Славица Поповић-Филиповић

Горостаси чешке науке и културе даровали српском народу: Др Јован Валента, др Антоније Зајичек и др Божана Бартош- Михајловић у традицији Нишког округа

У савременој транзицији и глобализацији, све више ценимо и препознајемо вредности традиционалног миљеа, тражимо избледелу потку и затурене нити историјских мотива. Српско наслеђе стварано на вишевековној раскрсници разних култура огледа се у бројним споменицима богате историјске баштине. Трагови различитих култура на важном балканском раскршћу су видљиви и данас, а њихове пионирске бразде остале су заувек препознатљиве у науци, књижевности, сликарству, музици...

Деветнаести век је добрим делом допринео овом наслеђу, када је српска влада у недостатку домаћих стручњака, ангажовала велики број странаца. Међу њима било је инжењера, лекара, апотекара и марвених лекара, од којих су најбројнији били из Чешке, Словачке, Пољске, Аустрије, Русије, Румуније.

Овим редовима осврнућемо се на мисионаре који су дошли из Чешке. Пријатељски односи српског народа са чешким народом познати су од давнина, неговани су у 19. веку, интензивно су се развијали у периоду Балканских ратова и Првог светског рата, када су у Србији дошли бројни хуманисти у саставу медицинских мисија и допремили велику помоћ у лековима и санитетском материјалу. Посебно раздобље забележено је након ослобођења 1918. године, када су формиране Чехословачка и ФНР Југославија, између два светска рата у време владавине Томаша Масарика (1850-1937), првог председника Чехословачке, па све до данашњих дана. Соколски покрет, настао у Прагу, 1863. године, проширио је идеју ширења пријатељства, заједништва у спортским такмичењима, спајао културе два народа, чешке и српске традиције, преносио поруку за будућност.

Садржај

• Увод
• Др Јован Валента, лекар чешког порекла у Србији, од Смедерева, Београда до Пирота
• Др Антоније Антон Зајичек, први физикус и управник Окружне болнице у Нишу
• Др Божана Бартош, рођена у Нишу, завршила медицину на универзитету у Нансију
• Литература

Увод

У деветнаестом веку, познатом по успеху и развоју Kнежевине Србије, српска влада je примила квалификоване људе из других европских земаља, али је истовремено послала велики број питомаца, да се школује на европским универзитетима. Подстакнути слободарским духом и хуманошћу, међу првима у помоћ српском народу дошли су лекари, апотекари и марвени лекари чешког и словачког порекла. По доласку у Србију, били су распоређени у Београду и другим варошима широм земље, а доцније и у Нишу, по ослобођењу града и јужних крајева и њиховом припајању матици.

Ниш и јужни крајеви Србије, ослобођени од вишевековног ропства османлијског царства, 1878. године бележили су оснивање првих научних, здравствених и просветних институција. Носиоци наглог успона и препорода били су: српски занатлије, трговци, учитељи, инжењери, лекари, свештенство, војска, али и страни мисионари разних занимања. Тако су се у историјско наслеђе уписала оснивања првих здравствених, научних и просветних установа: Велике војне болнице у Нишу 1878, нишког Одбора српског Црвеног крста 1878, прве нишке гимназије „Српско-краљевске гимназије краља Милана I“, школске 1878-1879, нишке Народне библиотеке 1879, Окружне болнице 1881, Сталне марвене болнице Моравске дивизије 1883. Изградња железнице почела је 1881, а три године касније, 1884. године први воз из Београда стигао је у Ниш. Народна скупштина заседала је у Нишу, а на седници одржаној 1886, донета је одлука о оснивању Српске Краљевске академије.

Стара нишка варош, саграђена на Царском друму, карика западног са источним царством, отворила је врата путницима са свих страна света, мисионарима, који су обележили постојање и традицију ових научних, образовних и здравствених установа. Међу првима у Србију су стигли лекари, апотекари, марвени лекари, хуманисти и просветитељи из златног Прага и других чешких градова богате традиције: др Јосиф Холец, др Јан Јован Валента, др Јован Машин, др Јарослав Кужељ, др Игњат Феликс, др Едуард Михел, др Јосиф Маржик, др Вjенцеслав Стејскал, др Антоније Зајичек и други. Многи су дошли на апел Кнеза Милоша Обреновића, а било је и оних који су се одазвали на позив пријатеља. Српски лекар и књижевник др Милан Јовановић-Морски у преписци са чешким лекаром др Јан Валентом, храбрио је свог пријатеља речима:

„Драги пријатељу, у Србији ће зацело за Вас места бити јер је оскудица у практичним лекарима велика а у народу празноверице царују! Клањам се Вашој одлуци и од срца Вам желим успеха у том предузећу!“ Овим редовима др Јовановић је храбрио др Валенту, на шта је он из Прага узвратио: „Добротворни правац нашег доба тај је, да се науке и вештине, то умом и искуством стечено благо, целом народу колико се умноже, приступним учинити“.

Др Јован Валента, лекар чешког порекла у Србији, од Смедерева, Београда до Пирота

У историји Српско лекарског друштва и историји српске медицине посебно место припада оснивачима, међу којима је и др Јован Валента, лекар чешког порекла. Он је са др Аћимом Медовићем подстакао оснивање Српског лекарског друштва у Србији 1868. године. Како ова идеја није тада заживела, оснивање СЛД се догодило касније, 1872. године, на инцијативу др Владана Ђорђевића. Оснивачи СЛД поред др Ђорђевића били су: др Аћим Медовић, др Сава Петровић, др Јован Валента, др Панајот Папакостопулос, др Бернхард Брил, др Јосиф Холец, др Јосиф Панчић, др Јован Машин, др Марко Полак, др Петар Остојић, др Младен Јанковић и Илија Ранимир (зубар). Исте године Оснивачка скупштина СЛД је покренула издавање стручног часописа „Српски архив за целокупно лекарство“, који успешно наставља своју традицију.

Др Јан Валента (1826-1887), рођен је у Прагу, где је одрастао, студирао je медицину на Медицинском факултету, Карловог универзитета од 1846-1850, и стекао титулу доктора медицине и хирургије. По доласку у Србију 1852. године, чешко име Јан заменио је српским Јован. У Србији је др Валента постављен за окружног физикуса прво у Смедеревском, Рудничком потом у Ваљевском округу. Године 1865, др Валента је именован за управника прве варошке болнице у Београду, која је основана 1841. године као „Болница вароши и округа Београда“. О посебној исхрани болесника у варошкој болници бринуо је управник др Валента, познат по томе што је хигијену поставио као научну област медицине. Др Валента је управљао Варошком болницом од 1865. до 1874. године, а после његовог одласка управа болнице је поверена др Казимиру Гонсјоровском, лекару пољског порекла.

Др Јан Јован Валента је 1864. године објавио књигу „Наука о чувању здравља“, која се бави питањима санирања рана, употребе пића као и упутства о здравој исхрани болесника. Ово успешно издање пратиле су још две свеске „Хигијена-Наука о чувању здравља“, објављена 1877. године и „Засебна хигијена-Дијететика“ објављена 1881. године. Своје савете о хигијени становања, исхране, школских зграда и учионица, личне хигијене завршава речима: „Ако мој труд буде имао утицаја на побољшање стана, на унутрашњи распоред у њему; ако се моје речи приме к срцу; ако се буду ма и у ужим границама и круговима прописи хигијене испуњавали: ја ћу се сретним назвати, што сам и ја могао принети нешто бољој и сретнијој будућности мојега малога народа“.

Познато је да је др Валента у Београду, од 1871. до 1882. године, предавао хигијену у гимназији и на Великој школи, претечи данашњег београдског универзитета. За постигнуте резултате у организацији здравства, здравственог просвећивања, области јавне, комуналне и социјалне медицине и објављене хигијенско-медицинске литературе др Валента је примио бројне почасти. Др Јован Валента је био редовни члан Српског лекарског друштва, као лични лекар краља Милана Обреновића примљен је у Српско учено друштво (1862), проглашен за почасног члана Друштва чешких лекара, изабран за члана Сталног лекарског одбора, био истакнути члан Српског друштва Црвеног крста. Др Владан Ђорђевић га је именовао за члана Стручне комисије за израду „Санитетског закона“, а исте године је био биран за посланика српске владе у Скупштини. „Српски архив за целокупно лекарство“ објавио је велики број стручних радова др Валенте.

Богато искуство лекара Валенте дошло је до изражаја преласком у Пирот, где је живео од 1882. до 1886. године. Са 57 година старости и 27 година лекарске праксе, др Валента је успешно обављао дужности окружног физикуса и управника Окружне болнице у Пироту. Из тог периода позната је његова сарадња са др Антонијем Зајичеком, лекаром чешког порекла и окружним физикусом за Округ нишки и др Михаилом Марковићем (1848-1911), тадашњим управником Велике сталне војне болнице у Нишу, инцијатором оснивања првог Пастеровог завода у Србији (у Нишу), доцније начелиник српског војног санитета. У Пироту заједно са др Јанком Сјенкјевичем (1848-1904), општинским лекаром пољског порекла, радио је на унапређењу народног здравља. Њихов рад прекида почетак Српско-бугарског рата 1885. године, када је у окупацији вароши страдала болница, а многи пиротски домови опљачкани, однета богата библиотека др Валенте. На лични захтев пензионисан је 1886. године, када се вратио за Београд. Болницу и лекарску службу препушта др Јанку Сјенкјевичу, који ће до краја живота остати да живи и ради у Пироту, као општински лекар за варош Пирот.

Исцрпен у пожртвованом раду у време рата, др Валента је преминуо у Београду, 1887. године. У некрологу поводом његове смрти у „Српском архиву за целокупно лекарство“ је записано: „Не беше му суђено да дуго ужива своју заслужену мировину. Последњи рат српски, коме средиште беше Пирот и тешке дужности лекарске за време војне, саломише и тако нежан организам његов. Томе се придружила жалост за изгубљеном тековином његовом, а нарочито за богатом библиотеком. Све је то условило крај једном вредном али измученом животу...“.

Др Јован Валента је са супругом Аном добио сина Михаила Валенту (1860-1909), који је после матуре и Велике школе у Београду, завршио студије у Минхену и Прагу, па је као окружни инжењер учествовао у грађењу пруге Неготин-Зајечар, Сипског канала на Дунаву, моста код Шапца, путева у Топлици. Неколико година је живео и радио као окружни инжењер у Нишу. Михаило Валента је оженио Зорку, која му је родила ћерку, која понесе мајчино име Зорка и по женској линији настави породичну грану. Након преране смрти прве супруге Ане Валента, др Валента се оженио Даницом, са којом је имао сина Владимира, који је преминуо млад и није оставио потомке.

Крајем 19. и почетком 20. века светски покрет суфражеткиња у борби за женску еманципацију, образовање и једнакост са мушкарцима није заобишао ни Кнежевину Србију. Целом покрету највише доприноси оснивање Више женске школе 1863. године и Женског друштва 1875. године у Београду, на челу са Катарином Миловук (1844-1909), управитељицом школе и председницом Женског друштва. Друштво је радило под покровитељством кнегиње Наталије Обреновић и имало је своје подружнице широм Србије. Госпођа Даница Валента, као активна чланица Женског друштва у Београду организује бројна доброчинства, подржава рад женске школе, разна културна и образовна посела. На 18. Редовној седници Управе женског друштва, одржаној у Београду, 7. октобра 1882, обавештава председницу Катарину Миловук и чланице „да због премештаја свога мужа др Валенте мора дати оставку на управно чланство и благодари друштву на поверењу, које је уживала кроз шест година вршећи ту дужност“. (Домаћица, 1882, стуб 631.)

Насупрот једне породичне гране, др Јован Валента је оставио једно велико стабло у српском научном наслеђу и историји српске медицине, које се кроз век и по разгранало у многе гране медицинске науке.

Др Антоније Антон Зајичек, први физикус и управник Окружне болнице у Нишу

„Народно здравље је народно богаство“

Један од пионира српске медицине у Нишу био је др Антоније Антон Зајичек (1845-1888), лекар чешког порекла. Рођен је у познатој чешкој породици, 1845. године у месту Хроњетице, на граници Чешке и Словачке. По завршеним студијама медицине, др Антоније Зајичек је дошао у Србију и Указом кнеза Милана М. Обреновића, постављен је за контрактуалног физикуса Oкруга нишког, службеникa V класе. Као окружни физикус др Зајичек је истовремено обављао дужност управника Окружне болнице у Нишу, основане 1881. године. Др Антоније Зајичек је био први школовани лекар са дипломом медицине у Нишу. Стигао је у Србију 1879. године, само годину дана након ослобођења Ниша и јужних крајева Србије од Турака. Један од ретких сачуваних докумената из 1881. године потврђује да је др Зајичек примио српско поданство за себе, своју жену Лудмилу и две малолетне ћерке, Матилду и Милицу. Млађа ћерка Милица рођена је у Нишу, 28. септембра 1880. године (по старом календару). Њено крштење у Саборној цркви обављено је уз присуство кума Радована Димитријевића, начелника Нишког округа. Милица Зајичек је уписана у Матичну књигу рођених, Саборне цркве 1879/80, која се чува у Историјском архиву у Нишу.

Супруга др Антонија Заичека, Лудмила Зајичек, као чланица Нишке подружнице Женског друштва, под управом Љубице И. Марковић, дели мисију доброчинства и традиционалних обичаја са старим угледним нишким породицама. У раду Женског друштва Нишлике имају подршку својих мужева: трговаца, официра, лекара, апотекара, марвених лекара, судија, учитеља, инжењера, сајџија, кафеџија, сарача, казанџија и других занимања. Игранка организована 30. јануара 1882. године, на дан Св. Три Јерарха, у корист „Нишке женске подружнице“ има велики број дародаваца, „којима управа друштва најусрдније благодари“. Међу приложницима су: др Антоније Зајичек, окружни физикус, др Леополд Шнекендорф, срески лекар, др Михаило Марковић, санитетски мајор, Јулијус Херцог, марвени лекар, Димитрије Фредић, апотекар, Василије Ђ. Блесидес, апотекар, др Богуслав Завиђал, лекар, Тодор Лилас, варошки лекар, Атила Околичани, апотекар, Пера Аранђеловић, апотекарски помоћник, Лишка, санитетски поручник, Милан К. Бранковић, војни апотекар и други. („Домаћица“, 1882, стуб 235-238.)

Заклетва о српском поданству др Антонија Зајичека, учињена по прописаном обреду у присуству протојереја Тодора Алексића, дана 10. маја 1881. г. у Нишу гласи:

„Ја Антон Зајичек, који сам досад поданик Аустро-Угарски био, ступајући у сажитељство српско заклињем се Богом живим, да ћу као и други рођени Србин владајућем Књазу српском свагда веран бити, да ћу устава земаљског, закона и уредба савесно придржавати се, власти земаљске слушати и њима покоравати се, да ћу данак, дајнија, и остала сва бремена земаљска, која се налагала буду, тачно плаћати и носити; и све дужности сажитељу српском својствене вољно испуњавати. Тако ми Бог помогао, и тако да могу одговор дати на његовом страшном суду“.

У поглављу „Стање здравља у Србији“ др Владан Ђорђевић је записао да „физикус нишког округа извештава да се тамо у јесен и преко зиме, највише обољевало од упале органа за дисање, а преко лета од катара органа за варење“. Истовремено указује да су најчешћи узроци смрти у нишком округу велике богиње, трбушни тифус, шарлах и дизентерија. По тадашњим законима, физикус је био државни чиновник па је имао да лечи све којима је помоћ била потребна, а сиромашне на терет болнице. Морао је да живи у месту запослења, а његова мисија чувара народног здравља укључивала је дужности управника болнице, хигијеничара, епидемиолога а врло често и марвеног лекара. Треба имати на уму да су у то време владале велике епидемије и да је у Србији било неколико карантина или тзв састанака за људе и за стоку, а најближи Нишу био је алексиначки карантин.

Др Антоније Зајичек је примљен за дописног члана Српског лекарског друштва 1879. године, па je заједно са др Исаком Леополдом Шнекендорфом, среским лекаром нишког округа био међу првим члановима СЛД из Ниша. У то време редовни чланови су били лекари из Београда, а дописни из унутрашњости Србије. Као једини физикус у Нишу и у целом нишком округу др Зајичек је провео скоро десет година лекарске праксе на унапређењу народног здравља и ширењу здравствене културе у време успостављања основних санитетских и хигијенских услова у граду. У време службовања др Зајичека у Нишу су радиле три апотеке: Ђорђа Блесидеса, Димитрија Митанче Фредија и Атиле Околичанија.

Др Антоније Зајичек је преминуо 1888. године. Његову мисију физикуса и управника Окружне болнице наставио је лекар из Београда, др Димитрије Мита Милићевић (1855-1919), син књижевника Милана Ђ. Милићевића, доктор медицинских наука са париског универзитета, који је као начелник Министарства грађанског санитета био заслужан за оснивање бројних болница у Србији.

Др Зајичек, окружни лекар и управник болнице, у то време једини цивилни лекар у свом округу, то је, у најкраћем, била једна од кључних особа у Нишком округу. Окружни лекари или тзв „физикуси“ постављени су указом, а као лекари целокупног лекарства били су пре свега чувари народног здравља одређеног округа. Један од услова за рад са пацијентима био је знање српског језика, како би Санитетском савету слали редовне извештаје. Из ових извештаја могу се сагледати опште друштвене прилике у Србији у то доба – пионирски дани успостављања здравственог система, култура и услови становања, начин исхране, одгајање деце, бројне трудноће и велика смртност деце, непостојање здраве пијаће воде, а надасве борба са празноверјем, разним берберима, врачима и враџбинама. Отуда познавање друштвених прилика и присуство окружног лекара у центру догађања, врло често јединог лекара, показује значај и важност њихове далекосежне мисије. Нажалост, о др Антонију Зајичеку нема много података, његово име није у нишком лексикону, нити има споменика ни записа о овом пиониру нишког здравства.

Антоније Антон Зајичек рођен је и одрастао у месту Хроњетице, недалеко од чувене чешке планине Бескиди. Мало је познато да на Бескиди постоји древно чешко светилиште Редегаст, које носи име по Редегасту, богу коме се чешки народ клања. Традиционално кроз историју чешки народ Радегаста сматра Богом гостопримства, трговине, заната, плодности, сунца, борбе и победе. У овом светилишту налази се споменик Ћирилу и Методију, знамење које је чешки народ поставио у знак поштовања словенске традиције, пријатељства и писмености.

Др Божана Бартош, рођена у Нишу, завршила медицину на универзитету у Нансију

Деветнаести век у Србији био је у знаку научног и културног препорода, који је делом подстакнут еманципацијом српских жена. У Србији се оснивају женска хумана друштва, с циљем ширења доброчинства и борбе за једнакост жена у образовању, запослењу, социјалном и здравственом статусу. Међу првим покренуто је Женско друштво у Београду, 1875. године, које ће убрзо имати бројно чланство и своје пододборе широм Кнежевине Србије. Једна од чланица Нишке подружнице Женског друштва била је госпођа Ернестина Бартош, супруга Фрање Бартоша, чешког инжењера. Својим образовањем и културом допринела је ширењу доброчинства, културних окупљања жена, помагала је у оснивању прве нишке раденичке школе за девојке и њено име се врло често помињало у „Домаћици“, часопису Београдског женског друштва и његових подружница, који је излазио у Београду.

Стигла је 1883. године у пратњи супруга Франца (Фрање) Бартоша, који је као контрактуални окружни инжењер (IV класе) стигао у Србију да гради београдско пристаниште и прави планове за српску железницу. Одлуком Министарства за грађевину Франц Бартош, инжењер IV класе обављао је послове окружног инжењера у Нишу од 1885. до 1889. године. На пропутовању кроз Србију, Феликс Каниц, чувени аустријски археолог, истраживач и путописац, посетио је Ниш, где му је државни окружни службеник Фрања Бартош, инжењер чешког порекла био додељен за водича. Описујући изградњу модерног Ниша крајем 19. века, српске железнице и путева по Србији, Каниц је обиласком Нишавског округа забележио да је инжењер Бартош био „у матици збивања“. Фрања Бартош је у Нишу пројектовао једну болницу, по узору на будимпештански павиљонски комплекс „Царица Елизабета“. Зграда болнице је грађена под покровитељством српског Црвеног крста, а завршена је 1888. године.

Брачни пар Бартош је провео најлепше године заједничког живота у нишкој вароши. Србија је добила своју железницу 1884, када је први воз из Београда стигао у Ниш, па отуда Ниш постао важна железничка станица на путу између Београда и Цариграда. Цела Србија је славила полазак возова, а инжењер Бартош срећно завршен посао. Круна великог догађаја било је породично славље поводом рођења њихове кћери Божане Бартош, у Нишу, 22. јуна 1886. године. Као потомци угледне чешке породице, Бартошеви су васпитали своју кћер у европском духу, подржали њено школовање, а касније и студије медицине на универзитету у Француској.

Доцније ће породица добити и сина Милана Бартоша (1901-1974), који ће постати професор Правног факултета, члан САНУ и стручњак за међународно јавно право и приватно право, који је докторат права стекао на Правном факултету у Паризу 1927. године. Божана Бартош (Ниш, 1886 – Београд, 1946) је провела рано детињство у родном Нишу. Одласком из Ниша, Фрања Бартош, контрактуални окружни инжењер, III класе обављао је послове грађевине у Шапцу. Тако је Божана Бартош похађала гимназију и положила матуру у Другој женској гимназији у Београду. У Француској на универзитетима у Паризу и Нансију студирала је медицину. Титулу лекара целокупног лекарства стекла је 1911. године на Медицинском факултету у Нансију. Била је међу првим женама, рођеним у Нишу, која је завршила медицински факултет у време када су девојке углавном стицале основно образовање, подучаване домаћинству, спремале мираз и удавале се. Оне ређе, из виђених и напредних породица, одлазиле су у приватне школе или похађале прву нишку женску гимназију.

Др Бартош је својом одважношћу отишла и даље, па тако је у време Балканских ратова руководила резервном болницом у Краљеву, а након усвојене одлуке министарства да и жене могу бити срески лекари, постала је срески лекар и лекар на железници. Након завршених балканских ратова, др Божана Бартош се вратила у Београд, где је радила као лекар помоћник у Општој државној болници, где лечи болеснике оболеле од колере.

Почетком Првог светског рата, одлуком Санитетског одељења - Министарства унутрашњих дела, од 24. јуна 1914. године, распоређена је за лекара Окружне болнице у Прокупљу. Истовремено др Бартош управља једном резервном војном болницом и као једини лекар у Прокупљу врши остале лекарске послове у Топличком округу. Одступањем 1915, резервна војна болница је евакуисана према Призрену, потом расформирана. Др Бартош је поделила голготу повлачења српске војске и санитета преко Црне Горе и Албаније, када је преболела пегави тифус. Од 1917. до марта 1919. године радила је као лекарка у француској болници Клод Бернар (Claude Bernard), потом у Болници за дечије болести (Clinique de l’ Hopital des Enfants Malades), у Паризу. По повратку у Србију била је секундарни лекар на Инфективном одељењу Опште државне болнице у Београду.

У Паризу се упознала са Љубомиром Михаиловићем, где је он радио на усавршавању правних наука, а доцније и стекао лисанс на Паријској академији за право. Божана Бартош се удала за Љубомира Михаиловића у Београду, 1922. године, и изродила двоје деце, ћерку Иванку и сина Михаила. Док је Иванка студирала оријенталистику, Михаило Михаиловић (1924-1998), је постао хемичар, професор београдског универзитета и академик. У браку са Мирославом (рођеном Цветичанин), такође хемичаром, добили су синове Љубомира и Милана, који је наставио породичну традицију и одбранио докторску тезу из органске хемије у Цириху.

Љубомир М. Михаиловић (1874-1957), је скоро цео радни век службовао у српским посланствима (амбасадама) у Цариграду, Скопљу, Солуну, Битољу, Риму, на Цетињу и у Вашингтону. Остао је запамћен као први „српски изванредни посланик и опуномоћени министар“ у Америци, који је у периоду 1917-1919, успешно заступао интересе малог српског народа у драматичном времену Првог светског рата.

Између два светска рата др Божана Бартош је заједно са супругом Љубомиром М. Михаиловићем радила на ширењу доброчинства, залагала се за оснивање српских легата за очување културног и научног наслеђа. Љубомир Михаиловић је 1925. основао Задужбину за награђивање дела лепе књижевности при Српској краљевској академији наука. Из ове задужбине награђена су књижевна дела: Иве Андрића, Милоша Црњанског, Драгише Васића, Вељка Петровића, Милана Кашанина, Владимира Велмар-Јанковића, Григорија Божовића и других. Уз помоћ овог легата, објављена су научна дела Александра Белића, филолога, професора и ректора Београдског универзитета, председника САНУ, филолога и политичара Љубомира Стојановића, историчара Стојана Новаковића, правника, историчара и књижевника Слободана Јовановића, археолога Милоја Васића, филозофа Бранислава Петронијевића.

Као активна чланица Кола српских сестара, Друштва српског Црвеног крста и Друштва београдских женских лекара, др Божана Бартош Михајловић је дала свој допринос у образовној, здравственој и културној еманципацији српских жена. Са супругом Љубомиром, Божана је посетила много лепих места по свету. Боравила је често у златном Прагу, граду готике и традиције, али је такође радо путовала пругама и путевима по Србији, које је њен отац Фрања Бартош градио и обилазио са Феликсом Каницом.

А Ниш се у то доба поносио импозантном железничком станицом и фијакерима, који су превозили путнике до Арнаут-пазара и Нишке бање, хотелом „Европа“, позориштем, градском библиотеком, гимназијом, учитељском школом, вишом девојачком школом, јеврејском и турском школом, бројним женским друштвима, угледним лекарима, апотекарима и марвеним лекарима из Моравске сталне војне болнице код Ћеле Куле, Моравске марвене болнице, Окружне болнице, варошких апотека, које су имале гасно осветљење, али су биле познате на далеко…

 Литература

1. Вера Гавриловић, Жене лекари у ратовима 1876-1945. на тлу Југославије, Београд, 1976.
2. Војислав Милојевић, „Први лекар с дипломом у Нишу др Антон Зајичек“, Архив за историју здравствене културе Србије, 1983-84, 69-79.
3. Јован Валента, Засебна хигијена - Дијететика, Свеска II, Храна, Београд, 1881.
4. Шематизам Кнежевине Србије, од 1878. до 1900. године

Аутор захваљује на породичним фотографијама: Милошу Лазаревићу, потомку др Јована Валенте и Михаиловићима, потомцима Љубомира М. Михаиловића и др Божане Бартош из Београда. Посебну захвалност на драгоценим саветима дугује Оливери Стефановић, преводиоцу из Београда, Милијади Московлић, професору из Ниша и Гордани Лазаревић, библиотекару саветнику из Универзитетске библиотеке у Београду.