Вукашин М. Антић

Болница у Врању, хроника

Ера модерне медицине у Врању почиње после ослобођења од Турака, 1878. године. Три године  касније, 22. децембра 1881. основана је врањска окружна болница у Сулејман – беговом сарају, који је за ту прилику реновиран. Управник болнице постао је Словенац, др Фрања Копше који је као добровољац учествовао у српско-турским ратовима (1876-1878) и са трупама генерала Белимарковића, као војни лекар ушао у тек ослобођено Врање.

Пионир модерне медицине у Врању, поред др Копше, био је Грк др Атанас Кујас, натурализовани Србин, који је стигао у Врање у време турске власти 1877. Захваљујући своме угледу, као општински лекар, биће изабран за градоначелника Врања, и постаће најпопуларнији председник врањске општине од како она постоји.

Окружна болница смештена у старој и скоро дотрајалој згради у крају, који се и дан-данас, по Сулејман-беговом сарају, зове Сарајина, била је мала за све болеснике којима је Фрања Копше желео да помогне. У Словенији др Копше продаје 110 хектара плодне земље. Од новца добијеног за очевину  саградио је двоспратну болницу 1886. године. У дворишту болнице био је економат, управа и зграда у којој је Копше живео са својом породицом. Зграду је уступио држави, наплаћујући симболичну кирију. Болница је имала педесет постеља.

Током Балканских и Првог светског рата, сви врањски лекари били су мобилисани или били у егзилу, а болесни Врањанци препуштени су на милост и немилост аустријских и немачких лекара који су врањску касарну претворили у привремену болницу. Током тога периода, у данима окупације удовица врањског среског лекара, др Ђуре Кустудића који је умро од последица пегавца 1915. године, Марија Кустудић, изнајмљује једну кућу и претвара је у импровизовану болницу, где хоспитализује теже оболеле Врањанце, нарочито децу са мајкама. Како је била несвршени студент медицине, а уз то још и рођена Немица, добро се сналазила у овим пословима, узимајући лекове од немачких лекара које је потреби доводила у своју болницу и консултовала за поједине тешке случајеве. Формирала је и народну кухињу за најсиромашније слојеве становништва. У данима окупације управо су Врању Марија и Ђура Кустудић слали своју последњу поруку, када су многобројни Врањанци, изложени глади и болести, налазили у њиховом делању последње прибежиште.

Након епопеје Великог рата, једини преживели врањски лекар, др Панта Костић, вратио се у Врање и ставио на располагање грађанима и старим својим пацијентима (пре рата радио као општински лекар).

Након ослобођења , крајем октобра 1918. јединица "Америка" Болница жена Шкотске, под руководством др Изабел Емсли Хатон, долази у Врање и ту остаје годину дана. Врањску касарну претвориле су у модерну болницу, изгледала је "као било која болница у Британији", где су лечиле болеснике из читаве регије, многобројне српске рањенике, али такође и ратнике различитих нација, Французе, Енглезе, Италијане, исто као и Бугаре, Немце и Аустријанце. "Ми нисмо делиле страх Срба да ће Бугари и Аустријанци побећи, нити смо могли, као они, да показујемо мржњу и презир према болесним заробљеницима. Пацијент је пацијент, без обзира на националност, и о њему се ваља бринути према озбиљности болести."

У пролеће 1919. избила је велика епидемија пегавог тифуса који су унели заробљени вашљиви Бугари, па су Шкотланђанке своју болницу претвориле у инфективну, где су лечиле болесне војнике, грађане Врања и околине, у опсегу од 100 км. Медицинска сестра Агнес Ерл, умрла је од последица пегавца, заразивши се од болесника које је неговала. По стишавању епидемије ове пошасти, болница је опет постала углавном хируршка. Дијапазон операција је био веома широк, а др Изабел Емсли је вршила хируршке интервенције за које никад није претпостављала да ће јој пасти у удео. За Врањанце, припаднице шкотске мисије биле су чудотворке, јер у Србији било је врло мало жена лекара, нарочито хирурга, поготово у Врању. Шкотска женска болница напустила је Врање у јесен 1919, претходно обновивши и опремивши Врањску окружну болницу, остављајући јој комплетан инструментаријум за операциону салу, кухињу, лабораторију, рендген, као и педесет постеља.

Болница је започела рад по руководством тек формираног Комитета, који је поменуту здравствену установу сместио у кућу коју је изградио Јанча Јовановић Балџија у данашњој улици цара Душана. Балџија, један од најбогатијих Врањанаца у то време, био је творац урбаног језгра града, саградивши зграду Позоришта, Хотела, Врањске касарне...

На почетку свога рада, Врањска болница је на свом челу имала чешке лекаре који су послати у испомоћ од стране владе ове пријатељске земље. Чешки лекари су кратко време боравили у Врању, да би затим за управника болнице од стране болничког Комитета наименован једини преживели врањски лекар из Великог рата, др Панта Костић.

Доктор Панта Костић имао је одлучујућу улогу у пресељењу болнице из приватне зграде у улици цара Душана у Декерове бараке, добијене као репарација из Великог рата. Опхрван бригама и напорима око овако важних послова за унапређење рада и модернизовање Врањске болнице, др Панта Костић је умро 1933. године. У том периоду у болници су радиле као секундарни лекари – жене, пионири гинекологије, акушерства и педијатрије Нина Коваљева и Станислава Илић Гочобанка. Гочобанка ће преузети управљање болницом од рано преминулог др Костића.

Између два рата лекари: др Борислав Петровић, др Драгољуб Михајловић и др Тома Јовановић имали су значајну улогу у развоју здравствене службе у Врању. Доктори Петровић и Михајловић били су активни у тзв. Грађанској Касини, први као предавач на трибинама и глумац у организованим позоришним представама, а други као предавач и виолончелиста на матинеима и вечерима озбиљне музике. Али, најважнији њихов допринос био је у борби против туберкулозе, јер су заједничким радом и залагањем поставили основе будућег антитуберкулозног диспанзерског рада. Доктор Тома Јовановић је поставио темеље превентивне медицине, хигијене и микробиологије и први започео борбу против маларије у врањском крају, примењујући ондашња достигнућа малариологије, коју је усавршавао у Француској, Италији и Шпанији као стипендиста Друштва народа.

Нови директор Врањске болнице именован је 1936. Био је то др Антун Сасо, Хрват, Далматинац, бивши управник болнице у Велесу у Македонији. Организовао је пресељење болнице из Декеровох барака које су биле неусловне за рад једне модерне здравствене установе, у павиљоне Американског дома за српску ратну сирочад који је престао с радом тих година. Кроз овај орфелинат, током петнаест година постојања и рада (1919-1934), прошло је 600 питомаца који су изведени на животни пут, а који су током Првог светског рата остали без родитеља. Американац Џон Фротингам и његова супруга Српкиња Јелена Лозанић, кћер српског академика и једно време министра иностраних дела Симе Лозанића, финансирали су сопственим средствима и средствима целокупне породице Фротингам дечје домове у Врању, Сремској Каменици, Чачку...  Џон Фротингам је на почетку Великог рата послао у Скопље 1915, велику хируршку болницу, са комплетним особљем и опремом у вредности од 200 000 долара. 

Почев од пресељења у павиљоне Американског дома, Врањска болница добија и званично име "Бановинска болница Џона Фротингама". До данашњих дана она се налази на земљишту некадашњег Американског дома за српску ратну сирочад, земљишту које је краљ Александар специјалним декретом прогласио "Задужбином Џона Фротингама". Након Другог светског рата са доласком нове власти, све је то заборављено и дан данас то више нико не помиње. "Разарање прошлости, или пре социјалног механизма који повезује нечије савремено искуство са искуством ранијих генерација, један је од најкарактеристичнијих и најсабласнијих феномена позног двадесетог века", пише Ерик Хобсбаум (Доба екстрема, Историја кратког Двадесетог века 1914-1991).

Током 1936-1939, "Бановинска болница Џона Фротингама" доживљава свој највећи успон. Београдски трговац, Врањанац, Јован Јанковић Лунга, саградио је и опремио о свом трошку Хируршки павиљон који је отворен 1938. године. Тако је по први пут отпочело са радом Хируршко одељење у оквиру Врањске болнице. Тиме су били завршени мукотрпни напори и настојања  др Антуна Саса, али и свих управника пре њега, да становници овог дела јужне Србије најзад добију модерну хируршку здравствену заштиту. Оснивач и шеф Хируршког одељења био је др Слободан Паламаревић, једини специјалист Врањске болнице, али и први специјалист опште хирургије, који је завршио специјализацију на Другој хируршкој клиници у Београду код професора Леона Коена. Доктор Паламаревић је дао највећи могући допринос развоју хирургије у Врању, али и у целој Србији. На почетку каријере он је постигао успех не само из области абдоминалне хирургије (успео је да одстрани тумор трбуха код једне пацијенткиње тежине 43,5 кг), већ исто тако у области хирургије неуро-вегетативног система, захваљујући своме усавршавању у Стразбуру, код професора Рене Лериша, у то време, несумњивог ауторитета у европској и светској хирургији.

Током Другог светског рата сви врањски лекари доказали су свој патриотизам. Једни су морали отићи у интернацију, углавном у Бугарску, други су избегли у окупирану Србију, јер се нису декларисали као "моравски Бугари". Након капитулације Бугарске придружили су се јединицама НОВЈ, обављајући поверене им дужности као војни лекари. После рата, а након демобилизације преузели су своје раније цивилне дужности.

Педесетих година прошлога века окупили су се поново по други пут, радећи у обновљеној Врањској болници. Међу њима био је један нови лекар – др Александар Стајић, рођени Врањанац, специјалист интерне медицине, који је тих година именован за првог шефа новооснованог Интерног одељења. Пре рата био је војни лекар, који је након завршене специјализације интерне медицине у Главној војној болници (данас ВМА), био на вишемесечном усавршавању у Француској. Непосредно пред рат био је управник Војне болнице у Ваљеву, и чинило се да је то постављење било део породичне традиције, јер је његов стриц био др Јордан Стајић, чувени хирург, и управник Ваљевске болнице 1915, у време када је Србија била "земља смрти".

Од Кујасовог и Копшиног времена до данас здравствена служба у Врању градила се доприносима великог броја људи. Средином 20. века неколико изузетних лекара, због природе своје личности, али и због тога што је њихово делање у Врању оставило највише трага, издвајају се од осталих. Ти великани врањског здравства, Борислав Петровић, Драгољуб Михајловић, Станислава Илић Гочобанка, Александар Стајић, Слободан Паламаревић и Тома Јовановић, важили су за истинске народне лекаре. Сви они одавно нису међу нама. Али, надживела су их њихова дела.

Почетком шездесетих година прошлога столећа, њихова каријера била је на заласку. Млади лекари тек пристигли са студија, донели су "нову, свежу крв" у Врањску болницу, удахнули јој нов живот, модернизујући је. За разлику од својих претходника и учитеља, своје медицинске студије завршавали су у земљи, углавном на београдском универзитету. Кључна година за Врањску болницу била је 1960, када је за управника наименован др Слободан Миленковић Бацко, млад, енергичан и амбициозан специјалиста интерне медицине. За врло кратко време, захваљујући ондашњој политичкој ситуацији у земљи (време једнопартијског комунистичког система), успео је да модернизује болницу. Већ 1964, саграђена је нова зграда где је смештено Интерно одељење, Радиологија, Лабораторија и Апотека.

Слободан Миленковић био је први шеф екипе лекара који су чинили ту "нову, свежу крв". Део тога тима чинили су на Хируршком одељењу др Драгољуб Сотировић, који је 1962. заменио др Слободана Паламаревића на месту шефа одељења, а нешто касније лекари Добривоје Антанасијевић, Миодраг Димитријевић Собинац и Градимир Ценић; на Интерном одељењу, др Драгољуб Стошић који је заменио др Александра Стајића, затим лекари Љубица Марковић, Драган Остојић, Чедомир Стефановић и Момчило Јањић; на Дечјем одељењу доктори Андреја Душмановић, први шеф  службе, Славољуб Костић; на Неуропсихијатријском одељењу, лекари Александар Митревски, Лидија Стајић Стаменковић и Живојин Стошић Тотошан; у служби Радиологије, др Велимир Брзаковић; на Инфективном одељењу др Марија Костић; на Гинеколошко-акушерском одељењу лекари Аранђел Јанчић, Миодраг Димитријевић Миролај, Душан Алексић, Петар Манасијевић; у Лабораторији мр пх Миодраг Антонијевић; у Апотеци мр пх Вера Миленковић.

После Интерног одељења са Радиологијом, Лабораторијом и Апотеком, приступило се изградњи Дечјег одељења, која је завршена 1968. У овом подухвату предњачили су двојица првих педијатара др Андреја Душмановић и др Славољуб Костић, Душмановићев најближи сарадник и колега. Највећим делом изградњу је финансирао Памучни комбинат, и неколико племенитих појединаца. Пет година касније, 1973, никла је још једна нова зграда, где су смештена одељења: Очно, Урологија и Ортопедија. Ново Инфективно и Пулмолошко одељење, саграђено је 1975. године. Ова изградња је реализована захваљујући залагању др Марије Костић, тадашњег шефа одељења. Финансирана је од Филијале Фонда ПИО осигурања Врања, захваљујући пре свега залагању Благоја Трајковића, ондашњег директора.

Током 1980. године изграђено је ново Гинеколошко-акушерско одељење, захваљујући раду др Миодрага Димитријевића Миролаја, ондашњег шефа.

Међутим, до тада, па и након тог уређивања, опет се годинама није ништа предузимало, нити се улагало у Врањску болницу. Доцније, када др Миленковић више није био ту, енергичне мере ради даљег развоја болнице предузимане су циклично, тачније када "ствар догори до ноктију". Иницијатори таквих акција, што је било парадоксално, ређе су били управници или директори, који су на том месту наследили популарног др Бацка, већ најчешће начелници одељења или лекари – стручњаци у свом послу, којима је било важно да за своје пацијенте обезбеде најбоље услове лечења.

Створена је била болница павиљонског типа, а заблуде њених планера о сврсисходности и рационалности тако организоване највеће здравствене институције округа, плаћају и дан-данас њени пацијенти. Непрестано су вршене преправке и адаптације постојећих и дотрајалих објеката. Поједина одељења или службе нечијом невидљивом руком премештана су из једне у другу зграду, са једног на друго место, као да се непрекидно трагало за "идеалним" решењима њиховог смештаја, а она никако да се пронађу, стално се измигоље из руку. Узалуд су покушавали да адаптирају старе болничке зграде, јер се оне готово не дају прилагодити модерној медицини и њеним веома софистицираним техникама! Међутим, ова прича нема краја.

Све је то у ствари једна тужна прича када су одељења једне павиљонске болнице претворена у мале кнежевине, са недодирљивим начелницима, својеврсним кнежевима. У управљање овако "империјално" устројеном установом трошено је много труда и умешности, али су одељења и слушбе остале и даље изоловане и учаурене, са превеликом аутономијом. Воља појединаца била је основа целокупног болничког живота. Болничка управа је подстицала њихове жеље, а одељења су остајала без неопходне контроле. Из тога проистиче да је свако планирање било заправо волунтаристичко, неутемељено на подацима.

Било како било, објективном и непристрасном посматрачу здравствених прилика у Врању, уосталом и у читавом округу, то ствара веома суморну слику стања Врањске болнице.

"Народ среза Врање не може без Врањске болнице, Врањска болница не може да постоји  без грађана врањског региона. Болница мора да се мења на боље. Како? Одговор је и веома прост и веома сложен!" писао је својевремено некадашњи управник др Слободан Бацко Миленковић, оцењујући стање у болници, овога пута као помоћник српског министра за здравље и социјалну политику.

Једно је сигурно, поједини лекари морају мењати свој однос према болесницима, своја поимања медицине и етике. Ипак, у годинама иза нас, годинама безнађа, чије последице још осећамо, лекари су предано вршили своју дужност, без обзира на све тешкоће, показавши човекољубље и оданост позиву.

Рад у болници је тежак. Медицина је тешка због тога што захтева да у личности сваког лекара истовремено буду удружени стручност, хуманост и племенитост. Тај спој представља оно чиме се медицина може поносити.

(Изложено на састанку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва 19. новембра 2009. године )