Душан Лалошевић

Научни значај Пастерових завода Србије

Проф. др Душан Лалошевић, Пастеров завод Нови Сад

Сажетак

Само 12 година после париског, основан је први Пастеров завод у Србији и на Балкану, 1900. године у Нишу. Његов допринос превентивној медицини Србије био је огроман, у првом реду у производњи вакцина против вариоле и беснила. Његов први управник, др Драгутин Петковић, после усавршавања у Француској и Немачкој, основао је антирабично, бактериолошко и хемијско одељење. Објављивао је стручне и научне радове у Српском архиву, Војнолекарском годишњаку и један рад о трбушном тифусу у тада главном светском микробиолошком часопису Centralblatt für die Bakteriologie. Међутим, његов научни рад је прекинут када је као пуковник учествовао у Балканским ослободилачким ратовима и Првом светском. Прешао Албанију и борио се против многих зараза које су тада косиле српску војску. После ослобођења, 1919. године обновљен је Пастеров завод у Нишу. Настављен је научни рад под управом Герасима Аливизатоса, Грка који је дошао да помогне српском народу. Он је аутор тзв. мешовите методе у профилакси беснила, у којој је комбиновао методу дилуције (растварања) живе вакцине са концентрованијом вакцином третираном етром. О својој методи објавио је рад у часопису Deutschen Medicinische Wochenschrift 1922. године. После 1928. године, у целој Краљевини СХС остао је активан само Пастеров завод у Новом Саду, који је до данас остао централна антирабична установа. Његов први директор др Адолф Хемпт, рођен у Новом Саду 1874. године, аутор је у свету чувене вакцине против беснила која носи његово име и била је у употреби од 1925. до 1989. године. Он је први у свету направио потпуно инактивисану тј. мртву вакцину, која је била далеко безбеднија за примену, те су је под Хемптовим именом постепено прихватиле бројне европске земље, Аустрија, Чехословачка, Немачка, Мађарска, а из новосадског завода извозила се и у неке афричке земље. Први рад о новој вакцини др Хемпт је објавио у часопису Annales de l’Institut Pasteur 1925. године на француском, а објављивао је и у немачким часописима, као и у Српском архиву и Југословенском ветеринарском гласнику. Његов ученик, др Милан Николић, после Другог светског рата објављивао је радове највише о беснилу у водећим светским часописима углавном на немачком. Један његов експериментални рад о дужини инкубације беснила из 1958. године цитиран је у савременом светском уџбенику инфектологије од Мендела. Каснији истраживачи у новосадском Пастеровом заводу објављивали су радове у страним часописима поред беснила и о другим зоонозама, лимфоцитном хориоменингитису, ларви мигранс итд.

Увод

Поред огромног значаја за народно здравље, Пастерови заводи познати су и по научном раду. Као и пре 100 година, научни значај неког дела може се оценити на основу објављених научних радова, као и на основу прихватања тих радова од стране других истраживача, данас названих индексима научне компетенције и цитираности. И пре 100 година било је важно објавити рад у међународном, широко прихваћеном медицинском часопису, те на основу објављених радова данас лако можемо оценити научни значај истраживача минулог времена.

Огромни научни и практични значај Пастерових открића брзо је довео до оснивања Пастерових завода широм света. Једно од првих и најзначајнијих Пастерових открића било је побијање теорије спонтане генерације микроорганизама. Пастеров закон: Omne vivo ex vivo довео је до сазнања да болести животиња и људи изазивају микроорганизми против којих се може борити, па чак и спремати вакцине. Пастеров закон да живо настаје само од живог користе данас креационисти као једино научно објашњење о постанку живота дато до сада.

Пастеров завод у Нишу

Први Пастеров завод на Балкану основан је 1900. године у Нишу, дванаест година после Париског или десет после Будимпештанског и то под војном управом на периферији Ниша, недалеко од Ћеле-куле (1). Др Милан Јовановић-Батут, Пастеров ученик, у то време пише "... у Србији више од половине (58%) деце умре пре своје 14. године..." (Предговор за „Књигу о здрављу“, Српска књижевна задруга, Београд, 1896). Др Драгутин Петковић (1873–1947) први управник Пастеровог завода у Нишу, за производњу антирабичне вакцине примењивао је методу Хеђеша из Будимпеште. Ова метода представљала је значајно побољшање Пастерове, али код свих ондашњих метода код једног малог процента пацијената вакцинација није успевала те је бивало смртних случајева упркос вакцинацији. Како је рад Пастеровог завода у Нишу трагично прекинут за време Првог св. рата, није било ни значајнијих научних открића. Ипак је др Петковић публиковао један рад из бактериологије у немачком часопису Centralblatt für die Bakteriologie, који данас можемо оценити као врхунски међународни часопис (2).

После Првог св. рата Грк др Герасимос Аливизатос постао је директор Пастеровог завода у Нишу у периоду од 1918–1926. године. Он је у профилакси беснила оставио значајан научни рад о увођењу етра у технологију припреме антирабичне вакцине. Овај рад је објавио 1922. године у часопису Deutsche Medicinische Wochenschrift, а сепарат рада послао је са посветом др Адолфу Хемпту у Пастеров завод у Нови Сад.

Пастеров завод у Новом Саду

Др Хемпт је рођен у Новом Саду 1874, одрастао у Сарајеву, медицину студирао у Минхену и Грацу, радио као војни лекар у Гросенцерсдорфу код Беча до 1905. године, затим као општински лекар у Лукавцу код Тузле. За време Првог светског рата био је командант војне болнице у Трсту. Године 1918. вратио се у Лукавац, а 1922. године постављен је за директора Пастеровог завода у Новом Саду, где је и умро 1943. године. Његово име и име Пастеровог завода у Новом Саду постаће познати широм света. Од свих новосадских лекара до данас, једино др Хемпт представља познато име у светској историји медицине (3).

Нови поступак припреме вакцине против беснила и скраћени протокол вакцинације на само 6 дана, др Хемпт је публиковао прво на француском језику, који је добро познавао, у тада једном од најугледнијих часописа, Аналима Пастеровог института у Паризу (Annales Pasteur) 1925. године. Тада беше на студијском боравку у Пастеровом институту, као Рокфелеров стипендиста.

Године 1927. др Хемпт учествује на Првој интернационалној конференцији о беснилу у Пастеровом институту у Паризу, од 25 до 30. априла. После пет година практичног рада у Пастеровом заводу у Новом Саду, стекао је велико искуство у профилакси беснила и наступио је не само као равноправан учесник, него као један од најутицајнијих, заступник модификације вакцинације у смислу примене потпуно авирулентне, тј. инактивисане вакцине, и у то време врло кратког протокола вакцинације од само 6 дана.

Посебно детаљан извештај др Хемпт даје 1938. године у монографији Беринговог института у Марбургу на Лани, где је био ради увођења своје технологије у Немачкој (4).

Као и друге вакцине против беснила порекла нервног ткива животиња, и Хемптова вакцина је давала неурокомпликације код вакцинисаних. Најтежа је био алергијски енцефалитис који се манифестовао усходним парализама Landry–јевог типа. У поступку израде вакцине од нервног ткива одраслих животиња без примене етра, каква је била широко коришћена вакцина Сер Дејвида Семплеа, неурокомпликације су се јављале необично често, у једном извештају чак 1 : 200 вакцинисаних (5). У извештају о примени Хемптове вакцине у Немачкој неуролошке компликације су регистроване у 0,069%, приближно 10 пута ређе него код Семплеове (6).

Вероватно најбоље експериментално објашњење о предности Хемптове вакцине у односу на Семплеову или међународну референтну вакцину дали су мађарски истраживачи 1977. године, 30 година после Хемптове смрти, а сама Хемптова вакцина у Мађарској се користила до 1989. Доказано је да је Хемптова вакцина много мање реактогена, тј. штетна, јер има чак 3500 пута мање енцефалитогених фактора у односу на нервно ткиво овце узето као контрола (7).

Још је Пастер покушао да објасни природу ових компликација као паралитичку форму беснила у случају неуспеха вакцинације. Праву природу неурокомпликација вакцинације против беснила, као алергијски енцефалитис објаснио је професор Ђорђе Јоанновић (1871–1932), један од оснивача Медицинског факултета у Београду.

Хемптов ученик од 1926. и наследник на месту директора од 1946. године, прим. др Милан Николић (1896–1974) је о беснилу објавио велики број радова, од којих се неки цитирају и у модерним уџбеницима, као и велику монографију на српском „Беснило код човека и животиња“ (Пастеров завод, Нови Сад, 1955, 1–539) и мању на немачком (Die Tollwut), коју је публиковао тада један од најважнијих издавача у свету, Gustav Fischer Verlag, Штутгарт, 1961. године. Од бројних Николићевих радова на овом месту приказујем само три, један са почетка и два при крају његове богате каријере.

Један од значајнијих радова Николић је објавио као млад лекар, за време студијског боравка у Минхену 1932. године, такође као Рокфелеров стипендиста. Овај рад је експерименталан, на псима који су држани у Пастеровом заводу у Новом Саду и инфицирани вирусом псеудорабијеса (Aujeszky-јева болест). Сачувана је преписка др Хемпта и Николића из које се види како је Хемпт организовао експеримент и послао материјал Николићу у Минхен, да га публикује.

Рад др Николића о концентрацији вируса и дужини инкубације код беснила из 1957. године, рађен десет година после Хемптове смрти, приказује аутора као сазрелог и компетентног научника. Овај Николићев рад је цитиран у једном од савремених најугледнијих светских уџбеника инфектологије Mandell-a и сар. (8), једанаест година после његове смрти.

Највише цитирани рад Николића и његовог сарадника, доц. др Здравка Јелесића је из 1956. године, у коме су први у Европи изоловали вирус беснила из слепих мишева. Овај рад цитиран је у више међународних часописа и монографија које се баве беснилом, више деценија после публиковања (9, 10).

Закључак

Пастеров завод у Новом Саду између два рата био је један од најугледнијих у свету. О томе сведоче не само научни радови др Хемпта него и чињеница да су његову вакцину, под његовим именом прихватиле и низ година производиле Немачка, Аустрија, Мађарска, Чехословачка, а делом и Румунија и Бугарска. Тридесетих година многи истраживачи беснила из света долазили су у Пастеров завод у Новом Саду да науче Хемптову технологију производње вакцине. Његов достојан наследник био је др Милан Николић, са бројним научним радовима у међународним часописима који се цитирају до данас.

Литература

1. Милојевић В, Пастеров завод у Нишу 1900–1985. Ниш, 1990.

2. Бабић РР, Живић М, Бабић ГС. Санитетски пуковник др Драгутин С. Петковић, први управник Пастеровог завода у Нишу. Војносанит Прегл. 2009;66(9):763–7.

3. Лалошевић Д. Др Адолф Хемпт и оснивање Пастеровог завода у Новом Саду. Медицински факултет Нови Сад, монографија бр. 74, 2008, 1–120.

4. Hempt A. Ueber eine karbolisierte antirabische Aether-Vaccine und ihren Schutzwert bei Mensch und Tier. Behringwerk-Mitteilungen/Heft 9, 1938, 1–60.

5. Bahri F, еt al. Neurological complications in adults following rabies vaccine prepared from animal brains. Presse Med. 1996.

6. Lafrenz M. Complications after antirabies treatment уsing the Hempt-vaccine. Z Gesamte Inn Med. 1975.

7. Nyerges G, Jaszovszky S, Pintér A, Hompó Z. The encephalitogenicity of the Hempt vaccine. Dev Biol Stand. 1977.

8. Bernard KW, Hattwick MAW. Rabies Virus. In: Mandell GL, Douglas RG, Bennett JE. Eds. Principles and Practice of Infections Disease, 2nd ed. Wiley Med. Publ. 1985, pp. 897–909.

9. Schneider LG, Cox JH. Bat Lyssaviruses in Europe. In: Rupprecht CE, Dietzschold B, Koprovski H, eds. Lyssaviruses. Springer-Verlag 1994, 207–218.

10. Amengual B, Whitby JE, King A, Serra Cobo J, Bourhy H. Evolution of European bat lyssaviruses. Journal of General Virology (1997), 78, 2319–2328.

(Изговорено на 15. Студеничкој академији 800 година српске медицине, у манастиру Студеница, јуна 2010. године)