Славица Поповић-Филиповић

Чувари народног здравља пољског порекла у нишкој традицији: Др Казимир Станишевски, др Ева Хаљецка-Петковић и др Михаил Лешчински

Увод

У другој половини 19. века, нарочито после неуспелог Јануарског устанка у Пољској (1864), у Србију је дошао један број пољских поданика, а међу њима лекари: др Ђорђе Новаковић, др Аћим Медовић, др Леонард Лонткијевич, др Ђорђе Клинковски, др Казимир Гонсјоровски, др Леополд Лајб Шнекендорф, др Казимир Станишевски, др Јанко Сенкијевич др Владислав Јасњевски, др Александар Вермински, др Михаил Лешчински и други. Овој плејади лекара касније ће се придружити и једна лекарка. Била је то др Ева Хаљецка. Ова скупина лекара словенског порекла радо је примљена у Београд, у Ниш и у другим српским варошима.

У време велике здравствене непросвећености, лекари пољског порекла су заједно са српским лекарима полако ширили значај лекарске службе, па тако допринели развоју здравства у периоду обнављања и успостављања српске државности. Многи су се оженили Српкињама, а породичну традицију пренели на бројне потомке, који данас живе у Србији.

Вишевековни пољско-српски културни односи уписали су одушевљење Адама Мицкијевича српском народном књижевношћу, Косово и српску народну традицију у делима пољског књижевника Михала Чајковског, сарадњу Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића са пољским просветитељима, прве преводе Хенриха Сјенкјевича код нас, боравак Иве Андрића у Кракову, заједничких слободарских борби за очување националне слободе и успостављању националног идентитета. У нади да ће ови редови свима нама пружити једно од оних животних спознаја, у којима уживамо, учимо, дарујемо и даровани смо визијом да не постоје границе у културној и научној традицији, а да права лепота долази од различитих нити утканих у један велики раскошан ћилим европске баштине.

Др Казимир Станишевски, лекар Велике војне болнице у Нишу, 1878. године, касније окружни физикус у Јагодини, Београду, општински лекар у Пироту и Врању

Један од њих био је др Казимир Станишевски, који је највероватније рођен 1833. године у Чуднови (Волинија, Пољска). Студирање на Медицинском факултету у Петрограду прекинуо је како би учествовао у устанку 1863. године. Након неуспелог устанка пребегао је у Галицију и био заточен у Оломоуцу, на захтев руске владе. Пошто је ослобођен, Станишевски је наставио студије медицине у Цириху и Берну. У Бечу се упознао са Светомиром Николајевићем (1844-1922), српским писцем, политичаром и професором Велике школе у Београду. Охрабрен причама Николајевића о Србији и српском народу, др Станишевски се отиснуо пут Балкана. Др Казимир Станишевски, лекар целокупног лекарства дошао је у Србију 1868. године. По доласку Министарство унутрашњих дела га је поставило за среског лекара у Крагујевачкој Рачи, а нешто касније у Свилајнцу.

Убрзо након ослобођења Ниша и јужних крајева Србије од вишевековног османлијског ропства, др Владан Ђорђевић је наредбом Министара војног формирао Велику војну болницу, која је почела с радом 10. јануара 1878. године ( 22. јануара, по новом календару). Истим указом донета је и уредба о формацијском саставу болнице. Чланови српског санитета у саставу седам лекара, два лекарска помоћника, један апотекар, један командир болнице и два писара градили су темеље Моравске сталне војне болнице у Нишу, која ће се прославити у Балканским ратовима, Првом светском рату, а између два светска рата постати центар српског војног санитета у Моравској бановини.

Др Владан Ђорђевић на челу Велике војне болнице прогласио је пет лекара српског санитета за примаријусе, који ће преузети управу пет формираних одељења. Др Лаза Стевановић (1834-1890), са бечком дипломом доктора медицине и доктора хирургије постављен је за шефа Одељења бр I, а за лекарског помоћника имао др Давида Розенберга. Одељење је било смештено у „нарочитој згради на путу нишевачке бање“, са својом засебном администрацијом, којом је управљао комесар К. Влашковић, болничар Српског друштва Црвеног крста. Др Мита Поповић (1851-1918), београдски лекар са дипломом швајцарског универзитета, руководио је Одељењем бр II, док је лекарима пољског порекла др Казимиру Станишевском (1833-1911) поверено руководство Одељења бр III, a др Јанку Сјенкјевичу (1848-1904) управљање Одељења бр IV. Др Ђорђе Димитријевић, мајор српског војног санитета од 1855. године, претходно командант IV пољске болнице у Алексинцу, постављен је за управника Одељења бр V.

Тако је др Казимир Станишевски постао лекар Велике војне болнице, у периоду њеног оснивања, али и становник управо ослобођене нишке вароши. Др Станишевски је службовао широм Кнежевине Србије, али најдуже је живео у Јагодини, где је радио као окружни физикус. Оженио се Српкињом и провео најлепше године са својом породицом у овој шумадијској вароши. Из Јагодине је 1892. године премештен за окружног физикуса са седиштем у Београду, а 1893. године за физикуса смедеревског округа, са седиштем у Горњем Милановцу, где је пензионисан на лични захтев 1898. године. Као пензионисани лекар, обављао је послове општинског лекара у Врању и Пироту. Др Казимир Станишевски је преминуо у Београду, 1911. године. Потомци др Казимира Станишевског, лекара целокупног лекарства, живе у Србији, као и сећање на њега, као једног од пионира у развоју српског здравства.

Др Ева Хаљецка-Петковић, прва лекарка гинеколог-акушер у Нишу, управник Окружне болнице у Нишу у време Балканских ратова и Првог светског рата

Др Ева Хаљецка је прва лекарка у Нишу, која је својим доприносом у гинекологији, акушерству и хирургији оставила дубок траг у историји српске медицине. Ева Хаљецка је рођена 1869. године, у Пољској, у јеврејског породици напредних схватања и образовања. Раним губитком мајке, Евино детињство и одрастање попримило је другојачији ток. Бригу о детету преузео је отац, Марко Хаљецки, инжењер грађевине, који се селио од градилишта до градилишта, градећи путеве на Кавказу. Тако се Евино детињство, младост као и образовање одвијало од Одесе, Кијева, Баку до Кишењева. Основно образовање и класичну гимназију Ева Хаљецка завршила је у Одеси и Кијеву, а медицину почела да студира 1886. године у Берну, потом наставила у Цириху. Диплому лекара за целокупно лекарство стекла је у Цириху, 15. јула 1891. године. Специјализацију из гинекологије и акушерства завршила је у Бечу, код чувених професора Шауте и Вертхајма. Како се породица селила, тако је и Ева упознавала нове европске просторе. Након завршених студија Ева Хаљецка је дошла у Београд, где је њен отац, инжењер Хаљецки радио као стручни руководилац на изградњи пристаништа и планификације обала Дунава. Београд је донео још једну новину у њеном животу, брак са Костом Петковићем-доктором права. Веза, нажалост, није дуго трајала, али рађањем кћери Вере, остала је вера и нада. Вера Хаљецка је у образовању пратила стопе своје мајке и након завршене гимназије у Нишу, наставила је студије у иностранству, постала је доктор наука. Удала се и живела је у иностранству, али је старост провела у Београду, где почива.

Одлуком Министарства унутрашњих дела Србије од 6. јануара 1892. године др Ева Хаљецка је именована за лекарског помоћника у Општој државној болници у Београду. Исто Министарство доноси другу одлуку, 28. априла 1905. године, којом др Ева Хаљецка постаје секундарни лекар Гинеколошко-бабичког одељења Опште државне болнице у Београду. Постављење за секундарног лекара Окружне болнице, у Нишу, добила је 13. јула 1909. године. У то време у Нишу у Војној болници је радио познати српски хирург др Михаило Петровић, који је основао Одељење хирургије у Војној болници, а касније и Окружној нишкој болници. Др Хаљецка је обавила велики број операција у Окружној болници у Нишу, а врло често је била члан оперативног тима, предвођеним др Петровићем. О томе сведоче извештаји др Михаила Петровића, првог хирурга Моравске сталне војне болнице и хонорарног шефа Хируршког одељења Окружне болнице у Нишу, објављени у Српском архиву за целокупно лекарство од 1897. до 1912. Они представљају богату грађу за изучавање историје нишког здравства и историје Нишавског среза, опште српске историје.

У време Балканских ратова (1912-13), др Хаљецка је обављала дужности управника Окружне болнице у Нишу. Дужности управника Окружне болнице у Нишу обављала је по други пут, од 16. августа 1915. године, када је дужност примила од др Павла Јефтића. Тако је др Хаљецка обављала своју лекарску дужност у судбоносним данима велике епидемије пегавог тифуса и Првог светског рата. Др Ева Хаљецка је продужила свој боравак у Нишу, након наредбе Министарства унутрашњих дела, од 17. децембра 1918, којом је именована за привременог управника Нишке обласне болнице. Краљевим указом од 12. септембра 1919, др Хаљецка је постала секундарни лекар Одељења за породиље и женске болести Нишке обласне болнице. Именовање за шефа Гинеколошког одељења Нишке окружне болнице у Нишу, потписала је 23. јуна 1921. године и том приликом дала је заклетву: „Ја Ева Хаљецка, шеф Гинеколошког одељења Нишке окружне болнице у Нишу, заклињем се свемогућим Богом, да ћу владајућем Краљу верна бити, да ћу се устава савесно придржавати и да ћу дужност моју по законима и законским наредбама претпостављених ми власти тачно и савесно отправљати“.

Лекарска мисија др Хаљецке је далекосежнија, шира од обавеза шефице Одељења за породиље и женске болести. Она је лекар на терену, пружа помоћ очним и венеричним болесницима у „Холеричним баракама“, код железничке станице, у забаченим деловима града, у удаљеним планинским селима. У три наврата три на дужностима лекара гинеколога и управника Окружне болнице и резервне војне болнице у Нишу, у најтеже време Балканских ратова и Првог светског рата, др Ева Хаљецка је оставила траг посебног пожртвовања у српској медицини, посветила своје дане и дела граду Нишу. Помињање и сећање на др Еву Хаљецку поткрепљујемо поруком др Војислава Милојевића, који каже да захвалност и признање њених заслуга „није само питање културе него и морала“.

Др Хаљецка се као члан Српског лекарског друштва борила за подједнако право жена са правима мушкараца у образовању, при запослењу. На скуповима Српског лекарског друштва 1906. године, као и у Народној скупштини 1908. храбро је изложила своје ставове:

„Дозволите господо и мени проговорити коју реч о овој седници, где се изненадно проговорило о нашим сталешким интересима. То о чему хоћу да говорим, тиче се нас лекара-женскиња, које су као лекари са потпуно једнаком спремом и квалификацијом веома запостављене спрам својих мушких колега... Могу да напоменем, иако се Србија налази у том сретном стању, да број женских не прелази број мушких, као што то видимо у Енглеској, Немачкој, Шведској, Швајцарској итд, те свака женска према томе може одговарати свом природном позиву: бити мајка, жена, домаћица, или боље рећи, баш усред тога, принуђена је борити се за свој и своје деце опстанак.

Ми, женски лекари, не можемо постати срески лекари не због тога, што не би имали подједнаке спреме са нашим мушким колегама, но искључиво због тога, што се предпоставља, да нећемо моћи савладати чисто физичке тешкоће, које су скопчане са позивом среског лекара. ...и кад може женски лекар, савладати посао у руском срезу, чији је пречник раван скоро читавој Србији, зашто не би могле ми савладати те напоре и физичке тешкоће у благој и питомој Србији“.

Др Хаљецка је учествовала на Првом српском конгресу лекара и природњака 1904. године, у Београду, када је међу најпознатијим српским лекарима изабрана за члана организационог одбора. Запажено је њено учешће на Првом састанку српских хирурга, одржаног 1907. године, у Београду. Др Ева Хаљецка је била прва жена хирург и гинеколог у Србији, прва жена акушер, која је обавила први царски рез, у Нишу 1910. године. Приказала је рад „Sectio Cesarea“ на Првом југословенском састанку за оперативну медицину у Београду, 1911. године. Др Ева Хаљецка је поставила темеље Гинеколошко-акушерске клинике у Нишу, била пионир акушерства на ширим југословенским просторима.

У време рата и мира, др Ева Хаљецка је остала верна Хипократовој заклетви, показала срце хуманисте, одважност праве хероине. Хуманост и стручност лекарке Хаљецке, проткана су племенитошћу и духовношћу различитих култура које је носила на посебан начин. На страницама хронике српске медицине, на страницама историје, у календару града Ниша остаће племенито дело лекарке Хаљецке. Име др Еве Хаљецке се спомиње без споменика, али остало је да трајно сведочи о прохујалом времену нишке вароши и Србије, крајем једног времена и доласком нових стремљења. Др Ева Хаљецка је преминула 1947. године и почива на Новом гробљу у Београду.

Др Михаил Лешчински, међу првим општинским лекарима у Нишу

„Заволео сам ово парче земље и постао сам Србин“

Др Михаил Лешчински (1852-1918), рођен је у пољској породици у Херсону (Русија). Дошао је у Србију као медицинар и учествовао као лекарски помоћник добровољац у Првом српско-турском рату 1876. године. Крајем 1878. године у Србији, потписао је уговор о обављању послова лекарског помоћника у српском војном санитету. Медицинске студије наставио је у Минхену, где је стекао диплому доктора медицине почетком 1879. године. По повратку у Србију постављен је за среског лекара Среза рађевског.

Након што је примио српско поданство 1882. године, др Лешчински је радио као лекар српског војног санитета потом и грађанског санитета. У саставу српског војног санитета обављао је послове лекара у Моравској сталној војној болници у Нишу. У српском грађанском санитету радио је као срески и општински лекар у Нишу, Пироту, Пожеги, Власотинцу, Драгачеву, Ужицу, Крушевцу, Алексинцу, Свилајнцу, Лесковцу.

Др Лешчински је обављао дужности општинског лекара у Нишу, од 1884. До 1891. Године. Као општински лекар у Нишу, др Лешчински је обављао дужности школског лекара у Краљевској гимназији и Учитељској школи, а истовремено испомагао као лекар у Моравској сталној војној болници. Др Михаил Лешчински, поред пионирске улоге општинског лекара, поставио је основе здравствене и социјалне бриге о школској омладини у нишкој вароши и шире. У саставу српског војног санитета, др Михаил Лешчински, санитетски капетан И класе, управљао је Привременом војном болницом у Пироту, од 1894. до 1897. године, а одласком болницу предао др Јосифу Хрњичеку.

Др Михаила Лешчинског наследили су др Младен Грујић (1859-1945), потом др Јован Хаџи-Богдановић (1868-1939), Нишлија, који је обављао дужности општинског лекара у Нишу од 1896. до 1912. године. Ево како је др Јован Хаџи Богдановић у „Мојим успоменама“ описао здравствене прилике у Нишу у том периоду:

„При ослобођењу Ниша затечене су хигијенске прилике у њему веома мизерно. Кроз средину вароши, у данашњој Пашићевој улици, пружао се доста дубоки и широки јарак од Чахира до Нишаве, који је спроводио кишницу. Како је његов пад био доста слаб, то је вода местимице заостајала и правила баре поред сталног задржавања воде на Чахиру. Сем тога услед нерегулисане нишавске обале поплаве Ниша су биле честа појава, која је поред влажних станова остављала за собом масу бара. Све ове баре и барице пружале су згодно земљиште за размножавање жаба и комараца.

Поред овога све механе и ханови били су снабдевени шталама, где се по авлији гомилало коњско и воловско ђубре, које је пружало погодан темељ за развијање и множење мува.

У центру вароши у данашњој Обреновићевој улици, било је више таквих ханова са великим шталама за смештај путничких коња....Кућно ђубре и сметлиште се није износило ван вароши, већ се бацало по авлијама и разграђеним плацевима заједно са цркнутим животињама и ту остављало до иструлења. Једино се сагоревало ђубре од сметлишта, што је суботом увече стварало читаве облаке дима... Овакве скроз нехигијенске теренске прилике омогућавале су појаву ендемичког трбушног тифуса и срдобоље, као и маларије.

На тргу Краља Милана, баш на самом месту, где је сада подигнут споменик, налазио се високим зидом ограђено турско гробље са џамијом у средини.

Варош већим делом некалдрмисана, са узаним, нечистим и ноћу неосветљеним улицама представљала је праву оријенталску слику...Пијаћа вода махом бунарска, пошто неколико чесми нису биле у стању, да задовоље потребу становника...

Једино, чиме би се могли похвалити, то је било рађање. Ништа није било ретко чути, да је жена родила читаво туце деце па и преко тога. Али је, нажалост, и умирање деце било упадљиво јако, те се на тај начин број деце убрзо редуцирао на полутину. Узрок овом великом броју умирања деце лежао је поглавито у нерационалној исхрани поред заразних болести.“

Почетак Првог светског рата затекао је др Михаила Лешчинског у Врању у Другој резервној болници, одакле је 1915. године интерниран у Бугарску. У Софији је на принудном раду лечио оболеле од пегавог тифуса, где се разболео и преминуо 1918. године.

У лику пољског лекара др Лешчинског могли су се препознати многи пољски лекари и мисионари из других европских земаља, који су делили судбину српског народа, а Србију прихватили као своју другу домовину.

„Некада, то је било доста давно, ово парче земље, као и данас, водило је огорчену борбу са својим непријатељем за своју политичку и економску независност. У тим данима тешке борбе српског народа, осећала се јака потреба за лекарима и свима онима, који су могли бити од користи рањеницима и болесницима. Тих дана, похитао сам у Србију, да јој помогнем, и ставим на располагање српским рањеницима и болесницима своје лекарско знање и своје способности. Као странац, додуше Словен, радио сам онолико, колико ми је допуштала моја снага и са пуно воље, и рад ми је био, благодарећи Богу, крунисан успехом. Заволео сам ово парче земље, на коме сам први пут започео делати стручно, заволео сам бројно мали српски народ, који се онда јуначки борио. Остао сам у њему, постао Србин, и пуних четрдесет година радио, и само радио.“

Реализацију ових редова помогли су: др Снежана Живановић и др Небојша Ђенић из Ниша, др Данило Крстић из Пирота и Босиљка Кићевац Поповић, сликар из Београда. Подстицајан сусрет са др Петром Буњаком, професором на Филолошком факултету у Београду, покренуо је ово кратко путовање са поданицима пољског порекла у прошла времена, али не и заборављена.

Литература

1. Буњак, Петар, Преглед пољско-српских књижевних веза (до Другог светског рата), Београд, 1999.

2. Драговић, Симон, „Пољски лекари у Србији у XIX веку“, Зборник Сто година полонистике у Србији, Београд, 1996.

3. Чоловић, Радоје, „Др Аћим Медовић“, Истакнути српски лекари и професори, Београд, 2010.

4. Календар са Шематизмом Краљевине Србије, за године 1878-1900.

5. Милојевић, Војислав, „Др Ева Хаљецка-Петковић (1870-1947), прва жена лекар у Нишу и прва жена гинеколог-акушер на тлу данашње Југославије“, Acta Medica Medianae, 1990 (2).

6. Споменица Српског лекарског друштва, 1872-1972, Београд, 1972.

На Растку објављено: 2011-08-24
Датум последње измене: 2011-08-26 01:24:49
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине