Радиша Антић

Удео хришћанства у развоју европске и српске медицине Средњег века

Радиша Антић, студент Медицинског факултета у Новом Саду,
Ментор: Проф. др Јован Максимовић

САЖЕТАК: Хришћанска црква брзо је потчинила читав западноевропски свет, па и медицину која се развијала у почетку у манастирима, а касније и на универзитетима широм Европе. У склопу манастира почеле су се градити прве болнице које су у почетку служиле за лечење монаха. Оснивањем првих универзитета, медицина тамо заузима битно место поред права, филозофије и теологије. Она се у почетку проучавала, као теоријска наука, али се касније уводе и практична настава на лешевима. Универзитети су били потпуно потчињени цркви, што значи да је црква морала одобрити наставни план, а сама диплома била је додељивана од стране бискупа у цркви на свечан начин.

Српска средњевековна медицина се развијала под утицајем византијске и италијанске, тј. салернске медицине. У преношењу медицине из Византије најважнију улогу су одиграли калуђери из српских или византијских монашких редова, док су у преношењу тадашње западноевропске медицине главну улогу одиграли лекaри италијанског порекла који су живели и радили у Србији. Српски владари су убрзо почели да оснивају болнице, како у држави тако и ван ње, а најпознатије болнице биле су у оквиру манастира Хиландар, Студенице, Пантократора, Високих Дечана, Светих Архангела и других. Постојале су и две болнице ван манастира, Которска и Београдска болница Стефана Лазаревића. Читав тај допринос хришћанства европској медицини, представљао је основу без које не би био могућ ни развој медицинске науке у ренесанси.

Кључне речи: средњи век, хришћанство, хоспитали, медицина

 

АBSTRACT: Started in the name of Christianity, the Church quickly subdued all of Western Europe, including medicine which was developed in monasteries at first and at universities later on. The first hospitals were built within monasteries, and were used to treat monks at first, and the general population in later times. With the founding of the first universities, medicine claimed its place in the world next to law, philosophy and theology. In its early days, it was studied only as a theoretical science, but soon practical classes on cadavers were added. Universities were completely ruled by the Church, which meant that the curriculum had to be preapproved by the Church, even the diplomas were presented by a bishop in a religious ceremony.

Development of Serbian medieval medicine was under the influence of Byzantine and Italian (mainly Salernian) medicine. The biggest role in the transfer of medical knowledge from the Byzantine Empire belonged to Serbian and Byzantine monks, while Italian doctors working in Serbia were responsible for the transfer of Western medical knowledge. Serbian monarchs quickly started founding hospitals, both in and out of their domains, with the most famous ones being within monasteries such as Hilandar, Studenica, Pantokrator, Visoki Dečani, Sveti Arhangel etc. In addition to those, there were two more hospitals not related to monasteries in Kotor and Belgrade, named after Stefan Lazarević. This contribution of Christianity to European medicine created a basis for the sudden development of medical science in the Renaissance.

Key words: Middle Ages, Christianity, hospitals, medicine

 

УВОД

Западноевропски хришћански свет започео је одмах после пропасти римског царства свој засебан историјски живот, развијајући се у другачијим историјским приликама него хришћански свет на Истоку. Култ светаца заменио је култ паганских богова. Црква је осудила магију, астрологију и дивинацију, па су свештеници почели да користе знак крста као магично средство за истеривање демона и лечење болести. Егзорцизми су изговарани над болесником приликом лечења. Црква је помагала удовице, сирочад, болесне и онемоћале. Црквени великодостојници и богати верници оснивали су прве болнице. Тако је архиепископ Василије (касније канонизован као свети Василије Велики) око 370. године основао пред градским зидинама у Цезареји (Кападокија) комплексе зграда за смештај путника и немоћника, с посебним одељењима за лечење болесника и смештај губаваца. Сличну болницу у Риму је, крајем IV века, основала покрштена патрицијка Фабиола.

Зачевши се у знаку хришћанства на простору западне половине бивше римске царевине, хришћанска црква са седиштем у Риму, брзо је потчинила свом духовном утицају целокупан западноевропски свет, дајући новоизграђеној култури пуно хришћанско обележје. Изграђујући и уобличавајући духовни и културни живот друштва, духовништво је исто тако изграђивало и уобличавало себе. Како је у свим облицима друштвеног живота средњег века хришћанска црква давала своје обележје, стога се њен утицај итекако осећао и у медицини. Руковођено начелом хришћанског милосрђа, саосећања према ближњем, као и библијским примерима пружања помоћи невољнима и исцељивања болесних, духовништво је, поред обрађивања медицинске науке, убрзо прешло и на практични рад, лативши се лечења болесних, и оснивајући прве болнице у манастирима, примајући и лечећи у њима најпре монахе и манастирску послугу, а касније и многе болесне мирјане. Догматика је претпостављала лечење душе над лечењем тела, што је имало директне последице на развој и напредак медицине. Црква је кочила напредак науке, обавезујући монахе разних редова на чување традиције и одржавање тековина античке медицине. Уз то, црква је подстицала редовнике на милосрђе, самарићански однос монаштва према изнемоглим, оболелим, убогим и сиротињи, заговарајући превасходно куративни приступ оболелом, потискујући и несвесно онај основни, превентивни. Све је то имало итекакав одраз на каснији развој медицине као науке, као и организованих медицинских установа (хоспиталиума, сиротишта, лепрозориума, карантина итд.).

ХРИШЋАНСКИ (МОНАШКИ) ИСТОК

Данас се сматра да је колевка хришћанског монаштва у Египту. Монашки покрет се сасвим спонтано појавио, па ни вођство цркве ни царска администрација нису, бар у почетку, били сигурни какво је његово стварно место у цркви и у друштву. Анахоретство је најстарији и најјачи облик монашког живота. Наиме, када је црква престала да буде само група прогоњених верника и када је постала установа која окупља милионе људи, била је склона да усвоји један попустљивији став према људској слабости, и да је толерише, а понекад и да дели уживања овог света. Један мањи број хришћана је такво попуштање сматрао издајом Христа; те су решили да заслуже рај сиромаштвом, духовношћу и молитвом, као и да се потпуно повуку у самоћу. Монаштво се врло брзо из Египта раширило по целом Истоку [1]. Монаси нису били свештеници, али је у већим њиховим насеобинама био и по неки свештеник да им обавља богослужење. Те насеобине називане су манастирима. Манастири су се убрзо развили у велике, неимарски значајне грађевине, око којих се хришћански народ радо окупљао. Уз монашке станове, ћелије и зграде за економију, манастири су имали и болнице, уточишта за старе, конаке за путнике, па и лековите бање. У манастирима је владала апсолутна дисциплина. Монасима се препоручивао рад, да не би били заведени на странпутицу опасним маштаријама. Неки су обрађивали земљу, други неговали вртове, ткали простираче или плели корпе, тесали дрвену обућу, а неки су преписивали старе рукописе. Тако су многа древна дела класичне антике сачувана захваљујући њиховим перима. За многе је монаштво било прибежиште од хаоса, рата и напада варвара. У манастиру или ћелији пустињаковој није било пореза ни војне службе, ни брачних свађа, ни заморног рада, а од монаха се није захтевало зеређење у свештеника, и после неколико година мира дошло би вечно блаженство. Ходочасници, који су се скупљали из свих крајева хришћанског света да виде монахе Истока, приписивали су им изванредне, па чудотворне моћи попут Христових. Веровало се да могу да лече болести или да демоне истерају додиром или речју, да змије или лавове укроте погледом или молитвом, да пређу Нил на леђима крокодила, и тако даље. Реликвије неких од њих постале су најдрагоценији предмети у поседу хришћанских цркава, и чувају се у њима све до данас [2].

ЗАПАДЊАЧКА САМОСТАНСКА МЕДИЦИНА

Манастирска медицина поникла је у шестом веку у јужној Италији, на Калабрији и Сицилији, где је још од римских времена било највише лекара, и где је одувек било много грчких колонија и честих путника са Истока [3]. Један од првих оснивача био је Свети Бенедикт (480–543), који је уједно и оснивач једног од најстаријих манастира у Италији, на планини „Monte Cassino“ 529. године, као и Бенедиктинског монашког реда. Манастир је био копија римског логора, опасаног високим зидинама, далеко од света, а монаси су у њему имали све што им је било потребно. Уз манастирску цркву биле су капелице за молитве, ћелије за редовнике, госте и сиромахе, радионице за разне занате, спаваонице, библиотека, писарница за преписивање старих текстова и за украшавање књига. Манастир је био окружен воћњацима, баштама са поврћем, као и вртовима лековитог биља. Поседовањем сопствене апотеке, млина и њива, била је обезбеђена економска самосталност сваког манастира. Други и истовремени оснивач манастирске медицине био је Касиодор (Aurelius Kasiodorus, 480–573), Римљанин, рођен у Сирији, и први доглавник готског краља Теодорика. Свестрано образован, Касиодор је рано напустио световни живот, ступио у бенедиктински монашки ред и основао манастир на јужној обали Италије, у близини града Катанцаро, у чијој су околини била многобројна грчка насеља. Пошто је прикупио у манастиру већи број калуђера који су знали грчки, започело се са преписивањем и превођењем многих грчких књига, а нарочито медицинских, међу којима су била и дела Хипократа, Галена, Орибазија и Целијуса Ауреланијуса. Године 511. Касиодор пише сопствено дело „Институције божанских и световних наука“ („Institutiones divinarium et saecularium litteram“), које је садржало понајвише медицинска знања. Дело је било јако цењено, па је често преписивано и служило многим другим манастирима више векова као уџбеник приликом извођења медицинске наставе [4]. Ускоро за тим делом изашло је и друго, на латинском, под насловом „De observatione ciborum“, у коме се обрађује дијететика, чије су се препоруке здушно примењивале у манастирима, уз честа преписивања и сталну едукацију медицинског сталежа при манастирима, а које је написао протерани грчки лекар из Византије и лични лекар краља Теодорика, Антимус [5]. У манастирима се оснивају прибежишта и склоништа за убоге несретнике и путнике намернике, више као неке странопријемнице, неголи као болнице, назване „hospitali“, у којима је био одређен посебан монах за бригу унесрећених и болесних. Сваки манастир је био обавезан и на гајење лековитог биља. Медицинско знање се преносило преписивањем грубих латинских превода фрагмената грчких текстова у којима су доминирале збирке рецепата и кратка упутства о лечењу. Веома мало пажње је посвећивано теоретској подлози медицине и физиолошким проблемима. У то доба, све до појаве папира и штампарије са покретним словима, манастир је био „духовно богат“ и „интелектуално снажан“ ако је поседовао 5 до 10 књига!

На црквеном сабору у Ахену (817) јавља се нови план за устројство манастира Светог Гала, који напушта бенедиктински тип (изглед римског каструма) и успоставља затворен манастирски град [6]. Од почетка IХ века јавља се каролиншки тип царског манастира: централна црква, клаузура, коначиште за ходочаснике, трпезарије, спаваонице за редовнике, просторије за занатлије и раднике, библиотека, школа, неки вид болнице, просторије за смештај путника и значајнијег племства, и купатила. Болница би у почетку имала само шест постеља, апотеку, засебан стан за лекаре и списак лековитог биља, утврђен 820. године. Како се предвиђао стални боравак већег броја људи, планом је одређено и: снабдевање медицинском опремом и лековима, постојање пољопривредних зграда и опреме, држање стоке, неговање културе виноградарства, вртларства и сопствене баште лековитог биља. Оваква организација је имала далекосежне последице на више слојева друштва у целини: образовања, занатства, (ал)хемије, филозофије, лингвистике, биологије, ботанике, и наравно, медицине [4].

СКОЛАСТИЧКА МЕДИЦИНА И ПРВИ УНИВЕРЗИТЕТИ

Први универзитети су створени у циљу неговања науке и извођења наставе, а поникли су пре основних и средњих школа. Сам назив универзитет у знаку појма и речи „универзум“, чиме се изражавала тежња за укупношћу, удруженошћу, јединством, није означавало свеукупност образовања, већ боравак свих ученика и наставника на једном месту, у једној установи. Тако и први називи високих школа носе наслове „Universitas magistrorum et scolarum“ [6]. Иницијатива за отварање универзитета проистицала је обично од црквених управних власти, које су их стварале сажимањем манастирских и епископских школа са приватним световним школама, претходно добивши благослов од цркве за наставни план и програм. Потчињени црквеним властима, универзитети су имали скоро исти статут као и манастирске и епископске школе. Универзитетску управу у Француској, у почетку, сачињавао је сам иницијатор и творац школе, који се звао „scolatre“ или „scolasticus“, а његова предавања „scolastica“. Студенти нису имали удела у управи. Почетком XIII века, у једном свом писму упућеном париским студентима, папа Хоноријус први пут употребљава реч „facultas“. После тога се помињу прва четири „факултета“, и то „theologia“, „jus“, „scientia“ ili „medicina“, и „ars“ или „lettre“ у Француској и „philosophia“ у Немачкој [4]. Негујући подједнако све науке на сва четири факултета, та једнакост није била постизана у истој мери на свим универзитетима, те су на једнима преовладавали једни, на другима други факултети. Тако су универзитети у Салерну и Монпељеу били чувенији по својим медицинским факултетима, универзитет у Болоњи по свом правном факултету, а универзитет у Паризу по теолошком.

Медицинска настава на тим факултетима састојала се од читања и коментарисања класичних медицинских текстова, а као службени уџбеници користили су се Хипократови „Афоризми“, Галенова „Ars parva“, Разесово дело „Nonus Rhasis ad Almansorem“ и Авиценин „Канун“ [6]. После предавања одржавале су се живе расправе (диспутације) на којима се јавно расправљало о појединим филозофским и стручним питањима, а у вези са претходно прочитаним цитатима. Побеђивали би они који су најбоље владали силогизмима и другим методама надмудривања. У почетку настава је била само теоретска, а тек у XIII и XIV веку почело се и са практичном наставом, којој се ни тада није придавао нарочит значај. После положеног пријемног испита „bacalaureat“, следило је слушање предавања, практична настава и јавна предавања из појединих делова старих медицинских списа, које је кандидат морао сам да одржи. Полагањем испита кандидат би стицао следећи академски степен, „licentiat“, који му омогућује да обавља праксу, и стиче право на звање магистра медицине. У раздобљу од XI до XII века у Италији се уводи и назив „doctor medicinae“, за лекаре који су се особито истакли као наставници, па је тај назив у прво време означавао учитеља медицине. Тек крајем XII и у XIII веку „doctor medicinae“, постаје редовна академска титула, која је давала право држања предавања на медицинском факултету. Утицај цркве на униварзитете био је веома велик, па су и наставни план морале одобрити црквене власти, као и избор професора. Дипломе је додељивао бискуп у папино име, а промоција се обављала у цркви на свечан начин. После говора промотора кандидати би полагали заклетву, а после тога би им се на главу стављао докторски шешир, на руку прстен, а око паса златни опасач, док би пред њим била отворена једна од Хипократових књига. На крају би се кандидат захвалио и све би се завршило свечаном гозбом на којој су учествовали сви чланови факултета. Овако свечана промоција била је приређивана само при стицању титуле доктора медицине [7].

СРПСКА СРЕДЊОВЕКОВНА МЕДИЦИНА

Први помен о постојању медицине код Срба, потиче из оног периода када је српско политичко средиште постало стабилно, што је било од пресудног значаја за несметани развој целокупне српске културе [8]. То је почетак XII века. Слично као што је у осталим гранама културе, створеним на свом тлу, дао своје обележје, наш народ је унео нешто своје и у медицину. Зато иако ова медицина изгледа на први поглед истоветна са византијском канонском медицином, она ипак има и нешто специфично. Она је код нас од интереса не само зато што је била у употреби у нашем народу, већ и зато што нам пружа податке о познавању патологије српског народа у Средњем веку. Ова медицина стварана је по угледу на византијску у којој је моштима светитеља приписивана велика моћ исцељења због чега су оне уживале велико поштовање и зато представљале велику драгоценост. Та медицина се родила у првим српским културним центрима, Студеници и у манастиру Хиландару, а може се рећи да је допринос Светог Саве у развоју српске медицине био највећи. Он је оснивач првих српских болница, писац наших најстаријих медицинских списа, борац против надрилекства [9]. Утицај византијске медицине на српску није био једини. Значајан утицај је долазио и из Италије. У преношењу медицине из Византије најважнију улогу су одиграли калуђери из српских или византијских монашких колонија на Атосу. Њихов рад се највише састојао из превођења византијских црквених списа на српски језик. Списи из практичне медицине и фармакотерапије потичу са Запада и то су у ствари дела аутора салернске и монпељешке медицинске школе. У преношењу тадашње европске медицине главну улогу су одиграли лекaри италијанског порекла који су живели и радили у Србији. Значајну улогу у овоме је имао приморски део српске државе, који се налазио под сталним утицајем италијанске медицине.

Прве српске болнице нису се развиле из сиротишта, као што је то било на Западу, већ су у самом почетку биле осниване као установе које треба да служе за лечење. У прилог томе иде сама чињеница да су то биле манастирске болнице, које су служиле за лечење манастирске обитељи, људи са истим правима и дужностима, чији је живот био обезбеђен, за чије издржавање нису била потребна сиротишта. Оне су осниване по угледу на византијске болнице, што се види из самих типика и повеља њихових оснивача. Ако се посматрају као установе које су служиле искључиво за лечење, онда би се оне могле уврстити у ред најстаријих болница у Европи.

Најстарију српску болницу основао је 1199/1200. године Свети Сава у манастиру Хиландару и она је требала да служи, пре свега, за лечење калуђера. Међутим хиландарска болница није служила само за лечење акутних и хроничних обољења чланова манастирског братства, већ и за лечење епилептичара, слепих и лепрозних болесника. Болница је истовремено била и стационар за неизлечиве болеснике. У почетку је болница имала осам болесничких постеља, док је у доба цара Душана била проширена на дванаест постеља [8].

Прва болница основана на територији садашње Србије била је Студеничка болница коју је такође основао Свети Сава у времену од 1208. до 1216. године, када је као архимандрит, живео у манастиру Студеници, где је, због безбедности, пренео и мошти свога оца из манастира Хиландара. Болница је служила само за лечење оболелих чланова манастирског братства [9].

Болница краља Милутина била је подигнута у Цариграду, у склопу Пантократоровог манастира. Краљ Милутин није био само оснивач ове болнице, већ је обезбедио и материјална средства за њено издржавање, као и издржавање лекара и болничара. Болница је поседовала 50 постеља, од којих је највећи број отпадао на гинеколошко одељење (12 постеља), затим на хируршко (10 постеља), а на остала одељења по 8 постеља. Лечење су у специјалистичким одељењима спроводила по два лекара (примаријуса) са помоћницима, а на одељењу за женске болести две лекарке и бабица. Висок углед манастира и солидно економско стање Милутинове болнице допринели су да, већ постојећа медицинска школа, подигнута почетком XV века буде подигнута на виши степен [10].

Болница Стефана Уроша III Немањића у манастиру Високи Дечани спадала је у ред наших већих болница, а непосредни повод за њено подизање може се сматрати седмогодишњи боравак Стефана Уроша III Немањића са својом породицом у заточеништву, у Пантократоровом манастиру у Цариграду, где му је и умрло једно дете. У болници су били смештени болесници који су боловали од епилепсије, болесници којима је лице било изједено и којима су прсти отпадали од чланака, они који су били савијени па услед тога нису били способни за рад и болесници који су патили од плућних болести. Болница је била подигнута за оболеле од неизлечивих болести [11].

Поред обнављања и проширења болнице у Хиландару, цар Душан је подигао болницу и у својој задужбини, манастиру св. Арханђела код Призрена 1342. године. Она је служила само за лечење калуђера, док се у њој нису смела лечити изнемогла и лица оболела од трајних обољења. Из овога јасно произилази да је ово била установа искључиво здравственог карактера и да није служила као склониште за сиромахе и дефектне особе. Ова појава је била ретка на Западу, где су болнице у почетку осниване да служе као прихватилишта за сиромахе.

Градска болница Стефана Лазаревића названа „Странпријемница за болне на најслађој води“, није била подигнута уз манастир, нити је била болница за монахе, већ за потребе становника Београда [11].

ЗАКЉУЧАК

Влада, махом, погрешно мишљење, да је „мрачни“ средњи век био кочница сваког напретка човечанства у науци тако и у уопште у култури. Истина је да у погледу развоја научне медицине Средњи век није дао ништа посебно ново, али је исто тако истина да су античка медицинска дела Хипократа, Галена и других медицинских писаца сачувана захваљујући преписивачкој делатности средњовековних монаха. Истина је и да су се прве идеје социјалне медицине родиле у средњем веку управо под утицајем Хришћанске мисли (домови за убоге, сиротишта, старачки азили). Прве праве болнице такође су основане под окриљем хришћанских манастира Истока и Запада. Читав тај допринос хришћанства европској медицини, представљао је основу без које не би био могућ ни нагли развој медицинске науке у ренесанси.

ЛИТЕРАТУРА

1. Радошевић М, Монашка цивилизација, Центар за геопоетику, Београд, 1994.
2. Поповић Ј, Општа црквена историја, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци, 1912.
3. Удаљцов А. Д, Историја средњег века, Научна књига, Београд, 1950.
4. Рељин И, Преглед историје средњевековне медицине, Литостудио, Нови Сад 2008.
5. Кербул И. М. К, Константин и крај античког света, Светови, Нови Сад, 1998.
6. Станојевић В, Историја Медицине, Медицинска књига, Београд-Загреб, 1953.
7. Максимовић Ј, Увод у медицину са теоријом медицине, Просвета, Нови Сад, 2001.
8. Катић Р, Порекло српске средњовековне медицине, Широ, Београд, 1981.
9. Катић Р, Српска медицина од IX до XIX века, Научно дело, Београд, 1967.
10. Катић Р, Медицина код Срба у средњем веку, Научно дело, Београд, 1958.
11. Катић Р, Српска средњовековна медицина, Дечије новине, Горњи Милановац, 1990.

(Изговорено на 15. Студеничкој академији 800 година српске медицине, у манастиру Студеница, јуна 2010. године.)