Славица Поповић-Филиповић

Српска мајка и сестра даровала свом народу веру, љубав и наду

Сећање на Савку Субботић, борца у културном и националном покрету српских жена

Савка Субботић (1834-1918), борац за културни и национални препород жена, заступала је жене из Србије на међународним скуповима и спада у најзначајније жене свога доба. Успела је да женски покрет с наших простора уздигне на европски ниво. Сарађивала је са најзначајнијим европским феминисткињама: Розом Швимер (1877–1948), Кете Ширмахер (1865–1930). Почетком 20. века, у периоду борбе за еманципацију српске жене, Савка Субботић је покренула оснивање женских школа, рад многих женских хуманих друштава, а формирањем Кола српских сестара, у Београду, 1903. године, изабрана је за прву председницу.

Породица Субботић у српској традицији

Савка Субботић рођена је 1834. године у Новом Саду, у богатој трговачкој породици Јована Полита и Јулијане Десанчић, која је имала шеснаесторо деце, а само петоро је остало у животу. Док је брат Михајло Полит Десанчић (који ће касније постати песник) похађао гимназију у Новом Саду, Савка Полит је похађала тзв. приватни завод за образовање и васпитање. Било је то време када су у школама учитељи резали гушчија пера, а ученици подучавани читању, писању, Библији, историји, земљопису и рачуну. Ратни немири 1848. године у Војводини су раселили многе породице, па се тада Јован Полит с породицом склонио прво у Земун, потом прешао у Беч. Породична сељења су променила устаљене токове дечијег детињства, њихове школовање. Савка Полит је своју женску школу заменила учењем језика и стицањем нових знања у европској метрополи.

Становништво тог доба показивало је свој статус у женској моди, па су богате девојке носиле шешире, а оне сиромашне ишле гологлаве. Али богате породице нису окретале главу сиротињи. Из „Успомена“ Савке Субботић, коју је приредила Ана Столић, дознајемо интересантне податке о Савкиној младости и о сећању на њену мајку Јулијану: „Неколико пута преко године слала је у болницу и у Убоги дом милодаре и то о великим празницима и о слави читав обед, а иначе печења и колача и свакоме чашу ракије, вина и новца.“ О Светом Николи, крсном имену њеног оца, које је Јулијана Полит славила, домаћица је обавезно слала свеће и цвеће у цркву, а сиротињу даривала рибом, ма колико она коштала. Разлика између прославе крсног имена домаћиновог и домаћичиног је у томе, што се на првој частило кући, а на другој је домаћица слала дарове сиротињи. У Новом Саду пре Буне, имућна домаћинства су обичавала да има један велики орман у коме су стајале ствари намењене сиротињи.

„Убога трпеза звао се сто на којем је о слави газде или газдарице у њиховој кући тог целог дана било приправљано јело и пиће за сиротињу, јер је свака газдинска кућа имала извесну своју сиротињу, коју је потпомагала. О Задушницама и Материцама делило се деци рубље и одело. Деца су доносила јабуку, увезану пантљиком. Мушка деца би долазила о Оцевима, а женска о Материцама и онда су добијала одела, колаче, ораја, воћа итд.“ [1]

Савка Полит се 1851. године удала за др Јована Субботића (1817–1886), правника, књижевника и песника, који је био познат као истакнути јавни радник међу Србима у Угарској и Хрватској. Јован Субботић је био председник клуба Самосталне народне странке и подносилац предлога о равноправности српског имена и ћирилице у Хрватској, бурне 1867. године. На Српско-црквеном сабору у Карловцима од 1869–1874, био је један од првака ондашње Народне странке поред Светозара Милетића. Добар говорник и књижевно образован, Јован Субботић је уређивао лист „Народ“ , који је излазио у Новом Саду од 1872–1874. године.

Јован Субботић је имао велику подршку своје супруге Савке Субботић, с којом је имао две кћери, Виду и Верицу, четири сина Бранислава, Озрена, Дејана и Војислава. Вида и Озрен су преминули у епидемији малих богиња. Бранислав Субботић је био српски дипломата. Дејан Субботић (1852–1922) се школовао на руским војним академијама, био је генерал у руској војсци, постављен за Гувернера амурских провинција, проглашен за почасног српског генералног конзула на Криму.

Војислав Субботић (1859–1923), је студирао медицину у Паризу и Бечу. Због избијања Српско-турског рата 1876, прекинуо је студије и пријавио се у српску војску као медицинар добровољац. По завршеној специјализацији хирургије у Бечу, постављен је за окружног физикуса у Земуну, а 1889. године дошао у Београд, где је формирао Хируршко одељење у Општој државној болници. Заједно са др Миланом Јовановићем Батутом залаже се за оснивање Медицинског факултета у Београду, 1919/20. године. Због великих заслуга у ратној хирургији и српском санитету, др Војислав Субботић је одликован високим домаћим и страним одличјима, а изабран је за члана међународних хируршких асоцијација.

Др В. Субботић је неизмерно подржавао рад Кола српских сестара, умео да цени њихову пожртвованост у неговању рањених и оболелих у време Балканских ратова и Првог светског рата. Др Субботић, као аутор рукописа „Српски лекари и српске добровољне болничарке у ратовима с Турцима и Бугарима 1912. и 1913. године“, није дао само доказ о учешћу Кола српских сестара у српском санитету, већ је међу првима документовао равноправност улога и лекара и болничарки у српском Црвеном крсту и српском санитету. Штавише, једна од сарадница др Субботића била је лекарка Десанка Стојиљковић (1878–1923), чланица Кола српских сестара, која је била његов асистент у београдској болници, у време Балканских ратова 1912/13. године.

Савка Суботић подстиче еманципацију српских жена

У Србији крајем 19. и почетком 20. века од жена се очекивало да буду добре мајке и смерне супруге, да поштују ужу и ширу фамилију, спроводе традиционалне породичне обичаје и славља. Оснивањем женских друштава и отварањем школа и виших образовних установа за девојке, полако су се мењали укорењени ставови и схватања. Прва формирана женска друштва имала су социјално-хуманитарни карактер, а школе су обучавале девојке за учитељице, трговачке и занатске послове. Талас образовања жена покренуо је питање положаја жена у друштву. Док је породица Субботић живела у Загребу, Савка Субботић је покренула оснивање Одбора госпођа у Загребу. Дошавши у Нови Сад, госпођа Субботић је 1867. године основала „Прву женску задругу“, с задатком да помаже образовање и усмеравање сиромашне женске деце за учитељски позив. Највећи допринос у женској еманципацији Савка Субботић је дала у оснивању првих српских виших девојачких школа, а једна од њих је Виша женска школа у Панчеву. Савка Субботић је покренула пионирске кораке тзв «путујућег учитеља», који је залазио у српске домове и подучавао жене у хигијенском одржавању газдинства и пословима економије.

Госпођа Савка Субботић била је жена европске културе, посебног образовања, истанчаног укуса и широких визија. Умела је да препозна лепоту народних рукотворина: шумадијских и пиротских мотива на ћилимима, златовеза из Херцеговине, пошавног веза из Конавља, шареног силовеза из Славоније, сватовског веза из Србије, везова на писму из Старе Србије, крстачких везова из Баната, традиционалног веза из Црне Горе, белог веза на русинским и словачким хаљинама, сватовске ношње из Срема, вуненог веза из Крајине, белог веза из Славоније и Хрватске. Као европска дама, а српска мајка, ценила је богате и рустичне везове на народним костимима и ношњама вредних руку жена од југа до севера земље, са Златибора, Копаоника, Ртња, Старе и Суве планине, Истре, Далмације, Босне, Косова, Словеније. Помагала је у прикупљању овог богатог народног фолклора и излагањем по европским метрополама показала сво богатство традиционалних рукотворина, које су се умешним и вредним рукама наших мајки и бака преносила из генерације у генерацију још од старог и средњег века. Тако је пиротски ћилим освојио посебну награду на међународној изложби у Паризу.

Списи Савке Субботић, објављени у IV, V i VI свесци Летописа Матице српске 1904. године, су још један допринос очувању српског културног наслеђа.

Савка Субботић је помогла одржавање зборова жена 1870. године у Панчеву и 1874. године у Новом Саду, који су допринели усвајању одређених ставова у женској борби за подједнако образовање И оснивању Више женске школе у Панчеву (1870) И Новом Саду (1874). Госпођа Савка Субботић, као позната предводница женског покрета међу Србима у Угарској, изабрана је за почасну чланицу Београдског женског друштва. Поводом педесетогодишњице Београдског женског друштва, а седамдесет година од рођења Савке Субботић, записано је у Бранковом колу: „Живи дух може и поред свих домаћичких и мајчинских брига да доколицу посвети друштвеном раду. Најбољи пример да жена може бити брижна мати, а ипак вредна на просветном пољу.“

Путујући по Војводини, госпођа Субботић је одржала многа предавања о вођењу домаћинства, о хигијени и здрављу. Године 1884. Савка Субботић добила је посебно признање Новосадске изложбе, а 1885. године уручена јој је посебна награда у Пешти. Говор, који је одржала у Београду 1885, на прослави 50 година рада Матије Бана и Миливоја Малетића штампан је у Гласнику Српског ученог друштва, 1886. године. Њено залагање да Београдско женско друштво излаже у Паризу на међународној изложби рукотворина, донело је друштву Сребрну медаљу 1889. године. На међународном скупу европских жена у Бечу и Пешти, 1911. године одржала је предавање Жена на истоку и западу.

Савка Субботић, прва председница Кола српских сестара

На великом митингу жена на Коларцу у Београду, 15. августа 1903. године, на оснивачкој скупштини Кола српских сестара, Савка Субботић је изабрана за председницу. Прва управа Кола српских сестара била је у саставу: Савка Субботић, Љубица Луковић, Живка Спасић, Мица Добри, Боса Јовановић, Смиља Јовановић, Војка Шокорац, Касија Милетић, Јуца Стефановић, Мица Радовановић, Надежда Петровић, Косара Петрашковић, Даница Дачић, Драга Марковић. Избором управе и усвајањем програма, Коло српских сестара, под управом Савке Субботић, започело је своју мисију доброчинства, културе, образовања.

Савка Субботић, као председница Кола српских сестара, позвана је да одржи говор 5. октобра 1903. године, у Великој школи у Београду. Наводимо неке делове:

„Сваки народ, који тежи за културним напретком, мора увек почети од детета. Од начина одгојења и образовања деце зависи њихова будућност и будућност народа из кога су поникли.

Домаћа и школска педагогија мораће, пре или после, променом система уступити место индивидуално-психолошком развитку детета, прилагођавајући мртву књигу живој речи и живим примерима, јер је индивидуални развитак човека покретач модерне културе.

Модерна социологија, пак, тежи да у масама народа оплемењује душу и срце а карактер оснажи, те да тако сваку особу стави пред суд само њене савести. Ово нам изгледа као утопија, као што нам изгледа и Ломброзова психолошка патологија злочина. Зар нису и умоболне окивали у ланце и мучили, да из њих „истерају бес“? Нису знали да је и мозак изложен разним болестима, као и сви органи човечијег и животињског тела.

А како се сад поступа са душевним болесницима, па и са злочинцима код напредних народа, сматрајући и злочинце да нису нормални?...

Зар и укидање ропства, тортуре и феудализма нису сматрали за утопију, па чак и хуманизам нашега времена, који је плод модерне културе?...

Још пре сто година нису ни највећи умови имали појма о развитку природних и техничких наука, што га је постигло наше време и остварило на практичном пољу. У одојчету, које мајка љуља на крилу-дрема историја културног развитка, о коме ни наше време нема појма…

Мати је први и највећи учитељ својој деци; она је педагог човечанства свих векова, вођен природним нагоном материнске љубави и пожртвовања…

Љубав има чаробну моћ. Она нам олакшава борбу, коју нам живот намеће, она нам улива снагу да не малакшемо у тој борби.

А шта је рад, шта је дужност, шта је патриотизам, шта су све људске врлине, ако их љубав не прати…?

И највеће жртве радо приносимо, кад то чинимо из љубави. Али не греје нас она љубав која нам се даје, она иде путем нашег разума, него она што је ми дајемо, јер нас греје крвљу срца нашег…

Најбољи је доказ-материнска љубав.

Ваљда нема народа у коме мати приноси толике жртве својој деци као у нас.

А Српкиња-мајка од силне љубави у многоме шкоди својој деци, јер је слепа за њихове мане и погрешке, јер им у свему угађа и чини по вољи, па и мужа наводи на то.

А кад после та деца ступе у борбу живота, где нема угађања-пада им то још много теже, јер нису донела ни ону количину спреме за живот, која је за ту борбу неопходно потребна.

Српска би мајка сваком свом детету ставила круну на главу, јер држи да њеној деци није нико једнак.

Због тога се наша омладина радо прецењује; неки опет жуде само за славом и богаством, а неће да иду оном трновитом стазом која томе води, јер су од малена навикли да им све на лако дође.

Домаће васпитање мора бити темељ за школско образовање, као и за школу живота.

Пазимо, дакле, добро: какво ћемо одгојење дати својим ћеркама, јер ће само свесна српска мајка одгајати своју децу у српском духу и у духу времена, који иште слободну утакмицу рада на умном и материјалном пољу за мушко и женско…

Рекосмо већ да је као европска дама, а српска мајка препознала уметничку лепоту и драгоценост традиционалних народних рукотворина, а сваку везиљу и ткаљу сматрала је уметницом; тако је подстакла и оснивање свилара и ћилимских фабрика. Савка Субботић је помагала сакупљању богатог народног фолклора и његовим излагањем по европским метрополама, показала је богатсво традиционалних рукотворина, која се умешним и вредним рукама наших мајки и бака преносила из генерације у генерацију још их старог и средњег века.

Тако је пиротски ћилим освојио посебну награду на изложби у Паризу.

„То је поезија женске руке, чијој ће се лепоти дивити свет, као и нашим народним песмама, кад се и за њих нађе један Вук Караџић.“ Говорила је Савка.

„Српске народне тканине и везови – чиста су поезија женске руке златом исписана, танком иглом по танкој ћерћелији…

Српске су сељанке српскоме народу својим рукотворинама осветлале образ на светским изложбама. Ти су рукотвори изазвали опште дивљење, јер су видљив доказ њихове интелигенције.

Српска сељанка је, дакле, и – уметник.

Та се уметност, нажалост, нагло губи због велике конкуренције фабричке и због неповољних економских и материјалних прилика. Осим тога је мода, која се као епидемија шири на све стране, захватила и српску интелигенцију, па и српску сељанку. Куд интелигенција нагне – тамо ће и народ.

 Па како да се свему томе стане на пут? Нека свако собом почне поправљати зло. Али на који начин?

Е, то је оно главно питање, које нам ваља свестрано претрести и чути свачије мишљење. Више очију више виде…

Свака пчела сама себи тражи пута и ради самостално. Али свака пчела плод свога труда уноси у заједничку кошницу, на своје и опште добро. Тако морамо и ми чинити…

„ ... циркулација новца је животно питање за сваку државу. Све би то могло бити и још много штошта, јер је Србија благословена земља, пуна неначета блага, само да је слоге, предузимљива духа и истрајне воље. А кад би још имала и једног српског Колбера?

Јер када је француски министар Колбер видео да милиони из земље одлазе на венецијанска огледала, енглеску чоју, холандске гобелине, брабантске чипке и друге луксузне ствари, закључи да у Француској подигне фабрику у којима ће се израђивати ти артикли.

„Учимо своју децу да не теже сујети и богаству, него само темељном знању и поштеном раду – јер то треба да буде једини капитал којим се добија друштвени положај. Учимо их да буду одважни у несрећи, скромни у срећи, а увек племенити.

Пазимо на хармонични развитак њихове душе и тела, па и на њихове игре, јер се у игри дечијој огледа њихов карактер, темперамент и душевне подобности. Ово је врло важно ради правца за њихов будући живот.

Учимо их од малена на лепу реч. Лепа реч чуда чини кад од срца долази, нарочито код женске. Така реч благотворно утиче на мужа, децу, служинчад и гдегод се чује. Само лепа и искрена реч претвара грешника у покајника…

Будимо у својој деци љубав ка истини, правди и дужности. Начин образовања се мења, али императив овога триумвирата остао је онај исти и остаће кроз векове.

Покажите својој деци да је пуно срце пуна срећа и највеће благо, јер није благо ни сребро ни злато, већ је благо што је срцу драго. А где је само пуна кеса а празно срце, ту су само сиромашни богаташи…

Живот раден и трудан није терет; терет је само празан живот, живот без срца и наде…

„Сваки народ има задатак и дужност да приноси културном напредку, и што више приноси, тиме добија већу дивиденду на умни и материјални капитал, који је уложио у културу и стекао својом моралном снагом.

Снага је моћ, а живот арена, у којој кличу само победиоцу, а о побеђеном нико не води рачуна, највише ако га – жале; али тешко оном кога жале!

У тој борби одржаће се само онај, који је наоружан знањем и оснажен истрајном вољом. Незналице и мекушци подлећи ће, прегазиће их точак културе, који сад иде много брже, јер га тера и електрика, то најимпулсивније културно средство садашњости.

Сваки народ има уједно и задатак и дужност, да од модерне културе усвоји и асимилује само оно, што одговара његову карактеру и његовим особинама и што не стоји у опреци са његовим народним идеалима.

Само оне лестве воде остварењу народних идеала, које су дубоко утврђене у реалном животу.

Живот српске жене био је увек идеалан: узор женских врлина, пун одушевљења и пожртвовања за крст часни и слободу златну…

Српске су се жене, као весталке, дан и ноћ бориле да им се на огњишту свети пламен љубави и братске слоге не угаси…“ [2]

Велика школа у Београду, претеча данашњег Београдског универзитета, окупила је српски народ 5. октобра, те судбоносне 1903. године. У том храму говорила је Савка Субботић - еманципована и продуховљена жена из народа, која је представљала српске жене на европским дворовима, међу великанима науке, културе и уметности. Свој говор посветила је српској жени, свом народу… Догодило се пре више од једног века, али њена порука и њене речи нису изгубиле на вредности.

Као прва председница Кола српских сестара, Савка Субботић је поставила темеље овог добротворног друштва, које је у најтежим временима српске историје неговало доброчинство, духовност и очување српске традиције. После двогодишњег управљања, због старости и болести добила је наследницу у Љубици Луковић (1858–1915), која ће организовати болничку службу КСС у балканским и Првом светском рату. Прва председница Кола српских сестара, Савка Субботић је уживала посебно поштовање српског и руског двора, проглашена почасном председницом Добротворних задруга Српкиња. Савку Субботић је одликовао српски и црногорски Црвени крст, а уручено јој је и Одликовање краљице Наталије.  Портрет Савке Субботић, који је осликао Новак Радоњић, 1855. године, чува се у Матици српској у Новом Саду.

Савка Субботић је проглашена за: почасну чланицу Добротворне задруге Српкиња у Војводини, почасну чланицу Београдског женског друштва, почасну председницу Кола српских сестара, почасну председницу Друштва „Кнегиња Љубица“ у Београду. Краљ Петар I Карађорђевић ју је лично одликовао Орденом Светог Саве, IV степена, а на Париској изложби јој је додељена Медаља посебних признања.

Српске књижевнице су 1913. године, објавиле књигу „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“ и посветиле је Савки Субботић, као „један мали знак поштовања“ за њен осамдесети рођендан. Ова ретка књига сачувала је од заборава хероине њеног времена, које су као пионири у књижевности, музичкој, сликарској и глумачкој култури, народној уметности, доброчинству, оставиле дубок траг у српској историји крајем 19. и почетком 20. века.

У историјском наслеђу српског доброчинства и женске еманципације светло место припада Савки Субботић.

„У природи постоји хармонија — говорила је — па треба да влада и у животу људи. Сваки на свом путу и у свом позиву може бити велик, чувен или славан, а што је најглавније може бити срећан, само ако схвати свој позив у ком се нашао и ако га врши вољом и одушевљен.“

Савки Субботић, мајци културног и националног препорода српских жена, Алекса Шантић, испевао је песму насловивши је: „Мајци свога народа“.

МАЈЦИ СВОГА НАРОДА

Алекса Шантић Госпођи Савки Ј. Субботићки приликом одласка са Илиџе, јула 1906.

Збогом пошла, српска мати,
Овјенчана вјенцем славе,
Нек те добри Господ прати
И виш’ твоје свијетле главе
Нека лебди рајски сјај!

Свуда, гдје си досад била
Сијала си љубав свету,
Зато теби вијенце плету
Српске шћери – твоја крила
Твој захвални нараштај!

И ја чедо ових страна
Берем ките ловор грана
Берем цвијеће разне боје
И у вијенац славе твоје
Приносим га душом свом.

И још уз то срце моје
Као тица Богу поје:
Да ти даде здравља, силе,
Па да твоје сестре миле
Дуго водиш циљу твом.

Благо оној српској шћери
Која твојим путем ходи,
Коју твоја мис’о води
Да се чистим срцем вјери
С радом за свој завичај.

Збогом пошла, српска мати,
Овјенчана в’јенцем славе,
Нек’те добри Господ прати
И виш’ твоје свијетле главе
Нека лебди рајски сјај!

Аутор захваљује Милијади Московлић, професору из Ниша за лекторисање, а за помоћ у истраживању Даници Филиповић, вишем библиотечком сараднику Универзитетске библиотеке у Београду.

Литература:

1. Вајферт, Ђорђе, Манифестација у част српских жена, њихов културан рад за 50 година, 1875–1925, Београд, 1926. стр. 1–14.

2. „Вардар“, часопис „Кола српских сестара за 1906“, Београд, 1907. стр. 21.

3. „Време“, „Двадесетпет година Кола Српских Сестара“, Српске жене за отаџбину, Београд, 1928.

4. „Домаћица“- орган Женског друштва и његових подружница, почела је да излази у Београду 1. јула 1879. године.

5. Софронијевић, Мира, „Списак задужбинарки“ (према документацији Задужбине и фондови Српске краљевске академије, Београд, 1936.), Даривале су своме отечеству, Племените жене Србије, Београд, 2009, 169–170.

6. Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас, уредиле српске књижевнице и посветиле Савки Субботићки, издање Добротворне задруге Српкиња у Иригу, Сарајево, 1913.

7. Субботић, Савка, „Успомене“, приредила Ана Столић, Српска књижевна задруга, Београд, 2001.

8. Субботић, Војислав, „Српски лекари и српске добровољне болничарке у ратовима с Турцима и Бугарима 1912. и 1913.“, Београд, 1919.

9. Субботић, Савка, Говор одржан у сали Велике школе, 5. октобра 1903, као прво предавање „Кола Српских Сестара“, Нова Искра, Година V, 1903, 327–365.

(Изговорено на 15. Студеничкој академији 800 година српске медицине, у манастиру Студеница, јуна 2010. године.)

[1] Суботић, Савка, Успомене, приредила Ана Столић, Београд, Српска књижевна задруга, 2001, стр. 90-91.

[2] Суботић, Савка, Говор одржан 5. октобра 1903. године у Сали Велике школе у Београду, објављен је у Новој искри, Главни и одговорни уредник Риста Одавић, Година V, 1903, 327-365.