Radovan Danić

Увод

Од овог рада не треба очекивати потпуно распетљавање Гордијевог чвора Хипократове „смрти“. Хипократова заклетва је данас застарела (1). Она није у стању да одговори на изазове модерне медицине као што су клинички експеримент, генетска истраживања, или еутаназија. А још изодавна стоји да је патерналистичка. Болесник је, наиме, потпуно препуштен лекару. Он је лаик, „неупућена незналица“, коме се чак у његовом интересу, не мора рећи права истина о његовој болести, а нарочито о прогнози. Болесниково је да слуша, да се покорава, много не запиткује, буде стрпљив, а свом лекару верује безгранично. Отуда је лекар дужан да осим највећег могућег знања поседује и највише могуће моралне врлине. Без морала нема ни медицине.

Тачно. Aли критичари Хипократове заклетве с правом истичу да се при томе увек полази од идеализованог скупа врлина доброг лекара; да тога мало има у стварности.

У овом тренутку споредно је питање, да ли је заклетва писана од стране питагорејаца или од стране самог Хипократа. И колико је Аристотел силно утицао да се она прошири по западном свету, и опстане близу 2.500 година. Неспорно је, међутим, да је она од почетка била повезана са религијом. Хипократ се заклињао боговима и приносио им жртве. Прекршај заклетве доносио је казну која се састојала у губитку лекарске интуиције, знања и умења. Те је пред нама нерешиво питање: може ли морал уопште постојати без религије? Кантов покушај да се морал прикаже као природни закон, попут кретања планета, завршио се неуспехом. Док је, отприлике у исто време, настао покушај да се у медицини морал замени правним нормама, да се правно уреди однос јачег и слабијег, лекара и болесника. Зачето је медицинско право које се данас практикује у већини земаља. У Србији га још нема.

Иако појава медицинског права многима може да изгледа као шамар лекарској професији, која, ево, признаје да не може увек бити морална – у Србији се данас махом тако и доживљава – његову појаву захтевали су баш лекари. Осим тога, медицинско право, на овај или на онај начин, чак и као обичајно, постојало је од давнина. Данас оно однос лекара и болесника схвата као равноправни однос странака у уговору. Каснији успон медицине, после победе Пастерове науке, и развој све сложенијих друштвених односа, изазвали су процват медицинског права, особито онда када су покренуте расправе и потом донете декларације о неотуђивим правима човека, у којима је и човеково право на здравље. Данас се на медицинско право гледа само кроз ове потоње наочари.

Но, треба подсетити да морал и право нису исто. Оно што је по моралним нормама праведно, не мора се потврдити у правној теорији и пракси.

У последњим деценијама прошлога века скован је појам модерна медицинска етика, која је и нека врста реквијема за Хипократову заклетву. Светска здравствена организација сачинила је Хелсиншку декларацију (2000) као низ правно необавезујућих етичких норми. Настао је и појам Биоетика. Све то у, рекло би се, какофонији многобројних, често супротстављених а још важећих теорија, од феминистичког покрета, па преко либерализма до марксизма. Ту су и религије: хришћанска, муслиманска, будистичка... Краја нема. Стога још траје покушај да се барем у биологији и медицини моралне норме начине свеопштим (универзалним), што је упркос до сада показаног ентузијазма, још далеко; између осталог и стога, што наша гледања на однос између религије и морала у великој мери колебљиве. Узмимо да је морал без религије – тешко остварљив. Тада би религија била добродошла. Али, религије имају и своје чврсте забране и ограничења која се тичу баш медицинске науке и праксе. Религија је тада непремостива препрека. И, шта сад? Можда, Кантовим стопама? Наћи неку врсту универзалног морала, барем у медицини, који је изнад свих религија?

Немогуће нам је да на сва та питања одговоримо овог трена. Стога ћемо се овде позабавити једним наоко споредним питањем, које покреће Хипократова заклетва: односом учитеља и ученика.

Кратка историја развоја односа учитељ ученик у Србији

У Хипократовој заклетви се каже да ће ученик поштовати учитеља више од својих родитеља. Тиме је одмах успостављен патерналистички однос, веома сличан односу лекара и болесника. Пресликано је, данас кажемо, средовековно вертикално устројство васељене: Бог, владар, сталежи, патријархални морал. Ученик је, барем у почетку, незналица. Идући уз учитеља он се учи занату, али и моралним нормама. Потоње се обично испушта из вида. Учениково је да ћути кад су над болесничком постељом. Питања може постављати потом. Зато је и придодато, боље рећи, наглашено: да поштовање учениково према учитељу мора бити снажније и од учениковог поштовања према сопственим родитељима. Није ту реч само о хлебу; јер ученик ће временом постати самосталан, имаће занат, дакле, хлеб, већ о моралним нормама, можда на првом месту, које се не помињу али се подразумевају. Син не мора у погледу морала ићи очевим стопама, али овде је то – услов. Изгубићеш вештину којој сам те учио, ако не поштујеш моралне норме на које ти непрекидно указујем. Оне су део нашег исцелитељског заната.

И ово је – идеализован однос. На Балкану су медицински знања и вештине овим начином вековима преношене „с колена на колено“, и када је реч народним видарима и зубовађама, које је Вук Стефановић Караџић сврстао у сеоске занате. Однос учитељ-ученик успостављан је често унутар саме породице. Знања и умења прелазила су с оца на сина и дословно. Ипак, сваки онај који је знао и умео да лечи, сваки видар, сваки травар, радио је сам за себе. Отуд у српском народу и знатне језичке разлике у погледу назива једне те исте болести, у зависности од родног краја, питање којим се дуго бавио др Милан Јовановић-Батут. Отуд разлике и у начинима лечења. Та знања преносила су се и као тајна.

У временима пре Пастера, стручна медицинска знања и умења нису била толико разноврсна, а поједина знања преносила су се неизмењена вековима. Отуда је учеников циљ достизање учитеља, био остварљив.

Доступни подаци на основу којих се реконструише српска, па и балканска, медицина у периоду пре Пастера, нажалост нису обилни. У обновљеној Србији најпознатији је пример видара Хећим Томе Костића или Константиновића, пореклом Цинцарина, који је своја исцелитељска знања стекао од своје матере Ћира Мане, госпође Мане. Славу је задобио лечећи најпознатије ратнике и војводе из Првог и Другог српског устанка. Као „војни хирург“ послат је из Србије у Преко током Мађарске буне (1848), да лечи српске рањенике. Умро је од колере у Панчеву, на задатку. Хећим Тома се, међутим, бавио механџилуком као основним својим занимањем.

Слична је, мада и нешто мање јасна, биографија Грка, а можда опет Цинцарина (?) Делинија, пореклом из Смирне. Неко време трговац у Земуну, који је тада припадао Аустрији, Делини прелази у Београд, и ту постаје лекар београдског паше, потом и господар Милоша Обреновића. Делини је истицао да је самоук, што ће рећи Богом дан, јер је медицина художество, уметност. Мало је вероватно да Делини није имао учитеља. Година 1836. и 1838. неки Гојко Марковић у Гургусовцу (Књажевцу) отворио је „шпитаљ за лечење френге“ (сифилиса). Он је трагичне 1813. године, када је пропао Први српски устанак, одведен у турско ропство у Смирну и Александрију „и предан тамо неког грчком 'ећиму, где је практичетска лечења научио“ (2). Најславнија, готово легендарна, видарска породица у Црној Гори били су Иличковићи, о којима се сачувано доста података. Старином су потицали из Епира (Грчка), па су преко Метохије, Плава и Гусиња стигли у Црно Гору, у Црмницу, где су као видари били прихваћени те им је поклоњено нешто земље и шуме (3). У Србији је у то исто доба постојао извесни Раковац, о коме говори пословица: „Ту и Раковац ништа не поможе“. Према подацима које је о њему забележио Драгиша Лапчевић, током српско-турског рата 1876/77 године, Раковац је као болничар служио на Јавору. Видећи како руски хирурзи ампутирају удове, молио их је да такве рањенике даjу њему на лечење, те му ови напослетку дадоше једног од најтежих. Раковац га излечи. Потом и многе друге. Лапчевић бележи како су, касније, ти срећници виђајући Раковца о вашарима, овом прилазили скидали капу и љубили га у руку. Лапчевић износи један ретко забележен али важан податак: Раковац би псу или овци ломио ноге, а потом намештао преломљене кости, имобилисао их (4), до оздрављења, учећи тако тој вештини своје синове, који се после њега ипак нису прославили. Пелагић у свом Народном учитељу хвали власт која је омогућила извесној баба Станији, познатој по вештини намештања костолома да има ђаке (5). Један од славнијих њених питомаца био је београдски жандар Алекса кога помиње и др Владан Ђорђевић (6). Пелагић истиче да је су власти слично поступиле и у Букурешту, Софији, Атини.

Досељеници из Грчке, како су их називали калојатри (добри лекари), попут већ помињаног Хећим Томе, махом су се одликовали скромношћу. Из до сад, нажалост, још не преведених мемоара, с немачког језика, једног од тадашњих начелника српског војног санитета др Емериха Линденмајера, сазнајемо да је Хећим Тома својим устима исисавао гној из рана; вршио је оно што данас називамо сукционом дренажом (7).

Али, прича о тим временима у обновљеној Србији, нипошто није једнозначна, ни онаква какву нам је оставио Пелагић, хвалећи преко мере народне видаре, као моралније од доктора-рецепташа, који су у Србију стизали са запада, из суседне Аустрије. Простор не допушта да се даље упуштамо и у тему. Ваља истаћи, међутим, да је патерналистички став у односу исцелитељ болесник, своју кулминацију достигао баш у надрилекарској пракси, која је успела да се одржи све до данас. Њено гесло је минимум информација, максимум покорности оболелог. Минимум информација, ако се не рачунају слаткоречивост и празне приче, максимум покорности јер је за неуспехе у лечењу увек и увек крив сам болесник, који се „није придржавао датих упутстава.“

Упркос чињеници да је универзитетској медицини, која је у обновљену Србију стизала са Запада, било немогуће због броја студената да, осим формално, негује тај стародревни однос учитељ-ученик, ипак се у другој половини претпрошлог столећа он јавља у знатној мери код школованих српских лекара, посебно развитком појединих медицинских специјалности. Познат је однос славног бечког хирурга др Теодора Билрота и његовог ученика др Владана Ђорђевића. Осим дугогодишње преписке међу њима, др Владан Ђорђевић је с немачког превео Билротову „Хирургију“. Сличан однос дубоког поштовања према учитељу показао је и др Војислав Суботић млађи, према др Крафт Ебингу, бечком неуропсихијатру, у чију част је и сачинио своје невелико дело о Русаљама.

Чини се да је, ипак, пример најдубљег поштовања према свом учитељу, др Војиславу Субботићу*, оставио први чисто српски хирург, касније отац српске ратне хирургије др Михаило Мика Петровић. Било је то поштовање и према Субботићевој честитој породици, родитељима књижевнику Јовану Субботићу, и његовој жени Савки, који су се у Новом Саду, жестоко борили за српство, „не празним речима и шупљим фразама“, како истиче сам др Михаило Мика Петровић.

Др Војислав Субботић је оснивач хирургије у Србији, и један од оснивача Медицинског факултета у Београду а дошао је из Прека. Избегавао је публицитет и новинаре, а самог Петровића дочекао је овим речима: „Примићу вас, amice, на своје одељење под условом да станујете у непосредној близини болнице, да се 'раните што ближе, да се не бавите (приватном ) праксом и да сте сваког тренутка болници на расположењу." На одељењу, Субботићевом, вели Петровић, владала је најстрожа, дисциплина, дисциплина без поговора, коју се имало или поштовати или се с одељења уклонити. А која је, по мишљењу Петровићевом, на младе лекаре повољно утицала... Учила их је реду и раду, и од користи им непроцењиве касније била. У то доба то беше начин на који је хирургија свугде у свету настајала, особито у оквирима бечке, заправо прајске (пруске) школе, чији Субботић ђак био. Баш та "свирепа" ауторитарност. Принципи Пастерове науке нису трпели аљкавост. Разгнојавање хируршке ране није се више сматрало допуштеним. На то се гледало као на неукост, неодговорност, нехат. Тек откривена начела асепсе, подразумевала су корените измене у понашању свег особља у болници, а од хирурга су тражили "целог човека". Учитељ-деспот беше најодговорнији међу одговорнима, најпосвећенији међу посвећенима. Изговора није ни могло бити, ни компромиса. Неморал и незнање беху једно те исто.

Поштовање које је Петровић гајио према свом Учитељу, није сметало њиховим каснијим разликама у мишљењу поводом једне те исте ствари. Субботић је био Југословен још пре стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, не и Петровић. Субботић је кликтао „нашој Словенској и Јужно Словенској браћи“ на помоћи у лечењу рањеника током Балканских ослободилачких ратова (1912-1913), док је Петровић у многима од њих видео оне „који су дошли у Србију да се вежбају на нашим рањеницима“. Али, непосредних, а поготову јавних сукоба међу том двојицом великана није било (8). Па и када је ученик превазишао свог учитеља. Крајем августа 1918. године, по јулијанском календару, у болницу Друге српске армије у Драгоманцима (данас Апсалос) стигао је др Војислав Субботић, већ поприлично оронуо. Спремао се велики напад, данас знамо, пробој Солунског фронта, очекивала река рањеника. „Ви сте, amice,“ рече тада Учитељ обраћајући се свом некадашњем ђаку санитетском пуковнику др Михаилу Петровићу (9) „сада одговорни за сав рад, а не ја; ваше је да заповедате, моје је да слушам.“ То могу само горостаси.

Исти, по многим својим својствима чак стародревнији однос ученика и учитеља биће успостављен између др Михаила Петровића и др Радована Данића. Радован беше син др Јована Данића, првог српског неуропсихијатра. једног од најчеститијих људи свога доба. По избијању српско-турског рата (1912) Радован Данић привремено напушта студије медицине у Минхену и долази у Србију, где га „под своје“ убрзо узима др Петровић, и без оклевања уводи у хирургију. По избијању Великог рата (1914-1918) поновиће се иста слика. Данић ће уз Петровића остати до краја рата; проћи ће Албанску голготу, бити у легендарној болници у Драгоманцима, створеној упркос Париском уговору између српске и француске владе 6. априла 1916. године (10)(11). Ту, у Драгоманцима, Данић је почео и да самостално оперише (12). Тек по завршетку рата Данић ће завршити Медицински факултет, а потом и специјализацију хирургије – испуниће сав специјалистички стаж испочетка, јер код „Чиче“ (др Михаила Петровића) признавања специјалистичког стажа унатрашке није било – а потом као војни хирург отићи на рад у Нишу. За Данића је Петровић дословно био више него ли отац (13).

Ова традиција није се касније одржала, особито после Другог светског рата; будући да је нова власт гледала на велику већину лекара с крајњим неповерењем, као на представнике старог поретка (14). Педесетих година прошлога века на Медицинском факултету у Београду извршене су, по налогу комунистичке партије, темељне чистке. Многи од најистакнутијих тадашњих професора уклоњени су и из наставе и из клиничке праксе. Што се преосталих професора и асистената тиче, чекало се да они нестану природним путем, одласком у пензију. На њихова места бирани су поуздани партијски кадрови.

Ствар није остала само на томе. Ново доба носило је ново начело „све испочетка“, неподобна је била и традиција, и сви облици понашања који би на њу указивали, а поготову величали је. Нестали су и – Учитељи, и поштовање према њима, баш у оном облику који тражи Хипократова заклетва. Неко би реч „нестали“, из претходне реченице, заменио речју „потиснути“. Било је и тога. Др Радован Рада Данић имао је добар број својих ученика, још од пре рата, од којих су неки касније постали академици САНУ. Али о томе у њиховим биографијама, да им је Данић био макар први учитељ, нема ни трага. Један од њих, професор Ратне хирургије др Воја Стојановић, који је као хирург био у партизанима, одужио се, ипак, Данићу топлим некрологом у „Политици“ (15). Проф. др Јулијана Богићевић, жесток партијски радник, ипак је по самоубиству професора Миловановића, оснивача Судске медицине, задржала, попут какве светиње, његове ствари, посебно његову столицу, на Институту. Први декан Стоматолошког факултета у Београду проф. др Љубомир Ђоковић тихо је, не помињући свог учитеља проф. др Атанасија Пуљу, приликом оснивања нове школе спровео у основи Пуљину замисао (16)(17). Није га помињао само стога, што би то нашкодило самом подухвату.

Упркос томе, ни таква традиција „тајног поштовања“ није успела да се одржи. У првом реду стога што се односила првенствено на морал, који је у новим условима трпео знатне промене, а тек потом на саму вештину. Снажан напредак медицине у свим областима омогућавао је да ученик у знању и вештини релативно брзо превазиђе свог учитеља. Читаве научне и практичне методе дословно су преношене из иностранства. Постављало се погрешно питање може ли ученик који је у знању и вештини већ превазишао свог претходника, те сад старији учи од свог млађег, овог и даље звати учитељем?

Дискусија и закључак

Иако су постојали у стварности, однос др Војислава Субботића и др Михаила Петровића, а још више однос др Михаила Петровића и др Радована Данића, могу се, са теоријске тачке гледишта, сматрати као идеализовани примери. Неки би узели у обзир и високу култивисаност учесника. Данић потиче не само из лекарске већ и из старе, честите београдске породице. Отуда већ поменути „изговор“, силан напредак медицине, лако пада у воду, јер је учитељ, пре свега, морални узор, морални ослонац ученику. Ићи учитељевим стопама значило је подражавати га у највишим (али и трајним) моралним врлинама.

Дучић има једну наоко парадоксалну изреку: човек је млад док су му живи родитељи. Погрешно је схватити је баш дословно. Код многих, ако не и код свих, постоји безмало физиолошка потреба за учитељем, која се код неких јавља раније, код неких касније. Често је најјача баш када је лекар на врхунцу своје успешне каријере. Срећан је онај који може да изговори: мој учитељ је био тај и тај, али пре свега као морални лик.

„Amice, на првом месту долази болесник.“ Овај Субботићев исказ Петровић је памтио читавог свог живота, потом и Радован Данић. У нас недовољно признат, а широм света награђиван највишим могућим наградама за свој стручни рад, сада већ покојни професор ортодонције др Милан Марковић, остао је до краја живота у тесној, пријатељској вези са својим учитељем и оснивачем ортодонције на Стоматолошком факултету у Београду, проф. др Иваном Бикаром, иако га је по стручним знањима превазишао још док је доцент био. А када је Бикар умро, Марковић је рекао својој жени: „Изгубио сам највећег пријатеља.“

Важно је напоменути да развој моралних врлина које тражи Хипократова заклетва није у временима Субботића, Петровића, Данића био мукотрпно освајање нечег новог. Можемо грдити колико нам је драго стари, грађански, патријархални морал, доказивати његове силне мане, учити да је превазиђен, али остаје чињеница да су моралне врлине које је тражила Хипократова заклетва, тада биле усавршавање нечег већ постојећег, нечег што сада нарочито захтева професија. О заклетви се говорило и на универзитетима, али се моралне норме нису училе у оној мери као на пример стручни предмети: анатомија, физиологија, интерна медицина...

Покушај да се после Другог светског рата створи нов социјалистички морал завршио се, знамо, неуспехом. На медицинским факултетима уведена је категорија морално политичке подобности при избору у звања наставника и сарадника. Још и тада се добро знало да она значи само једно: верност владајућој и јединој партији. Невоља је само у томе што је партија на једну те исту ствар гледала данас овако сутра онако, а то морал не трпи. У таквим нестабилним приликама учитељу је било тешко да постане Учитељ. Његови наводни ученици једва су чекали да му „виде леђа“, што ће се једном и њима догађати. Пред крај својих блиставих професорских каријера, читаве генерације хватала би паника да ће „њихова дела и њихови немерљиви доприноси“ бити просто избрисани „из историје“, већ сутрадан по њиховом одласку у злехуду пензију. Штампање скупих монографија, које су, наводно. требало да говоре о историјату ове или оне институције пуниле су се хвалоспевима о још увек „присутним“ најистакнутијим (тада најмоћнијим) њеним члановима.

Оно што се дешавало у Србији дешавало се, у оштријем или блажем облику, у свим земљама за које кажемо да су данас у транзицији. Парадоксално је, међутим, пише Урошевић (18), да (пост)комунистичко друштво прихвата Хипократову заклетву, али без жеље и могућности да је стави у реални друштвени контекст. Прихватање Декларације о правима човека, увођење Медицинског права (где-где и по цену правне пренормираности), ново гледање на однос лекара и болесника, болесниково право да буде исцрпно обавештен о правој природи своје болести и о прогнози, залагање за болесниково право на еутаназију, и тако даље и тако даље... Уз све бржи и бржи развој медицине, и њене свакодневне деобе на специјалности и субспецијалности; постојање угледних института, на којима раде угледни стручњаци, а таквих у свету данас није мали број, али се сва знања и умења из неке сасвим уске области не налазе на једном једином месту, доношење конзилијарних одлука уз истицање начела тимског рада, све то, у најмањем, доприноси да је Хипократова заклетва, све више анахронизам. Само, хајде, огласите то баш тим речима у Србији! Кажите јасно и гласно, ранији однос (један) лекар (један) болесник више не постоји, Хипократ је, уствари, „мртав“. Јавност би то схватила као потпуно одрицање потребе за моралом у оквиру једне, како се још увек сматра, најморалније професије.

Сва је прилика да је излаз из оваквог замешатељства у учењу не само правних, већ и моралних норми, у оснивању посебног стручног предмета на редовним студијама медицине, барем у првом кораку. Особито стога што су општа морална начела, макар само Западног света, на која се наслањала и Хипократова заклетва, уздрмана. Морал је, каже се, у расулу; стога и Биоетика, мора кренути од нуле, настојећи да уз то задовољи и мултикултуралност, заступљену понајвише кроз праву гомилу савремених религија, од највећих до најмањих. Шта ће, при томе, преостати од односа учитељ ученик, онако како то тражи Хипократова заклетва, и шта са психолошком потребом ученика за учитељем, за Учитељевим каквим таквим постојањем, још је неизвесно.

Литература:

(1) P. Urošević: „Od Hipokratove zakletve do moderne medicinske etike: istina i zablude“; White, God. III, br. 28, maj 2009, Beograd, str. 25-27.

(2) В. Станојевић: Историја српског војног санитета & Наше санитетско ратно искуство; Београд, 1925, стр. 23.

(3) F. Šoć: Narodna i naučna medicina u Crnoj Gori, Institut za zdravlje Crne Gore, Podgorica 2002, стр.. 83.

(4) Б. Димитријевић: „Ране Луке Лазаревића“. Видети опширније: фуснота бр, 2.  www.rastko.net/medicina.

(5) Б. Димитријевић: „Мостови Васе Пелагића“, www.rastko.net/medicina.

(6) Б. Димитријевић: „Владанова ’Народна медицина у Срба’“, www.rastko.net/medicina.

(7) Б. Димитријевић: „Игоов Телмар и наши народни видари“; www.rastko.net/medicina .

(8) Опширније: Б. Димитријевић: „1914. година у дневнику оца српске ратне хирургије“; www.rastko.net/medicina.

(9) М. Петровић: „О раду и животу Субботића“; 2. ванредни састанак Српског лекарског друштва, Српски архив (1924) Св. 26. стр. 117. (Такође: Б. Димитријевић: „Заборављени горостас“. Политика 2001. Фељтон, наставак бр. 4.)

(10) Б. Димитријевић: У контејнеру – дневник српског ратног хирурга 1916-1918; Водич за родитеље, Београд, 2004. www.rastko. net/medicina.

(11) Б. Димитријевић, А. Недок: „Настанак легендарне Прве хируршке пољске болнице на Солунском фронту“; Српски војни санитет у 1916. години, монографије научних скупова Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, серија Б. Вол. 1., број 2, 2007, стр. 99–112. www.rastko. net/medicina.

(12) Б. Димитријевић: „Најбољи Чичин ђак“. www.rastko. net/medicina.

(13) Ово се најбоље види из једног Данићевог писма Петровићу: „...колико ми тешко пада ово Ваше – бар званично – напуштање рада мислим да није потребно нарочито истицати. Само мислим да се Војска, којој сте све дали и коју сте тако легендарно волели, није до према Вама до краја одужила. С тог се надам да ће Вам у толико милији бити овај глас искрене захвалности и оданости једнога Вашег ђака, који остаје Ваш увек Рада Данић. 13. априла 1929. у Нишу.“ (Из R. Čolović: Brigadni đeneral prof. dr Mihailo Petrović; Beograd, 2005, Narodna biblioteka P 1182.) Реч је била о Петровићевом пензионисању у чину бригадног ђенерала. Ипак, Петровић је наставио да ради као професор хируршке пропедевтике на Медицинском Факултету у Београду, и да оперише безмало до последњег даха. Опширније: Б. Димитријевић: Први чисто српски хирург. www.rastko. net/medicina. Своју књигу Ратне повреде (1939) Данић ће овако посветити свом учитељу: „Посвећујем ове редове успомени свога покојног учитеља професора др Михаила Петровића санитетског бригадног ђенерала, кога сам високо поштовао и много волео и коме ћу увек остати благодаран за све што сам од њега научио.“ (Б. Димитријевић: „Најбољи Чичин ђак“; www.rastko. net/medicina

(14) Д. Бонџић: „Комунистичка власт и наставници Медицинског факултета у Београду 1945–1955“; Историја медицине, фармације и народне медицине, Зборник радова, Институт за савремену историју Београд & Историјски архив Зајечар; Београд & Зајечар 2007. стр. 105–120.

(15) В. Стојановић: „Пук. Проф. др Радован Данић“; Политика (6.06.1979)

(16) Б. Димитријевић: „Атанасије Пуљо“, www.rastko. net/medicina.

(17) Б. Димитријевић: „Љубомир Ђоковић“, из М. Савићевић: Професори Медицинског факултета у Београду, ЦИБИФ & Медицински факултет, Београд 2003, стр. 343.

(18) P. Urošević: Исто.

 * Није штампарска грешка, тако се пише.

(Античка култура, европско и српско наслеђе – зборник радова. Друштво за античке студије Србије; Институт за теолошка истраживања. Београд, 2010. Стр. 174–184)