Брана Димитријевић

Оде азбука – оде језик ...

Подсетио бих вас на четврти члан устава Српског лекарског друштва, основаног 1872. године – да не би било забуне, основала су га по народносном кључу: 4 Србина, 3 Чеха, 3 Немца, 2 Пољака, 1 Хрват, 1 Словак и 1 Грк – а који се тиче очувања српског језика.

Писан је у доба победе Пастерове науке, и снажног, до тад неслућеног, успона медицине, у доба, безмало свакодневног, увођења нових речи. То је доба у коме је српски језик с лакоћом одолео поменутој навали. Доба др Милана Јовановића – Батута, др Јована Данића, да не набрајам, а потом доба др Косте Тодоровића, др Александра Костића, у чијим стручним и научним радовима, или у уџбеницима за студенте, нећете наћи ни једну туђицу, а ако је и нађете, њено значење биће вам подробно објашњено. Подсећам да је проф. др Сигмунд Фројд у то исто доба добио награду Гетеовог института за унапређење немачког језика.

Српски језик је тада био довољно богат, разнолик, прецизан у свом означавању, те је стајао раме уз раме с најпознатијим европским језицима. Данас, нажалост, имамо другу слику. Ево, и на овом скупу. Одлични радови и са научне и са стручне тачке гледишта, препуни су свакојаких необјашњених туђих речи.

Али то није највеће зло. Има и горе.

Оснивајући Српско лекарско друштво наши великани нису могли ни да наслуте да ће за ово наше савремено доба четврти члан устава испасти недоречен. Требало је да поред очувања језика додају и – писма; обавезу очувања наше азбуке, српске ћирилице. Нису то тада могли знати, не кривимо их. Тада су се књиге, часописи и новине на српском језику штампали ћирилицом, и то не само на простору Србије, него и у тада суседној Аустроугарској. Оно што је излазило на хрватском језику штампало се гајевицом, заправо абецедом, или како је ми упорно називамо – латиницом. Одмах после Видовдана 1914. године, на читавој територији поменуте царевине забрањено је штампање књига, часописа и новина ћирилицом. Почео је погром Срба аустроугарских држављана, уз погром и ћирилице. Током аустроугарске окупације (1915–1918) ћирилица је избачена из званичне употребе и на читавој територији окупиране Краљевине Србије. Писма које су породице, посредством Црвеног крста, писале својима што у заробљеничким логорима, што у логорима за интернирце, морала су бити адресоване на гајевици, иначе су бацана у кош.

Потрајало би да даље причамо и о тој крвавој историји. Али, осврнимо се. Немојмо даље од овог скупа... Само један једини рад, и то студентски, украшен је на својим слајдовима ћириличним текстом. Један једини. У Студеници, центру, извору, како кажемо – српске духовности.

Пре коју годину, када је осниван стручни часопис „Medicus“, а доц. др Љиљана Вујотић постала главни и одговорни уредник, обратила ми се питањем да ли бих постао један од сарадника. Мој одговор је био одречан: не, док га штампате гајевицом. (Јер, ако сам морао да и то подносим, зарад тричаве каријере универзитетског професора, не морам више.) А, ако Вам мој став није јасан, наставио сам, питајте – Брисел. Доц др Љиљана Вујотић је рођени борац. Својевремено је била помоћник Министра здравља, али је поднела оставку и прешла у герилу. Моје речи пренела је власнику тог невеликог али „луксузног“ часописа. Власник, по народности Чех, одмах је у Бриселу пронашао речени институт.

Тачно је, рекоше му телефонском разговору, све оно што се било где, па и у некадашњој Србији Слободији, штампа гајевицом, сврставамо у хрватску културну баштину, а што је штампано ћирилицом у српску. Али, завапио је власник „Medicus“-a, ми смо већ штампали први број часописа гајевицом. Шта ћемо сад!? Ево, шта ћете, гласио је одговор, нека у следећем броју на првој страни пише да се ваш лист штампа на оба писма, на ћирилици и на латиници, а онда у истом броју објавите и један ћирилични текст. Тек тада ћемо вас сврстати у српску културну башину.

Власнику „Medicus“- а, пао је камен са срца. Но, сем мојих релативно честих текстова у том часопису, само су још два аутора захтевала да се њихови радови штампају ћирилицом. Сви остали текстови су и даље латинични.

Стручни медицински часопис „Medici. Com“ који излази у Републици Српској, на исто тако изванредном папиру, штампа се гајевицом... И – краја нема.

Звали сатану па – дозвали. Оде азбука...Оде и српски језик. Неста народ. Сатреше га.

(Изговорено 14. јуна 2009. на 13. Студеничкој академији, посвећеној Напретку у имунотерапији тумора. Објављено: Medici. com. Бр. 40; 2010, стр. 99.)

На Растку објављено: 2011-01-27
Датум последње измене: 2011-01-27 00:52:28