Брана Димитријевић, Гордана Лазаревић, Драгана Михаиловић

Српска Атлантида – о школским стандардима, транспарентности и још којечему: Допринос др Светозара Марковића

1. Брана Димитријевић (проф. др),  Академија медицинских наука Српског лекарског друштва,  (brana.dimitrijevic@gmail.com)

2. Гордана Лазаревић (Мр),  Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд

3. Драгана Михаиловић,  Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд

Резиме

Др Светозар Марковић (1860-1916), дипломирао медицину у Паризу (1894) утемељивач је школске хигијене у Србији. Основао је (1905) Друштво за школску хигијену и народно просвећивање, потом и часопис Светлост (1908) који је редовно излазио шест година, до почетка Првог светског рата (1914). Залагао се за увођење стандарда у школама заснованих на знањима медицинске науке, зарад очувања, а не руинирања, здравља ученика. У раду се разматра његов пионирски допринос.

Кључне речи: Др Светозар Марковић, школска хигијена, стандарди

Serbian Atlantida – about standards, transparency and whatever
- The contribution of Dr. Svetozar Marković -

Summary

Dr. Svetozar Markovic (1860-1916) graduate of the Medical School in Paris, France (1894) was a founder of school’s hygiene in Serbia. He founded (1906) Society for School Hygiene and People's (Masses) Enlightenment; he also established Svetlost, periodical (1908) which was regularly published for six years, until the beginning of the First World War (1914). He was involved in introducing high standards in schools based on medical science, with a purpose of maintaining, and not ruining the health of students. He was a pioneer in his field of work.

Key words: Dr. Svetozar Markovic, school hygiene, standards

Увод

Др Светозар Марковић јавља се у доба великог полета медицине после победе Пастерове науке. Није свеједно где спаваш, чиме се храниш, где радиш, какву воду пијеш, или какав ти је брак. Одјекивало је све снажније а од лекара се захтевало да не буду само пуке занатлије, већ и просветитељи, и законодавци.

Светозар је учио гимназију у Београду, противно жељи свога оца, те је био принуђен да сам финансира своје школовање радећи по кућама као послужитељ и патећи се. Тек касније је, као одличан ђак и државни стипендиста завршио медицину у Паризу, у коме је провео још две године усавршавајући женске болести и породиљство, бавећи се приватном праксом. Осетивши на својој кожи, све мане (штетност по здравље ђака, па и убилаштво) тадашњих српских школа, он у Француској уочава сасвим супротну слику, огроман труд школских лекара, да не само кроз свакодневну праксу, него и својим јавним радом, допринесу увођењу стандарда, безмало у данашњем поимању те речи, у француско школство. Школска хигијена је део хигијене, а ова опет део медицине. Највећи терет подухвата је на лекарима. Ипак, као што показују искуства француске Лиге за народно просвећивање, простора има и за друге професије, за учитеље, директоре школа, правнике.

Вративши се у Србију, др Светозар Марковић се запошљава као школски лекар у Београду. За њега увођење стандарда у српским школама постаје родољубиви циљ.

Материјал и метод

Коришћен је део заоставштине др Светозара М. Марковића, састављен од стручних публикација које је његова удовица поклонила Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ 1927. године са жељом да се од њих формира посебан легат, што је и учињено (1). Одатле је издвојено само оно што би се, према данашњим критеријумима, могло односити на школске стандарде. Нарочито су важни Марковићеви годишњи Лекарски извештаји о стању здравља ученика Треће београдске (Панчићеве) гимназије. Оваквих извештаја има три (2,3,4) а било их је, свакако, више.

Методологија коју је Марковић користио је следећа:

1. Регистрација болести ученика током школске године.

2. Систематски прегледи ученика на почетку и на крају школске године

3. Статистичка обрада података прикупљених на систематским прегледима.

4. Опис услова у којима у којима се одвија настава.

5. Закључак и препоруке.

Резултати

Иако тачних података од чега је који ученик током године боловао, др Марковић не сматра сасвим поузданим, јер има дијагноза које није поставио школски већ неки други лекар, па и (неуки) родитељи, зарад правдања ђачких изостанака, он их износи распоређене по системима (Нервне болести, Органи за дисање, Срце и крви судови, органи за варење итд.).

Статистички гледано, из Лекарског извештаја за школску 1903/04 на 366 ученика (од првог до осмог разреда) разбољевања је било 411 или 112,29%. Наредне 1904/05 стање је слично: разболевање износи 111,27%. 1905/06 123,56%, а 1906/07 стање је, у новој згради, привидно мало боље, разбољевања је било 92,41%.

Чистоћа тела процењивана је и исказивана на основу критеријума чистоће ноктију. Код ученика Треће београдске гимназије нађено је 1903/04 54,37% ђака са прљавим ноктима. Стање које се у наредним генерацијама неће знатније поправити. Слаба лична хигијена може се исказати и стањем зуба, које је др Марковић разврстао у следеће категорије: зуби одлични, врло добри, добри, прилични, рђави. Однос одличног и рђавог стања зуба је: 1903/04 = 10,92%: 22,92%; 1904/05 = 20,32%: 24,27%. Док за школску 1906/07 др Марковић уводи, што се рђавог стања зуба тиче и категорију врло рђаво. Резултати су: одлично = 7,53%, рђаво = 32,49% и врло рђаво = 6,65%. Између одличног и врло рђавог стања зуба статистички значајних разлика нема.

Чистоћа ноктију говори о чистоћи руку, а ова о чистоћи читавог тела. Слично се може рећи и за стање уста и зуба, иако је та прича нешто мало замршенија. Како год било, као што кућно, домаће, васпитање има утицај на понашање сваког ђака и у школи, исти такав утицај постоји и кад су хигијенске навике и питању; а ове опет зависе и од писмености. Према државној статистици, коју преноси Светлост (5) у Србији је између 1901 и 1905. године забележена неписменост регрута у износу од 58,88% (1901) до 52,99% (1905).

Но, ако се одговорност за овакво рђаво хигијенско стање тела још и може поделити између родитељског дома и школе, постоји нешто што само и само припада школи, која нема своје стандарде. А уколико постоје, насумични су и наопаки.

То, у првом кораку, произилази из антропометријских података добијених на систематским прегледима..

Према критеријуму телесног састава (конституције), разврстаног у модалитете: одлична, врло добра, добра, слаба и врло слаба, однос одличне и слабе и врло слабе конституције износи 2,66% према 21,06%(!) у корист потоње, за школску 1906/07 годину. За школску 1903/04 је 1,36% према 13,66%, за 1904/05 однос је 6,35% према 13,58%. Преовлађују добра и средња 60,31%. Дистрибуција ових фреквенци код прегледаних ученика слична је и у каснијим школским годинама.

Телесна тежина у килограмима, мерена је почетком и крајем 1906/07 године. Дати су следећи модалитети увећана, смањена, остала иста. Иако би се очекивало да је телесна тежина, због раста и развоја у то доба, увећана безмало код свих, она је то била само код 60,53%, иста је остала код 29,04%, а смањена је код 9,31% прегледаних.

На претходни узнемиравајући податак, надовезује се обим груди, мерен такође на почетку и на крају школске године, који увећан код 46,56% (мање од половине!), остао је исти у 21,30%, а смањен је у 29.46%. Још једна врло озбиљна опомена, будући да обим груди не зависи само од раста већ и од плућног капацитета.

Мишићна снага – мерена динамометром, а изражена у килограмима – била је увећана, супротно очекивању, само код 62,74% ученика, а смањена код 18,18%, док је код осталих остала иста.

Стање ртењаче (кичме) код прегледаних ученика још је индикативније. Само 37,47% прегледаних има праву кичму (једва нешто више од трећине). Код осталих постоје деформације у страну 23,28%, или искривљене на лук (као гудало) 36,80%. Уочава се једнак проценат оних са правом кичмом и оних којима је кичма крива као гудало.

Иако сви Марковићеви Лекарски извештаји нису сачувани, дистрибуција фреквенци наведених својстава прегледаних, из године у годину је мање више је иста. Претежу поремећаји, а не здрава (нормална) стања. Те као мото својих Лекарских извештаја Марковић на прво место ставља латинску пословицу: Прече је здравље од науке. (Primum est sanitas, secundum scientia.) Што ће рећи: оваква каква је сада у Србији школа – шкоди телесном здрављу.

Истражујући узроке Марковић иде редом. Школска зграда Треће (Панчићеве) београдске гимназије, каже он, је нездрава, убиствена и опасна. Нова зграда – која и данас постоји – зида се споро, и на нехигијенском земљишту, месту некадашње војне болнице. Данашње школске клупе, наставља Марковић, не ваљају ништа, оне су главни кривци за толике искривљене и онакажене ђачке ртењаче. Можда ће услови у новој згради бити бољи, али ако се у њу буду унеле исте овакве (старе) клупе, напретка неће бити. Српским средњошколцима недостаје и гимнастика. Не можда као посебан наставни предмет, већ као освежење током школских одмора.

Питање лаких гимнастичких вежби повезано је, међутим, са пространошћу и величином школских дворишта, која су у Србији узана, недовољна и прашњава. Захтев модерне хигијене је што веће школско двориште, барем по 15 квадратних метара на сваког ђака, а пожељно је да су пошумљена, попут паркова.

Преглед основне школе у Ћићевцу, и њених ђака, извршен 6. априла 1909. године даје овакве (поразне) резултате, кубатура ваздуха за удисање по учионицама, има их четири, за сваки разред по једна, креће се од, 1,48 до 2,74 кубних метара. Те је од 105 ученика нађено 48 болешљивих, или 48,85%; половина! Ни нова школа у Младеновцу није сачињена према стандардима. Кубатура ваздуха по ученику креће се од одељења до одељења између 2,74 и 3,68 кубних метара. Школских клупа је половина добрих, а половина рђавих (6).

Дискусија и закључак

Вођен идејом што је народ просвећенији, то је и његово здравствено стање боље, др Марковић је настојао да говорећи о стандардима у земљама западне Европе, па и Америке, пренесе тај модел на наше школство.

Била је то вика у глуве уши. Лекарски извештаји др Светозара Марковића, нису од стране школских власти и надлежних министарстава наилазили на одобравање. Још мање су код ових изазвале жељу да се по тим извештајима и поступа; да се уочени недостаци отклањају.

Марковић је наилазио на тешкоће већ током обављања систематских прегледа: набављање и преношење практикабли (ваге, инструмента за мерење висине, динамометра), добијање просторије за прегледе, који су се због разних других потреба, морали прекидати сваки час. Сваки његов лекарски извештај најпре је, по закону, подношен на увид директору школе, а овај, по правилу, тежио да га преиначи, ублажи, дотера.

Стога је др Светозар Марковић принуђен да се обрати најширој јавности. Први корак је био штампање годишњих, лекарских извештаја (за школску 1903/04; 1904/05, о свом трошку), наредни оснивање Друштва за школску хигијену и народно просвећивање (1906), (под чијом „капом“ је штампан Лекарски извештај за 1906/07 о стању здравља ученика у Трећој београдској гимназији, и Лекарски извештај о здравственом стању ученика и зграде у Богословији Св. Саве 1907/08) и најзад оснивање часописа Светлост (1908).

Већ само оснивање Друштва, а поготову часописа Светлост изискивало је помоћ добротвора. Њихова имена, као и наведена тачна цифра њихових донација, налазе се у свакој свесци. Крупнији донатори представљени су фотографијама. На крају сваког броја часописа Светлост је факсимил извештаја на шта је сваки динар потрошен. То је апсолутна транспарентност, данас би смо то тако рекли. Данас, када тек покушавамо да се научимо и томе.

Слично својим савременицима и претходницима, из редова лекара, Марковић се уздао у истину; истичући као мото Аристотелове речи: драг ми је Платон, али ми је дража истина (Amicus Plato, sed magis amica veritas). Његов приступ је природњачки. Чињенице саме по себи довољно говоре, а све се може измерити. Уздајте у лекара, и науку. И – поступајте! Што се, међутим, није догодило.

Супротно Марковићевим вапајима зграда Треће београдске гимназије саграђена је (на кужном) земљишту некадашње Војне болнице, с недовољно пространим двориштем, и тако даље... Како већ стоји у Лекарском извештају о тој гимназији за школску годину 1907/08. А као круна свега нису набављене школске клупе по предлогу посебне комисије, у којој је био и сам Марковић. Предлог је био да се набаве клупе нађене у немачким и мађарским каталозима, но, надлежно министарство то није прихватило, па је сав тај посао поверен домаћем произвођачу. Те клупе написаће Марковић не ваљају ништа. Осим неквалитетне (ошљарске) израде све су оне исте висине, за све разреде, иако је познато да се у једном те истом разреду ученици по висини разликују. У једнога је висина 137 центиметара у другог 183 (као што често бива у IV разреду ондашње гимназије, данас VIII осмогодишње школе). И већ је сада лако појмити, пише Марковић, да ће ртењача у првог ђака бити више или мање права, а у другога искривљена (као гудало).

Потрајало би објашњавање због чега се још тада није почело, барем у области школства, са систематским увођењем стандарда, по узору на француске. А једно од њих је жалосни факт да лекарску струку тада нико ценио није. Лекар је био „споредан лик“ и у војном и у цивилном санитету и у народу.

Стога питање, важе ли и данас речи Радоја Домановића (7), изречене баш поводом Марковићевих узалудних напора, да код нас Срба има две врсте људи: једни који нешто хоће, и други, који неће ништа; а међу тим људима који неће ништа, увек има оних који хоће да сметају онима који нешто добро желе.

Упитајмо се стоје ли боље те исте ствари данас. Да ли је кубатура учионица саображена броју ученика у разреду? Колика су и каква су школска дворишта? Или (поново!) ученичке клупе. Чему данас треба још придодати ненормалну тежину ђачке торбе (за основце!), претеран број школских часова (студенти недељно имају мање!), и тако даље и тако даље... Данас када нема ни родољубивог, енергичног, бескомпромисног др Светозара Марковића, ни његових сарадника. Ни добротвора више нема, ни транспарентности, а ни Светлости.

„Нека душа моја слави тебе Господе, што ми уз школску сведоџбу грбу даровао ниси (8).“ (Цитира Марковић)

Зна ли се ишта, данас, о стању кичме (ртењаче), на пример, код школске омладине у Србији? Ко има те податке? Да ли су, уопште, и како прикупљани? Како год било нису лако доступни широј јавности. Враћамо ли се на почетак? Прво од питања: транспарентности, а онда даље?

Литература

1. Лазаревић Г., Михаиловић Д.: Легат Светозара М. Марковића, лекара и народног просветитеља – Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, стр. 3–5, Београд, 2009

2. Марковић С. : Лекарски извештај о Трећој београдској (Панчићевој) гимназији за школску 1903–1904. год. Св. М. Марковић, (стр. 3–25) Београд; 1904.

3. Марковић С. : Лекарски извештај за школску 1904–1905 годину. Трећа београдска (Панчићева) гимназија (стр. 3 до 19.). – Београд; 1905.

4. Марковић С.: Лекарски извештај о здравственом стању ученика у Трећој београдској гимназији: за школску 1906 - 1907 годину, Друштво за школску хигијену и народно просвећивање (стр. 3 - 46), 1907

5. Марковић С. : О потреби хигијенскога знања, Светлост: илустровани месечни часопис / уредник С. М. Марковић. – Год. I, бр. 9–10, стр. 17–18, 1908

6. Јовичић Д. : Шта се све може кад се хоће, Светлост: илустровани месечни часопис / уредник С. М. Марковић. – Год. I, бр. 1–3, стр. 49, 1908

7. Марковић С. : Три јавне конференције за школску хигијену и народно просвећивање, стр.154, Београд 1905

8. Марковић С. : Лекарски извештај о Трећој београдској (Панчићевој) гимназији за школску 1903–1904. год. Св. М. Марковић, (стр. 14) Београд; 1904.

(Proceeding from International Convention on Quality, UASQ, No. 2, Vol. 38/2010; str. 75–78. Такође: Medicus, God. IV, Br. 42/2010, str. 12–15)