Бранислава Станимиров

Мој идол – прва жена српски лекар

Бранислава Станимиров
Дом здравља Нови Сад

Сажетак: Др Драга Љочић живела је поносно и смело док је већина српских жена у то доба погнуте главе прихватала потчињену улогу које им је наметало окружење. Стога је живот прве жене лекара у Србији једном речју била – борба. По завршетку основне школе одлази у Београд, где завршава Вишу женску школу, а затим  креће у Цирих на студије медицине. Учествовала је у свим ратовима које је Србија водила од 1876 до 1915. године. Тадашња Србија није била спремна да прихвати жену лекара, због конзервативног гледања на учешће жене у било којој делатности. Била је удата за Аранђела Милошевића, са којим је имала четири ћерке. Оснивач је „Материнског удружења“. Уређивала је „Српски Архив“. Умрла је у 71-ој години живота у Београду.

Кључне речи: прва српска жена лекар, еманципација жена, равноправност

Прва српска жена лекар у Србији, и на словенском југу, јединствена је по много чему: пионир женског лекарског позива у својој земљи др Драга Љочић, једна је од три храбре жене које су у различитим областима науке и културе биле прве у Српству у свом позиву. Све три су деловале на самом почетку процеса еманципације жена у Србији, где им је за улазак у професије и институције, које су до тада биле неприкосновен мушки свет, требало много храбрости и упорности (1, 2, 3).

Била је неуморни борац за равноправност жена, пожртвовани хуманитарни радник, мајка четворо деце, узорна супруга, мајка и домаћица, на срећу и понос своје нације. Она је живим примером показала, да се дужности супруге, мајке и домаћице могу са радом и дужностима на јавном пољу складно спојити за добро и напредак породице, друштва и народа у ком живимо (1,2,3).

Историја медицине потврђује да су се у свету тек крајем шесте деценије XIX века жене могле уписати на студије медицине. Први им је врата отворио Медицински факултет у Цириху, који је убрзо по националном саставу постао међународна Високо-школска установа. У Цириху су студирале жене из целе Европе, али и по која из Америке и Аустралије. Највећи број је био из Русије и то Јеврејки. ( 4,5,6 )

Појаву првих лекарки, као све веће присуство жена на универзитетима, мора се, посматрати и у контексту снажења женског покрета, пре свега у Европи. Почев од седамдесетих година 19. века борба за женска права у једном броју европских држава добија на интензитету. То се може исказати и бројем организација и удружења, као и бројем жена укључених у њихов рад. Прве лекарке су сопственим животима сведочиле да су жене способне да обављају лекарску праксу и да при томе стекну поштовање стручне јавности. Са једне стране то је храбрило жене да у већем броју уписују медицинске студије, а са друге стране помогло је да све већи број универзитета отвори врата за женске студенте (4, 12).

У почетку неповољна околност да су жене могле да студирају медицину само на универзитетима изван својих матичних земаља, у крајњем је била и корисна. Иностране дипломе су им омогућавале лакше добијање дозвола за рад. Оно што је са становништва женског покрета важно, јесте то да се велики број студенткиња из различитих земаља током друге половине 19. века окупио на неколико европских универзитета, што је омогућило размену искустава и успостављање сарадње, не само на стручном већ и на плану борбе за њихова права. Та лична пријатељства и познанства са студија у Цириху а касније и на другим универзитетима првим лекаркама била су драгоцена. Размена искуства, подршка, па и заједнички рад допринели су успешној борби за опште признање које су као жене лекари морале да воде (4, 12).

Елизабет Блеквел (Elizabeth Blackwell) је у свету прва жена која је успешно окончала студије медицине у Женеви добивши лекарску диплому, 23. јануара 1849. године, а потом Швајцаркиња Морган (Morgan) 1864. године. Само 15 година касније, 1879. године, у Цириху је студије медицине завршила и прва Српкиња, госпођица Драга Љочић и тиме се сврстала међу првих десет жена у Европи које су стекле универзитетску диплому. Међутим, она није била једина девојка из Србије која је рано искорачила из своје традиционалне улоге и стекла високо стручно звање. На циришком универзитету је од године када је Драга Љочић дипломирала па до Првог светског рата студирало 35 студенткиња из Србије (4, 5, 6).

Прва Српкиња постала је лекар у исто време када и прва жена из Велике Британије, а за време српско-бугарског рата 1885. године, била је једини лекар у Општој државној болници у Београду (4, 5, 6).

У Шапцу се првим плачем огласила 28. фебруара 1855. године, као пето, најмлађе дете богатог шабачког трговца Диме Љочића. Имала је седам година кад је почела да пише и чита. По завршетку основне школе у родном граду, родитељи су је, као обдарену, послали у Београд, где је завршила Вишу женску школу. Затим наставља да слуша предавања на природно-математичком одсеку Велике школе, тадашњем Универзитету, где је провела годину дана, а потом се са 17 година одважила да крене у Цирих на студије медицине (1, 7).

Да светли примери постоје, да бура увек остави на површини најжилавије бродове, сведочи храбра и амбициозна Драга Љочић која је упркос свим недаћама и уобичајеном отпору према женама, кренула у Швајцарску 1872. године, у земљу која је после Француске прва омогућила женама право на високо образовање. Занимљиво је да је те исте године студије медицине завршила и прва жена с британских острва. (8)

 Звучи иронично, али док су се на другим местима, успешно окончавале битке око права жена на високо образовање, код нас су се тек водиле битке за отварање установа високог образовања. Још за време студија, Драга се показала као племенита особа и кад год је њеној отаџбини претио рат, била је међу првима који су јој похитали у помоћ. (8)  

По избијању српско-турског рата 1876. године, иако је била надомак дипломе, она је, патриотски васпитана, прекинула студије, и пожурила да се стави отаџбини на располагање. Обукла је униформу, добила чин санитетског поручника, да би предано и пожртвовано лечила рањенике у Београду и болници у Свилајнцу, а нашла се и у крвавим борбама на Шуматовцу. (9)

По завршетку рата окончава студије и 1879. године враћа се у Србију као „доктор медицине, хирургије, бабичлука и очних болести.“ Имала је само 24 године када је постала прва жена лекар у Србији. Настањује се код брата Ђуре у Јевремовој број 6 у Београду, где ће касније обављати своју приватну праксу (2, 8)

Високо образовање стекла су и оба Драгина брата. Ђура се прво школовао на Војној академији, а затим у Паризу и Цириху, где је стекао диплому инжењера. Био је истомишљеник са Светозарем Марковићем и уредник „Раденика.“ Други брат Светозар завршио је Војну академију, писао је уџбенике а у чину инжењерског пуковника био професор на Војној академији. (2, 7)

Али, тадашња Србија још није била спремна да прихвати жену лекара, па је и поред швајцарске дипломе, посебна комисија морала да обави проверу Драгиног знања (7)

Министарство унутрашњих дела, под чијом се управом тада налазила здравствена служба, није хтело ни да чује да право лечења повери једној жени, па им се Драга Љочић обраћа с молбом, да јој се дозволи за бављење лекарског позива. У молби између осталог пише: „ Ја сам свршила Медицински факултет на Универзитету циришком и положила докторат као доктор медицине, хирургије, бабичлука и очних болести, што доказујем приложеном дипломом. На основу овога молим г. Министра да ми изволи дати дозволу да у Београду практикујем. И, ако би требало још какав услов да испуним, молим г. Министра само нека наредити изволи, и то ћу испунити.“ (13)

Учинила је то 26. фебруара 1879. године, иако је Министар намеравао да одбије молбу без обзира што је те године у Србији било само 79 лекара, углавном странаца (13).

Интервенисао је, наиме, др Владан Ђорђевић начелник санитета па је Министар попустио, али уз услов да др Драга претходно положи државни испит. Убрзо је установљена комисија која је добила задатак да реши њену молбу. Владан Ђорђевић, Младен Јанковић и Ђорђе Клинковски, све сама угледна имена српске медицине, добила су налог да др Драгу испитају теоријски и практично, из готово целе медицине. ( 1,13 )

Савладала је и ту препреку. Извештај државне Комисије садржавао је повољно мишљење о стручности кандидаткиње. Ипак, због тадашњег стања у законодавству и недостатка жеље да се оно измени, прва српска лекарка није стекла и право рада у државној служби (1,13).

И тако је почела њена најзначајнија борба која ће јој обележити живот-борба за признање права жена. Целокупну своју концепцију о уздизању жене до слободне личности и равноправног члана друштва, заснивала је на етичким темељима, а не само као израз економских, социјалних и политичких потреба (13,14).

Од поменуте дискриминације према жени лекару одустајало се једино у време ратова. Тако је др Драга док је беснео српско-турски рат, радила као лекар, иако јој је власт у мирно доба оспоравала стручност само зато што је жена!? Радила је у чак три београдске болнице: Општој, Државној, Инфективној и Болници за рањенике смештеној у Великој школи, којом је руководио професор Јосиф Панчић (9, 10).

Почела је приватну праксу, али „пацијената нарочито није имала“. Наредна година донела јој је признање али и још једну невољу: постала је члан Српског лекарског друштва, али се због здравствених проблема 1880. године упутила на Крим у санаторијум на лечење. Следећег пролећа враћа се у Београд и наставља са радом у приватној пракси (17)

Милутин Гарашанин, Министар унутрашњих дела, поставља је за лекарског помоћника у Општој државној болници у Београду, тадашњем највећем лечилишту у Србији 6. јула 1882. године, где се нарочито издвајала својом пожртвованошћу, добрим, савесним радом и свима била узор. ( 17 )

У њеном приватном животу долази до значајне промене, удаје се 9. јануара 1883. године за г. Аранђела-Рашу Милошевића, новинара, оснивача Радикалне странке и члана њеног Главног одбора, са којим ће имати четири ћерке (Радмилу, Спомену, Зору и Олгу). И у том најрадоснијем тренутку разбила је још једну предрасуду и била прва жена у Србији која је после венчања задржала своје породично презиме, али је имала и великих проблема као супруга политичког противника тадашњег режима (2, 4)

Следе најтежи дани у њеном животу. Због учешћа у неуспелој Тимочкој буни Раша Милошевић је, 25. октобра ухапшен, и после 8 дана преки суд га је осудио на смрт. Срећом, истог дана стигло је помиловање краља Милана и заједно са Пером Тодоровићем упућен је на издржавање робије (2, 4).

Драга је остала сама, оптерећена бригом о свом мужу, обавезом да се стара о његовим родитељима, потребом да се бави лекарском праксом, како би материјално покрила све захтеве. Поразом на Сливници ствари су се, ипак, промениле, осуђени радикали пуштени су на слободу, те јој се муж враћа кући 1. јануара 1886. године. Крајем исте године поделиће радост рођења прве ћерке Радмиле, која ће кренути мајчиним стопама и завршити Медицински факултет у Цириху. Радиће као хирург у Општој болници у Београду (2)

Касније у Београду Драга ће радити као хонорарни лекар у управи Монопола. У децембру 1886. године Министар Илија Гарашанин унапређује је у секундарног лекара, али и даље без изједначавања у правима са колегама. Повређена и овом неправдом у мају 1889. године, одлучно се обраћа Министру, тражећи равноправност са мушкарцима у служби, али уместо одговора бива отпуштена! (2, 11)             

Само што она никада није прихватала пораз. Због те врлине, због велике храбрости коју је одувек исказивала на сваком кораку, наставила је да се бори. Трпела је на својој кожи, и у души, али је наставила да ради, да изучава и примењује медицину. Цео њен живот и радни век били су подређени том племенитом циљу. А признање је ипак долазило, истина не из круга њених колега, већ од пацијената (4, 17).

Током деветнаест година преданог рада укључујући и посао државног фабричког лекара уживала је безрезервно поштовање својих мушких колега и неограничено поверење својих пацијената. Њено име се често налази у медицинској литератури. Била је промотер «унапређења школовања жена у Србији» (17).

Учествовала је у свим ратовима које је Србија водила од 1876–1915. године. У два српско-турска рата радила је као санитетски поручник (У првом од 30. јуна 1876. до 1. новембра 1877. године, у другом од 13. децембра 1877. до 31. јануара 1878. године), и у српско-бугарском рату 14.-28. новембра 1885. године (9, 10).

Дошли су балкански ратови: Први од 17. октобра до 3. новембра 1912. године, Други од 29. јуна до 10. августа 1913. године. Имала је већ 57 година и била начетог здравља, али је не штедећи себе, радила даноноћно у амбуланти за грађанство и сиротињу и у болници београдског добротвора Николе Спасића (9, 10).

Али, и поред свих заслуга у рату, наилазила је само на одбијање и непризнавање, на зидове које су дизале њене мушке колеге. Па и данас се заборавља да су, можда, највећи терет свих српских ратовања за опстанак и слободу поднеле жене (13)

Букнуо је и Први светски рат. Уочи окупације Београда породица је избегла у Ниш, па су др Драга и њена ћерка Радмила радиле у тамошњој болници. Непријатељ је напредовао и породица се поделила. Раша са својих 64 и ћерка Радмила са 29 година прелазе преко Албаније, иду на Крф, па на Солунски фронт (2, 9)

Др Драга у 60. години са три ћерке пребацује се железницом из Ниша у Солун и даље у Атину, одатле преко Рима и Нице, стиже у Лозану где све време рата, „организује слање пакета заробљеницима у немачким логорима.“ (2, 9)

Враћа се у домовину 1919. године и доживљава праву сатисфакцију. Добија звање „правог“ лекара и тиме „отвара пут својим будућим колегиницама.“ Одликована је високим војним одликовањима. Крајем 1924. године остварује право на пензију, као лекар Управе монопола (11).

Била је један од оснивача „Материнског удружења“, заједно са Саром Карамарковић 1904. године, установе која је имала задатак да смањи смртност одојчади, збрине напуштену и на улици остављену децу. Захваљујући њеној предузимљивости, ово удружење је следеће године добило зграду у Студентској улици, у којој је отворен „Дом за нахочад“. Добровољно је радила као лекар у Дому пет година и била исто толико председник овог хуманитарног удружења. Лечила је без хонорара и ученице Радничке школе, која је постојала при београдском Женском удружењу. За новац је радила једино у Фабрици дувана и шибица, где је провела више од 30 година, где су је сви запослени звали „мајком“ (17, 18).

Била је први председник Друштва београдских лекара, које је основано 1920. године, које ће синхронизовати акције прикупљања добровољних прилога, за изградњу Женске болнице на Дедињу, са 600 постеља за жене и децу, у спомен иницијаторке за изградњу те болнице др Елзе Инглис (Else Inglis), која је у Првом светском рату била на челу британске мисије у саставу српског војног санитета. Београдске жене лекари радиле су у болници бесплатно, јер је болница морала да се издржава од прихода болесника, што је било недовољно (16, 17, 18).

У част тридесетогодишње службе др Драге Љочић, њени пријатељи су 1909. године, приредили свечану академију по завршетку болнице на Дедињу, а једну болесничку собу мермерном плочом означили њеним именом (17)

Била је прва жена лекар која се још на почетку свог радног века 1880. године, бавила пословима око уређивања „Српског архива.“ Као зналац страних језика ревносно је пратила достигнућа у европској медицини а бавила се и превођењем (18).

Крајем фебруара 1926. године у пространој сали градске скупштине, уз тихе звуке оркестра, Друштво жена лекара из Београда чекало је долазак слављенице др Драге којој је та свечаност била приређена у славу седамдесетог рођендана. Ћутке су посматрали жену која је потом ушла у просторију и лаганим корацима кренула према подијуму. Али, тајац се брзо претворио у овације, у налете аплауза, сви су се дивили жени која је по много чему обележила не само српску медицину с почетка 20. века, већ и борбу за женска права. Док је др Драга у свечаној хаљини пролазила кроз одушевљену масу, у очима јој је пламтео непоколебљиви понос и мир, као код свих људи који успеју да прођу кроз живот најтрновитијим путевима. Стога је та врлина, та снага која је исијавала из њених очију, само још више распламсавала громогласан аплауз који се чинио незаустављив.

Међутим, иако то нико није примећивао, у дубини срца докторка Драга је пожелела да заплаче. Премда се није видело, зелене очи биле су јој сетне. Био је то крај једне дуге патње и врхунац њеног живота. Све оно чему се надала, све оно кроз шта је прошла, сваки сан који је снивала током седамдесетогодишње одисеје, све ју је водило према овом тренутку (2).

Можда је «највећа трагедија» која је задесила Драгу Љочић било баш рођење у Шапцу 1885. године, у веку који не беше наклоњен амбициозним женама (11).

Било је то доба претећих ратова те би мушкарци, пошто би се вратили с поља, оштрили свије ножеве и јатагане, гланцали карабине. У ваздуху је стално владао страх од непријатеља који је зачас могао да се појави на границама отаџбине. У таквом свету који је једино признавао право јачег, обавеза жене била је да буде у кући, и уз децу, па је било тешко да искаже своје способности. Али и у читавој Европи жене су у то време имале подређену улогу. Антон Чехов је чак написао: „За тридесет година откако постоје, жене лекари нису израдиле ниједну озбиљнију дисертацију која би указала да су оне успешне у креативном погледу.“ Није онда чудо што је његово име тако често прелазило преко усана феминисткиња! (4, 16,17)

Изузетак је учешће жена првих српских студенткиња које су се у раним седамдесетим годинама 19. века окупиле у Цириху, а међу њима беше и Драга. Упознате са идејама руских револуционара, оне су по повратку са студија покушале да просвећивањем народа и залагањем за социјалну правду и саме учествују у променама српског друштва. Оне су својим разноликим делатностима допринеле политичкој и друштвеној еманципацији жена (5, 13).

Прва српска лекарка умрла је девет месеци касније, 5. новембра 1926. године, у својој кући на Топчидеру, знајући да је извојевала битку свог живота, да је победила, да је била у праву. Али, биле су у праву и колегинице с те последње велике свечаности, која је завршена речима: „Због свега тога ће име Драге Љочић живети и онда кад ње више не буде било.“ (7, 18)    Сахрањена је на београдском Новом гробљу. У Београду данас, на Палилули једна улица носи име др Драге Љочић (2).

Прва српска жена лекар, иако се о њој мало зна, обележила је по много чему, не само српску медицину почетком 20. века, већ и борбу за признање, за уздизање жене до слободне личности и равноправног члана друштва.

По писаним подацима које сам нашла о Драгој Љочић, мом идолу, с пуним правом могу рећи: „ лепа и умна понос рода свог!“ за свагда овенчана епитетом прве жене лекара у Србији.

ЛИТЕРАТУРА

1. Ивановић Д.: Драга Љочић: Прва жена лекар у Србији, Историја српског здравства и медицине, стр. 32–38

2. Прица З.: др Драга Љочић у: Српкиња-њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас, Сарајево 1913. стр. 43–46

3. Суботић С.: др Драга Љочић, Женски свет бр. 10, Нови Сад 1909. стр. 229–231

4. Уп: Трговчевић Љ.: О студенткињама из Србије на страним универзитетима до 1914. године, у: Србија у модернизационим процесима XX века, Положај жене као мерило модернизације, Београд, 1998. стр. 83–101

5. Уп: Николова М.: Школовање женске младежи у Србији до 1914. године, стр. 73–82

6. Трнавац Н.: Индиферентност према школовању женске деце у Србији 19. века, у: на и. м. стр 55–72

7. Пауновић П.: др Драга Љочић- Борба за људско достојанство и стручни статус Тимочки Медицински Гласник, Vol. XI, Зајечар, 1986; 1: стр. 37–43

8. Уп: Милутиновић К.: Прве српске социјалисткиње и руске нихилисткиње у Цириху, Зборник Историјског музеја Србије, 15–16, Београд 1979. стр. 17–28

9. Гавриловић В.: Жене лекари у ратовима 1876.-1945. на тлу Југославије, Београд 1976. стр. 118–122

10. Милановић М.: «Познати српски лекари» Београд, 2005. стр. 51–62

11. Божиновић Н: Женско питање у Србији у XIX и XX веку, Београд, 1996. стр. 34–31

12. Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше ратно санитетско искуство. Београд, 1925. стр. 340–342.

13. Марковић Љ.: Почеци феминизма у Србији и Војводини, Народна мисао, Београд 1934. стр. 47–56

14. Благојевић М.: Жене ван круга: Професија и породица, Београд 1991. Институт за социолошка истраживања, стр. 18–21

15. Станојевић В.: Ликови и дела истакнутих лекара у Србији пре оснивања Српског лекарског друштва, у: Споменица СЛД 1872.-1972. Београд, СЛД, 1972. стр. 22–55

16. Станојевић В.: Стварање лекарског кадра у Србији, оснивање Српског лекарског друштва, у: Споменица СЛД 1872.-1972. Београд, СЛД, 1972. стр. 6–21

17. Савић-Ребац А.: Савка Суботић ( 1834–1918 ), Жена данас, бр. 68, Београд 1950. стр. 28–38

18. Марковић С.:Материнство и оток ногу, Београд, 1903. стр. 15–19

(Изговорено на 15. Студеничкој академији 800 година српске медицине, у манастиру Студеница, јуна 2010. године.)