Брана Димитријевић

Др Миливоје М. Миленковић (1898-1981) – лекар, офталмолог, песник и јавни радник – „Ујка Миле“

Ујка Миле. Тако су га звали моји родитељи. Био је нешто даљи род мајке мога оца, некакав брат, не памтим баш од кога; но, и за мене је био Ујка Миле, иако ми је уистину био нешто даљи деда ујак. По причи мога оца припадао је имућној фамилији. У Француској је (у Бордоу) дипломирао медицину, и тамо специјализовао офталмологију. По повратку са студија, одмах се укључивши у јавни живот, беше написао некакав не баш нежан чланак против поступака тадашње власти (у Краљевини СХС), те ова нађе начина да му се освети. Имовина Миленковића беху шуме. Секли су је и продавали, за огрев или грађу, али се испостави да њихово власништво над тим пространствима не постоји у земљишним књигама, те власт брже боље сву ту имовину прогласи својом. Могуће је да то ипак није баш сасвим тачно, будући да је, по неким другим причама, потоњи др Миливоје Миленковић рођен у скромној чиновничкој фамилији, а да се ова отимачина шума односила на имовину његове жене, Вере, која пореклом беше из околине Прокупља. Какогод, из приче мога оца произилазило је да је Ујка Миле за све то крив – шта се петљао, шта је шарабатао –  крив он, а не рецимо неко од предака (његових или жениних), који није стигао, или сматрао потребним, да сво то благо упише у катастар, док се још могло. Произилазило је затим да је Ујка Миле „доста на своју руку“ (да не кажемо – ћакнут). Лекар „а тражи ђавола у – поезији“, будући да је др Миливоје Миленковић био и песник. Постоји једна његова песма у којој сам ја – главни лик. Почињала је стиховима „Узјахао мали Брана великог ћурана“, што беше и њен наслов. Од самог почетка није ми се допадала, нисам волео да је чујем, па у складу с тим није ни сачувана. Ствар била у „кључној“ речи – мали. Упореди с песмом Змајове: „Једио се мали Јова што је тако мали...“ 

Не памтим, иначе, да смо се баш као рођаци, често виђали, али ми је тек данас јасно да је, упркос томе, Ујка Миле посредно утицао на мој живот – својим лекарско просветитељским саветима, а на живот мога оца – лекарским својим забранама – још и више.

Дуго сам се, на пример, питао зашто мој отац толико мрзи – фудбал; сматрајући га изразито штетним спортом? Одрастао сам, наиме, у близини Црвеног крста, испод данашњег Београдског драмског позоришта, а становао у Тимочкој улици где је данас V Општински суд. У то доба, одмах после рата, беше пољана уоколо, али се фудбал могао играти и на улици; саобраћаја такорећи није било. Пикала се крпењача, и тек по која гумена лопта, свакодневно. Нисам био некакав фудбалер, али да стојим са стране, ни то није ишло, иако је мој отац гунђао. „Фузбал“ је један од најнекориснијих спортова, уз то опасан због повреда. Ако већ ви деца немате шта друго, играј и ти, али никако не смеш да будеш – голман. На моју несрећу, то се једном ипак догодило. Таман што стадох између две цигле које су обележавале стативе, истог часа, истрча моја мајка и утера ме у кућу. Тамо стајаше отац – љут као рис. Некако сам се извукао, уз тврдо, најтврђе обећање да ћу се држати његовог савета да голман никако не смем бити.  

Данас ми је јасно да је иза тог савета стајао – Ујка Миле, који је, опет, заступао схватање оснивача скаутизма у Србији др Милоша Ђ. Поповића, да је фудбал за омладину штетан спорт. „Развија само ножне мишиће, а затупљује ум.“ Много доцније на  моје не мало изненађење, угледах на једној од сачуваних и урамљених фотографија у Музеју Српског лекарског друштва – Ујка Милета, као једног од чланова фудбалског тима састављеног искључиво од – лекара! Ех, да је тада био жив, упитао бих га: шта то значи; иако претпостављам да би његов одговор био отприлике овакав: можеш се касније бавити којим ти драго спортом, али док се организам развија избегавај – фузбал.

У доба мог детињства, по двориштима беше воћака (кајсија и трешања), па смо их ми деца брали и јели још зелене. Таман посла! Грмео би, и поводом тога, мој отац. Једно што се зелено воће не сме јести, а поготову у Београду, који је препун прашине и свакојаких микроба које у њој живе. На селу је већ друга прича – мада ни тамо није здраво јести зелено воће, него кад сазри – али, тамо је ваздух чист, тамо се може јести воће убрано с гране, али опет под условом да је зрело и да су ти руке чисте. И то је било, схватио сам тек касније, Ујка Милетово, па и старије. Емерих Линденмајер у својим „Мемоарима“ наводи да је Санитетско одељење  Попечитељства внутерних дјела (Министарства унутрашњих дела) Кнежевине Србије у посебном распису становништву (још) 1843. године препоручило уздржавање од употребе незрелог воћа за јело, јер такво воће често изазива обољења, посебно преступну грозницу!!! (Маларију.)

            Мој отац је доследно следио Ујка Милетове лекарске савете и наредбе, али сумњам да га је волео. А, ево зашто. Мој отац беше почео студије машинства. Низао је десетке, а онда поче да му се нагло квари вид, те он оде на преглед Ујка Милету. А овај нађе да мој отац скоро и да не види на једно око. Испоставиће се – после помног анамнестичког трагања – да му је ко зна када, у раном детињству, због неке инфекције дуго држан повез преко тог ока – највероватније по савету какве народне видарице – око три месеца. Дошло до атрофије видног живца; спаса ту више није било. А да би сачувао вид, ваљало је да мој отац не преоптерећује оно друго око, па Ујка Миле енергично захтеваше да мој отац промени факултет. Нека одабере неки где нема толико техничког цртања. Беше то ударац од кога се мој отац неће никада сасвим опоравити. Уписао је други факултет, али га никада није завршио, изговарајући се и Другим светским ратом.

            Износим ово стога, што то донекле објашњава противуречна осећања мојих родитеља спрам Ујка Милета, њихова час оваква, час онаква мишљења о њему. Та појава је позната и назива се „дијаболично лице лекара“. Тешко да можете да заволите оног који вам издаје какву судбоносну забрану, а у неким случајевима просто омрзнете лекара, који вам је, чак, спасао живот или део тела, али по цену великих патњи и болова, који су, међутим, били неизбежни. Имам стога утисак да су моји родитеље помало избегавали Ујка Милета, што се неосетно пренело и на мене, па сам и ја зазирао од његових посета. Но, после (Другог светског) рата, колико памтим, ретко смо га виђали ионако.

У то време, у првим годинама после рата, нешто пре зидања  Београдског драмског позоришта, и биоскопа „Авала“, ископавана је силна земља, на падини испод тог каснијег здања. Убрзо је ту саграђен један од великих резервоара београдског водовода. А потом поче раскопавање Тимочке улице да би се поставиле огромне водоводне цеви. Нас децу одмах привукоше земљани радови. Те бисмо се, док су радници правили паузе, прихватали њихових ашова и крампова, покушавајући да се изборимо са густом, масном иловачом. Убрзо поискакаше пликови на длановима, који се – посебно у мом случају – опако инфицираше.

Морало се хитно Ујка Милету.

Радио је тада у оближњем Дому здравља, који беше у Стишкој улици, одмах до трамвајског депоа, кога су најстарији Београђани, још увек звали – трамвајске штале. Срце ми беше сишло у пете док смо мајка и ја ишли к њему. Једно због силних грдњи мога оца, а друго због – јода (тинктуре, коју је, иначе, имала свака кућа, и којом су се обилно натапале и најбезазленије огуљотине). Ујка Миле нас дочека с оним његовим „вечитим“ осмехом – о коме ће још бити речи – и погледавши моје дланове рече мојој мајци: ништа не брините, драга госпођо, то ће за дан два да нестане. Имам ја маст, мој изум, видећете. И поче да се, затим, распитује те за овог те за оног из фамилије... Исецајући при том некротичну кожу оних пликова, наливајући ми дланове физиолошким раствором, јод не помињући. Све то онда нежно премаза том својом машћу, преви, и заказа нас на контролу. Маст је пријатно мирисала, а и дејствовала је успешно, не баш оном брзином коју обећаваше Ујка Миле, али... болест одиста прође, баш као руком однесена. У себи сам се тада питао, па што ту своју чудотворну маст Ујка Миле не патентира, како би вас свет имао вајде? И на једној од контрола то исто питање постави му моја мајка. Ујка-Миле на то одмахну руком, и прошапута поверљиво: па зар не видите где живимо?

Тајна те чудотворне масти – коришћене тих година још неколико пута – почела је да се расплиће тек када сам стигао на студије, на вежбе из Фармакологије. Тако је мирисао Перу балзам, који међутим у поређењу с изумом Ујка Милета, беше нешто тамнији. Још касније сам од самог Ујка Милета сазнао квалитативни састав. Перу балзаму је била додата извесна количина у прах истуцаних таблета „Сулфатијазола“, у оно време веома коришћеног сулфа препарата. Додато је још нешто мало вазелина, и у више вода испране свињске масти.

Упркос те несумњиве Ујка Милетове услуге, које су се тицале нечег ипак мало ширег од брзог зарастања инфицираних рана – будући да је свака повреда у то доба значила не само страшну родитељску грдњу и кажњавање, а свака компликација огуљотине или ране неку врсту смака света – догоди се да Ујка Милета скоро да омрзнух, баш због оног његовог „француског“ осмеха, због галске учтивости. Рођени брат мајке мога оца, моја прави правцати деда ујак, беше се оженио у свом већ поодмаклом животном добу. Ускоро доби сина, кога је мој отац хвалио на сва уста, као лепо, напредно, паметно дете; увек додајући како је тај дечак препородио Ујка Раду. Тек што беше навршио десет година а Ујка Рада га је већ водио са собом у лов; па дечак изиђе на глас и као добар стрелац. Али, догоди се да тај у сваком погледу хвале вредан дечак, велика радост и нада својих родитеља, падне с висине. Одмах је пребачен на неурохирургију, али спаса ту није било. Издахнуо је после неколико часова. Не памтим да сам своје родитеље икада видео толико потресене. Смрт тог детета предсказивала је скору смрт и самог Ујка Раде. Јер, како живети после тога?

Имао сам тада 16-17 година, и одох с родитељима на погреб тог дечака. Испред капеле на Новом гробљу угледах и Ујка Милета. Беше већ упалио свећу за покој душе умрлог и изјавио саучешће, те је видно расположен и насмејан ишао је од рођака до рођака, срдачно се здравио, ступао у разговор... Ето, допираше до мене његов глас, жалосно је што се ми вајна родбина виђамо само на сахранама. Био сам тада, мало је рећи – пренеражен, погођен, да не кажем сатрвен таквим његовим понашањем, за које просто нисам налазио објашњења. Погађао ме је, још понајвише његов осмех, искрен, препун самопоуздања, толико непримерен, чинило ми се, том трену јада и бола. Добро, помишљао сам – француски ђак, француски шлиф. Лекар је, а у Француској лекар мора да око себе шири ведрину и оптимизам, да има баш такав осмех, да је љубазан до сервилности. Сетих се онда да сам др Миленковић није претерано ценио баш – Французе, сматрајући их дегенерисаном нацијом. Па што их онда подражава?

Почех о томе с мојим оцем, док смо се враћали с гробља, али он само одмахну руком. Пусти сад – Ујка Милета...

Али, баш тај „француски осмех“, у случају Ујка Милета не беше лаж, принуда, глума. Многи су, можда, своју лекарску каријеру почињали баш с таквим осмехом, али не би успевали да га одрже све до краја. Временом би немилосрдни Танатос тај у почетку природан осмех претварао у неку врсту ружне гримасе. У нешто – извештачено. Са Ујка Милетом не беше тако. Упркос свакојаким животним недаћама, он беше задовољан самим собом. Ни најмање га, на пример, није потресало што је већ заборављен као песник, што је на литерарном пољу фактички непризнат. Није га потресало ни сопствено старење, ни пензија. Лето је проводио на Ади Циганлији, али оној тада још дивљој, без касније изграђених оних насипа, и „Београдског мора“, Савског језера. Аду коју би плавиле пролећне воде; а до које се тада стизало чамцем, или пливањем, која би оживљавала али тек кад би водостај реке Саве довољно опао. Горњи њен шпиц беше њен „рај“, са песковитом плажом и плићацима, али се до њега једва стизало, пешачењем и пробијањем „као кроз џунглу“. Од Јуна, па до краја Октобра, Ујка Миле би тамо „нестајао“. Није ишао да се, снабдевен пецачким прибором и скромним сендвичем у свом торбаку; тамо усами, да се завлачи по најскровитијим местима, и ту сачека сумрак. Напротив. Мој отац извештаваше о веселом, мешовитом Ујка Милетовом друштванцету. Имали су и свој чамац... Ујна Вера беше већ дигла руке од „тог питања“. Река је није привлачила ни најмање. Старила је, а он се подмлађивао. Беше то крајњи, безмало оптужујући закључак мога оца; без сумње – тачан.

У позну јесен 1963. године, на моја врата закуца – Ујка Миле. Дошао је да ми честита што сам дипломирао. Увек се од кад га памтим одевао с укусом, али тада беше одевен чак свечано. Лептир машна, без које иначе никада није ни био, елегантно одело, који ничим не спречаваше његове живахне покрете, дискретно намирисан, чист... Свака бора, борица на његовом лицу беше помно испрана. И, разуме се, онај осмех, онај „француски осмех“, на који сам се, признајем, тешко навикавао сећајући се погреба Ујка Радиног сина.

Предаде ми тада на поклон своју књигу о еутаназији, с кратком посветом. Књигу коју ћу почети да читам одмах по његовом одласку, и убрзо је баталити, да бих јој се вратио тек четрдесетак година касније. Још увек је то једина књига на српском језику – штампана 1940. године у Скопљу – о том питању!

Данас можда мало више разумем разлог његове посете; који ми се онда чинио сасвим неважним. Сад смо колеге. То беше дошао да ми каже. Више од тога: ступио си у редове најкултурније професије, за коју по мом утиску имаш – штофа. Ласкавост ове реченице, која и не беше изговорена сасвим тако, није ме ни дотицала. Једно што бејах заокупљен неком врстом навикавања на његов „француски осмех“, друго... Можда је, када је реч о лекарској професији, помишљао сам, тако негда било. Сада није. Ко се, на пример, овако лекарски одева? А тек Српско лекарско друштво, чему сад служи? Осим тога, треба да нађем где ћу да почнем обавезни лекарски стаж, тек треба да обилазим и мољакам. Па и ако пронађем место, плату за све то време нећу примати. Још морам да уплаћујем за пензијски стаж, социјално. Још сам на родитељском казану, а вајни доктор. Па ни то формално нисам, јер су баш почетком те 1963. године докторске титуле за лекаре и зубне лекаре одједном биле – укинуте. Ујка Миле се смешкао на те јаде, покушавајући да ми објасни да су све то тешкоће које ће брзо проћи, да оне у начелу само јачају карактер, и тако даље ... Нисам могао да га слушам. Његове старачке утехе, одбијаху се од мене као грашак од зида. Ни на крај памети ми није било да је Ујка Миле ту своју посету замислио као почетак колегијалног и сваког другог дружења. Макар и повременог. Али, мене су тада мучило само једно: година дана обавезног а неплаћеног лекарског стажа, којој нисам видео краја.

Неколико година касније, у пролеће 1968. године уследиће још један његов, последњи, покушај нашег зближавања. Требало је, наиме, да полажем државни испит, јер сам специјализацију већ почео, али ме је од самог погледа на гомилу за то потребних књига, хватао ужас. Лак беше онај стручни део, али општи... Уз то још стил, речник, садржина тих књига: попут Устава, Закона о социјалном осигурању... Покушавао сам да то читам, и читао сам али памтио нисам. И... некако се тада сретох са извесном колегиницом, која тек што беше примљена на једну од сродних факултетских клиника. Имала је, за оно доба, неуобичајено висок просек оцена, и већ на први поглед одаваше утисак правог правцатог штребера. И њу ју је морила иста мука – државни испит. Дивно, помислих, таква ми треба! Те јој предложих да га спремамо заједно. Она прихвати. Становао сам недалеко од факултета, а она би враћајући се с посла свраћала к мени. Док бих ја с посла успевао да изиђем нешто раније, па и да ручам, минут два пре њеног доласка. И, одмах бисмо почињали. Она би читала наглас, јасно и разговетно, а мене би убрзо почео да хвата дремеж. Замолио бих је онда за допуштење да се испружим на троседу, говорећи: само ти читај, ја боље памтим када заклопим очи. Њој беше свеједно. Њен глас је добовао у истом ритму, с истом немилосрдном постојаношћу. Ускоро бих заспао, успевајући да се, ипак, пробудим тачно кад треба. И, ма колико чудно звучало, општи део државног испита обоје положисмо за трен ока, она наравно, с одличним ја с врло добрим успехом.

У једном од тих бубалачких раних поподнева, једног одиста ведрога дана, појави се – Ујка Миле. Пун оптимизма, насмејан, дискретно намирисан, чист у елегантном летњем оделу. Скочих да га дочекам, представих га колегиници, и забавих се око кафе. А кад поново седох с њима, они већ беху у живахном разговору, који постепено пређе у Ујка Милетов монолог. Једва се сећам о чему јој је причао, обраћајући се само њој, колегиници, која га је слушала с напетом пажњом и све већим усхићењем; која се – пролепшавала! Беше то Ујка Милетов француски шлиф. Обраћао јој се с поштовањем, с дубоким, искреним уважавањем и као колегиници и као жени. Не заборавимо, Краљ Сунце, Луј XIV, скидао би шешир уз лаки наклон пред спремачицом, занемарујући сталешке разлике, указујући поштовање – жени. То је та традиција. Али тог дана беше и нешто више од тога. Колегиница се пролепшавала; и, сасвим сигурно таква је постајала и у сопственим очима, сасвим, баш сасвим опчињена. Произилазило је да до тад „тако неког“ – као што беше Ујка Миле, није ни срела. Неког ко јој се обраћао, и заносио је својом причом, на такав начин. У њеним очима мој Ујка Миле растао је и растао, превазилазећи све професоре универзитета, докторе, асистенте, које је она имала прилике да упозна током својих студија, и којима се – барем неколицини – до тад у себи искрено дивила. Али, од тог трена нико од њих не беше раван Ујка Милету, који већ беше загазио у осму деценију свог живота.

Тај сусрет је упамтила за читав свој живот. Годинама потом, кад год бисмо се овом или оном приликом срели, упитала би: а, како ти је ујак? Поздрави га.

Стицајем околности беше то и мој последњи сусрет с Ујка Милетом. Не упамтих ни годину његове смрти, иако сам дуго чувао чланчић из „Политике“ који беше изишао тим поводом. Ујка Миле је ту представљен као лекар и песник, књижевни теоретичар, јавни радник. Побројане су све његове збирке песама, и разуме се „Еутаназија“, али је нарочито истакнута његова студија „Надреализам у светлости биологије“, која се сматра његовим најзначајнијим доприносом.

У пролеће 2004. године, враћајући се с посла, налетех (метафорично) на Ујка Милета –, тачније на часопис Српски архив (Год. 82, Св. 11) од новембра 1954. године, у коме беше његов текст. Прелазећи преко пешачког прелаза ишао сам право према том примерку, који ме је ту, безмало, чекао код једног од продаваца старих књига, којих горе, на почетку Карађорђевог парка, тамо где су грдне оне трамвајске и аутобуске станице увек има. Шта ће ту – Српски архив! Помислих, и узех да га прелиставам. Број беше знатним својим делом посвећен педесетој годишњици од смрти др Јована Јовановића – Змаја; јер је на дан 8. јуна 1954. године у Српском лекарском друштву, одржана Свечана академија а затим је откривена спомен плоча Змају, на месту где беше кућа у којој је он једно време у Београду становао. Од неколико чланака један је био Ујка Милетов. Купих тај поприлично искрзан примерак, а срце ми је ударало као лудо. Прва моја помисао беше: па зар ова, 2004. година није стогодишњица Змајовине смрти! А нигде ни речи о томе!? Нико ни у Српском лекарском друштву то не помиње! Ни у Удружењу књижевника! Свалих се на прву слободну клупу у парку мало ниже, и ту одмах прочитах – наравно, на брзину – прво Ујка Милетов чланак.

„Змај је наш највећи песник!“ Писао је Ујка Миле; истакавши затим да ће се у пажљивијој анализи безбројних Змајовиних песама свуда наићи на „очигледан утицај лекарског позива, научног схватања друштва и животних проблема. Ни једног трена Змај није могао да се ослободи научног реализма а ни рефлекса дидактичких и педагошких настојања...“ Писао је Ујка Миле. Ништа тачније од тога, ништа што може боље да објасни барем Змајеву дечју поезију.

С ускликом Ујка Милетовим да је Змај наш највећи песник, нисам се, попут многих, ни ја слагао, али ми постајаше јасно да је за Ујка Милета сасвим сигурно Змај то био; и да он – Ујка Миле – беше у поезији један од његових следбеника.

Змајова је, наставља у том чланку Ујка Миле, у свом животу био трагична личност, ни мало „срећан човек“. Осим тога чезнуо је за спаљивањем својих остатака, не за укопом. Највећи део чланка Ујка Милетовог беше затим посвећен томе. „Изгубити за непуних десет година петоро (управо шесторо) деце и жену, поређати те гробове поред претходна три (оца, мајке и рођене сестре Јармиле), то је елементарна несрећа, катастрофа, под чијим би се теретом скрхао свачији живот. Уз то Змај верује у науку и њене тековине, а у пракси се као лекар бори против смрти. И баш на тим пољима трпи поразе. Али и мимо тога, Змајев додир са смрћу jе непрекидан. Он је и над постељама самртника, присуствује сахранама, врши сецирања (обдукције) лешева. Тајне људских организама који труле, њему су биле познате до опипљивости, која се једва подносила. Анализирајући затим стихове и поједине одломке Змајовиних песама из „Ђулића увеока“, др Миленковић, успева да бриљантно докаже да се Змајова залагао за спаљивање лешева, не за укоп. „Други на гроб плоче мећу/ И ваљају на њих хриде/ Е да спомен дуже траје/ Да с’ гробови даље виде.“ Та Змајева „опаска“ ваљана је и данас! „Гроб је једна од безбројних лажи којима човечанство од вајкада себе вара. Поезија гроба, то су празне речи. Таква страхота не даје се поезијом замазати. Гробна мирноћа, гробна тишина, лака земљица… то би све лепо било када би тако било.(1875)“ Можемо ли поверујемо да је та иста рука исписивала стихове добро знане нам песме „Светли гробови“? Змају је, вели даље Миленковић, била позната беседа Јакоба Грима одржана у Берлинској академији наука новембра 1849. у којој је овај заљубљеник у српско народно стваралаштво величао естетске стране пламеног гроба. И тако даље...

Од постанка човечанства цивилизације се разликују и у погледу поступка с умрлима. Преовлађују два начина: укоп или спаљивање. Оба подупрта верским тумачењима и устаљеним обичајима. Спаљивање умрлих страно је православном хришћанству. У Књизи Постања, или Првој Књизи Мојсијевој пише: „Земља да је проклета с тебе... са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет, јер си прах и у прах ћеш се вратити.“ Упркос томе у Србији је још пре ратова (Балканских и Првог светског) основано друштво „Огањ“, коме је припадао и Миленковић. Сетих се, онда, да ми је отац причао, како је Ујка Миле у Ваљеву, још ко зна када, добио батине када је покушао да тамо оснује огранак „Огња“. Сетих се и да је приликом нашег последњег виђења Ујка Миле говорио и о том виду сахране, и да не би требало за то користити стране речи: кремација и кремирање, али ни нашу спаљивање, јер потоња има у себи нечег насилничког. Давно је, рече, написао лингвистичку студију, и предложио реч пламирање, која је сасвим у духу нашег језика, а знатно боље осветљава естетику самог чина. Сетих се, онда, да су и мој отац и његова рођена сестра, моја тетка, иначе лекар интерниста, после смрти били спаљени по сопственој жељи. Не беше тешко доконати под чијим утицајем.

Ипак, Змај је сахрањен, наставља Миленковић а не спаљен, упркос написаног тестамента, а његов велики погреб био је, „сушта противност свим очекивањима“. Тада су се „одиграле све оне традиционалне и примитивне сцене противу којих се Змај борио целог свог живота“. А описао их је др Воја Кујунџић, Змајев пријатељ, присталица спаљивања, разочарано до танчина. „По пакленој јунској жези, ређали су се говорници, било их је преко двадесет…”

„И беше нечег трагикомичног у целом том погребном догађају.“ Завршава Миленковић. „Један поред другог нашли су се два највећа наша крематиста, један мртав а други жив“, др Кујунџић, послат од стране Српског лекарског друштва и упокојени песник, „обојица лишени могућности да своје жеље и обећања приведу у дело.“ Остаје питање зашто је Змај у последњим својим месецима обхрван болешћу која га је ломила, од кремације ипак одустао? „Да,“ рекао је Змај др Воји Кујунџићу, само неколико месеци уочи своје смрти, „идеја (о кремацији) је веома лепа и узвишена, али… али је она за нас данас прерана.“

„И у тој светлости Змајев лик као човека и лекара расте у још већим размерама.“ Наставља Миленковић. „И у самртном часу умео је да буде велики у односу на своју околину. Као побожан човек, иако антиклерикалац, није хтео да се замери православној цркви, а као песник није хтео да изазове чуђење“, ни повод новој деоби, „једног патријархалног народа, коме је посветио сав свој живот…” Кога је „у добу опште несугласности, завада, мржње, поцепаности...” ујединио, као мало ко и пре и после њега, срцем, умом, трудом, прилепчивошћу своје поезије.

Безмало сву Ујка Милетову аргументацију у прилог спаљивања умрлих, знао сам још изодавна захваљујући моме оцу. Кремација је хигијенскија, чување пепела спаљеног захтева много мањи простор, и тако даље... Али присталице „Огња“ имађаху на уму још једну корист – ишчезавање свих оних, често необјашњивих народних обичаја, толико различитих од краја до краја, који чак ни са самим хришћанством немају много везе. Уз то и „оне хриди“ које помиње Змајова, простране гробнице, данас снабдевене свим и свачим, као да ту под земљом, одиста неко живи.

Какогод, сећања су се ковитлала, тада на клупи у Карађорђевом парку. И опомене. И не могадох да се отресем утиску да ми је баш тај број Српског архива, доспео у руке баш тог дана – вољом милостивог Провиђења.

Беше то Le part de Dieux! Удео божји у стваралаштву, о коме сведочи и Данило Киш у фусноти своје приче „Пси и књиге“ из збирке „Гробница за Бориса Давидовича“. Le part de Dieux не можда онако моћно и убедљиво као код Киша, али у основи исто, нешто што по закону вероватноће испада немогуће, а постоји, и појављује се баш кад устреба. Безмало да сам чуо Ујка Милетов глас: увиђаш ли, заборављају највећег српског песника. Датум стогодишњице његове смрти је за који дан. Предузми нешто. Па ниси ваљда само – зубар!

Прионух. Написах текст. Послах га „Књижевном листу“, чији ме уредник позва сутрадан. Како сте се само сетили Чика Јове! Имате ли можда фотографију др Миливоја Миленковића?

С правом ју је тражио. Текст беше мој, али заснован највећим својим делом на оном његовом тексту.

Ништа лакше, помислих, и обећах: шаљем вам сличицу за који дан. Био сам убеђен да се барем једна од Ујка Милетових фотографија налази у сачуваној заоставштини мога оца, који се фотографијом занимаше још из гимназијских својих дана. Али – не беше је... Ни једне једине! Чак ни групне.

Сетих се, онда, моје покојне тетке, рођене сестре мога оца, и њеног сина мога брата, лекара физијатара. Мојој тетки је Ујка Миле годинама у посете редовно одлазио. Али, фотографију није имао ни мој брат, који онда рече да ће покушати да пронађе некадашњи Ујка Милетов телефон, па ако му је барем једна од ћерки жива, замолиће је... Дан два касније он ми се јави јадикујући: е, лепо си ме – насанкао. Успео је, рече, да добије Ксенију, Ујка Милетову кћи, која не оклевајући осу на њега страшну грдњу. Сад га тражите! Ти и твој брат! Сад вам је потребан. А јесте ли га обилазили док је самовао, уочи смрти. Ни на погребу му нисте били..! Не знате ни где је урна. Вас двојицу је најчешће помињао, ишчекујући вас свакодневно и као рођаке и као колеге!

Свако од нас се кад тад се помири са чињеницом да биолошки не може бити бесмртан, али се барем понада да може живети дуго, дуго, што дуже, ма и по сваку цену. Наши стари су, међутим, знали да постоји време и за умирање, као што постоји доба за женидбу, удадбу, рађање деце.

Није дуг живот благослов, чешће је казна. Не умирете ви, али умиру ваши пријатељи. И, остајете све више сами, све више неприметни, и на терету. Таква беше највероватније Ујка Милетов крај. Постепено, а неумитно, крунило се оно његово мешовито, летње друштванце, припитомљавала она до јуче дивља Ада Циганлија. Ни Српско лекарско друштво више не беше оно што је негда било. Вид му је слабио, ноге издавале... Тонуо је у чамотињу, тумарајући по кући, узалуд се надајући да ће га когод обићи.  

Грдња је била на свом месту. За кајање је било касно. А тек за сасвим логично питање: а, шта је с његовом заоставштином? Његовим рукописима, довршеним па објављеним, или оним никад довршеним, необјављеним шта је с белешкама, скицама, можда с дневником који је водио повремено... Да ли је све то побацано? Какогод, после оправдане оне грмљавине његове кћери таквим питањима више не беше места.

О томе да су његови земни остаци кремирани, није могло, макар и у области претпоставки, бити спора. Али опело? Испраћај покојника по православном обичају? Да ли је и опела било? Будући да је Ујка Миле још пре Другог светског рата, анатемисан и изопштен из Српске православне цркве. А то беше овако. У време када је покренута замисао о изградњи храма Св. Саве на Врачару, пуштене су у продају поштанске марке са ликом Светитеља. Свака таква маркица имала је вредност једне цигле за храм. Све то ражести Ујка-Милета. Цркву зидате, највећу хоћете на Балкану, а болнице!? Колико у Краљевини Југославији има бановинских болница, а све су претрпане. Колико има туберкулозних болесника од Ђевђелије па до Триглава, који болују и умиру по уџерицама, ширећи заразу око себе!

„Мати болесна од туберкулозе у трећем, последњем стадијуму. Сува као скелет, изнемогла, једва дише и говори… Кашље и пљује у један стари закрпљени лавор. Испљувке просипају у двориште. Тежак задах, управо ужасан смрад влада у кући. Хране скоро да нема ни за њу, а камо ли за троје мале деце…” Читамо у Миленковићевој „Еутаназији“. А ви хоћете – храм!

Др Миливоје Миленковић беше стваралац ретке доследности. Исто питање – а, болнице? – исту аргументацију, наћи ћемо и поводом успешног лета професора Пикара у стратосферу, који том приликом Пикар стиже до фантастичне висине од 16.000 метара изнад тла. „... али од тога“ писаше Миленковић, „човечанство неће имати велике користи. Да су тим новцем који се баца на лудачка рекордерства... подигнути кровови над главама незбринутих и гладних људи, жена и деце верујем да би се наука и јавни хришћански морал, ако још постоје, много више боље и убедљивије одужили човечанству... То је наопака тежња ове наше све горе цивилизације за рекордима. Смишљају се најнеобичнији подухвати, и на то троши грдан новац, а болнице!“ Озаконимо, онда, еутаназију – убијање из милосрђа – како би сви они несрећници и невољници којима спаса више нема нашли заслужен мир. Прекинимо смртоносни ланац туберкулозе која се преноси с колена на колено, ослободимо здраве чланове породица који у кући имају такве болеснике, и – економски. Грмео је.

Стога је на њега бачена – анатема, још пре Другог светског рата. А, можда му је и опроштена. Ни то не знам.

(Изговорено на редовном састанку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва 24. 3. 2011. године.) 

На Растку објављено: 2011-08-24
Датум последње измене: 2011-08-24 15:57:40
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине