Јован Максимовић и Марко Максимовић

Др Лазар Ненадовић – први професор физикалне медицине и балнеоклиматологије на Медицинском факултету у Београду

проф. др Јован Максимовић

др Марко Максимовић

Др Лаза Ненадовић, син Теодора, родио се 17. марта 1870. године у Модошу (данас Јаша Томић) у Банату, где је завршио основну школу, а гимназију у Новом Саду. Медицину је студирао у Будимпешти као питомац Текелијанума, а затим у Кијеву где је дипломирао 1896. године. Кратко време је радио као практични лекар у Долову, у Банату (1896-1898), а затим је специјализирао гинекологију и акушерство, прво у Кијеву, а потом у Петрограду на Владимирској војномедицинској академији, код тада познатог професора Д. Д. Ота.

 Године 1900. основао је властити санаторијум у Франценсбаду (данас Frántyškove Lazni у Чешкој), где је ординирао преко лета, у време бањске сезоне, а зиме је проводио на европским универзитетским гинеколошко-акушерским и интерним клиникама, претежно у Аустрији и Немачкој, све више се интересујући за кардиологију и различите методе физикалне медицине (1). По окончању Првог светског рата и оснивању Краљевине СХС напустио је своју праксу у Франценсбаду и 1920. године прешао у Београд, где прво ради као приватни лекар и убрзо се истиче у лечењу срчаних болесника (2). Године 1922. буде изабран за доцента на Катедри физикалног лечења, науке о дејству минералних вода и науке о бањама, а у звање ванредног професора на истој катедри унапређен је 1022. године (3).

Први Завод за физикалну терапију и балнеологију у Србији био је основан 1934. године у Београду, на Медицинском факултету, у просторијама зграде бивше Интерне Б клинике. Први управник тог Завода био је проф. др Лаза Ненадовић (1). Био је и иницијатор оснивања Југословенске националне секције Друштва за борбу против реуматизма, као и један од оснивача Југословенског друштва за балнеологију и физикалну терапију, и до своје смрти био председник тог Друштва (3).

Поред лекарске праксе, проф. Ненадовић се активно бавио и научно стручним радом. Резултат тога је 10 књига и преко 40 радова објављених у медицинским часописима у Југославији, Немачкој, Аустрији, Чехословачкој и Русији. Пошто је био гинеколог по специјализацији, већина објављених радова односи се на балнеолошку терапију женских болести и сопствена искуства у њиховом лечењу блатним угљенокиселим купељима у Франценсбаду, једном од у то време најпознатијих бањских лечилишта у Европи. Знатан број објављених радова и саопштења на стручним скуповима био је посвећен физикалној и балнеоклиматолошкој терапији и у другим областима медицине, у интерној медицини и нарочито кардиологији, за коју је временом показивао све већи интерес (4).

Своју научнопублицистичку делатност је проф. Ненадовић крунисао објављивањем књига из области балнеоклиматологије, а посебно место међу њима заузимају две, заправо уџбеници-монографије из гинеколошке и кардиолошке балнеологије, прве те врсте у тадашњој Југославији. Обе књиге објављене су у издању Јована Ђуричића – Биорца, трговца у Руми, а штампане су у Новом Саду. Књига „Женске болести (њихова суштина и лечење природним средствима)“ објављена је 1912., а књига „Болести срца и крвних жила (њихова суштина, узроци и лечење природним средствима)“ 1913. године. Обе књиге, пре српског издања, биле су објављене на немачком и руском језику.

Занимљиву причу о томе како је дошло до објављивања тих књига на српском језику, сам аутор је описао у предговору обе књиге, при чему је указао на значај његовог познанства са Јованом Ђуричићем – Биорцем, трговцем из Руме, који је три године заредом са својом госпођом долазио у Франценсбад. Видевши књигу професора Ненадовића о болестима срца на руском језику, запитао га је због чега своје вредне књиге није штампао и на српском. Када је аутор објаснио да је „штампање скупо, а српска читалачка публика мала“, госп. Ђуричић је понудио да ће књиге штампати о свом трошку. Међутим, како је Јован Ђуричић изненада умро, књиге су биле објављене о трошку супруге му, госпође Јелене и сина Александра. Књигу о женским болестима др Ненадовић је посветио госпођи Јелени, удови Јована Ђуричића-Биорца, а књигу о болестима срца „светлој успомени добротвора српске књиге, пок. Јовану А. Ђуричићу-Биорцу (Рума)“. О томе какав је Јован Ђуричић био човек и добротвор говори један податак који је др Ненадовић нашао за вредно да забележи и објави у предговору својих књига. Наиме, док су још трајали договори око штампања, др Ненадовић је од госп. Ђуричића затражио да му пошаље фотографију своју и своје госпође, на шта му је овај одговорио да му слике неће послати, јер да не жели славу, већ да он то чини „из љубави према човечанству и да српску литературу научним делом умножи“. Факсимил овог писма аутор је објавио у обе своје књиге (5,6).

Објавио је др Лаза Ненадовић 1924. године у Београду и књигу „Физикална терапија у оквиру опште гинекологије“, али се његовим најсвеобухватнијим и најзначајнијим балнеолошким делом сматра књига „Бање, морска и климатска места у Југославији“ (1), коју је објавио у Београду 1936. године. Професор Ненадовић је био главни уредник ове монографије и писац највећег дела прилога, а сарадници су били: професори М. Луковић, М. Нешић, А. Леко, П. Тутунџић, Д. Јовановић, А. Холсте, А. Игњатовски, доценти С. Михолић и Р. Тадић и лекари М. Сарван, Д. Коњевић и Ђ. Орлић. Књигом је обухваћено све што је требало знати о геоморфологији, хидрологији, климатологији, хемијској аналитици, физичко-хемијским и електро-хемијским особинама минералних вода, њиховој фармакодинамици и клиничкој примени. Посебно, уједно и најобимније поглавље, које је написао сам др Лаза Ненадовић, аутор и главни уредник ове свеобухватне монографије, односи се на систематизацију минералних вода и опис појединих бања, климатских места и купалишта у Краљевини Југославији (7, 3).

На Петнаестом међународном конгресу за медицинску хидрологију и климатологију, одржаном 1936. године у Београду, др Лаза Ненадовић је био један од главних референата. Том приликом је изнео пред међународни скуп своју табелу поделе минералних вода по њиховом садржају и дејству, коју је 1933. године објавио у Гласнику хемијског друштва (3).

У својој дугогодишњој пракси бањског лекара, професор др Лазар Ненадовић стекао је велико стручно искуство, не само у препознавању и лечењу болести, већ и у односу према болесницима. Благ по нарави, образован, коректан, приступачан, савестан и предузимљив, убрзо би стекао поверење и наклоност својих пацијената, где год је радио: у Франценсбаду, Београду и Рогашкој Слатини (Словенија), где је такође више година проводио лето као бањски лекар и о томе у једној књижици, објављеној 1925. године у Београду, изнео своја искуства (1,3,8).

Мање је познато да је др Лаза Ненадовић био и литерарно надарен, о чему сведочи рукопис његовог превода на српски језик Пушкинове недовршене поеме „Русалка“ из 1899. године, који се чува у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду (9).

Др Лазар Ненадовић, аутор прве књиге из гинеколошке балнеотерапије на српском језику

По завршетку студија медицине, др Лаза Ненадовић је специјализирао гинекологију и акушерство, од 1898. до 1900. године, прво у Кијеву, а затим у Петрограду. Исте, 1900. године, отворио је свој приватни санаторијум у Франценсбаду, у Чешкој. Тамо се усавршавао и стицао нова сазнања, како из гинекологије и акушерства, тако и из интерне медицине, претежно кардиологије, за коју је такође показивао интерес, а понајвише из физикалне и балнеолошке терапије гинеколошких и кардиолошких болесника (1).

Као резултат оваквог свог усавршавања у струци и вишегодишњег личног искуства у својству бањског лекара, др Лаза Ненадовић је објавио низ радова из гинеколошке балнеологије, као и књигу, односно уџбеник-монографију из гинеколошке балнеологије, прву на српском језику, која је штампана у Новом Саду и објављена 1912. године у издању Јована Ђуричића-Биорца, трговца из Руме, под називом „Женске болести (њихова суштина, узроци и лечење природним средствима)“.

Књига је већ била штампана на руском језику, па је, како наводи аутор, „у овој врсти јединствена не само у српској него и у руској стручној литератури“. У уводу се говори о томе да је књига плод изучавања литературе из ове области за последњих сто година, ауторовог личног изучавања одређених начина лечења и опажања на болесницима, и његовог искуства из праксе. Намењена је „како лекарима, тако и широј публици“.

 Написана је ћириличним писмом, јасним стилом и лепим, једноставним језиком. У тексту је коришћена национална стручно-медицинска, нетранскрибована терминологија, коју је аутор веома добро познавао и прикладно, употребио. Нека ову тврдњу илуструје неколико сликовитих терминолошких примера из текста: спољашња и унутрашња уста и грлени канал материце, везивно и мишићно ткање материце, јајцеводи, дражица, зачеће, путено узбуђење, бело прање, јаловост, матерично спадање, запаљење материчне слузокоже и јајцевода, одсуство месечног прања, крволиптење и др.

Књига обухвата 140 страна и илустрована је одабраним сликама и прикладним цртежима, преузетим из уџбеника тада познатих западноевропских и руских гинеколошких ауторитета (Nägele, Wyder, Снегирев, Fritsch, Сутковски, Winter, Strassmann, Ahlfeld...).

 Материја је подељена на три дела, са укупно 18 поглавља. У првом делу обрађена је анатомија и физиологија женских гениталних органа, са посебним освртом на физиологију менструационог циклуса, оплођење и промене на материци и јајницима у почетној фази трудноће. Поглавље се завршава деликатним и са мером и укусом исцрпним описом полног живота жене.

Други део је посвећен патолошким стањима, а подељен је у 7 поглавља која обухватају: неправилности положаја женских полних органа, упале, неправилности менструационог циклуса, стерилитет и инфертилитет. Посебну пажњу аутор је усмерио према дисменороичним тегобама, као и повезаности између нервних болести и болести унутрашњих женских полних органа, што се може објаснити његовим дугогодишњим искуством бањског лекара. Најчешћим узроцима упалних обољења у малој карлици др Ненадовић сматра туберкулозу и гонореју (трипер), јер су та обољења у преантибиотској ери била међу најраспрострањенијим.

Трећи део књиге почиње поглављем под називом „Како се могу избећи болести женских полних прибора“, које је посвећено превентиви, односно саветима о личној и интимној хигијени жене, као и здравственом и сексуалном васпитању.

После поглавља о превенцији следи преглед природних начина лечења женских болести, што је најобимнији и главни део књиге, уједно и плод научног и стручног рада др Лазе Ненадовића. У уводу овог сегмента књиге аутор разматра патогенезу одређених патолошких стања у малој карлици, при чему у први план ставља „застој крви у трбушним дробовима и малом трбуху“, што заправо одговара феномену „плеторе“ античких медицинских писаца. Као узрок овог „застоја крви“ у органима мале карлице аутор спомиње различите етиолошке чиниоце: „затвор, матерични неправилни положај, назеб, полни сношај и телесни премор у месечно време, онанија, неправилни путени сношаји, сужење материчних крвних судова и смежурање њених мишића у мèни као и склероза материчних артерија у старости“. Са становишта данашњих медицинских сазнања, овако описан патогенетски механизам женских болести који се своди на „застој крви у малој карлици“, не би могао бити прихватљив, али су зато поступци природног начина лечења, које је аутор описао, веома рационални. Они су тројаки, а заједнички им је задатак подстицање циркулације у органима мале карлице. Аутор их је дефинисао на следећи начин: “1. Снажење тела корекцијом слабокрвности и исправним начином исхране (дијетом) и смирење живчаног система одмором; 2. побољшање општег оптицања крви и уклањања застоја крви у трбушним дробовима и малом трбуху отклањањем затвора и подстицањем кардиоваскуларног, респираторног и уринарног система и 3. прилив крви к месту запаљења.“

 Уводни део о природном начину лечења завршава закључком да се најбољи ефекат оваквог вида терапије постиже коришћењем „купатила, због тога што она уједно производе опће и местно дејство. Ако томе додамо, да и минерална вода, коју болесници у бањама пију, производи исто таква дејства, постаће јасним, за што је лечење женских болести у бањама најстарији, најраспрострањенији и најсилнији између свију природних начина лечења; ово тим пре, што се у бањи уједно примењују и друга средства, као дијета, ваздух, сунце, одмор, лековита гимнастика, душевни уплив итд.“.

Од поступака природног начина лечења др Ненадовић је подробно описао следеће: “1. Пиће природних минералних вода; 2. Купатила минералних вода; 3. Купатила из минералног блата; 4. Лечење женских болести пресном водом ('идротерапија); 5. Месно лечење женских болести по проф. Биру; 6. Електрично лечење женских болести; 7. Правилна исхрана (дијета)“.

У поглављу о пићу минералних вода указано је на чињеницу да пијење воде не утиче изравно на основну болест, већ на пратеће болести (желуца, црева, бубрега, малокрвност и др.), што доводи до опоравка читавог организма.

Минералне купке, чији хемијски састав и физичке особине, затим индикације и контраиндикације за њихову примену, као и поступке за њихово коришћење др Лаза Ненадовић је потанко описао и објаснио механизам њиховог деловања, при чему је истакао да оне не продиру кроз кожу у организам, већ да се њихово деловање своди на механички, динамички, топлотни и хемијски надражај крвних судова у кожи, чиме подстичу циркулацију. Велики простор у књизи посвећен је лечењу женских болести блатним купатилима, јер оно, како аутор наводи у књизи, потиче управо из Франценсбада. Сам је 1901. године предложио и увео у праксу два начина лечења блатним купкама: са знојењем и без знојења, а механизам деловања овог начина лечења објаснио је утицајем притиска на међицу од стране блата и контрапистиска који настаје дисањем, при чему ти притисци наизменично делују у супротном правцу, што доводи до праве масаже органа у малој карлици и подстиче циркулацију.

Успех тзв. „лечења пресном водом“ (хидротерапија), објашњено је у књизи, зависи од топлоте воде и механичког раздражења, док се хемијски надражаји искључују, а вода се употребљава: врела (38-42 степена Целзијуса), топла (35-37 степени), млака (32-34 степена), прохладна (19-31 степен) и хладна (до 10 степени Целзијуса). Најнижи и највиши ступњеви топлоте делују на човечје тело подједнако: сужењем и реактивним проширењем крвних судова и обрнуто. Од поступака се користи: „1. Пуно купатило, 2. Купатило са гњурањем, 3. Полукупатило, 4. Купатило са седењем, 5. Врело купање руку, 6. Купање ногу у топлој води, 7. Купање ногу у хладној води, 8. Облози, 9. Тушеви и 10. Испирање усмине“. За испирање усмине топлом и врелом водом др Ненадовић је конструисао своју модификацију постојећег инструмента по др Морозову.

Поглавље о местном лечењу женских болести по проф. Биру аутор књиге је поделио у два дела: приливом крви и застојем крви. Прилив крви према органима у малој карлици, поред купатила, тушева и облога може се извести и другим поступцима. Др Ненадовић их је подробно описао и илустровао цртежима, премда ти поступци припадају више физикалној него хидротерапији, која је својствена класичном бањском лечењу. То су: 1. Лечење врелим ваздухом споља, преко трбуха, 2. Лечење врелим ваздухом кроз усмину, 3. Лечење врелом водом помоћу купатила за седење, врелих облога и испирања усмине врелом водом кроз цеви др Морозова и др Ненадовића, 4. Лечење топлоносачима који се аплицирају вагинално, 5. Бимануелна гинеколошка масажа руком, 6. Вежбе јачања карличног дна, 7. Масажа интравагиналним вибраторима, 8. „Сисање материце шмрком“ помоћу вагиналне цеви и шприца са клипом, који се наизменично увлачи и извлачи, 9. Оптерећење малог трбуха врећицама глине или олова, уз истовремено увођење у вагину колпеуринтера испуњеног живом или сачмом и 10. Увођење лекова у материцу бризгалицом, под строго асептичним условима.

Насупрот приливу крви у женске полне органе у малој карлици, које се изводи претходно описаним поступцима, застој крви као лек од женских болести изводи се уз помоћ вагиналне цеви са клипом, тако што се цев својим слободним крајем прислони на грлић материце и повлачењем клипа се он „усиса“ у цев, и ту задржи одређено време. Поступак се назива „усисавање материце“ („succio“).

У петнаестом поглављу описано је „Електрично лечење женских полних органа“, које се састоји из следећих поступака: „1. Франклиновим електричним ветром, 2. Галванијевом електричном струјом, 3. Фарадејевом електричном струјом, 4. Синусоидалном волтаизациијом, 5. Теслиним електричним струјама, 6. Термопенетрацијом и електричним прогревањем и 7. Рентгеновим зрацима.

Шеснаесто поглавље посвећено је правилној исхрани (дијета) у одређеним системским патолошким стањима (обољења јетре, шећерна болест, гојазност, малокрвност, мокраћни каменци, артериосклероза, срчане болести и др.), која могу бити удружена са женским болестима.

У седамнаестом поглављу је описан „Франценсбад као узор женске бање“, сваки од његових 6 извора минералне воде, водена и блатна купатила, паркови и шетње, разонода и живот у Бањи.

Коначно, у завршном, осамнаестом поглављу дати су савети о томе како у бањи треба живети и понашати се (5).

Књига „Женске болести“ др Лазара Ненадовића, поред тога што је прва монографија-уџбеник из гинеколошке балнеологије на српском језику и прва је гинеколошка књига на српском језику намењена лекарима. „Уџбеник за бабице“ др Јована Јовановића, објављен у Београду 1900. године, није био намењен лекарима, већ бабицама, а уџбеник др Милана Величковића-Свињарева „Основи науке о порођајима“, објављен у Новом Саду 1925. године, појавио се 13 година после Ненадовићеве књиге.

 ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

1. Берић Б., Докмановић М.: Проф. др Лазар Ненадовић, гинеколог-акушер оснивач балнеологије и физикалне медицине у Србији, Југослав. гинекол. Перинатол. 30:1–2:63–65, 1990.
2. Аноним: Др Лаза Ненадовић, проф. Медиц. факултета – некролог, Српски архив за целокупно лекарство, XLI: в. 4–5–6, стр. 243–244, 1939.
3. Др Л. С.: Др Лаза Ненадовић, професор за физикалну терапију, хидрологију и балнеологију на Београдском универзитету – некролог, Политика, 11. јануар, 1939
4. Јеремић Р.: Библиографија српске здравствене књижевности 1757–1918., Библиотека СЛД, Београд, 1947.
5. Ненадовић Л.: Женске болести (њихова суштина, узроци и лечење природним средствима), издање Јована Ђуричића-Биорца (Рума), Нови Сад, 1912.
6. Ненадовић Л.: Болести срца и крвних жила (њихова суштина, узроци и лечење природним средствима), издање Јована Ђуричића-Биорца (Рума), Нови Сад, 1913.
7. Ненадовић Л. и сарадници: Бање, морска и климатска места у Југославији, Београд, 1936.
8. Ненадовић Л.: Рогашка Слатина, издање Геце Кона, Београд, 1925.
9. Рукописно одељење Матице српске: А. Ц. Пушкин: Русалка, превод др Л. Н. (рукопис)

 (Изговорено 16. децембра 2010. године у Галерији Матице српске у Новом Саду, на редовном састанку секције за историју медицине Српског лекарског друштва, а под насловом: Омаж др Лази Ненадовићу, првом професору физикалне медицине и балнеологије на Медицинском факултету у Београду. Поводом 140 година од рођења.)