Игњат Рељин

Средњовековна медицина у Србији

Обрађујући ову тематику мора се омеђити временски простор који обухвата медицину Средњег века у Србији. Оквирно се може говорити о периоду од краја XII века па до средине XVIII века. Медицина у Средњовековној Србији почиње Карејским типиком Св, Саве (1199.) (*1,2), а завршава се средином XVIII века докторском дисертацијом Јована др Апостоловића (1757.)(*3).

Цео средњи век српских етничких простора је био итекако прожет народном етномедицином, али и свеопштим присуством верске и магијске медицине. Иако се црква жестоко борила против разних враџбина и неканонски веровања (поготову апокрифних) , иако су и закоником Цара Душана предвиђене сурове казне (*4), ипак је апокрифна и неканонска медицина била свеприсутна у скоро свим сегментима друштва. Стручна, научна медицина се почела јављати тек појавом Св. Саве, његовим Карејским типиком којим се установио организацију болнице и понашање оболелих монаха, а трајала је све до појаве првог школованог лекара на територији Србије. Ктитори су уз бројне сакралне објекте дизали и наменске конаке у којима је једна просторија била одређена за смештај невољних и болесних монаха. Прву Српску болницу је основао Св. Сава у манастиру Хиландар, која је састојала од 8 кревета уз постављање једне аруле ради догревања (нешто слично данашњој оранији). О болесним монасима је водио бригу приучен монах емпирик, мада је врховно надгледање имао игуман манастира. Касније (за време Цара Душана) болница је имала 12 кревета у 6 просторија (*5) а за време кнеза Лазара 20. Донације болнице су биле одвојене од донација манастиру тако да су се кретале од 200 венецијанских дуката годишње (цар Душан) до 100 ангија годишње (кнез Лазар), уз бројна села, а задивљујуће је и то, да жене иако нису могле да посете Свету Гору, даривале манастирску болницу (100 унча годишње од Маре, Лазареве ћерке, удове Вука Бранковића) (*6).  

1208/1209 године Св. Сава долази у Србију где у Студеници диже болницу по узору на Хиландарску.

Краљ Милутин који је највећи задужбинар Средњовековне Србије (дигао је или обновио 40 цркава и манастира) диже/обнавља цркву Св. Георгија у Дабру код Прибоја (*7). Археолошким ископавањима српских стручњака, нађени су и медицински инструменти који говоре о томе да је ту постојала болница (хируршки нож, хируршка пинцета и тестера, хватаљка, хируршки шестар, па наочаре). Врло слична пинцета се налази у Музеју Боерхаве у Лајдену, а била је до XVIII века била у употреби. Поред тога је нађена справа за вађење метака из тела (аналогни примерак се налази у Германском националном музеју у Нирнбергу) (*8). Сви ови налази говоре доброј опремљености болнице која је била активна и за време употребе ватреног оружја на овом просторима. Како економски снажан, војнички јак, а показујући претензије и на Византијски престо, краљ Милутин диже болницу „О Продромос“ у Цариграду (1313), а после великог пожара у близини царске палате (*9). Уз њу оснива и медицинску школу „Мусион“ која је интензивно радила све до пада Цариграда а у којој су предавали лекари (један од њих је и Јован Аргилопyлус који је радио и као лекар али и као предавач у медицинској школи у „Мусиону“)(*10). По паду Цариграда Мехмед II Освајач, поклања напуштену болницу мајци великог везира Махмуд паше која је Српкиња и остала у православној вери. Поред ње, Милутин подиже болницу и у манастиру Св. Аранђела Михаила у Јерусалиму (1315) која је одржавана донацијама потоњих владара (Цар Душан, 1346; Ђурађ Стратимировић, 1404; Балша III 1413; Иван Црнојевић 1468).

Јелена Анжујска подиже манастир Св Богородице Ратачка, али уз обавезу да уз цркву сагради и болницу-странопријемницу. У оснивачкој повељи је јасно видљиво да су у болницу смештана како духовна тако и световна лица („…на пишти старцем и одежду слепим“) и то са трајним телесним манама. Иначе, Јелена Анжујска, била је приљежни донатор и обновитељ католичких манастира дуж приморја (од Скадра до Дубровника је подигла или обновила 30 римокатоличких манастира). Од папа је добијала похвалне тутуле („…духовном ћерком својом“- „Carissime in Christo filiae catolicae fidei“ од папе Николе IV (1288) а Бенедикт XI, 1303 је назива “..својом истинском ћерком“). Иако је, дакле, била ревносни борац за католичанство, примила је велику схиму и као православна монахиња сахрањена у својој задужбини (манастир Градац) (*11).

Следећи велики донатор је Стефан Урош III Дечански који уз манастир диже и болницу у коју су смештани болесници са најразличитијим обољењима (епилепсија, лепра, паралитичари, разна кардиоваскуларна и плућна обољења). Рушевине те болнице се налазе уз Дечане код места Горња Лука, на реци Бистрици. Оно што импресионира је то да је бригу о болници водило световно („управитељ од двора“) а не духовно лице. Поред тога управитељ је у својим правима и располагања донацијама, био независан од игумана. Болницу диже у знак сећања на своје заточеништво у манастиру-болници „Пантократор“ за време изгнанства од оца Милутина (1313–1320) (*12). Иначе то је најтрагичнија личност у средњoвековној Србији кога је отац ослепео а задављен је са знањем сина (потоњег Цара Душана).

Краљ Душан диже болницу Св. Арханђела крај Призрена (1342), са 20 кревета, а оснивачком повељом се изричито наређује да се у њу имају смештати болесни а “…хроми и слепци не“. (*13) Ово може изгледати сурово али кад је постао цар, „Закоником“ је обавезао свештена лица при манастирима, да морају водити рачуна и о људима са трајним манама (чл. 28 Душановог Законика). Казне су биле ригорозне („…да се одлучи од сана“ тј да му се одузме достојанство).

Поред ових краљевских и царских оснивача, позната је још и болница у манастиру Раваница (задужбина кнеза Лазара 1381.). Из доступних документа види се да је болница намењена за “…монахе, за странце и раслабљене“ (*14) тј реч је била о болници и прихватилишту за оболеле и од неизлечивих болести. Деспот Стефан Лазаревић посвећује наменски једну просторију у манастиру Манасија која је такође имала функцију болнице („l’hospital du despote“) (*15) а и градску болницу у Београду (у близини цркве Св. Николе), у којој је преко Дубровачке Републике имао једног школованог лекара (1408.) (*16), по имену Даниел Пасинас (*17).

Однос према болесницима смештеним у болницама. било да су монаси или световна лица, било да су сиромашни или богати, одредио је Св. Сава изричитом наредбом у свом „Номоканону“ где наводи “… да не бринемо само о себи, него о ближњем и нико да нема ништа више од другог; ни господар од слуге, ни кнез над којим влада, ни цар од војника, ни премудри од неуког“ (*18);.

Поред активности власти и донација виђенијих људи, при оснивању хоспитала активна су била у еснафска удружења. Которски хоспитали (хоспитал Св Духа подигнут 1350, од стране добротворног друштва „Св. Дух“; Хоспитал Св Крста од стране „Братства Св, Крста“,1372.; лепрозаријум - први помен је 1431 а постојао је до прве половине XVII века) оснивани су од стране еснафских удружења занатлија и помораца. Одржавани су тестаментарним оставштинама богатих и виђенијих грађана. Иначе град Котор је водио рачуна о лекарима који су боравили и радили у граду па је чак и при тешким економским временима уведен порез на вино („…трошарина на вино“) која је служила искључиво за материјално обезбеђење лекара. Са друге стране Котор је водио бригу и о здрављу становништва јер при смутним политичким временима (стална опасност од Сандаља Хранића, Балшића, Црнојевића уз перманентну присутност Србије) условљавала је то да се за покровитељство обрате Венецији. Један од услова је био да Венеција обезбеди једног физикуса, једног берберина, једног зубара и једног апотекара.

Мудри људи у Дубровачкој републици су такође водили рачуна у јавном здравству јер су поред разних хоспитала (нпр. „Domus Christi„основан 1347- у свом саставу су имао је и апотеку) основали и посебно апотеке (нпр.„Мала браћа“), као и посебну службу за изношење мртвих из града ткз. „кацаморти“ нарочито при епидемијама куге. Карантин, производ управитеља дубровачке владајуће властеле је и дан данас обавезан при свим епидемијама. Поред тога је постојао и лепросариум..

Задужбинара је било и у данашњој Војводини, некадашњој Јужној Угарској. Најпознатија странопријемница је била у Бачу основана наредбом папе Гргура IX (папа 1227–41), калочком надбискупу Угрину 1234 („…аd rеceptinem infirmatorum et puperium ”) „за прихватање невољних и сиромашних“ (*19). Но поред духовних власти познати су још и обични људи нпр. Јован звани Ман из Сланкамена („…Joanes dictus Mann de Slankamen“) при капели „Часног Крста“. Поред њега записано је и име ткача Галуса који завештава своју имовину за изградњу хоспитала у Сонти (поред Сомбора) у част „Свих Светих“. Завештане некретнине су биле у виду половине прихода од млина или виногради. Током XIV - XVI века на територији Јужне Угарске радило је око 32 католичка самостана уз 30 православних манастира. (*20), додуше не сви у исто време. 

Што се тиче лекара који су боравили у Дубровачкој области највећим делом су били Срби, претежно ванбрачна деца виђенијих велможа. Тиме је том слоју људи била обезбеђена материјална стабилност. Лекара у Средњовековној Србији је било 48 (15 у XIV веку, 30 у XV, а свега 4 у XVI) (*21). Позната су поједина имена тих људи: у XV веку у Дубровнику и Котору су познати хирурзи Срби: 1416 Радич; 1427 Новак Бранковић; 1432 Радован Драшковић и Радиша Вуковић; 1445 Ратко Богдановић и Мил. Божидаревић; 1493 Радоје Радивојевић, па Андрија Вукић 1498. Ипак први школован лекар у Србији је био Италијан Филип (Filipus de Fermo) који је радио у Котору (1326), у Бару је радио Менца (Menca Antibaranus medicus, 1330.), у Призрену Милић (Milicius / Milisius de Praeserin homo domini imperatores), што упућује на то да је Призрен још у доба Душана био краљевски српски град, па лекар Марко (плоча на зиду Шибенске катедрале из 1419.) (*22). Од лекара који су једно време били у служби велможа познати су магистар Егидиус (лични лекар Стефана Уроша III Дечанског, 1326.), магистар Антоније из Монтефлореа (Magistar Antonius phisicus solariatus domini regis), лични лекар краља Душана. Први доктор медицине који се спомиње је био магистар Јаков (Magister Jacobus de protohonotarius miles medicine doctor) у доба деспота Ђурђа Бранковића, око1437, па у вемену од 1429–1439 је познат и Ангело Муадо (Angelo Muado phisis Georgii Volfi. Умро у Србији око 1439) као лекар у служби деспота (*23).

Материјалне приходи лекара су били од времена до врема а кретала су се од 100 дуката годишње (око 300 перпера) у Котору па до 400 дуката годишње (Дубровник, мада је град током XV века смањивао плате на око 270–700 прерпера годишње). Током XVI века плате су биле око 200–300 дуката годишње уз бесплатан стан.

Нема података о томе какав је статус лекара био али се то посредно може закључити. Погубљивани су као властела (одсецањем главе).

Са друге стране постојали су учени лекари у Јужној Угарској (данашња Војводина и Славонија), а најпознатији су били: Petrus Hungarius (калочко-бачки надбискуп, 1190–1192), Johannes Physicus (чанадски бискуп 1198–1202, калочко-бачки надбискуп 1202–1204), лекари Беле III, затим фрањевац Ladislaus de Cobol (из Ковиља, калочко-бачки надбискуп, 1343–45, лекар и професор медицинског заната), Magistar Jonnes Physicus (каноник бачког каптола 1332–37; предавао медицину у каптолској школи у Бачу), Jacobus Physicus, (бискуп у Чанаду 1333–43, свештеник-лекар), Doctor Branche (кућни лекар Петра Варадија, надбискуп у Бачу, 1490–1501), Johannes Jacobus de Angelis (лекар Бачког надбискупа и дворски лекар краља Владислава II, умро око 1526), и можда најпознатији Јоаnnеs dе Capistrano (чудотворан лечитељ, умро од куге у Илоку 1456., иначе саборац Јанка Хуњадија при одбрани Београда), и на крају од познатијих је и Marin de Bylika sde Olkusz (кућни лекар-астролог Петра Варадија), надбискуп у Бачу, 1490–1501) (*24).

Што се тиче стручне и научне медицине, српска средњовековна писменост је сачувала два капитална дела из те области. То су пре свега „Ходошки зборник“ XV – XVI век, и „Хиландарски медицински кодекс“ (текстови настали у распону од краја XIII века па до почетка XVI века). Оба ова текста не представљају српску народну или пак српску етномедицину већ преводе најеминентнијих аутора тога времена. Преводи текстова су на црквено-словенском (српска редакција) и представљају капиталан доказ да је то први текст на народном језику од свих осталих народа који користе ћирилично писмо (Бугари, Украјинци, Белоруси, Руси). Значајно је то због тога што се сва стручна литературе у образованом свету писала на латинском, као универзалним језиком науке. То само говори о дубокој образованости и преводиоца и састављача у односу на многе друге народе који, иако напреднији и економски јачи, ипак нису имали преводе медицинских сазнања на материње језике. Са друге стране стручност преведених стручних израза је просто задивљујућа. Наиме око 1/3 стручних израза (поготову из области гинекологије), али и из области фармакологије је нашло свој адекватни израз у српском језику. То само потврђује с једне стране, о дубокој развијености српског језика тога доба, а са друге стране о репрезентативном познавању латинског и српског језика самих преводиоца; и њихову ускостручну компетентност. То ипак не умањује и стручно познавање здравствене материје самог састављача и кодекса и зборника. Са своје стране зналачки су одабрали текстове из области које су значајне за српску средњовековну медицину.

Ипак, ова два капитална дела српске научне медицине се разликују један од другог. Наиме „Ходошки зборник“ („Codex mizxcellaneus 1390 monastero Chodos“, чува се у прашком музеју (Шафарикова збирка под сигнатуром VV 110-IX F 10 Ш) се састоји од 163 странице. Поред астролошког поглавља, зборник садржи и веома добре физиолошке и гинеколошке описе, уз навођење мноштва практичних рецепата (88). Тим рецептима се експлицитно третирају поједине болести (50) углавном интернистичке. Колика је примењивост, и стручност „Ходошког зборника“ била велика, доказ је и то да су поједини рецепти (па и групе рецепата) експлицитно „ad litteram“ преписивани у другим зборницима. То само потврђује ауторитативност зборника и његову практичну вредност.

Иначе „Ходошки зборник“ се тематски састоји од списа из физиологије, списа из гинекологије, затим списа који садрже фармакотерапијску област. Иако прва два текста (физиолошки и гинеколошки) представљају превод са грчких извора, најобимнији фармаколошки део је превод са латинског на српски салернског списа „Practrica bredvis“. Оригиналан текст припада аутору Јоаnnеs Plаtеарiusu чувеном учитељу салернске школе а његово капитално дело је „Practrica brevs“. Од оновременских аутора прозван и „Salernitani excelentissimi“ (крај XIII века).

Преписивани рецепти из „Ходошког зборника“ (не сви), се налазе у „Јатрословија о всакој вешти“, Скадарском зборнику“, „Призренском зборнику“, „Босанском зборнику“ „Дечанском зборнику“ итд. Дисперзност преписиваних зборника само даје потврду ауторитативности текстова јер се већина рецепата може дан дањи прочитати („Од задухе“ „Tussi et astmatae“, или пак „Од шуг“ „De scabies“ итд.), а налазе се у појединим зборницима, мада не и у Ходошком (*25).

Са друге стране „Хиландарски медицински кодекс“ представља праву расправу о појединим стањима, „de facto“ и прави је уџбеник у средњовековној медицини Србије. Оно што га разликује од „Ходошког зборника“, између осталог, је и то да не садржи астролошку област...

Тематска подела је различита од хронолошке. Састоји се од дијагностике (спис о промени пулса при појединим болестима, спис о уриноскопији, о температурама (огњицама) и посебна област о различитим поглављима из интерне медицине. Друга тематска област је спис о заразним болестима (епидемиолошки списи, спис о маларији и списи о другим заразним болестима). Даље, фармаколошки списи (описи простих и сложених лекова) са фармакотерапијом. Обрађени су још списи о флеботомији (једини спис из хирургије), списи из педијатрије и токсиколошки списи.

Хронолошки, „Хиландарски кодекс“ се временски простире скоро кроз два века. Најпре списи настали у XIII – XIV веку (тематски обрађују дијагностику, списе о отровима и спис о флеботомији). Затим списи настали у периоду 1497–99 (највише је превод фармаколошког дела Matheus-a Platearius-a „De simplici medicina“ seu „Circa instans“ популарно названа „Practicae Platearius“; пуно име гласи:“ Practicae Jo. Pkatearius dicta breviarum. Liber de simplici medicina dictus Circa instans. Practica Platearie“), и на крају списи настали 1512–28 године који обрађује описе сложених лекова (масти, уља, пилула) а извор је „Antidotarium“ од Nicolaus-a Prepositus-а (иначе, то дело је у периоду од XII - XVIII века представљало једно од најзначајнијих дела Европске медицине; издато је у Лугану 1512 и 1528).

У кодексу се цитирају најеминентнији аутори почев од Хипократа и Галена па преко Диоскурида, Филарета, Теофила, Константин Африкануса до признатих средњовековних аутора (нпр. Матеуса Платеариса и Винсент де Бовоа). Највећи део ипак припада фармакологији и то превод из дела „Circa instans“ („Practica Platearius“) од самог аутора Маthеus Platearius-а (крај XIII века). Кодекс описује 145 лекова, а уз остале средњовековне списе, описује око 8о различитих болести.

Импресионира да је састављач кодекса (састављачи?!) био веома учен човек, Србин, лекар који је преведене текстове са латинског на српски, зналачки представио на коришћење српском народу.

Уз то у средњовековним списима постоји још и око 29 болести које се лече молитвеним начином. Што ни у ком случају не умањује стручност ова два медицинска списа.

Поставља се питања доласка ових медицинских списа на етничку територију средњовековне Србије. Како је по бројним истраживачима Дубровачких архива није нађен ни један запис од Јоаnеsа Platearius-а, било на латинском било на црквенословенском, претпоставља се да су исти у Србију дошли преко Котора, који је у то доба представљао главну луку.

Популарне „лекаруше“ су се облигатно користиле у свим манастирима у којима је постојала болница или странопријемница. Својим практичним преписим појединих рецепата/болести, оне су остављале дубок траг српској средњовековној медицини. Оне су као такве, а у недостатку валиднијих извора представљале „ultimum refugium“ за примену терапијских поступака по манастирима. Како је стручна и научна медицина током турске владавине била недоступна то су популарне лекаруше биле једини извор медицинско-терапијских поступака. Извори информација за поједине лекаруше су били византијски извори а не рецимо „Regimen sanitatis Saledrnitnum“ којии је као препис доминирао у католичким самостанима широм западног Балкана. Анализом различитих лекаруша добијају се врло интересантни подаци о прилагођавању фармакопеја (утицај турске / арапске медицине), али и утицај европских фармакотерапијских схватања чиме се оригиналност изворног преписа постепено губи. Лекаруше су значајан извор информација за патологију болести средњовековних етничких простора, распрострањеност медицинских термина, и за обиље података за проучавање социјалних, хигијенских и хуманитарних прилика на српским просторима тога доба.

Иначе, аутори лекаруша су непознати. Изворни текстови које су у почетку представљале материјал за постојање практичних лекаруша су били текстови византијског лекара Теофана Нососа који је у X веку саставио читаву енциклопедију свеукупног тадашњег медицинског знања. Био је лични лекар Константина Порфирогенита ( 905–958)(*26).

Временом популарне лекаруше све више попримају медицинску информацију насталу из српске народне медицине која је записивана од стране писмених калуђера. Бројне лекаруше садрже не само саставе лекова већ и начине за њихово справљање. Поред тога постоје обиље практичних савета за негу болесника и упутстава за лечење. Уз то не мали број лекаруша садржи савете за негу и лечење стоке, гајење пчела, одржавање шума, прављење вина, о подрумарству и сл. Како су многе ове лекаруше писали народни лекари то оне представљају писану документацију њихове лекарске праксе. Не ретко се у лекарушама може наићи на тврдњу “...probatum est“ што значи да је искуствено потврђена делотворност примењеног лека. Са друге стране наилази се и да неки лек није делотворан те се побија његова лековитост.

Познате лекаруше у данашњој Војводини су „Илочка лекаруша“, па „Кувеждонска лекаруша“ из XVI века, па још касније су познате „Чекићева лекаруша“ (из 1814.), па лекаруша Аврама Бранковича (крај XVIII века из Новог Сада), па лекаруша Матице Српске с краја XVIII века „Сегединска лекаруша“ (из 1801). За први медицинско-терапијски текст, који је штампан на српском језику је текст једне универзалне особе, Захарија Орфелина који је имао за узор превод са немачког језика „Вечниј календар“ (1783.) где су описана нека медицинска правила у 24 ставке.

Народна традиција лечења на српским средњовековним просторима је била дубоко усађена у само биће српског народа. Наиме, суштину народне медицине чине испреплетеност и сазнања античких Словена за затеченом културом нове постојбине – Балкана. Тамо где није народна медицина заживела, тамо где се није прихватила верска медицина, медицина затечених културних народа, тамо је нашла погодно тло магијска и апокрифна медицина.

Народна медицина потиче из саме суштине народа. Популарно речено онај несретник који је на своју рану ставио боквицу, хајдучку траву или биљку иву (врбу) и сл. је био први народни лекар. Наравно он није могао знати лековита својства примењих биљака, али је искуством, традиционалном емпиријом спознао да је „та и та биљка добра за ту и ту рану“. Вековима поштована, цењена и негована, изродила се у праву културу ранара и видара. Колико је то уврежено у етносу народа видљиво то и из чињенице да су и дан данас присутни у српским народу. Повремено и периодично, традиција ранара и народних видара чинила је озбиљну конкуренцију чак и званичној, научној медицини до дубоко у XIX век. Традиционално, вештином лечења су се бавиле већином старије жене јер је постојало уверење да се неозбиљним и исхитреном применом лековитих трава, вештина лечења губи. Вештина лечења је била преношена с колена на колено и то на „безгрешну децу“, на девојчице до 12 година.

Широк је спектар примене народних лекова у српској медицини. Најчешће су то била биља која имају нека лековита својства а присутна су свуда у наоколо као нпр. винова лоза, босиљак, подбел, смиље, линцура, нана, пелин, липа, хајдучка трава, боквица и сл. Уз примену лековитог биља развила се и култура мелема. Приправци тих мелема су се састојали од разних трава (припреманих на најразличитије начине, али најчешће осушене, уз прављење уварака или разних приправака. Ти примитивни приправци су размазивани на ланене или конопљине крпе, утапани у козији или овчији лој, а премазивани воском или катраном. Тако „конзервирани“ стављани су у осушене посуде од меких лишћара (липе, врбе или тополе) да се очувају до времена употребе.

Поред културе видара и народних мелема у српском народу се развила у култура ранара, људи вичних намештању прелома, луксација и разних других репозиција. Глас о успешности лечења таквих ранара је увелико прелазио локалитет њиховог битисања.

Лекари емпирци, самоуци, прави народни лекари су у српској средњовековној традицији имали различите називе. Поред „видара“ и „ранара“ они су често називани и „калојани“ (или калојатри – „добри лекари“; долазили су из Епира) или пак „хећими“ (за време турске доминације) а касније „бербери“ (који су уз свој посао били вични и у вађењу зуба). Колико су били цењени и поштовани говори и податак да су до дубоко у XIX век били свакодневно медицинско прибежиште простом. народу.

Посебан облик народних лекара су били људи обучени за ткз. „шароњање“. Име долази од посебно облика сечива/тестере који се зове „шара“ (отуда шароњање) (*27) којом се обављала трепанација главе. Колико је то било одомаћено нарочито у брдским деловима Црне Горе, у Кучима и Северној Албанији, доказ је да су записана и имена чувених шароњара, који су обављали тај чин као начин лечења неизлечивих главобоља.

Са друге стране постојале су ткз. „веште жене“ које су биле вичне у изазивању абортуса и криминалних побачаја. Често су се овакве радње обављале дизањем претешких терета, скакањем, парењем и гњечењем трбуха. Повремено је долазило и до насилног отварања материце, најчешће гушчијим пером или иглама за плетење. Последице су обично у виду непоправљивих повреда материце, секундарних инфекција, трајног стерилитета али смртних исхода („бабиње грознице“).

Посебно поглавље чини подручје магичне и апокрифне медицине.

Најстарији помен магичне медицине је у „Ходошком зборнику“ (дат је упут који штити корисника против уједа бесног пса).Уколико до неке несреће пак дође, магичне формуле су исписиване на телу унесрећеног или пак на парчету хартије која је полагана испод лежаја невољника. Постоје примери за најразличитију примену магијске медицине а најчешће су то биле формуле против несанице, импотенције или тешког порођаја („Ходошки зборник“). Поред примене тих магичних формула веома често су биле присутне и радње за добробит унесрећеног. Те радње су се углавном односиле на гатања и бајања. Гатањем и бајањем су се бавиле старије жене (ткз „бајалице“) које су за своју делотворност користиле најразличитије ствари, обично присутне у кући. Користило се перо од кокошке (посебно је било на цени девето перо из десног крила, деветог квочкиног пилета које се излегло деветог уторка по Божићу). Осим тога популарно је било користити восак од умрлих пчела, па примена „горског кристала“ итд. Бајало се обично „против буба у глави“, урокљивих очију, неспавања, жутице, главобоље и сл. Постоје и различита упутства за примену бајања и гатања ткз. „Коледарник“ (примена појединих бајалица по дану у недељи/месецу) или „Громовник“(примена појединих бајалица у дану дали грми или не) па примена у односу на зодијак („Исправљање зодијаком“) и сл.

Детаљни описи се налазе у „Ходошком зборнику“ и у„Призренском зборнику“.

Колико је то било одомаћено у српском народу види се и из примера да је Цар Душан морао законом такве појаве да санкционише (чл. 20 Душановог закона).

Са сигурношћу се може истаћи да средњовековна медицина српских етничких простора није била запостављена. Није била препуштена народној, верској и магијској медицини. Она је равноправно заузимала своје место у општем кретању друштва доживљавајући, заједно са њим, своје успоне и падове. Може се рећи да је медицина, иако није имала својих школованих кадрова, сем часних изузетака, користећи се достигнућима престижних медицинских центара (Салерно и Монпеље) уз уважавање најауторитативнијих средњовековних прегалаца, достојно пружила свој максимум. Поред тога она је користила и искуства Византијске медицине (организација болница, извор за писање „лекаруша“ и сл.), и може се са сигурношћу истаћи да је обиловала како теоретским сазнањима (Салерно и Монпеље) тако и практично-искуственим (медицина уз кревет /византијска медицина).

Та тврдња се може поткрепити следећим доказаним чињеницама:

– постојање наменски изграђених просторија (болница/странопријемница) при манастирским конацима;

– постојање стручне и научне литературе, на српски преведених најауторитативнијих делова медицинских списа средњег века;

– постојање стручних медицинских израза као директан превод са латинског на српски;

– постојање болница организованих од стране еснафских удружења или градова, па и обичних грађана;

– налаз медицинских инструмената и помагала;

– брига за јавно здравство оснивањем лепрозаријума и карантина;

– оснивање јавне службе при градовима која се на неких начин бавила спречавањем епидемија (нпр. кацаморти);

– постојање апотека од којих неке и дан дањи раде;

– постојање записаних имена особа (лекара/физикуса, апотекара) које су се бавиле лечењем обичног народа али и краљева, царева деспота;

– разне повеље о материјалном обезбеђењу лекара;

– постојање законских одредби против тровача, врачања и бајања;

– законске одредбе за бригу старих и онемоћалих а напуштених;

о0о

Литература:

1. Доментијан; Живот Светога Саве и живот Светог Симеуна; Стара Српска књижевност у 24 књиге (књига четврта; стр-339), Просвета/СКЗ, Бгд, 1988;

2. Теодосије: Житија; Стара српска књижевност у 24 књиге,(књига пета, свеска прва) Просвета/СКЗ, Бгд, 1988 (стр. 323);

3. Базала Владимир: Пролегомегон хисторији здравствене културе наррода Југославије; Acta historica, 1961 (стр. 27);

4. Душанов законик; Стара српска књижевност у 24 књиге, (књига осма); Просвета/СКЗ 1986; чл. 20 (стр.59)

5. Реља В. Катић „Хиландарски медицински кодекс, Но 517”, Дечије Новине Горњи Милановац, Београд, 1989; (стр. XXI);

6. Ибидем;

7. Свети Георгије у Дабру; Прибој 2002, Завичајни музеј Прибој и Народни музеј Ужице (стр. 80 );

8. Ибидем: стр. 146;

9. Владимир Ћоровић; „Les hospitaux en Serbie en Serbie au Moyen Age“;Мед. преглед, 1938, година X, стр. 132;

10. Реља В. Катић „Медицински списи Ходошког зборника“; Дечије новине Горњи Милановац, Београд, 1990 (стр. XXII и стр. XXIII);

11. Т. Д. Ђорђевић „Рашка и околина“, 1987;

12. Владимир Ћоровић:„Les hospitaus en Serbie au moyen Age“;Мед. преглед.1938, година XIII, стр. 147–148;

13. Р. Петковић: Манастир Раваница, 1922, 7;

14. Реља В. Катић „Хиландарски медицински кодекс, Nо 517”, Дечије Новине Горњи Милановац, Београд, 1989; (стр. XXI);

15. Владимир Ћоровић: Les hospitaux en Serbie en Serbie au Moyen Age Мед. преглед. 1938, година XIII, стр. 148;

16. Базала Владимир: Пролегомегон хисторији здравствене културе народа Југославије, Acta historica 1961 (стр. 19);

17. Будимир Павловић: „Историја Српске медицине“, Световид, Београд 2002; (стр. 44);

18. М. Петровић. Крмчија Светог Саве о заштити обесправљених и социјално угрожених, Београд, 1983;

19. Базала Владимир: Пролегомегон хисторији здравствене културе народа Југославије; Acta historica, 1961 (стр. 42);

20. Група аутора: Историја медицине и здравствене културе на тлу данашње Војводине, Матица Српска/САНУ (огранак у Новом Саду), Нови Сад, 1994; стр. 159–160:

21. Реља В. Катић „Хиландарски медицински кодекс, No 517”, Дечије Новине, Горњи Милaновац, Београд, 1989; (стр. XXI);

22. Група аутора: Pro medico, 2 –IV, „LEK“, svibanj, 1972 (стр.66);

23. Реља В. Катић „Хиландарски медицински кодекс, Nо 517”, Дечије Новине, Горњи Милaновац, Београд, 1989; (стр. XXVII);

24. Група аутора: Историја медицине и здравствене културе на тлу данашње Војводине, Матица Српска/САНУ (огранак у Новом Саду), Нови Сад, 1994; стр. 174–195.

25. Реља В. Катић: О утицају списа Ioaneusa Plateariusa на постанак терапијских зборника Српске средњовековне медицине; Аcta historica, 1978 (стр. 35–54);

26. Базала Владимир: Пролегомегон хисторији здравствене културе народа Југославије; Аcta historica, 1961(стр.18);

27. Ибидем стр. 24;

Напомена: бројни подаци, овде приказани, су наведени и у досадашњим издањима који обрађују средњевековну медицине Србије. Наводимо неке: В. Станојевћ, Историја медицине, Бгд-Згб, 1962; Р. В. Катић Порекло Српске средњовековне медицине, 1981, САНУ, посебна издања; Група аутора; Историја Српског народа СКЗ, Бгд, 1982, књиге I-VI;

(Овај рад пријављен за скуп 800 година српске медицине, у оквиру 15. Студеничке академије, јуна 2010. године, није био усмено изложен због болести његовог аутора.)