Славица Поповић-Филиповић

Носилац ордена Светог Саве, Хана Џеси Хенкин Харди, у медицинској и добротворној мисији у Србији

Бројне медицинске мисије савезничких и пријатељских земаља из света дошле су у помоћ српском народу у време велике епидемије пегавог тифуса у Првом светском рату. Међу првим стигла је Хана Џеси Хенкин Харди, болничарка из Енглеске. Hannah Jessie Hankin-Hardy (1886-1944), девојачко Hannah Gordon, рођена је 1886. године, у Ворчестеру, Енглеска. Хана Гордон је завршила трогодишњу медицинску школу у Мелбурну, па тако део своје младости провела у Аустралији. Касније, као мисионар и болничарка често се враћала обалама Пацифика. Још као млада Хана је обављала послове добровољне болничарке. Јануара 1901. године госпођа Хана Харди је отворила прву Енглеску болницу у португалској колонији – Мозамбику, у месту Бајиру, где је провела седам месеци. У време када су санитети регрутовали искључиво мушкарце за болничаре, Хана је пратила судбину Флоренс Најтингејл. У току Бурског рата, госпођа Харди је у превијалишту на првој борбеној линији, а опкољена непријатељем, сама је организовала пољску болницу од педесет кревета. Изнурена тешким радом, вратила се, болесна, у Енглеску. У време рата Шпаније са Кубом, Хана је притекла у помоћ кубанском народу, радећи пет месеци у болници, коју је сама основала.

У мирнодопском времену, госпођа Харди постаје чланица друштава трезвене младежи. Како је убрзо запажена по својим организационим способностима, одабрана је за делегата на интернационалном конгресу антиалкохоличара 1909. године у Лондону, а 1911. године у Хавру, у Холандији. Круна њеног ангажовања је одлазак за Америку и Канаду, 1915. године, када је одржала бројна предавања на скуповима у кампањи антиалкохолизма. Почетком Великог рата враћа се својој болничкој служби и одлази у Француску, где проводи шест недеља. На вест о победама, али и страдањима српског народа, хита у Енглеску, покреће енглеску јавност да организује медицинску и санитетску помоћ за Србију.

Хана Хенкин Харди председница „Националне Лиге српских жена“ у Крагујевцу

Хана Гордон се удала за Самуела Хенкин Хардија 1901. године, родила двоје деце и наставила своју мисију заједно са супругом. На почетку Првог светског рата Samuel Hankin-Hardy (1871-1948), служио је као свештено лице (капелан) у британском војном санитету. На апел Српског Црвеног крста, Хана Харди је са супругом Самуелом и првом Болницом шкотских жена, дошла у Србију, 4. јануара 1915. године. Од првог дана доласка радила је као болничарка у Другој резервној војној болници, смештеној у жандармеријској касарни. У Болници је лежало око 450 рањеника и болесника и постојала је велика потреба за стручним медицинским особљем.

У време епидемије пегавог тифуса, 1915. године госпођа Харди је заједно са осталим женама одлучила да помогне у локализовању и сузбијању заразе. Ратни дневник од 12. фебруара 1915. године, објавио је Ханин позив за оснивачки скуп не само Крагујевчанкама, већ женама целе Србије. Био је то апел женама да се одазову и помогну оснивање „Националне Лиге српских жена“.

„Комитет „Лиге Српских Жена за узајамно помагање“ позива све Српкиње, без разлике, да изволе доћи на збор, који ће бити одржан у четвртак 19. о.м. у 3 часа по подне, у сали Официрског дома. На њему ће се дискутовати о сузбијању заразе и изнети програм рада Лиге српских жена.“[1]

Велику подршку за оснивање „Националне Лиге српских жена“ добила је од чланица: „Кола српских сестара“, „Крагујевачког Пододбора Београдског женског друштва“, „Друштва Кнегиња Љубица“. На оснивачком скупу, 19. фебруара 1915. године у Крагујевцу, госпођа Хана Хенкин Харди је изабрана за председницу Лиге и том приликом одржала је говор:

„Мени чини особито задовољство да председавам овоме збору српских грађана. Ми смо се овде скупиле ради једне велике и опште ствари, и то ради заједничке борбе против великог непријатеља – против заразе, која сада међу нама влада. Зато је дужност сваког грађанина, да у општем интересу употреби целокупну снагу своју, и да се ради општег добра своје околине стара на првом месту о чистоћи вароши у којој живи. Ми вас молимо све да нам својим симпатијама и свесрдном помоћи изађете у сусрет. Надајмо се да ће нашем примеру овде, у Крагујевцу, следити све вароши, па чак и села целе Србије, јер не треба изгубити из вида да је здравље једнога народа уједно и његова снага.“[2]

Као мајка, супруга, борац за женска права Хана је суосећала са српским женама, па отуда њена порука носи дубоке емоције: „Српска жена дала је досада, у овом бурном времену, у коме живимо и као мајка и као сестра и као љуба, све оно што јој је најмилије и најдраже било. Она је принела на жртвеник отаџбине наше највеће благо своје: децу, браћу, мужеве, очеве своје... Али српска мајка, српске жена није још дала довољно, није још дала све што је и колико је потребно нашој милој, нашој малој напаћеној отаџбини.“[3]

Председница госпођа Хана Харди, Драга Аранђеловић, секретар, и др Ангелина Јакшић, благајник, изложиле су смернице организоване борбе на сузбијању епидемије пегавог тифуса. Закључено је, пре свега, да треба водити више рачуна о личној хигијени, чистоћи куће, помоћних зграда и окућнице, посебно спровести већу хигијену рубља, отворити народне кухиње за сиромашне. У организованој борби у сузбијању епидемије, „Национална Лига српских жена“ је сагледала важност постојања већег броја грађанских болница и амбуланти, што потврђује говор председнице Хане Ханкин:

„Војници имају своје болнице у којима се лече, али зараза се распрострела и у грађанске редове па коси и старце и децу и женско и мушко, без пробирања. Образујмо нове, приватне болнице за бесплатно лечење и неговање ових заражених невојника, пазимо бодрим оком да се сваки заражен болесник одмах издвоји и пренесе у болницу. Јер бивало је случајева да су многи заражени болесници прикривани од својих укућана, било из незнања, било из страха да се не дозна за његову болест, па се после и сами укућани заразили и главом платили то своје незнање и непажњу. Одвајамо и носимо одмах у болницу сваког сумњивог болесника, па ма нам он био најближи и најмилији, јер ћемо само тако спасти себе и остале наше миле и драге.“ [4]

Убрзо после оснивачког скупа, под руководством Хане Харди Национална Лига српских жена формирала је амбуланту у Крагујевцу, која је имала мушко, женско и дечије одељење. У периоду од 1. априла до 12. маја 1915, у амбуланти је примљено и бесплатно прегледано 787 болесних лица из Крагујевца и околине, од којих је 26 оболелих упућено у болницу, а 18 деце је вакцинисано. Лекарске прегледе и здравствену негу у амбуланти обављали су: др Ангелина Јакшић,[5] која је 1899. године у Женеви промовисана у доктора медицинских наука, па тако понела ову високу академску титулу међу првим лекаркама у Србији, др Тома Јовановић, др Јуринац и др Јарослав Кужељ, [6] лекар чешког порекла, који је радио у Србији од 1875. године. Лекари су дежурали на смену. Амбуланта се отварала у осам ујутру, примала пацијенте цели дан, обављала прегледе до поноћи. Чланице Пододбора Лиге српских жена су помагале у раду амбуланте, тако што су обилазиле крагујевачку варош и достављале сваки случај обољења од заразе, које су уз помоћ ондашњих власти и лекарске комисије упућиване у одређену болницу, док су другима пружале помоћ по кућама.

Истовремено Лига српских жена је отворила неколико бесплатних кухиња за сиромашне, чајџинице на железничким станицама у Крагујевцу и Лапову, које су пружале услуге оболелим и рањеним, или при транспорту санитетским возовима. Децу без родитеља после прихватања и прегледа упутиле би у „Дом Милосрђа“ у Крагујевцу. Чланице Лиге српских жена су посебно бринуле о исхрани и смештају сиромашне деце.  Све послове координирао је Комитет Лиге српских жена, који су чиниле: почасна председница госпођа Хана Хенкин Харди, секретар Драга Аранђеловић, благајник др Ангелина А. Јакшић, чланице: Драга Павловић Бојаџић, Драга Стојановић, Лена Бошковић и Косара Ивановић.

Подружница Шумадијског Кола српских сестара у Крагујевцу, пружила је велику подршку и помоћ Националној Лиги српских жена. Чланице Кола српских сестара, које су у Крагујевцу радиле од 1903. године, постале су чланице организационог Комитета Националне Лиге српских сестара. Међу првима била је председница Кола српских сестара, Драга Б. Павловић Бојаџић [7], која је имала подршку велике фамилије Бојаџића, а нису изостале ни друге племените жене из виђених крагујевачких породица: Атанасијевић, Огњановић, Арсенијевић, Стојановић, Лонткијевић, Палигорић, Мишић, Кутлешић, материјална помоћ породице Крстић, Зечевић, Гушић, Живковић.

Мисију доброчинства ових храбрих и пожртвованих жена подржали су људи великог срца, који су материјално помогли рад „Националне Лиге српских жена“ у Крагујевцу. Помоћ је стигла: од официра, чиновника, радника и радница Војно-техничког завода у Крагујевцу, од XI пука II позива народне војске са положаја, од Царско-руског војног аташеа пуковника Артомонова, од војног аташеа Француске Републике пуковника Фурнијеа, од начелника Санитета Врховне команде пуковника др Лазара Генчића, од шефа Ратног пресбироа, професора универзитета Слободана Јовановића, телеграфиста Комбиноване дивизије, музиканата Краљеве гарде, од Врховне команде од продатих 400 примерака Ратног дневника, који је излазио од 23. марта до 29. априла 1915, приход од друштвене значке чланица одбора и добровољних прилога чланова и грађана. [8] Лига српских жена је у периоду од 15. фебруара до 29. априла 1915, прикупила 8.175,54 динара и исплатила 2.231,35 динара за одржавање амбуланте, бесплатно лечење и прегледе сиромашног становништва.

Племенита дела Хане Харди и Самуел Хардија у Тополи

Краљ Петар I Карађорђевић (1844-1921), у оквиру Цркве Светог Ђорђа на Опленцу, Задужбине династије Карађорђевића, у јесен 1914. године, отворио је „Болницу Светог Ђорђа“, која је била прва здравствена установа у Тополи. „Болница Светог Ђорђа“ је у Великом рату збринула велики број рањеника из Церске и Колубарске битке. Брачни пар Харди допремио је знатну количину санитетског материјала и опремио ту болницу. Порушена ратним разарањима, болница је обновљена по други пут 1920, залагањем племенитих људи, које су на подстакли Хана и Самуел Харди. Његово Височанство краљ Петар Карађорђевић, са Друштвом Српског Црвеног крста, међу првима је подржао рад „Лиге српских жена“ у Тополи. Следила је материјална помоћ са разних страна света: из Шкотске од сер Томаса Липтона (Sir Thomas Lipton, 1850-1931), власника плантажа чаја и великог доброчинитеља, из Русије од Њ.В. Кнегиње Јелене Петровне (1884-1962), кћери Њ.В. краља Петра I Карађорђевића, а супруге Великог кнеза Ивана Константиновича Романова, из Енглеске од Српског потпорног фонда, Српског Црвеног крста и других дародаваца. Благодарећи Ратном дневнику, Званичним извештајима Ратног Пресбироа, који су објављивани у време Првог светског рата, сачувано је сведочанство о раду „Националне Лиге српских жена“ у Крагујевцу и Тополи, и о њеном покретачу госпођи Хани Хенкин Харди.

У Србију је, 1915. године, госпођа Харди је допремила велику количину санитетског материјала и лекова у Крушевац за болницу „Цар Лазар“. Приликом повратка за Енглеску, априла 1915, прошла је кроз Ниш, посетила болнице и обавила разговоре са представницима Српског Црвеног крста, срела др Симу Карановића. У Пироту је обишла дезинфекциону станицу српског санитета, чији је рад похвалила. Приликом своје посете Енглеској, одржала је низ предавања промовишући борбу и храброст малог српског народа. Вратила се почетком августа 1915. године са великим бројем комплетираних болничких кревета, шатора за пољске болнице, разним инструментима, одећом и лековима. У Крагујевцу „Национална Лига српских жена“ држала је своје скупове у Официрском дому, а Комитет је био смештен у кући у Витешкој улици, бр. 3. Мисија „Националне Лиге српских жена“ радила је све до повлачења српске војске и окупације земље.

Током повлачења српске војске, санитета и народа крајем 1915. године, Хана Харди је са осталим члановима страних мисија, усред зиме, прешла тежак пут до приморја. У пратњи једног дечака, са теретом натовареним на магарцу, газила је по снегу козјим стазама, кроз дивље и кршевите албанске и црногорске планине. Сећања на бесконачну колону изгнаних, гладних и промрзлих, на дане голготе и патње српског народа, остала су јој у памћењу доживотно. Проживела је Шпанско-Кубански рат, Бурски рат, била на бојиштима у Француској, али по њеним речима ништа се не може упоредити са страдањима српског народа приликом повлачења преко Црне Горе и Албаније.

Хана је са супругом Самуелом Хардијем, последње године свог живота провела у малој енглеској вароши Raunds (Енглеска). Њен муж Самуел Харди је обављао дужност главног свештеника Методистичке цркве од 1927. до 1937. године, када је пензионисан. Хана Хенкин Харди је преминула, 28. јуна 1944. године. На гробљу у дворишту Методистичке цркве у Raunds-у, почивају заједно: Хана Харди, Самуел Хенкин Харди и њихов син Хералд.

Живот брачног пара Харди, био је испуњен малим и великим данима, данима радости и ратних страдања, али увек на путу вере, љубави, наде и саосећања за људске патње.

Србија је одликовала Hannah Jessie Hankin-Hardy и Samuel Hankin-Hardy Орденом Светог Саве, за пожртвованост и доброчинство подарено српском народу, у судбоносним данима Великог рата. Упркос зубу времена, меморијал с именима Џеси Хенкин Харди и Самуел Хардија на данашњем Дому здравља „Свети Ђорђе“ у Тополи истрајао је да сведочи да се племенита дела ипак не заборављају тако лако.

Аутор захваљује професору Милијади Московлић из Ниша за лекторисање, а руководству Дома здравља „Свети Ђорђе“ у Тополи за уступљене фотографије Дома здравља и меморијалне плоче Хане и Самуела Хардија, које су приказане на промоцији у Студеници.

Изговорено на 15. Студеничкој академији 800 година српске медицине, у манастиру Студеница, јуна 2010. године.

Литература

1. Ћирјаковић Ивана, Поуке др Јарослава Кужеља писане као распис општинама поводом епидемичних зараза, Историја медицине, фармације и народне медицине, Зборник радова са XV научног скупа одржаног 24-25. маја 2006. у Зајечару, Београд-Зајечар, 2007, 209-212.

2. Крамблер, Љубомир, Епидемија пегавог тифуса у Крагујевцу, Зборник радова са научног скупа „Крагујевац и ратна прошлост Србије“, Крагујевац, август 2001. године.

3. Krippner, Monika, The Quality of Mercy; Women at War, 1915-1918, Newton Abbot, United Kingdom, 1980.

4. Крипнер, Моника, Жене у рату, Србија 1915-1918, Београд, Народна књига, 1986.

5. Hannah Jessie Hankin Hardy, Raunds War Memorials: www.raundswarmemorials.org/ 26. новембер 2007.

6. „Национална Лига Српских Жена“ Ратни дневник, бр 214, од 25. фебруара 1915.

7. „Национална Лига Српских Жена“ Ратни дневник, бр 291, од 14. маја 1915.

8. Павловић Бојаџић, Драга, Шумадијско Коло српских сестара Крагујевац, Вардар, 1930, 39-40.

9. Позив „Лиге српских жена“, Ратни дневник, бр. 208. од 18. фебруара 1915.

10. Поповић-Филиповић, Славица,  За храброст и хуманост, Болнице Шкотских жена у Србији и са Србима за време Првог светског рата 1914-1918. године, Београд, Сигнатуре, 2007.

11.  Суботић, др Војислав, Српски лекари и српске добровољне болничарке у ратовима с Турцима и Бугарима 1912. и 1913. године, Београд, 1919, стр. 52,53, 86.

12.  Застава Кола Српских Сестара у Крагујевцу, Вардар, Календар за просту годину 1924, Београд, Година XIV, издање КСС, 1925, 98-103.

[1]  Позив „Лиге српских жена“, Ратни дневник, бр. 208. од 18. фебруара 1915. године.

[2]  „Лига српских жена, Крагујевац“, Ратни дневник, бр 214, од 25. фебруара, 1915. године.

[3]  Исто.

[4]  Исто.

[5] Др Јакшић Ал. Ангелина (1871-1950), херцеговачког порекла, међу првим Српкињама докторирала је медицину, а докторат под темом «Фиброми материце у трудноћи», одбранила је на Женевском универзитету у Швајцарској, 1899. (Yakchitch, Angelina –Al. (Serbe), Les fibromes uterins et le grossesse. Geneve these med. 1898/99. Etude clinique. Geneve 1899. 54p. 8⁰  Universite de Geneve, la Suisse.). У Првом светском рату, као члан женског покрета, са чланицама Кола српских сестара и Енглескињом Ханом Џеси Хенкин Харди основала је „Националну Српску лигу жена“, у Крагујевцу, 19. фебруара 1915. Са др Јарославом Кужељом и другим лекарима радила је на сузбијању епидемије пегавог тифуса у Крагујевцу. По осолобођењу бавила се приватном гинеколошком праксом у Београду. Живела је са сестрама др Милицом Јакшић (1882-1945) зубним лекаром, добровољном болничарком у лесковачкој болници у балканским ратовима и Јелицом Јакшић (1892-1945), професорком у Београду. Преминула је у Београду, маја 1950. године. Како није имала потомке, сахрану др Јакшић организовао је деканат Медицинског факултета у Београду.

[6] Др Јарослав Кужељ (1846-1928) лекар чешког порекла на служби у Србији. Промовисан за лекара целокупног лекарства у Бечу 1875. године. Исте године дошао је у Србију, постао лекар српског војног санитета, у чијем саставу је учествовао у српско-турским ратовима. Поред пожртвоване лекарске праксе, залагао се за водоснабдевање здравом водом, за унапређење пољопривреде, развој пчеларства, био секретар Санитетског одељења у Министарству унутрашњих дела. Од 1881. је окружни лекар у Чачку, када је помогао подизање савремених среских болница у Краљеву, Ивањици, Рашкој и окружне болнице у Чачку. Објавио је монографију О школским клупама, бројне текстове о тифусу, тетанусу, дифтерији, о повредама и лечењу рана у Српском архиву за целокупно лекарство, чувене Поуке о срдобољи, гушобољи и другим болестима, које су биле намењене народном здравственом просвећењу. Др Кужељ је проглашен за почасног грађанина Чачка, а једна улица у том граду носи његово име.

[7] Драга Б. Павловић Бојаџић (1867-1938), родом из Великог Шења (недалеко од Крагујевца) супруга угледног крагујевачког трговца и индустријалца Боже Павловића Бојаџића,  водила је Коло српских сестара у Крагујевцу две и по деценије. Уочи Првог балканског рата, КСС је окупило велики број ученица из Женске раденичке школе и основало радионицу за израду рубља и других потреба за војнике. Управа Кола је на челу са Драгом П. Бојаџић организовала три болнице у Крагујевцу: у Женској гимназији, у Горњој основној школи и у Хотелу „Гушић“, где је неговала рањене и болесне све до краја рата. На почетку Првог светског рата, КСС оснива три резервне болнице у време велике епидемије пегавог тифуса. Чланице Кола се укључују у рад „Националне лиге српских жена“, раде као болничарке у болницама. У ослобођеном Крагујевцу чланице КСС оснивају нову болницу у Првој мушкој гимназији. Сестре у Колу организују народну трпезу да исхране гладне и расејане породице. Године 1921. су покренуле „Женску Радничку школу Шумадијског Кола српских сестара“, где су окупиле женску децу погинулих и ратника инвалида. 

[8] „Национална Лига Српских Жена“ Ратни дневник, бр 291, од 14. маја 1915. године.