Наталија Дудко

Дејан Ајдачић: "Писци научне фантастике не верују у љубав будућности"

Дејана Ајдачића српског преводиоца, културолога, филолога у Украјину је довела љубав. Сада предаје на Националном универзитету Тараса Шевченка, покреће издавачке, истраживачка, преводилачке и културолошке пројекте. У лавовској књижара "Је" представљене су 29. новембра 2010. књиге Дејана Ајдачића "Футурославија" и "Славистичка истраживања".

Према речима аутора, "Футурославија" представља поглед на будућност украјинских, руских, пољских, јужнословенских писаца научне фантастике. Тај наслов се може тумачити као слика будућности Словена онако како су је видели писци, и као територија на којој ће живети Словени. "По неким делима Словени моги и нестати, у некима ће на словенским земљама живети етнички недефинисане или друкчије дефинисане групе. Неки аутори сматрају да њихов народ неће ни постојати у будућности, да ће остати само Британци, Американци, Руси" - каже истраживач.

Фантастику (и демонску, и научну), Дејан Ајдачић назива својим омиљеним жанром, подвлачећи њене проблемске аспекте: "Нажалост, словенска научна фантастика није имала среће да се у њој споје највиши књижевни квалитет и занимљиви текстови. Књижевни критичари често не читају ове ауторе. Ја знам какву тескобу осећају аутори овог "ниског" жанра. Једном су ме запитали: шта чинити да се побољша статус жанра? Одговорио сам да писци не би требало да избегавају контакт са тумачима и истраживачима литературе. У супротном неће бити у стању да напусте круг књижевности, коју третирају са потцењивањем. У научној фантастици постоје интересантни аутори, али они сами себе ограничавају. Чак ни у земљама које имају значајну традицију научне фантастике, на пример у Русији, не постоји озбиљна литература о овом жанру.
   
Од украјинских аутора Дејан Ајдачић анализира дела Васиља Шкљара, Васиља Кожељанка, Александра Ирванца, Марине и Сергеја Диаченко, и других. И "Славистичким истраживањима" испитује нове словенске речи и метафоре на интернету, еротску лексику у словенским језицима, српске драме, итд; тумачи текстове украјинске књижевности (Владимира Домонтовича, Валерија Шевчука, Јурија Андруховича, Владимира Јешкиљева, Евгеније Кононенко Светлане Пиркало).

- Будућност, коју приказују словенски аутори је вишесмислена. Постоје и утопијске представе, али уопштено, будућност не изгледа превише светло. Доминирају апокалиптичке или дистопијска визије, које истичу да нема много разлога да се радујемо будућности, јер ће живот све више бити под контролом, или ће бити сувише опасан. У текстовима које сам анализирао, техника заузима место онога особено људског, место осећања, памћања и душе.

- Украјински аутори стварају геополитичке пројекције будуће победе над суседима, или песимистички тврде да Украјина нема велику будућност. Украјински литература показује оба става. У фантастичкој књижевности малобројнијих нација појављују се идеје да ће се ови народи "утопити" у другим народима, те да Срба, Бугара, Чеха неће бити. Насупрот томе, Руси, наравно, граде слику империјалне будућности.

- Неки аутори фантастике описују сусрете са бићима друкчијим од људи, Земљана, то су бајковите приче у којима фантазија доминира над биологијом, таква дела су веома лака за читање. Футуристички заснованија дела узимају у обзир елементе стварно могућих промена у љубави у будућности, поред тела и физиологије човека и утицаје чинилаца контроле над људима. Занимљиво, ранија научна фантастика херојски је желела да покаже да ће људска природа победити све машине, имплантате, чипове уграђене у људско тело. Али, новија фантастике је песимистичнија

- Да ли сте оптимиста или песимиста у погледу будућности?

- Мислим да треба бити оптимиста. Али требало би с оптимизмом утицати на то што нас очекује. Бити оптимиста и не чинити ништа, само се надати да ће све бити добро, горе је но бити песимиста. Индустрија ради за профит и то недвосмислено води ка фармаколошкој, неуро контроли и манипулисању људима.

- Највише зависи од маште аутора. Које задовољство може донети неумешно конструисање стварности у коју нећете веровати? Увек је боље читати ауторе који нам уверљиво приказују то о чему пишу, чак и када је све измишљено, оно је уверљиво ако изгледа као могуће. Али не може се читати књига, чији је забава једини циљ, ако уопште не верујете у тамо "изграђен" свет.

- Покушавам да пишем без оптерећивања филолошким теоријама. Мислим да моје текстове могу да читају и људи који немају посебна филолошка знања, али су заинтересовани за представљене проблеме. Оно што помаже овим књигама су сусрети са људима заинтересованим за саме теме. Модератор сусрета [промоције у Лавову] преводилац и књижевни критичар Ала Татаренко употребила је термин "есеј" и мислим да је то оправдано. У мојим чланцима постоје озбиљне научне основе, али је излагање есејистичко. Покушавам да пишем доступно, јер нема смисла плашити читаоца терминологијом коју он не прихвата.

- Ниво филологије у Украјини је висок, али је то мало приметно. Зборници и часописи се објављују у малом броју примерака, публикације не долазе до читалаца изван уског круга аутора. Постоји академска заједница која не представља своје резултате ширем кругу који би могао да буде заинтересован за доприносе филолога.

- Не тако оштро. Једном сам написао да се у неким западним круговима славистика развија само у кругу публикација на енглеском језику. Губећи контакт са културама које проучавају, тај круг самодовољне англојезичке славистике може се толико одвојити од Словена, да ће фантазирати о нама на начин који са нама нема много везе.

Наталя Дудко
Деян Айдачич: “Письменники-фантасти не вірять у кохання майбутнього”
Львівська газета Ратуша. 02.12.2010
http://ratusha.lviv.ua/index.php?dn=news&to=art&id=683