Милорад Павић

Вештачки младеж (поглавље из последње објављене књиге)

Милорад Павић

Вештачки младеж

Три кратка нелинеарна романа

Матица српска
Нови Сад, 2009.

Садржај

• Вештачки младеж
• Дамаскин
• Стаклени пуж
• Поговор

Вештачки младеж

Одлука која рађа једну врсту будућности

1. Јунак овог нелинеарног романа - Филип

2. „Ноћ музеја“

3. Одлука

4. Љубавно и још једно писмо

5. Трбушна играчица

6. Замак на језеру Maggiore

7. Сликар убија слику

Одлука која рађа другачију будућност

1. Јунакиња овог нелинеарног романа Ферета

2. „Ноћ музеја“ или Прича коју је чуо њен сан

3. Другачија одлука

4. Déjà vu

5. Михајло

6. Замак на језеру Maggiore

7. Ово престаје да буде лепо и постаје истина

Свако од нас има много будућности. Ми бирамо само једну. Другим речима, то је: одсјај тачке као симбол раскршћа, одсјај човекове кретње да би стајао, одсјај станишта и насеобине као симулакрума постојаности.

Јелена Павић Поповић, из збирке СМС порука Симболика шљокица

ОДЛУКА КОЈА РАЂА ЈЕДНУ ВРСТУ БУДУЋНОСТИ

1.
ЈУНАК ОВОГ НЕЛИНЕАРНОГ РОМАНА - ФИЛИП

Главне личности овог текста су сликари. Или... Зову се Филип Рубор и Ферета Су. Уосталом, читалац може и сам да им надене имена каква жели. Иза себе имају по неуспели брак и троје деце из тих ранијих брачних веза. Ипак, овај нови, други њихов брак је срећан. Бар до тренутка када почиње овај роман, а то значи да је она сада у најбољим четрдесетим, док ће он узети осамдесету у новембру. Треба најпре рећи да је он веома познат, а она почиње да се допада женској публици, која све више воли њене изложбе. Може се чак рећи да он полако излази из моде, јер после две деценије на врху у свом послу и у својој земљи, после успешних изложби од Њујорка, Лондона, Париза, Барселоне, Мадрида, Рима, Милана, Атине, Москве, Петрограда до Кине и Јапана, он залази у године када га здравље не служи најбоље и када његова дотле неприкосновена слава тамни. Његове слике пак, богате и добре као раније, у свету се траже и продају, али у земљи више не постижу на аукцијама и изложбама ону цену коју су некада имале; домаће аукцијске куће и ликовни агенти их све мање траже. Понекад он помишља да би његова платна имала бољу прођу да је умро, као толики сликари његовог поколења, али када се сети заборављених судбина и слика неких од покојника у томе суду се колеба. Уосталом, он није могао да верује да се многи од оних које је за живота мрзео, или они који су њега искрено мрзели, као и многи уображени типови (којих се сећао чешће него оних које воли), више не постоје међу живима.

Приватно, Филип Рубор је био човек којем је све било неудобно. Није могао да нађе шешир који би му одговарао, капе су га, чим би их ставио на главу, представљале погрешно. И то је било тачно. У новчаницима му прорези за банковне картице нису били довољно широки, јастуци су му били тврди, а ципеле са пертлама неупотребљиве. Укратко, то је био човек којем није било пријатно на овом свету. Храна, одећа, столице, лежајеви, компјутери, четкице за сликање, и изнад свега његов тренутни положај у друштву све му је било недовољно добро начињено.

Постојао је један изузетак. То је била чаробна столарска оловка коју је Филип наследио од свога оца. Она је била незашиљена још увек, дакле Филип је није употребио упркос свему, можда стрепећи да ће му се чак и она показати као недовољно добра. Оловка има графитно срце и рапаву покривку од црвене боје да не би клизила из руке. Личи на дунђерске, или тишлерске плајвазе. Пљосната је, а не обла. Филипов отац (који је и сам био сликар) поклонио ју је сину с речима:

„Са њом ћеш, кад је употребиш, цртати боље од мене. И свако коме ју поклониш и све док буде даље поклањана, цртаће боље од претходника, од претходног дародавца. И тако у недоглед... Само је треба зашиљити и почети цртати...“

Ту „чаробну“ дунђерску оловку Филип није никада зарезао, али ју је поклонио онако неначету својој жени Ферети објаснивши јој каква моћ лежи у том чудном црвеном плајвазу. Ферета је с чуђењем примила поклон и ставила га у своју кобалтну шољу за оловке. Незарезану.

***

Током година старости Филип је почео да улази у све већи раскорак са својом средином. Не може се, на пример, у средини у којој се кретао, разумети један срећан брак, какав је он имао, или опростити успех, опростити нешто као што је његова светска слава. Утолико пре што та нечувена ствар прети да се удвостручи, чак утростручи. Претња мирној средини био је он са својим успехом, а још горе он и она са удвојеним успехом који би се могао десити. У том би случају имали њега и њу на квадрат, а на куб обоје. То би било превише. Према том рогушењу средине Филип није остајао и није могао остајати равнодушан.

Ту има такође једна ствар невероватна и нелогична за њега, јер иде против елементарног интереса свих. Он није могао да схвати да у његовој средини никоме није важно да стекне добит, него је важно само да добит не стекне неко други. На ометање тих других трошена је сва лична и сва друштвена снага. Он је одавно добио све могуће награде у тој истој земљи и за њих рекао у шали да су све погашене чим их је примио, и зато сматра да је за живота добио што други ни после смрти не добијају. Али, мада је подвлачио да од државе не тражи ништа, сем да му не пљује у супу, држава му је и даље пљувала у супу колико и другима око њега.

На огромно чуђење многих, он је у свету имао око сто изложби у разним градовима само за седам година од почетка XXI века. Тамо га нису заборавили. Али, у завичају је био на корак од заборава. Тада се поново сетио реченице коју је понављао у младости када је већ сликао сјајне слике, а да то нико није примећивао. Тада је мислио:

„Или су сви око мене луди кад не виде да је то изврсно, или сам ја луд.“

Тако је трајало у младости све док није направио изложбу једне једине слике у Националној галерији и када га је цео свет преко те слике открио. Најпре публика и купци, па галеристи и најзад ликовна критика. Прво домаћа, па страна. После је две деценије све ишло брзометно и фуриозно. Одмах изложбе на све стране. Од Њујорка до Сибира и Кине. Или одмах инфаркт, или да те за све боли уво. Њега је болело уво до осамдесете. Али, тада се десио обрт. У својој осамдесетој могао је поновити реченицу из младости: или су овде сви луди када не виде да ја још увек изврсно сликам, или сам ја луд. Тада је у неком разговору за новине рекао да је његов народ најдаровитији и најглупљи народ на свету.

Једно од њихове деце поменуло је сликарево име својој школској другарици, а она га је запањено упитала:

- Зар је тај још жив?

Пошто је желео да од својих слика начини нешто као архипелаг, он је неке већ једном насликане појединости, разне утиске, боје предела, понеку хаљину, лик или тело понављао на разним новим сликама. Као што исто дрвеће расте на многим острвима неког архипелага, тако су се и на његовим различитим уљима могле наћи исте појединости. Један критичар је онда приметио да је његових слика све мање што он више слика. Да се сликарски опус славног уметника све више смањује што број слика расте, јер ту гледалац не види ништа ново, него само понављања.

Најгоре је било када је насловне стране каталога својих изложби одржаних у свету у XXI веку ставио на свој сајт на Интернету. Одговор је био једна књига написана против њега и његове уметности. За његово сликарство изгледало је, ту где је поникао, нико није имао више разумевања и времена.

Тада му је његова жена Ферета рекла:

- Још мало па нас двоје нећемо постојати у уметности ове земље. Разлика је само у томе што тебе хоће да избришу, а мене нису ни уписали. Нити хоће. Озбиљно се носим мишљу да одем. Шта ћу ја овде?

То је било истина.

Почињао је мај. Липе су опојно мирисале на чај по врућини необичној за то доба године, у небу су били брзи облаци на непомичном плаветнилу. Седели су у свом пребивалишту загледани у мирисе. Филип је мислио како се мирис може насликати, а Ферета се сећала како су се упознали.

Да би се одупрли мржњи која је несумњиво све жешће градила обруч око њих, они су сводили круг излазака и пријатеља на најмању меру. Треба признати да су их и пријатељи са своје стране напуштали. Он одавно није имао с киме да проћаска, јер су му вршњаци махом помрли, па је више волео да ослушне шта ће му рећи неки продавац лука на пијаци него неки млади сликар. На његово запрепашћење један од продаваца му је поверио тајну:

- Увек треба прднути у поноћ, да се растерају зле силе, јер оне се боје људскога задаха...

Тако су Филип и Ферета остали само на њеним пријатељицама. Све у свему, купили су акваријум с рибама, које је она почела да тренира као циркуске коње учећи их да играју уз музику .... И рибе су је слушале.

Остали су мање-више сами. Он загледан у прошлост коју је добро видео. Филип је знао да човек увек мисли да присуствује рађању историје. И знао је да то није тачно. Историја увек почиње педесет година касније.

Уз то, његово здравствено стање се погоршавало више но што је хтео њој да призна. Повремено он је опажао да има наступе далтонизма, што је за њега било исто што за композитора глувило. Ухватио је себе да покаткад чита и рачуна обрнутим редом, с десна улево.

Од његовог стања Ферета се ужасавала. Како бог може да се разболи није јој ишло у главу.

- Зашто не прекинеш са тим глупирањем? Кад ћеш већ да оздравиш па да будеш опет онакав као пре? Ти то нећеш?

- Старост није болест.

- Али ти ниси стар, ти си болестан, схвати!

У таквом тренутку сликарски пар ушао је у „Ноћ музеја“.