Брана Димитријевић

80 година од смрти др Владана Ђорђевића

Др Владан Ђорђевић потиче из цинцарске породице, која је живела у месту Фурка, у Северној Грчкој. Оно и данас постоји тридесетак километара удаљено од грчко-албанске границе. Током буне некаквог паше против султана 1821. године, дом Владановог деде Димитрија беше огњем попаљен, а млађа кћи одведена у робље. Старија оста удовица с троје нејаке деце, међу којом беше и Ђорђе отац Владанов. Димитрије се онда крену за Србију. А кад код Суповца пређоше границу, застаде он, па рече: децо, пољубите ову земљу, овде је слобода, ово је Милош-бега Србија. Димитрије ће потом отворити кафану у Болечу, а Ђорђе ће се школовати за апотекара. Остаће упамћен као „Хећим Ђока“, будући да се бавио и лекарством.

Др Владан Ђорђевић је рођен у Београду, 1844. године, а на крштењу доби име ’Ипократ. Nomen est omen. Каже латинска пословица. Име одређује и судбину. То, а још уз чињеницу да је одрастао у кругу Војне болнице, у којој му је отац службовао, показаће се у овом случају тачним.

Још као гимназијалац почиње да се бави књижевним радом, па га један од старијих његових пријатеља овако посаветова: заврши медицину, јер као лекар нећеш имати крупнијих новчаних брига, уз то ћеш улазити и код богатих и код сиротиње, знаћеш најбоље и како народ живи. ’Ипократ га је послушао, пре тога променивши то своје „чудно“ име, по савету Ђуре Даничића, у Владан, које до тада беше његов књижевни псеудоним.

Вративши се у Београд са студија медицине у Бечу, др Владан покреће шачицу тадашњих лекара у Србији, а да од те шачице опет шачицу и с њима оснива Српско лекарско друштво (1872. године), убрзо и Музеј Српског лекарског друштва (1874) и часопис „Српски архив, за целокупно лекарство“ (1874) први стручни медицински часопис штампан ћирилицом. Већ то би било довољно да један од београдских булевара добије његово име, иако је то тек почетак силне његове делатности на ползу отечества; све нећемо ни стићи да побројимо. Године 1976. оснива Српско друштво Црвеног крста, исте 1876. на почетку српско-турског рата постаје начелник српског војног санитета, у не баш лаким, могло би се рећи чак хаотичним приликама. Беше тада мађијски импровизатор, како ће га касније описати др Владимир Станојевић. Унапредиће потом српски и војни и цивилни санитет, и, како Станојевић опет каже, подићи углед војног лекара. Већ у то доба др Владан је лични лекар краља Милана, и његов близак пријатељ. А као ученик славног хирурга Теодора Билрота први хирург у модерном смислу речи у Србији... Творац првих санитетских закона... Оснивач првог спортског друштва...

Као председник општине београдске, др Владан Ђорђевић, уводи канализацију, плинско осветљење, калдрмисање улица, оснива и Ново Гробље, измештајући га са Ташмајдана... Поклонио је своје имање отечеству, да би баш ово гробље на овом месту постојало... Па и то је недовољно за – булевар. Чак се у овим нашим временима противи томе!

Др Владан Ђорђевић покреће и уређује часопис „Отаџбина“, који ће у тим временима великог културног успона Србије, у последњој четврти 19. века, снажно подстаћи развој српске књижевности. Већина српских писаца објавиће своје првенце баш у том часопису др Владана. И, да је само то радио, да је само уређивао „Отаџбину“, изрећи ће касније Јован Скерлић, име др Владана Ђорђевића остало би златним словима уписано у историји српске књижевности. А, да ли јесте? Има ли међу окупљенима, питам, иједног представника с Универзитета, с катедре за српску књижевност, овог трена, међу нама, или барем гимназијског професора књижевности, или барем којег писца? (Тајац.) Нема. Недовољна су и та златна слова Скерлићева, не само за булевар, већ и за достојно помињање.

Та страшна неправда која се чини једној од десет највећих личности у српској историји – по Дејану Медаковићу, коме овога пута морамо веровати – оправдава се политичким гресима Владановим. „Црна владановштина“! Тако ће бити окарактерисане последње године владавине последњег Обреновића у Србији, доба када је др Владан Ђорђевић био председник владе. А нема у Србији теже анатеме од политичке. Нема стога ни булевара доктор Владановог. Још за живота многи су пожурили да га осуде и забораве; умреће у добровољном изгнанству, у беди такорећи, у туђини.

Сви тада похиташе да га презру, сви, сви - осим лекара...

Не гледајмо у томе гест лекарског милосрђа, још мање сажаљења, већ гест захвалности. За лекаре је др Владан био и остао, баш како каже др Владимир Станојевић, отац и деда свих њихових највећих, најкориснијих потоњих подухвата...

Јесте да се овом великану неправда чини, али у питању је и природни закон, попут Њутновог о гравитацији, или Ајнштајновог о теорији релативитета: права дела не пропадају, али само када постоје они који су у стању да их виде. Стваралац непогрешиво препознаје ствараоца. И то је природни закон. Препознаје га без обзира на количину стваралаштва коју један или други поседују. Сви не можемо створити таква дела као што их је створио др Владан, али их можемо препознати, ако смо, као што рекох, и сами ствараоци, макар мало. И још довољно грађански храбри...

Упитајмо се, стога, где је сада Српско лекарско друштво? Шта је с Музејом? И часописом „Српски архив“? Проговоримо, ето, само о те три ствари од многих којима нас је др Владан обдарио. Шта је с угледом данашњег лекара у Србији? Упоредимо. Оно и ово време. Оно када лекара у Србији беше шачица, ово када их има на десетине хиљада.

Ево има већ више од пола века како се лелуја, како посрће Српско лекарско друштво, ишчекујући државну милостињу, а имало је своју имовину! И, да му је, сада барем половина те имовине, која није проћердана, већ отета, никога Српско лекарско друштво не би мољакало, за рукав вукло, на диван излазило, темена чинило... А Музеј српског лекарског друштва, који је у међувремену нарастао, па осим све силе драгоцених својих експоната и своју Библиотеку има и свој Архив, али коме сваког боговетног дана те овај те онај мудрац – још из лекарских редова – црну судбину предсказује, претећи затварањем, дели судбину Српског лекарског друштва у многоме. И Српски архив материјално једва намиче крај с крајем, још му се сваки час стари и нови душебрижници на врат пењу, предлажући да тај наш најстарији медицински часопис, почне се да штампа – „српском“ латиницом!?

Откуд, па, постоји – српска латиница!?

Даме и господо, колегинице и колеге, Свети Сава је писао: језик је светлост разума. Губитак језика, који је увек и увек постепен, губитак је и те светлости која обасјава разум не само појединца, већ и народа. Расклопите било коју свеску Српског архива од пре 80, 100, 120 година, и обасјаће вас баш та светлост. Потом се вратите свескама из протеклих 10, 20 година, па упоредите хоће ли бити исто...

И на то је мислио др Владан. Јер у четвртом члану првог оног устава Српског лекарског друштва пише да ће се друштво старати и о „развитку српске медицинске терминологије и њеним јестаственим (природословним) помоћницама“. И бавиће се др Владан наредних пола века и тим послом, а за њим у стопу следе горостаси попут др Јована Данића, др Милана Јовановића – Батута, др Александра Костића... даље нема.

И то спречава да др Владан добије свој булевар. Тај самоубилачки однос већине нас лекара према свему оном чиме би требало да се поносимо, да то негујемо и чувамо, побољшавамо ако можемо, на ползу отечества и будућих нараштаја.

И, зато, дозволите ми да на крају, искажем мисао, која ће многима учинити и као пророчанство: многострадални народ српски опстао је на овој балканској ветрометини само зато што је дубини своје душе увек и увек веровао у васкрсење; па је и био способан да васкрсне. Биће, а можда и неће бити, тако и овог пута. Онда када Српско лекарско друштво врати свој некадашњи углед и сјај, тада ће и један од булевара београдских носити име др Владана Ђорђевића. Можда ће бити и обрнуто, видећемо уосталом шта ће пре стићи.

Хвала ти велики ствараоче, заборављен никада не можеш бити, али опрости што смо у овом трену, над твојим сенима, тако малобројни.

(Изговорено 31.08.2010. после полагања венца на гроб др Владана Ђорђевића)