Нада Лазовић

Здравство у чачанском крају до Првог светског рата

Нада Лазовић, Здравствени центар Чачак

Подручје Чачка и Драгачева има бурну културну и политичку прошлост. Крајем VI и почетком V века овде су живели Илири, затим владају Римљани, па Византија а у VII веку су се населили Словени. У XII веку је изграђено утврђење Градац, које потом постаје престоница Жупана Страцимира за чије владавине је саграђена црква која и данас постоји. У Дубровачком архиву је 3. децембра 1409. забележен први помен назива Чачак¹.

Аутентични записи и проучавања указују да је од VI до XIX века на подручју Србије било преко 200 великих епидемија које нису мимоишле ни чачански крај. Јосиф Поповић из Јежевице пише: „У VIII столећу тиранствовала је једна опака болест тако да чим би неко кинуо, сместа је мртав на земљу пао.“²

Барбери, Кониц и Митесер бележе веома низак ниво просвећености, економске беде и немаштине становништва. „Ове болести су божије суђење и искушење...”³

Лечењем се баве попови, фратри, хоџе и дервиши, врачари и видари, записује се и гаси угљевље, носе хамајлије, иде по црквама и манастирима, лечи травама, деловима животиња и нечишћу...³ Лечење је било у стилу латинске изреке: „Si vis sanari de morbo nescio quails: accipias herbam, sed quam vel nescio qualem; ponas nescio quo, sanabere nescio quando“ тј. aко желиш да оздравиш од не знам какве болести, узми траву не знам ни коју ни какву, метни је не знам куда па ћеш оздравити не знам када.

Овчарско-кабларски манастири су били у средњем веку својеврсни центри у којима су се стварале и преписивале књиге са рецептима и лечиле болести. У манастирима су преписиване љекарнице-књижице са рецептима за поједине болести и записи за хамајлије (породична архива Рајка Томашевића из Г. Краварице и Давида Милићевића-Петковића из Горачића 1801. год).

Сачувана је љекарница Јована Обреновића: „лијек од жутице јест од рокве воду пити и од диња лишће да привија на пупак“⁴.

1814. год. „у Чачку је беснила куга тако јако, да је и сам муселим чачански Латиф ага морао да остави варош па да са својом пређе у село и манастир Трнава под Јелицом да тамо живи...”⁵

Хећим Дебели Ћато лечи и даје записе (после ослобођења од Турака). Ђорђе Пелцер спроводи калемљење против великих богиња⁶. 1831. год је избила велика епидемија колере у Чачку (писмо Василија Симића и писмо капетана среза драгачевског: „У селу Марковица, Блажина удовица само је једну ноћ и дополак дана у болести била, пак је и она напрасно умрла.“)

1836. год. долази први школовани лекар др Карло Белони „доктор медицине, магистер бабичлука и магистер око лекарија“. У списку лeкара и апотекара из 1836. год уведен је као четврти по реду, по звању лекар у Чачку са дипломом и објавом⁶. Ближе податке о личности др Карла Белонија налазимо у кондуитским листама из 1841. и 1844. год. Заклетва Карла Белонија 16. јуна 1841. пред свештеником Радованом Поповићем у Чачку гласи „Заклињем се да ћу сиромави као и богатом равном ревностију у помоћ протицати, да од ревностног отправљања дужности окружног физикуса ни пристрастијем ни пријатељством или непријатељством, нити пак митом, нећу одступити, да ћу званичну поверену ми тајну хранити, да ћу лекове добро и незадржано у апотекама дати правити, или ако апотеке не буде самтакове правити, исте лекове по узакоњеној такси продавати, да ни у какова неправедна споразуменија с апотекарима или с осталим лекарима нећу ступати... Тако ми господ бог помогао, као што је ову заклетву набљудавао будем и тако се могу о томе дати одговор на страшном суду. Закључавајући ову моју заклетву, целивам слово и крст спаситеља нашег. Амин. Физикус Окружија чачанског доктор медицине Карло Белони.“⁷

Епидемија колере 1849. год је забележена и у Чачку међу војницима и становништвом а оболеле је лечио окружни физикус Јосиф Јанковић (рођен у Бечу, у Чачак дошао 1843.)

Др Тренчини, окружни лекар, је отворио прву приватну болницу 1860. год.

На челу здравствене службе чачанског округа провео је скоро три деценије (рођен у Мађарској, имао две дипломе магистера хирургије и бабичлука и око лекарије, пензионисан у позним годинама и сахрањен на чачанском гробљу 1890.).⁸ Први школовани лекар из овог краја, др Дмитар Ракићевић из Губереваца дошао је у Чачак је 1865. год. и прву Окружну болницу формирао 1866. год⁸.

Историјат чачанског здравства обележио је др Јарослав Кужељ, који је дошао у Чачак 1881. Рођен је 1846. год у Најсоргену, завршио студије на бечком универзитету, радио на дечијем одељењу бечке градске болнице и у Србију дошао 1876. Као војни лекар). Био је хуманиста, просветитељ, народни лекар, мисионар, способан и вредан организатор здравствене службе. Прешао је у православну веру, узео српско поданство и оженио се Милевом Поповић, кћерком чачанског свештеника⁹.

„Правила за болницу чачанску...(је) јавна болница и подигнута је и издржавана о трошку народа округа чачанског и општине чачанске. Зато ће се у њој лечити сиромани из речени места безплатно, и о трошку фонда ове болнице, а они кои су у стању платити трошкове издржавања и лечења плаћаће ји по обштем коштању дневно једног болестника. Болестници из других окружја...примаће се, ако би у њој места било...“ Први одељак правила се односио на економско-финансијске послове, о којима су се бринула три старатеља болнице. Други одељак правила регулише пријем болесника (сваког дана од шест до девет часова изјутра а кад је већа нужда у свако доба ноћи и дана). Трећи одељак правила посвећен је „лечењу и издржавању болестника у болници“. „Као управник болнице др Кужељ је уложио силан труд и успео да становништво приближи стручном лечењу у болници...После српско-турских ратова болница је имала 375 болестника годишње а уз помоћ лекара М. Николића, П. Поповића, В. Стејскала, А. Богдановића, Завађила и других, успело се да кроз чачанску болницу пролази преко 5000 болестника годишње.“¹⁰

Матичне књиге од 1880. до 1890. год указују да је највише деце умрло од запаљења плућа (97), запаљења мозга (73), туберкулозе (36). Што се одраслих тиче, за исти период, смртност од туберкулозе је на првом месту 315 лица у Чачку, Атеници, Кулиновцима и Лозници. Према др Стојковићу, у болници је 1906. год. лечено 479 туберкулозних болесника од којих је умрло 74. У болници су лежали „пуки сиромаси“ па је укупан број оболелих много већи јер се настојало да се појава ове болести скрива у оквирима домаћинства. Од 1905. до 1907. год у Чачку је умрло 91 лице, у Драгачеву 295, у Трнавском срезу 190 а у целом Чачанском срезу 1402 лица. Од укупног броја умрлих смртност од туберкулозе је износила 13,7% и то је податак који је ушао у уџбенике.¹¹

1905. год Министарство унутрашњих дела је одлучило да се гради нова болница. Градња је започела тек у пролеће 1907. а 1910. је коначно завршено пресељење у нове зграде. То је била болница „првог реда“ коју су чинили хируршка служба, кухиња, перионица, управа болнице, инфективно одељење и капела. Болница је имала водовод са хидрофором и сопствено електрично осветљење из агрегата¹².

О бабицама и бабичлуку: до половине 19 века бабице су биле мудре жене, вичне старе жене, које су помагале при порођају. У протоколу рођених чачанске цркве 1857. год први пут наилазимо на звање бабица (бабица Сава поч. Г. Петра Швабе, Анђа, Пелагија). 1870. у протоколу рођених срећемо Стамену Ерић, Ану Манџић, Мару Ковачевић, Ристу Глишић, Насту Николић... 1890. бабица Јока-Јованка Дмитровић је „породила пола жена у Чачку“. Прва учена квалификована бабица у Чачку била је Фаника-Ана Падовић, бабичку школу је изучила у Бечу. После 1902. год у Чачку су радиле бабице које су завршиле прву школу за бабице у Србији: Јелена Чекрџић, Ана-Бела Шеварлић, Ангелина Гавровић, Анка Тодоровић, Аспазија Јареди, Милева Цвијовић...¹³

• Митесер П. Ј., Опис средње Србије 1784. год, споменик Српске краљевске академије, LXXXII, стр 71–75.
• Историјски архив у Чачку, забелешке Јосифа Поповића, регистрована грађа.
• Јеремић П, Здравствене прилике у југословенским земљама до краја XIX века, др Р. Јеремић, Загреб 1935.
• Мојсиловић М., Апотекарство у Чачку, Чачак 1976, 20–21.
• Протић К. С, Ратни догађаји из другог српског устанка 1815. год, Годишњица Николе Чупића XII, 1891.
• Живковић Ж., Здравствене прилике на подручју Ужица првом половином 19, бека, Т. Ужице 1973.
• Станојевић В., Др Карло Белони, Српски архив, 1957.
• Мојсиловић М., Маринковић. Р., Здравство чачанског краја, 1979, 44–48.
• Монографија о др Јарославу Кужељу, Зборник Народног музеја, Чачак, 1971.
• Мојсиловић М., Маринковић Р., Здравство чачанског краја, 1979, 83–92.
• Матичне књиге умрлих од 1868. до 1890., Матично одељење скупштине општине Чачак.
• Стојковић А., Један поглед на санитарне прилике у округу чачанском у години 1905, 1906 1907.
• Мојсиловић М.,Маринковић Р., Здравство чачанског краја, О бабицама и бабичлуку, 1979, 92–94.

(Изговорено на 15. Студеничкој академији 800 година српске медицине, у манастиру Студеница, јуна 2010. године.)