Брана Димитријевић

Кад мит изрони као – стварност. Предговор за књигу Галине Игоревне Шевцове „Руска добротворна помоћ Србији у ратовима 1912-1917“

Извор: Галина Игоревна Шевцова: Руска добротворна помоћ Србији у ратовима 1912-1917, Infinitas, Beograd, 2010.

Максимум чињеница, минимум коментара, то је својство књиге руске историчарке Галине Шевцове, објављене на руском језику а под насловом Русија и Србија, из историје руско-српских односа у годинама Првог светског рата (хуманитарни аспект). Преведена je на српски језик. а под нешто измењеним насловом, и штампана исте године кад и у Москви. Стога њен издавач заслужује највећу могућу хвалу.

Али, до чињеница, до поузданих историјских извора, није баш лако доћи, а ту су и препреке друге врсте. Проучавање делатности руских друштвених кругова и руске државе на организацији хуманитарне помоћи Србији током Првог светског рата текло је у оквиру опште еволуције историјске науке у Русији и иностранству. Пише Шевцова. Историографија овог проблема може се условно поделити на три правца: совјетски (до краја 80-тих година прошлог века), руски емигрантски и српски. Међутим, без обзира на различите приступе и приоритете, током совјетског периода, једно им је заједничко: а то су идеологизација и политизација готово свих обрађиваних тема, недостајање извора, једнострано тумачење чињеница, уз одсуство свеобухватних радова. У совјетској историографији, осим тога, била је наметнута и забрана проучавања низа тема, спомињање извесних личности, итд.

Већ поменути совјетски узор лако се препознаје и у српској (доскора југословенској) историографији после Другог светског рата. Знатно је теже објаснити разлоге сличног понашања у периоду између два светска рата, када совјетског узора још није било, а кога одликују слична оскудица и сличне мане. Још теже је, међутим, оценити када је (и да ли је) у српској историографији већ поменути совјетски узор (уопште) напуштен? У Србији се још увек не може рећи нешто слично оном што у својој књизи истиче Шевцова да су крајем осамдесетих година истраживачи добили приступ новим (до тада скривеним) изворима; да су у научну праксу ушле нове чињенице и документи, да су почеле да се примењују нове методе истраживања. Речју, да су осим скидања забрана са проучавања низа тема, уз допуштење помињања свих личности, широм отворене и све архиве.[1] У Србији су остале старе навике и стара подозрења, уз старe „величине и ауторитетe“. Одржала се па и развила нека врста гадљивости посебно према темама из српске прошлости, освежена у новије време теоријама и праксом „новог доба“, кључним саветом (попут шибе): да треба гледати у будућност, не унатрашке. Прошлост је, а особито у Србији – митологија.

Отуда асиметричност ове књиге – српских извора је мало, претежу руски – али и неминован утисак о српској незахвалности

Пре неколико година, стоји у писму Галине Шевцове, упућеном августа 2010 писцу ових редова, посетивши Србију, заљубивши се у њу и њен народ, заинтересовала ме је тема добротворне помоћи Русије Србији почетком ХХ века. Сви редом су ме уверавали да је „Русија много учинила за Србију“, само што нико о томе ништа ближе није знао да ми каже.

Поменута асиметричност, очито, није кривица писца ове књиге. Напротив. Видљив је напор трагања за српским изворима. А потом напор цеђења суве дреновине. Још уз препреку слабог познавање српског језика. Све и да је хтела, Галина Шевцова није могла да урони у српске архиве, да трага за подацима (под условом да их тамо уопште има?); морала је да се ослони само на књиге објављене на српском језику, од којих, осим једне, већина једва да се и бави темом руске хуманитарне помоћи у годинама Првог светског рата. Била је Шевцова у Новом Саду у Библиотеци Матице Српске, а потом у Музеју Српског лекарског друштва у Београду, или како она дословце пише Архиву тог Музеја. Човек који ју је тамо дочекао није говорио руски, но ипак су се разумели.[2]

Какогод било Галина Шевцова је стигла кући, ако не празних руку, оно с мршавим уловом. Међу књигама које су јој препоручене у Матици Српској претезала су дела из историје медицине, а не како би можда требало права правцата историјска. Схватљив је, мада не у потпуности оправдан, поводом тога њен дубок уздах. У последњим деценијама почели су и лекари (историчари медицине) да архиваре и прашинаре, прелиставају старе – не медицинске – часописе и дневну штампу, осим свега онога што су и до тада чинили, листајући прастаре медицинске стручне књиге, оперативне протоколе, итд; речју, да раде безмало исто оно што је урадила и Галина Шевцова да би написала ову књигу, а то ће рећи: да се баве крхотинама, а потом састављањем целина.[3]

Изузимајући књигу Николе Поповића[4] „Србија и царска Русија“, чијег аутора Шевцова назива специјалистом за питања руске хуманитарне помоћи Краљевини Србији – књизи која унеколико спасава српски образ – све остале беху јој од невелике помоћи. Ауторка ће и објаснити зашто. Но, требало би је допунити. Зашто су јој, на пример, од најслабије вајде баш биле књиге, од којих се, барем по насловима, могло очекивати понајвише? Реч је о три „нишке“ монографије: 110–godišnjica vojne bolnice u Nišu (1878–1988) (GRO Prosveta – Niš, 1988.), Енциклопедија Ниша: здравство, дечја заштита, социјална заштита (Прво издање. Ниш: Воjна болница, 1996.) и 125 година Воjне болнице у Нишу (Ниш: Воjна болница, 2004.). Ниш је, тада ратна престоница Србије, био у многоме кључно место збивања баш у вези руске хуманитарне помоћи 1914 и 1915. године. Нажалост, као и многе друге монографије настале поводом годишњица појединих клиника и факултета, и ове три склапане су у „част живих“. Заборављена је изрека Андре Марлоа да само „смрт претвара живот у судбину“, уствари парафраза одговора Солона Атињанина богатом (и сујетном) Крезу изречена пре 2.500 година: „Мораш прво умрети да бих судио о твом животу“, да и не помињемо мисао нашег умног Боже Кнежевића да је „садашњост само пена историје“. Мртвима је, у тим монографијама, посвећено мало редова, а то ће рећи самој – историји. Што даље путујемо у прошлост – која једва и да прелази стотинак година – све је мање података баш о њој А требало би да је исцрпније баш што се саме прошлости тиче како би се оствариле намере аутора (не само ових) монографија, да се прикаже и прослави – силан напредак. Шевцова ће с муком из све три успети да исцеди једва по коју реченицу.

Ето како настаје српска незахвалност, ето и повода да се Србима, по ко зна који пут, пљусне у лице „њихово митолошко схватање историје“. Руси су вам грдно помогли? Када? Где? Како? Е, то не знамо... Запазила је и Галина Шевцова.

Тек у последњим годинама, пажњу заслужују барем два чланка из пера историчара медицине, који донекле ублажавају непријатне ове последице. Оба, сасвим природно, нису могла бити позната Шевцовој. Један је др Александра Недока: Руска санитетска помоћ Србији у њеним ослободилачким и одбрамбеним ратовима ХIХ и раног ХХ века (1804 до 1917. године) (Војно санитетски преглед 2009, 66(7): 587–596.) (такође и: www.rastko. net/medicina), други је групе аутора: В. Антић, Ж. Вуковић, А. Недок, Б. Поповић: Стране војне и добротворне медицинске мисије у Србији 1914–1915. године (из: Српски војни санитет 1914–1915. године, Зборник радова. Уредници: А. Недок и Б. Поповић; Министарство одбране Републике Србије, Управа за војно здравство, Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд, 2010; стр. 272 -278.)[5] Занимљиво је, међутим, да се на списку коришћене литературе, овог потоњег (већег) рада не налази и Поповићева књига, у којој је набројано тринаест мисија из савезничких и неутралних земаља. Но, и Поповићев списак је, сазнаћемо из књиге Галине Шевцове, што се руских мисија тиче – непотпун.

Како год било, рад групе аутора у зборнику радова „Српски војни санитет 1914 -1915 године“, под патетичним насловом Русија спасла Србију – и осталим важнијим мисијама подељени су наслови у сличном тону – јесте до сада најбољи и најпотпунији опис руске хуманитарне помоћи у тим тешким годинама; најбољи од свих до сад штампаних у „незахвалној“ Србији.

Треба, међутим, истаћи да је не само овај рад, већ и сви остали радови објављивани узастопно у три зборника, од којих је „Српски војни санитет 1914–1915. године“ последњи у низу – а претходе му „Српски војни санитет у 1916. години“ (Монографије научних скупова АМН СЛД, Серија 5, Вол. 1, Бр. 2, 2007), „Зборник радова са научног скупа Српски војни санитет 1917/18.“ Vojnosan. Pregl. 2008; Supplement vol 65; pp 1–101.) – резултати напора словесних појединаца који су на томе радили (па и војевали) „о своме руву и круву“. Њихова истраживања нису била материјално потпомогнута ни од кога. За сав свој рад они потом нису добили ни пребијене паре. Спада и то у (наопаку) српску традицију.[6]

И овог пута, дакле, шачица појединаца (лекара), спасава образ читавом друштву, макар у последњи час. Видећемо, осим тога, да многи од радова објављених у овим зборницима згодно допуњавају баш ову књигу.

Књига Галине Шевцове почиње Балканским ослободилачким ратовима, који су у руском издању обрађени само као увод у главну тему, али су у српском захваљујући даљим истраживањима Шевцове, већ више од увода. И наслов српског превода донекле је промењен, између осталог и због тога што јој је пошло за руком да нађе нове документарне податке који нису ушли у руско издање

Од свих држава Балканског савеза[7] Србија је за рат против Турске (Први балкански рат) била најбоље припремљена у сваком погледу, па и у санитетском. Но, ово међусобно поређење савезница не сме да завара. Француски новинар Анри Барби пише на једном месту, да је за рат против Турске Србија мобилисала 400.000 људи (тачан број мобилисаних је био нешто мањи), саобразно томе, наставља он, Француска би у сличној некој прилици, сразмерно броју својих становника, требало да под заставу позове 7.200.000!!! Колико би онда требало лекара за ту војску, и шта би потом било са француским цивилним санитетом, који би остао – опустошен!

То се и десило са Србијом, која је у Балканским ратовима учествовала са 356.500 војника и официра и 296 лекара.[8] Безмало сви лекари позвани су под заставу, а опет их је баш за потребе саме војске било мало. Отуда су доласци страних медицинских мисија и лекара појединаца, дочекивани са захвалношћу. У Београду је тада радило укупно 38 болница, две сталне и 36 резервне. Но, у погледу и броја и бројности мисија предњачила је Русија, која је Србији и Црној Гори тада отпослала укупно седам санитетских мисија.[9] Па иако је прилив рањеника био изненађујуће обилан, врло брзо је схваћено, да се хуманитарна помоћ не може ограничити само на помоћ унутар болничких зидова, већ да саобразно стању у држави мора да буде проширена и на снабдевање војске, али и становништва одећом, обућом, храном. Руска хуманитарна помоћ предњачила је и у томе.

Оно што тек долази током 1914. и 1915. године, одвијаће се по већ створеном, лако препознатљивом калупу (или синопсису или шеми) о руској хуманитарној помоћи током Балканских ратова; док ће се са друге стране оно што се данас назива „мит о руској помоћи“, ако не створити а оно силно учврстити у свести Срба баш тих дана.[10] Огроман допринос томе дали су (руски) лекари, припадници мисија, не само својим високо стручним радом, већ и (братским) понашањем према рањеницима.

Почетак Великог рата затекао је и Србију и Русију недовољно спремне. Србија тек што беше изишла из два крвава рата, жетва је те године широм Србије била слаба, уз то су обе државе зависиле од увоза оружја. Ипак, Србија је – особито у погледу потоњег – била у много тежем положају. Већ 28. јула 1914. (по грегоријанском календару) српска влада тражи кредит од Русије и Француске у износу од 90.000.000 динара. „...пошто нас је,“ стоји у вапијућем телеграму Пашићевом, „мобилизација затекла у најнезгоднијем времену када се пореза тек прикупља, па новца имамо једва доста да изведемо мобилизацију.“ 9. августа, по налогу српске владе, њен посланик у Петрограду М. Спалајковић од руске владе иште кредит од 5–6.000.000 динара за набавку војне одеће, чизама, конзерви, рубља шатора...[11] Руска влада излази у сусрет свему томе, па у Србију Дунавом стижу велике пошиљке оружја, муниције, и свакојаких других потреба већ у првим месецима рата.

Не изостаје ни санитетска помоћ. Прва руска санитетска мисија стиже у Србију већ у септембру 1914. године. Према Шевцовој током 1914/15 године у Србији и Црној Гори укупно је радило 8 руских медицинских мисија, у Србији пет, у Црној Гори три; што је бројчано више од оног што налазимо код Поповића, који помиње три у Србији[12] и групе аутора у већ поменутом зборнику.[13] Они, такође, помињу три у Србији (исте оне које и Поповић) и две у Црној Гори.[14]

Прве три санитетске мисије, које су већ у септембру 1914 стигле у Србију (две) и Црну Гору (једна), биле су изразито хируршки оријентисане, док су остале које су стизале током 1915. године биле санитарно усмерене, бавиле су се поглавито сузбијањем зараза (од којих је у то доба најпретежнија била морија „три тифуса“ – пегавац, рекуренс, трбушни тифус.) Током зиме-пролећа 1914/1915. године у Србију стиже знатан број страних мисија, с истим задатком. Одлуком владе, Србија је издељена на области, у којима ће поједине мисије дејствовати. Руским мисијама припала је област Источне Србије с центром у Нишу, ратној престоници. Крајем 1914. године, на иницијативу кнеза Григорија Николајевича Трубецког, новоименованог руског посланика (амбасадора) у Београду, и његове супруге Марије Константиновне, формиран је Комитет помоћи Србији и Црној Гори при императорском руском посланству у Србији. Сва помоћ прикупљена у Русији за Србију и Црну Гору, распоређивана је преко тог Комитета; за чијег председника је наименован епископ нишки Доситеј. И, убрзо се увидело исто оно што и у Балканским ратовима, али сада у далеко већој мери: да се мора дејствовати и изван болничких зидова. Препуштамо читатељки и читаоцу да сами доживе сву драматичност, али и величину тих тренутака. Рећи ћемо на овом месту само то, да су између осталог захваљујући руској помоћи тада отваране народне кухиње, не само у Нишу, већ и у Београду, за бесплатну исхрану сиротиње, да су лекови за најразличитије болести бесплатно давани становништву...

Једна од несумњивих вредности ове књиге је и осветљавање питања финансирања самих мисија, и различитих начина прикупљања добротворне помоћи. Одмах треба рећи да су у томе учествовали сви слојеви тадашњег руског друштва. Предњачили су аристократија и богатији припадници грађанског слоја, али допринос такозваног простог народа не беше занемарљив. Новац је прикупљан и „на улици“. Помагала је и Руска православна црква. Руска штампа одиграла је у свему томе, огромну улогу. Углед Србије, „српске шајкаче“ – симбола родољубља и надљудске издржљивости – у читавом руском друштву никада није био већи.

Ипак, пажљивијем читаоцу тешко да могу промаћи и први знаци опадања, који настаје услед све теже економске ситуације у самој Русији. Испоставиће се да и Русији за њену војску недостају лекари, да пада вредност руског новца (рубље), мада не и воља да се Србији шаље помоћ, све чешће уз одлагања. Октобра 1915. године почињу Катастрофа (слом Србије) и Повлачење. Једна од руских мисија остаје у Нишу да се с рањеницима преда непријатељу,[15] остале се повлаче са српском војском и народом.

Према Н. Поповићу то би био и крај руске хуманитарне помоћи Краљевини Србији, но у овој књизи Шевцова показује да баш и није било тако. Др Чабров који је у оквиру мисије Петроградског Словенског добротворног друштва за Црну Гору у периоду октобар – децембар 1915. године дејствовао у Чајничу, Плевљу, Шавнику и Никшићу, обреће се 1916. године у Солуну, са задатком да помогне не само малобројним руским трупама, које учествују у стварању новог, Солунског фронта, већ и српским. Новија истраживања, изложена нарочито у монографији (зборнику радова) „Српски војни санитет у 1916. години“ у знатној мери објашњавају тешкоће на које ће Чабров наилазити у свом раду, нарочито чињеницу да није успео да оствари непосредну сарадњу баш са српским војним санитетом. Треба истаћи да упркос силним српским напорима и надама, српски војни санитет није био обновљен у истом оном облику какав је био пре Повлачења. Према Париском уговору (од 6. априла 1916. године) српске санитетске јединице налазиле су се само у оперативној војсци – до нивоа дивизије – док су све позадинске санитетске службе, између осталог армијске болнице и специјалистичке службе припадале Французима. Стање је с пролећа 1916. године, у погледу зависности од Француза, на терену било још и горе. Чабров, очито, то није схватио. Постепено, међутим, захваљујући кадровској снази српског војног санитета, та ствар ће се поправити у корист Срба. У августу 1917. године предлажући укидање руске болнице на Солунском фронту, и предају свег њеног инвентара Србима, Чабров, ипак претерујући пише да су „...Срби сами (већ) успоставили мрежу сопствених медицинских санитетских установа у које упућују своје болеснике и рањенике.“

Један од задатака који је себи поставила писац ове књиге тицао се и обнове спискова учесника руских хуманитарних мисија на тлу Србије и Црне Горе, имена и кратких биографија свих учесника, гдегод је то било могуће. И ту се уочава неједнообразност друштвеног порекла учесника. Заступљени су безмало сви слојеви тадашњег руског друштва, од аристократије до простог народа, као и приликом прикупљања материјалне помоћи. Насупрот томе стоји чињеница да ће највећи број добротвора и заслужника за руску хуманитарну помоћ Краљевини Србији, из редова аристократије и грађанског сталежа, свој живот окончати у изгнанству, или ће бити физички ликвидиран од стране нове бољшевичке власти. Ето и нове препреке српском памћењу и захвалности.[16]

Овако обиман и пипав пишчев посао није могао проћи ту и тамо и без по које грешке; које су у српском издању исправљене. У тексту су, такође, дате и примедбе, тачније допуне, преводиоца и примедбе, тачније допуне, редактора које чине да је ова књига у српском преводу богатија и тачнија од оне штампане у Москви.

У науци су истраживања завршена једном за свагда права реткост. Поготову у историјској. Отуда се код свих оваквих дела увек поставља питање њихове плодотворности. Покрећу ли она било кога на било шта? Надахњују ли јата нових истраживача, спремих и на „цепање длаке на двоје“? Зависи то и од самог дела, али и од низа околности, које би барем у овом трену требало да иду на руку Галини Шевцовој у Србији. За српску науку и културу, за српску јавност ова књига долази у – минут после дванаест. Будући да су многе године протраћене.

Да подсетимо: стиже 2012. година, стогодишњица Првог балканског рата; ослободилачког или освајачког? Када се српска војска распрострла по читавоме Балкану, све од Драча па до Једрена. Помислимо само на трен како се све то, данас, може тумачити (!?), од стране што новијих а што старијих балканских државица, спремних да дреше кесу не питајући за цену да би се писале дебеле књиге, снимали документарни филмови, али по методологији Министарства истине из Орвелове „1984“! Ни једна неће бити захвална Србији. Потом – завршни удар: 2014. година: стогодишњица Великог рата (!), моралног суноврата Европе, кланице каква се само који месец пре тога није ни дала замислити. Тада ће Србија бити оптужена – а већ и јесте – да је као изазивач, најодговорнија за све то. Да су сав тај ужас и срам, уствари – њено дело. А потом? Потом Србије више нема. Ни славне битке њене неће постојати, а ни покољи њеног становништва, ни учешћа страних мисија, ни преобилна руска хуманитарна помоћ; а ни државе у изгнанству неће бити, ни муњевитог пробоја Солунског фронта... Све ће то остати – прећутано. Смемо ли, дакле, очекивати да ће баш ова књига – преко ноћи – да преобрази српску јавност, разбуди њене заспале институције, призове памети српске медије, јер није у питању пуко српско хвалисање и размахивање „сопственом митологијом“ већ го опстанак српског народа. Или је баш овакво очекивање опет према истом оном калупу, на који нас већ је упозорио Н. Поповић: помоћи ће нас Мат-Росија, просто мора, урадиће за нас чак и оно за шта ни ми сами сада и не хајемо.

Али, све и да се не успе у овом потоњем подухвату, треба се до земље поклонити Галини Шевцовој, јер после ове њене књиге сасвим сигурно знамо да прича о несебичној руској помоћи српској браћи у тешким годинама Првог светског рата не може бити мит. Напослетку, и митологија је један од видова одбране колективног памћења. Увек настаје кад историјска наука има – преча посла.

(Објављено насловом Кад мит постане – стварност, у знатно скраћеном облику: Књижевне новине, Год. LXII, Број 1183, новембар 2010, Београд, потом у Medici. com. Бања Лука, децембар 2010. стр. 98–99, У Нишком веснику Год. X. Бр. 66, стр. 3; септембар 2010.; објављено под насловом: Сва помоћ Русије за Србију и Црну Гору распоређивана преко посебног комитета у Нишу.)

[1] Тако су још за владавине Горбачова широм отворене капије злогласног московског затвора Лубјанке, а њени дотле тајни архиви (власништво КГБ-а) постали доступни истраживању. У нас је 1995. године објављена књига Виталија Шенталинског Vaskrsla reč (Paideia), о судбинама најзначајнијих руских писаца, настала на основу те грађе. Шенталински за себе каже да је био први руски писац који је у тај широм света познати затвор ушао (и изашао) као слободан човек.

[2] Музеј Српског лекарског основан је 1874. године, убрзо по оснивању Српског лекарског друштва (1872). Временом је у Музеју настала и библиотека, па и нека врста архива, од поклоњаних заоставштина умрлих лекара. Музеју су и сами аутори доносили на поклон тек објављене своје књиге; а књиге су му слали и поједини издавачи. Временом су нарасли и Библиотека и Архив. Све то, наравно, не беше устројено и пописано по правилима које важе за библиотеке и архиве, стога је све и зависило од присуства кустоса, од прим. др Будимира Павловића, увек спремног да помогне сваком трагаоцу. Оно што би потоњи тражио, а што се налазило било у Библиотеци, било у Архиву, пронашло би се, кад брже, кад спорије. Истом том Павловићу, међутим, упорно је оспоравано звање кустоса („јер за то није ни квалификован као лекар“). Последња два Председника Српског лекарског друштва, пре избора новог, гледала на Музеј, стар колико (безмало) и оно само, као на неку врсту – штетне израслине. Са својим експонатима, укључујући и оне не изложене, својом – несређеном, тада би се то посебно истицало – Библиотеком и Архивом Музеј је „само заузимао простор“, толико потребан „осталим активностима“. Речју, настојало се да се тај Музеј утрапи било коме, па „и да нестане ако треба“... Те је у склопу те кампање загорчаван живот и самом кустосу, који је ионако добијао занемарљиву материјалну надокнаду за свој свакодневни рад. Треба зато, барем овом приликом, одати признање др Будимиру Павловићу, на словесности и постојаности истинског борца не за своје личне интересе него за опште добро. Највише захваљујући њему тај Музеј је, барем до даљег – сачуван.

Готово иста прича, али са обрнутим завршетком, збила се у Пожаревцу. Тамо је доктор стоматологије Душан Кастратовић, понајвише својим материјалним средствима, основао Музеј пожаревачке медицине, по узору на Музеј Српског лекарског друштва, у једној од просторија пожаревачког Дома здравља. Али је по његовом одласку у пензију тај Музеј – растурен. За многе с великим трудом прикупљене експонате ни дан дањи се не зна где су завршили, док поједине старе фотографије, које је успео да увелича лично др Кастратовић, красе сада – канцеларију директора. 

[3] Овде вреди поменути књигу доктора стоматологије Драгише Ђорђевића Историја панчевачке медицине до 1944. године („Теута“, Панчево, 2004.) која, иако тематски различита, необично подсећа на ову књигу Галине Шевцове, по коришћењу свих могућих доступних извора, а нарочито по начелу: максимум чињеница, минимум коментара. Књигу у српској јавности – прећутану.

[4] Никола Поповић (1939), доктор историјских наука, редовни професор Филозофског факултета у Бања Луци, једно време директор Института за савремену историју (2000 – 2004) у Београду, писац више запажених књига. У трећем поглављу другог издања књиге „Србија и царска Русија“ (Службени гласник, Београд, 2007) а под насловом „Материјална помоћ Русије Србији 1914 -1916“ (стр. 135 – 152) обрађени су сви видови те помоћи, укључујући и хуманитарну, којом се Шевцова посебно бави. 

[5] Књига која се – због застарелих и трапавих српских закона – не налази у слободној продаји, по књижарама, али се може потражити по библиотекама. Њени издавачи, наиме, овлашћени су  да штампају, али не и да продају сопствену књигу. која је стога поклањана, не само библиотекама, већ и „заслужним појединцима“, Исто то важи и за књигу „Српски војни санитет у 1916. години“.

[6] „... државне установе су споре у извођењу, па и у прихватању културних, просветних и санитетских задатака – изговориће др Милош Ђ. Поповић 30. новембра 1917. године у Водени (данас Едеса) – а државна администрација тешко указује брзу помоћ. Навешћемо следеће примере: за време балканског рата пре велике епидемије колере, иако су санитетски органи предвиђали и тражили кредите (новац) за бараке и друга средства за борбу против заразе, све је дошло доцкан, јер је све то морало кроз многобројне институције и формалности пролазити. Исти случај поновио се за време епидемије пегавог тифуса. Кредити за сузбијање заразе и подизање барака за изолацију болесника стигли су онда кад је болест већ покосила на хиљаде жртава у Србији.“ (Оснивање Друштва за заштиту деце и његов програм рада, Штампарија Типографског Одељења Врховне Команде, Солун, 1918.) Потврду ових речи наћи ћемо и у књизи Галине Шевцове. Простор, међутим не допушта да изнесемо низ других примера, особито после победе Пастерове науке (1870) и оснивања Српског лекарског друштва (1872), у којима лекари појединци, у то доба шачица, па од те шачице опет шачица – лишени „идеала“ личног интереса, радили за опште добро, гдекад с видљивим резултатом, гдекада без. Једно деценијска борба утемељивача школске хигијене у Србији др Светозара Марковића, за увођење стандарда у српским школама – пространост школских дворишта, кубатура ваздуха у учионицама сразмерно броју ђака, подесност школских клупа – остаће тако без резултата; али рад др Ђорђа Нешића на откривању узрока и лечења кокошјег слепила код српских бораца на Солунском фронту, који је био последица његове личне иницијативе, а не наређења српских војно-санитетских  власти, те је на хиљаде бораца спашено да сасвим не ослепе, неће... И тако даље и тако даље...

[7] Чланице су биле: Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка.

[8] А. Недок: Повлачење српске војске ка албанском приморју и њена евакуација на Крф 1915/1916 – Рад војно-санитетске службе. „АМД“ систем, Београд, 2006, стр. 15.

[9] Корист је, ако се тако може рећи, требало да буде обострана. У Европи се више од 40 година – од француско-пруског сукоба – није ратовало. Руско-јапански рат (1905/6) одвијао се на Далеком истоку. Требало у пракси проверити многе до тад важеће ратно-санитетске доктрине, особито у области хирургије. Но, Русија је, осим ових „општих“, имала, како у само две три реченице истиче Шевцова, и свој посебан политички интерес, јер је Први балкански рат, против Отоманске Турске, било у великој мери остварење и њених државних циљева. Слање медицинских мисија свим чланицама Балканског савеза, требало је да ојача везе балканских држава победница с моћном Русијом.

[10] „Постоји извесна ирационалност код Срба“ запажа Поповић, „која ствара уверење да њих (Србе) Руси увек треба да помажу, поготову када је реч о остварењу њихових (сасвим српских) националних идеала.“ Свуда, на сваком месту, и без обзира на околности. Па, ако је и било неспоразума, наставља Поповић, они су добрим делом почивали управо на том сасвим ирационалном схватању, које би Србе доводило најпре до чуђења а потом до дубоког разочарења, када из ових или оних разлога, тражену помоћ од Руса не би добили. (Н. Поповић:Исто, стр. 6.)

[11] Н. Поповић: Исто, стр. 136.        

[12] Н. Поповић: Исто, стр. 149.

[13] Српски војни санитет 1914-1915. године, стр. 272 – 278.

[14] При чему је у тексту изостављено да се јасно стави до знања да је Лекарско-помоћнички пункт (како га назива Шевцова) у манастиру Дечани, потпадао под црногорски санитет.

[15] Мисија Спаског. Одлука шефа мисије (Спаског) да не напусти своје болеснике и рањенике не помиње се ни у књизи др Александра Недока (Повлачење српске војске ка албанском приморју и њена евакуација на Крф 1915/1916 – Рад војно-санитетске службе. „АМД“ систем, Београд, 2006, стр. 30.) али зато што о њој нема никаквог трага у Војном архиву, будући да је А. Недок тамо истраживао 16 година. Може се само претпоставити да сам Спаски није претерано стрепио за себе и чланове своје мисије. Русија јесте огласила рат Бугарској одмах после упада Бугара у Србију, али те две силе  још увек нису фактички међу собом заратиле. Други балкански (српско-бугарски) рат уздрмао је и руске интересе на Балкану. Кнез Трубецки је настојао да приволи српску владу на територијалне уступке у корист поражене Бугарске, надајући се „помирењу словенске браће“, у чему, знамо, није успео. (Насупрот Хартвиговој која је свим својим срцем била на „српској страни“, ометајући посредно Трубецког.) Током 1914/15, све до напада на Србију Бугарска је толерисала слање руске хуманитарне помоћи Србији, па и помагала у случајевима када је то због постављених подводних мина било немогуће извршити преко Дунава, на потезу Турн Северин-Прахово. Тада би се послата руска помоћ искрцавала низводно на бугарској територији, а потом железницом (бесплатно!) транспортовала за Србију. Осим тога, у Русији је, на кавкаском фронту према Турској још увек радила једна бугарска медицинска мисија, отпослата још почетком рата. Могуће је да се Спаски осим у Хашку конвенцију – која у случају Срба и српског медицинског особља тада није била ни најмање поштована – уздао и у неку врсту посебних руско-бугарских односа? Слично припадницима Прве српске добровољачке дивизије који су полазећи на бојна поља у Добруџи, тврдо веровали да се „Бугари са дојучерашњим својим ослободиоцима (Русима) неће тући“. Но, у томе се и он преварио, а и припадници Прве српске добровољачке дивизије. Чланови мисије Спаског, који су се у Нишу предали Бугарима, биће тек после годину дана, уз силна натезања и преписку, размењени, за бугарску медицинску мисију која је радила на Кавказу. Ова претпоставка ни у колико не умањује храбар поступак Спаског. 

[16] Довољно је подсетити на сасвим заборављену судбину руске кнегиње Јелене Петровне Романове, рођене Карађорђевић, која је била кћи краља Србије Петра I (Ослободиоца), и кнегиње Зорке најстарије кћери црногорског кнеза а потом краља Николе Петровића Његоша. Умрла је у Ници 1962. године.