Брана Димитријевић

Историја људског духа: О књизи Игњата Рељина „Преглед историје средњевековне медицине"

Ignjat Reljin: Pregled istorije srednjovekovne medicine. Lito Studio, Нови Сад, 2008.

Медицина није јединствена наука. Тим изванредно тачним запажањем, почиње ова књига.

А тек Историја медицине за коју скучени умови мисле да је чак нека врста – доколице!?

Није ни историја медицине данас јединствена наука. Она је, с гледишта методологије, посебан занат, који изискује најшире могуће образовање; познавање философије, опште историје, религија, етнологије и етнопоетике, лингвистике ... – набрајање би потрајало. Стога само онај који је – попут писца ове књиге – свестан тога, може да на овом пољу изнедри значајно дело. Енциклопедијско, ваља додати, када је о овој књизи реч.

За људски дух медицина је научна грана, за друштво делатност (социјална функција), за појединца – насушна потреба. Полазећи од себи постављеног задатка да историју средњовековне медицине представи као развој једне нејединствене научне гране, писац ове књиге неизбежно ће проговорити и о развоју људског духа кроз векове, са свим могућим, често и непотребним назадовањима.

Али, ни сам појам Средњовековна медицина није јединствен, ни временски, ни просторно. Писац га стога, макар за потребе ове књиге, просторно омеђава на подручје Европе и Средоземног басена, на коме дејствују три главне религије (јудаизам, ислам и хришћанство), искључујући из разматрања далекоисточну медицину, док се у погледу постављања временских граница, приклања – еластичности. Можда бисмо се могли сложити, каже писац, када престаје класична Антика а почиње Средњи век, али је већ много теже одредити када, с гледишта историје медицине, Средњи век престаје, узимајући у обзир сву медицину, али и поједине њене гране (специјалности), јер и у том погледу постоје видне разлике, будући да су неке од поменутих грана закорачиле у нови век знатно пре других.

Какогод, писац је морао да крене од класичне Антике, од Хипократа и нарочито од Галена, чија ће медицинска мисао („галенизам“) постати основна научна структура средњовековне медицине, и потрајати више од 1.500 година, да би се постепено опламенила и сазрела под утицајем арапске медицинске мисли.

Али, књигу од преко 340 страна, ситног штампарског слога, са четрнаест поглавља „живог текста“, немогуће је приказати како ваља, макар и најкраћем могућем облику, будући да свако поглавље – на пример Арапска медицина. Путеви алхемије и фитофармације, Византијска медицина, итд. – тражи посебан осврт, и нарочито, коментаре, па и више од тога, безмало свака од понуђених страница, Отуда ће се писац овог приказа, ограничити на приказ и коментаре који се тичу Српске средњовековне медицине.

Задржавање на овом сегменту ни у колико није „родољубиви гест“, писца овог приказа, а не би био ни писца ове књиге. Србија је, записао је још Св. Сава Исток на Западу, и Запад на Истоку. Отуда је српска средњовековна медицина захвална истраживачка тема с најширег могућег становишта, будући да баш на том тлу, долази до сукоба-и-адаптације, како би то с гледишта философије историје рекао Арнолд Тојнби, Истока и Запада. И Исток и Запад вуку своје корене из Античке медицине, али постоје разлике у методологији, данас бисмо рекли, „образовања лекарског кадра“. На Западу већ постоје зачеци универзитета, школе у Монпељеу и Салерну, док је у Византији, и у Србији, на снази образовање кроз непосредни однос учитеља и ученика. Стицање знања не „у школи“, него „практичним радом“, „уз кревет“ (болесников). Својство (и можда с гледишта оних који изучавају историју медицине – предност) овог првог начина је у томе што је образовање „у школи“ за собом остављало много више писаних трагова, него образовање „уз кревет“. Огледа се то и у главним српским средњовековним рукописима, у Хиландарском медицинском кодексу и у Ходошком зборнику, у којима је приметан утицај Запада, школа из Салерна и Монпељеа. Али, „Источну варијанту“ – образовање „уз кревет“ – само из тог разлога не треба потцењивати. Историја медицине је осим осталог и историја заблуда, нарочито оних које је у стању да створи наука на неком од својих ступњева развоја. А заблуде су у то доба и на Западу и на Истоку приближно исте. Образовање „уз кревет“, осим тога, постаће после пропасти Византије, потом и Србије, једини начин очувања какве такве медицинске традиције.

Емерих Линденмајер у својим „Мемоарима“, штампаним на немачком језику у Темишвару 1878. године – нажалост још не преведеним на српски језик! – који о „Оријенталцима“ ретко да има лепу реч, каже, међутим и ово:

„У свим земљама Оријента постоји велики број особа оба пола које се баве лечењем спољних недуга и рана. Једва и да постоји место, где се не може срести један или више таквих емпиричара. Истини, међутим, треба указати дужно поштовање! Међу њима је било особа које су на једноставни начин чиниле изненађујуће ствари; вршиле су чак и теже операције, умешно и срећно, као што су ампутације, реклинације очне мрене, одстрањивање камена (из мокраћне бешике)... Овом приликом не можемо да избегнемо помисао да би било веома пожељно, а ни сада није превише касно, када би се свестрано образовани лекари, који владају језиком дотичне земље, а за такве задатке су довољно рутинирани, уз помоћ потребних новчаних средстава, послали у ове земље да на самом изворишту проуче све те различите начине и средства лечења.“

Реч је најчешће била о калојанима (калојатрима, или „добром лекарима“) које Линденмајер сврстава међу „Оријенталце“, који су по народности били махом Грци или Цинцари, а своја знања и умења заснивали су на традицији која се преносила с колена на колено. Каквагод била – а нису научена од Турака – та знања су неповратно изгубљена, макар за историју медицине.

Пад Константинопоља (Цариграда), којим се по неким историчарима завршава Средњи век, а потом и српских држава насталих после распада Душановог царства, не допушта да се у правој мери сагледа тадашњи дијалог између Истока и Запада, који овим бива прекинут. Једно је, међутим, сигурно српска медицина почиње од Св. Саве, од Хиландарског и Карејског типика, од оснивања првих болница при манастирима, не само у тадашњој Србији него и изван ње.

Али, ако тада почиње, када се завршава? Одговарајући на ово питање др Игњат Рељин – нарочито у свом раду приређеном за 15. Студеничку академију (2010) – одговара: средином XVIII века докторском дисертацијом Јована др Апостоловића (1757). Ово омеђавање је – принудно. Сва је прилика да је средњовековна медицина фактички потрајала и после тога. Што се може наслутити већ по сигурним знацима опадања, после пада у турско ропство; али се не даде испратити у пуној мери, због многих изгубљених (често спаљених) историјских докумената, већ опет околишно. На пример: утицај Ходошког медицинског зборника на настанак каснијих терапијских зборника (Јатрософија о всакој вешти. Дечански врачбеник, Врачбени типик „Призренски зборник“, Босански зборник, Скадарски зборник итд.). То је преписивање старог, не ретко и по избору преписивача. Новог готово да и нема.

Пажњу привлаче и кратка поглавља (у оквиру већих) која говоре о амајлијама, магијској медицини, бајању, врачању и гатању, а наочито о народној медицини, која као истраживачка област у последње време – нарочито по распаду Југославије – доживљава процват. А, разлози су дневно политички: новонастале државице, а у њиховим границама и народи, хитају да што пре успоставе свој етноидентитет, макар и помоћу једне тако клизаве области као што је – етномедицина, у којој – ма колико се својски трудили да баш то нађемо – има веома мало специфично народносног. (Можда нешто мало у фитофармакологији?)

Сматрајући магију празноверицом Српска православна црква ју је осуђивала, а државна власт гонила, али то се ипак не даде ни из далека упоредити с радом Свете Инквизиције у римокатоличанству, са откривањем и спаљивањем вештица, али и научника чија се схватања нису слагала с црквеном догмом. Посла пада Цариграда, главна битка за научне истине одвијала се у Западној Европи, док су српске земље тавориле у мраку Оријента, како што би то рекао Емерих Линденмајер.

Општа историја, па и историја медицине, не признаје трагања попут оних која полазе од питања: „Шта би било, кад би било...“ Иако се читаоцу ове књиге такво питање намеће из странице у страницу, и нехотице. Коликогод да се трудио да задржи објективан тон приповедања писац ове књиге, ипак не успева да се уздржи од јадиковања поводом Харвејевих открића – како функционише крвоток – која су „чамила у забораву“ безмало 300 година. Кажемо: заборав – иако у суштини није уопште реч о томе. Слично Харвејевом открићу и режањ с надлактице за реконструкцију носа, који је примењивао Гаспаро Таљакоци, имао је сличну судбину заборава. Да би безмало 300 година после његове смрти био наново описан и силно хваљен у једном енглеском часопису, али – и тада – од непознатог аутора! И морамо се, читајући ову књигу, коликогод то одлагали, упитати напослетку: зар је ирационално толико снажно у човеку, да га беспрекидно држи у покорности, да му безмало не да да дане душом. Глупост је упорна, сетимо се ове реченице Албера Камија. Безгранично је упорна... И још: да ли смо одиста једном за свагда напустили Средњи век? Да ли је Средњи век одиста ишчезао не само у нашем народу, већ и у Средоземном базену и Европи „од Атлантика до Урала“? Успевао ли да се отресемо и тог непријатног питања, читајући, на пример, поглавље ове књиге о астрологији? Шта је са осећањем кривице, које се и дан дањи јавља у сваком болеснику? Или „тражењем, па налажењем кривице“ код једног или оба родитеља, ако је њихово дете дошло на свет са урођеним расцепом усне? Шта је са оним што је још др Владан Ђорђевић (1872) запазио „да је медицина свачије имање“, или др Лаза Лазаревића који (1879) указиваше на склоност „публике да верује у чудеса“, и да о једној тако озбиљној научној грани као што је медицина, хоће да суди на основу сопственог „здравог разума“? Распитајмо се код издавача, најбоље на каквом сајму, које књиге „најбоље иду“, па ћемо се одмах уверити да су то махом књиге о „астрологији или здрављу“. Припада ли то Новом или пак Средњем веку, или праисторији? Од стварне неписмености гора је само неписменост писмених. Рећи стога да је једна овако пространа књига, која говори о ходу по мукама људског духа намењена „пре свега лекарима“, значи у најмањем сврстати је у вртну леју уско стручне литературе, у штиво намењено само посвећенима, па и „најпосвећенијим“ међу њима, што већ на први поглед није тачно. Силан је био труд ауторов да би настала једна оваква књига. Али и то је – неважно. Постоје само добро и лоше написане књиге. Изрекао је Бифон још пре два века. Ова је добро написана. Шта друго рећи?

(Medicus, Год. V, Бр. 47/2011, Београд)

На Растку објављено: 2012-01-10
Датум последње измене: 2012-01-10 17:27:06
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине