Славица Поповић-Филиповић

Воде протичу, мостови остају: Пољски мисионари, заједно са српским народом, градили мостове у научном и културном развоју Србије

Воде протичу, мостови остају: Пољски мисионари, заједно са српским народом, градили мостове у научном и културном развоју Србије

Др Леополд Ерлих (др Ђорђе Новаковић) у Сокобањи, др Владислав Јасњевски, др Леополд Шнекендорф (др Љубомир Селаковић) и др Јанко Сенкјевич у Нишу

Увод

Пријатељство и сарадња Србије и Пољске вековима траје, а најизраженија је у научно-културној сарадњи. Сведочанства су рани преводи српских народних песама, записа и житија из српских манастира, као и дела просветитеља Доситеја Обрадовића, Герасима Зелића, а касније Вука Стефановића Караџића и Ђуре Даничића. Посебно је та сарадња изражена у 19. веку, када је Србија својим наглим успоном пролазила кроз културну и научну националну еманципацију. У то време Пољска историја и традиција нису биле непознате у Србији, већ напротив, о њој се предавало у Београду на Лицеју, Великој школи, а касније и на Универзитету. Српски језик је био заступљен у Речнику пољског језика (1807-1814), од Самулеа Богумила, где су пољске одреднице имале објашњења из других словенских језика. Можда је генетска и духовна припадност словенству, истим коренима српског и пољског језика, отворила врата хуманистима лекарима, који су из Пољске дошли у Србију у 19. веку.

Неуспех Новембарског устанка 1830/31. и побуне за пољску независност 1863. године, имао је за последицу масовну емиграцију. Око 10.000 пољских патриота се иселило и потражило уточиште у другим европским земљама, а многи су у Србији нашли своју другу домовину.

Почетком 19. века европска цивилизација и њен утицај на развој српске науке и културе прошириле су прве генерације српских питомаца школованих у Бечу, Грацу, Пешти, Прешови, Пожуну, Паризу, Петрограду, Сегедину. Ближе сазнање и схватање европске културе стигло је у Србију са доласком поданика грчког, цинцарског, јеврејског, чешког, пољског, аустријског, мађарског, а касније и руског порекла.

Најбројнији мисионари били су лекари, апотекари и марвени лекари чешког, словачког и пољског порекла. Њима посвећујемо ово сећање.

Лекари хуманисти пољског порекла, својим научним и просветитељским делима, допринели су развоју српске медицине, оснивању Српског лекарског друштва, формирању првих српских здравствених и просветних институција. Као чланови Друштва српског Црвеног крста, других хуманитарних друштава, Српског лекарског друштва, у саставу српског војног санитета учесници ослободилачких ратова, оставили су богато наслеђе српској традицији, изградили мостове пољско-српског пријатељства. У Београду неколико улица носи имена пољских великана: Никола Коперник, Тадеуш Кошћушка, Фредерик Шопен, Томаш Јежа, а недавно је откривен и споменик Шопену. Ови горостаси пољске историје били су прави романтичари по срцу, а њихово стваралаштво припада светској баштини.

И док многи народи у новијој историји одбацују своју прошлост и бришу сећања, Пољаци с поносом чувају своју традицију. Можда би боље познавање судбина пољских лекара код нас помогло да се помињањем и сећањем сачувају њихова дела, за будуће генерације.

Лекари пољског порекла, чувари народног здравља у Србији

Један од првих петнаест хећима у Кнежевини Србији био је др Леополд Ерлих, бечки студент, пољског порекла рођен у Галицији. Др леополд Ерлих (др Ђорђе Новаковић), дошао је у Србију 1821. године. Почео је као лекар у књежевој гарди, а Указом Књаза Милоша Обреновића постављен је за српског хећима, у Сокобањи, 1837. године. Сматра се да је у Србији био међу првим школованим лекарима, а можда и први доктор са дипломом хирургије.

Санитетски мајор, лекар пољског порекла, др Александар Вермински (1811-1879), дошао је у Србију око 1870. године. Почео је као општински лекар у Ћуприји. Касније се прикључио српском војном санитету, где је унапређен у чин мајора и постављен за управника привремене војне болнице у Ћуприји.

Др Аћим Медовић (1815-1893), рођен у Подвиздову, у Галицији, крштен је под именом Јоахим Мидович. Медицину је завршио у Бечу, где је стекао диплому магистра акушерства и доктора медицине и хирургије. По завршеним студијама дошао је у Србију 1842. године, где је почео као физикус Пожаревачког округа. Заједно са др Стевом Милосављевићем и др Владаном Ђорђевићем радио је на унапређењу српског санитета и доношења закона и правила санитетске службе Кнежевине Србије. У Београду, 1872. године, учествовао је у оснивању Српског лекарског друштва, када је и изабран за првог председника. Др Медовић је био дуго професор судске медицине на Великој школи, па отуда и родоначелник српске судске медицине. Као председник Главног санитетског савета и дугогодишњи председник Друштва Црвеног крста, допринео је како лекарској и здравственој пракси тако и просветитељском и научном развоју, заступајући српску медицину на европским конгресима.

Др Леополд Лонткијевич (1836-1892), рођен је око 1836. године у Бјелостоку, у племићкој породици, чији су чланови традиционално били лекари. Медицину и диплому доктора медицине стекао је у Кијеву, 1861. године. По неуспелом устанку у Пољској, 1863. године прешао је у Галицију, а касније емигрирао у Париз. У Србију је дошао крајем 1864. године, када је постављен за општинског лекара у Крагујевцу, где је у улози чувара народног здравља остао до марта 1867. године.

У Крагујевцу је примио српско поданство и оженио се Катарином С. Андрејевић, с којом је имао деветоро деце. Као контрактуални војни лекар, др Лонткијевич је учествовао у Српско-турским ратовима 1876. и 1877-78. године. За физикуса округа крагујевачког постављен је маја 1878. године, где је остао до пензионисања. Др Лонткијевич је цели свој живот посветио развоју српског здравства и медицине, а као дугогодишњи физикус крагујевачког округа, поставио је темеље крагујевачке хирургије и био један од оснивача крагујевачке војне болнице.

Своју децу је васпитао у патриотском духу, па тако су његове ћерке учествовале у ослободилачким ратовима као добровољне болничарке, биле чланице Кола српских сестара, у чијем су оснивању учествовале, док је Јованка Лонткијевић (1880-1962) била једна од првих жена преводилаца код нас. Превела је Хенрика Сјенкијевича на српски језик.

Пољаци, пионири српске медицине у Нишу и нишком округу

У 19. веку и почетком 20. века бројни поданици пољског порекла су живели и радили у нишком округу. Формирање Велике војне болнице 1878. године и Окружне болнице 1881. године захтевало је стручне лекаре, фармацеуте, друго медицинско особље. По ослобођењу јужних крајева, становништво Ниша и нишког округа најчешће је боловало од туберкулозе, запаљења плућа, маларије, тифуса, дифтерије, богиња и сифилиса, а оболели најчешће лечени пуштањем крви пијавицом код берберина или другим надрилекарсвом и враџбинама.

Како су новоослобођени крајеви имали мали број домаћих лекара, ангажовани су са стране, па су тако лекари пољског порекла, др Јанко Сенкијевич, др Казимир Станишевски били у Војној болници од самог оснивања. У нишкој општини сматра се да је први лекар био Ливис, ангажован јануара 1882. године, који је убрзо добио помоћ После првог лекара Ливиса, вероватно грчког порекла, долази др Михаило Лишчински као стручно лице. Међу стручњацима најпознатији су: др Леополд Ерлих (др Ђорђе Новаковић), др Владислав Јасњевски, др Леополд Шнекендорф (др Љубомир Селаковић), др Јанко Сенкјевич, др Казимир Станишевски, др Михаил Лешчински, др Ева Хаљецка-Петковић и други.

Први доктор хирургије у Србији, др Ђорђе Новаковић, службује у Сокобањи

Сокобања, од давнина познато насеље у подножју Ртња, доживе свој нагли успон након коначног ослобођења од Турака 1833. године. Долазак Књаза Милоша Обреновића у Сокобању, означио је препород бањског живота у сваком погледу. Књаз Милош Обреновић је наредио „да се оправи амам”, „подигне шпитаљ” са 20 патосаних соба, и подигне конак за њега. Истовремено, Књаз је послао узорке бањске воде на анализу у Беч и поставио бањску службу са 16 лица, међу којима хећима (доктора) Леополда Ерлиха, који је месечно примао 200 гроша. По старом календару, 8. јуна 1837. године из канцеларије Књаза Милоша у Крагујевцу, написан је упут заставнику Лазаревићу, који се шаље у бању ради употребе топле воде и на лечење, које ће спровести др Леополд Ерлих, познат у народу као др Ђока Покрштењак.

По неким подацима др Леополд Ерлих је рођен око 1792. године, у Галицији (Пољска). Медицинске науке студирао је у Бечу, Пешти и Падови. Као дипломирани хирург служио је у аустријској војсци у Италији, одакле је отишао у Турску, из које је прешао у Србију, највероватније 1821. године. Преласком у православље променио је име у Ђорђе Новаковић. Обављао је дужности бањског лекара и лекара целог округа и остао да живи у Сокобањи до дубоке старости.

Постоје подаци да је 1837. године др Новаковић боравио у Сокобањи, где је обављао послове лекара у кнежевој гарди. Др Ђорђе Новаковић је 1839. године постављен за окружног физикуса среза Гургусовачког (Књажевачког). Према кондуит листи за 1844. годину, Ђорђе Новаковић је обављао дужности „физикуса окружја алексиначког“; ожењен је и има троје деце. Зна српски читати и писати и вероисповести је „восточне“. Према кондуит листи из 1849. године др Новаковић поново је постављен за окружног физикуса у Гургусовачком округу, где живи са породицом и има четворо деце. Иста листа сведочи да Ђорђе Новаковић „Говори и пише прилично србски, у произведенију речи на пољски заноси, но труди се читајући књиге за боље упразненије србског језика“. Судећи по томе што за 1851. годину нема кондуитне листе др Ђорђа Новаковића, он је тада био већ у пензији. Треба имати на уму да је др Новаковић све време боравио и радио у Сокобањи, али да су срезови мењали своје формацијске називе.

Др Новаковић, чувар народног здравља у Сокобањи, спада у првих десет окружних физикуса који су тада били постављени у Србији. У то време Србија је имала само око петнаест лекара. Претпоставља се да је др Леополд Ерлих, био први доктор хирургије у Србији, мада многи сматрају да је то био др Константин Александридис, који је поред доктората медицине имао и диплому за хирургију. Без обзира на овај податак, једно је сигурно да је др Ђорђе Новаковић био међу првим дипломираним хирурзима у обновљеној Србији, који је великим делом допринео развоју српске медицине. Током свог службовања у Србији, Ђорђе Новаковић, или како су га најчешће звали „доктор Ђока“, увек је оцењиван као стручан, вредан и савестан, који је својим радом, квалификацијама и залагањем великим делом допринео развоју српске здравствене службе. Он је био један од ретких међу школованим лекарима, који је успео да придобије поверење непросвећеног народа за медицинску помоћ, у време када је народ веровао у враџбине, а медицинску помоћ тражио од разних берберина и надрилекара. Данас на Старом кнежевском купатилу у Сокобањи постоји меморијална табла у знак сећања на др Ђорђа Новаковића (dr Leopolda Erliha) првог сокобањског лекара, а можда и првог српског лекара доктора медицине са дипломом хирургије.

Др Владислав Јасњевски, управник Сталне војне болнице у Нишу, од 1887-1894. године

Др Владислав Јасњевски, лекар пољског порекла, дошао је у Србију 1870. године. Исте године постављен је за општинског лекара у Свилајнцу, потом у Пожаревцу. У рату 1876. године обављао је дужност начелника санитета Тимочке војске. Др Јасњевски је постављен за командира Тимочког санитетског одељења у Српско-турским ратовима 1877-1878. године.

Похваљујући његово залагање у ослободилачким ратовима, др Владан Ђорђевић, тадашњи начелник српског војног санитета, записао је: „Јасњевски је по доласку у Србију тражио војну службу, али није примљен. Ако је тако било, онај који га је одбио, огрешио се о војни санитет“.

Након седамнаестогодишњег искуства у Србији, санитетски мајор др Владислав Јасњевски постављен је за управника Велике сталне војне болнице и референта Моравске дивизијске области, у Нишу, 1887. године. Др Јасњевски је био унапређен у чин мајора, што је био високи чин у време када није било генерала. Дужност управника нишке Сталне војне болнице обављао је од 1887. до 1894. године.

Године 1887, када је др Јасњевски преузео управу болнице Сталне војне болнице у Нишу а у болничком тиму имао је: санитетске капетане и класе, др Јована Ђокића и др Романа Далмајера; санитетског поручника Андрију Јанековића на дужности лекарског помоћника, др Павла Ошко, контрактуалног лекарског помоћника друге класе. Апотекарску службу су чинили: контрактуални апотекарски помоћник прве класе, Христифор Димитријевић, апотекарски помоћник, санитетски потпоручник Миливоје Вујичић и контрактуални апотекарски помоћник II класе, Димитрије Томић. Комесар болнице је био пешадијски поручник Мирко Жујовић. У седмогодишњем управљању болницом, др Јасњевски је имао све време подршку др Андрије Јанековића, санитетског поручника.

Санитетски потпуковник др Јасњевски, по подацима српског Календара са Шематизмом Краљевине Србије, живео је у Нишу седам година. О његовом приватном животу немамо никаквих података, осим да је био пожртвован лекар, поносан на своје пољско порекло. Др Владислав Јасњевски је преминуо у Србији, 1896. године.

Др Лајб Леополд Шнекендорф (др Љубомир Селаковић), животна стаза од Карпата до Ниша

Др Лајб Израел Леополд Шнекендорф (1842-1910), рођен је 1842. године у Дрохобичу, месту у подножју Карпата. Леополд је студирао медицину у Берлину, где је упознао Лазу К. Лазаревића, српског студента, касније познатог лекара и писца. Дружење на студијама је зближило двојицу будућих лекара, па је тако Лаза К. Лазаревић у Берлину постао венчани кум др Леополда Шнекендорфа и Розе Нађевски. Зов лекара хуманисте, подстакнут наговором др Лазе К. Лазаревића, довео је др Леополда Шнекендорфа у Србију, 1881. године. Др Лајб Шнекендорф је у Нишу радио као лекар 1882, 1883. и 1884. године, са постављењем среског лекара за срез нишки, округа нишког.

Др Леополд Шнекендорф, пољски Јеврејин, положио је заклетву на „српско сажитељство“ 1888. године и тако постао пуноправни грађанин Краљевине Србије. Променио је име у Љубомир Селаковић и службовао као срески лекар у Посавском, Колубарском, Сврљишком, а најдуже у Нишавском срезу. У саставу српског санитета у Моравској дивизији, као лекар XV пешадијског пука, другог позива, учествовао је у Српско-бугарском рату 1885. године. У време свог службовања у Моравској сталној војној болници у Нишу унапређен је у чин потпуковника.

Према Календару са Шематизмом Краљевине Србије, под насловом санитетско особље Сталне војне болнице у Нишу, за 1894. годину стоји: др Милош Борисављевић, управник Болнице; лекар: санитетски капетан, прве класе др Љубомир Селаковић; лекарски помоћник: санитетски поручник др Андреја Јанековић и контрактуални лекарски помоћник прве класе др Васа Михаиловић-Пољански. Апотекарску службу чинили су: апотекарски помоћник прве класе, Миливоје Вујичић и апотекарски помоћник друге класе, Милорад Вујић. Пешадијски капетан, прве класе, Јован Цветковић је обављао дужност комесара болнице.

Др Љубомир Селаковић је носилац високих српских одликовања: Таковског крста V и IV реда, Ордена Светог Саве V реда, и Споменице ослободилачких ратова. Др Љубомир Селаковић је преминуо 1910. године у Софији, али почива у породичној гробници на нишком Старом гробљу.

Ожењен Розом (девојачко Нађевски) (1851-1927) др Љубомир Селаковић је имао петоро деце: ћерке Анку, Марију, Љубицу, Теодору и сина Максимилијана. Деца су се школована у Нишу, похађала „Гимназију краља Милана I“, у којој је Максимилијан Шнекендорф матурирао школске 1886/87, а Анка Шнекендорф школске 1888/89. године. Друге ћерке су похађале Нетовићев завод, приватну школу за девојке. Потомци ове пољске породице у Нишу, одгајани у патриотском духу, наставили су традицију образовања и доброчинства, очували породично језгро. Теодора Величковић је била добровољна болничарка у Моравској сталној војној болници у време балканских ратова, касније, удаје се за нишког апотекара Драгутина Величковића, и посвећује се доброчинству. Била је дугогодишња председница женског хуманог друштва „Кнегиња Зорка”.

Очевим стопама лекара пошао је др Максимилијан Максим Селаковић (1872-1942), који је у Бечу промовисан за лекара целокупног лекарства, усавршавао се за зубарство. По дипломирању радио је као општински лекар за град Пирот (1895-1897), био лекар среза нишавског и белопаланачког (1897-1901), лекар среза сврљишког (1901-1905), потом се посветио приватној пракси. Као зубни лeкар радио је у својој приватној ординацији на Тргу краља Милана у Нишу, и при нишкој Железничкој амбуланти. У време Другог светског рата био је заробљен у Логору Црвени крст у Нишу. Стрељан је на Бубњу 1942. године. Максимова супруга Нађа је одведена у Београд на Бањицу, где је и страдала са Јеврејима. Име др Максима Селаковића и других жртава у Другом светском рату налази се у Меморијалном музеју „12. фебруар“ Логора Црвеног крста у Нишу.

Др Јанко Сјенкјевич, општински лекар и окружни физикус у Пироту

Др Јанко Сјенкјевич (1848-1904), рођен је 1848. године у Галици, у Пољској. За лекара целокупног лекарства проглашен је у Бечу, 1875. године. По завршеној медицини дошао је у Србију и као добровољац, у саставу Јагодинске окружне војске, учествовао је у рату 1876. године. У рату 1877-78. године придружио се добровољцима у Кладову.

На идеју и залагање др Владана Ђорђевића, у Нишу је основана Велика војна болница 1878. године. У оквиру болнице формирано је пет одељења: др Лаза Стевановић је био шеф Одељења бр I, за лекарског помоћника имао др Давида Розенберга; др Мита Поповић, је био шеф Одељења бр II; др Казимир Станишевски, шеф Одељења бр III; др Јанко Сјенкијевич, шеф Одељења бр IV; Др Ђорђе Димитријевић, шеф Одељења бр V. Командир велике Нишке војне болнице био је Драгиша Пиранац, а за писаре су постављени нишки учитељи: Тодор Анастасијевић и Димитрије Ђорђевић. Учешће др Казимира Станишевског и др Јанка Сјенкјевича, у оснивању Велике војне болнице показује да су пољски лекари били цењени и поштовани у стручним круговима.

Указом кнеза Милана Обреновића од 19. фебруара 1879. године, др Сенкијевич је постављен за окружног физикуса у Пироту, где је учествовао у оснивању Окружне болнице 1881. године, и постао њен управник. Богато искуство и велику подршку добио је 1882. године, по доласку др Јована Валенте (1826-1887) за физикуса пиротског округа. Др Сјенкјевич и др Валента су пожртвовано радили на унапређењу народног здравља. Поставили су темеље здравственог система у Пироту.

Мисију једног пољског и једног чешког лекара прекида почетак Српско-бугарског рата 1885. године, када је у окупацији вароши страдала болница, а многи пиротски домови опљачкани. Након Српско-бугарског рата 1885, др Сјенкјевич је остао у Пироту, где је наставио обнављање болнице разорене ратним догађањима. Прелази у православну веру, ожени се 1889. године Зорком, учитељицом из Пирота. Остао је до краја живота у Пироту, радећи као окружни физикус и управник Окружне пиротске болнице. Варош Пирот и варошани су ценили и поштовали свог пожртвованог, образованог лекара и полиглоту, који је говорио пољски, немачки, руски и српски језик.

На раскрсници значајних путева, варошица Пирот је по ослобођењу имала неколико хећима турског порекла. У Пироту је живело око 8000 становника, којима су били неопходни школовани лекари. Чувари здравља варошана, као и здравља становника околних села и насеља дуж границе. Први физикуси и општински лекари организовањем првих пиротских здравствених установа, проширили су своју делатност на цео пиротски округ.

Последњу почаст др Сјенкјевичу, дугогодишњем пиротском лекару, грађани пиротске вароши одали су великим спроводом 1904. године. Др Јанко Сјенкјевич је сахрањен на Тијабарском гробљу у Пироту, па тако почива у својој другој домовини.

Литература

1. Буњак Петар, Преглед пољско-српских књижевних веза (до Другог светског рата), Београд, 1999.

2. Драговић, Симон, „Пољски лекари у Србији у XIX веку“, Зборник Сто година полонистике у Србији, Београд, 1996.

3. Чоловић, Радоје, „Др Аћим Медовић, први председник СЛД (1815-1893)“, Medicus, Београд, 2008.

4. Календар са Шематизмом Краљевине Србије, за године 1878-1900.

5. Недок, С. Александар, „Лекари Јевреји у српском здравству 19. и раног 20. века“, Годишњак за друштвену историју, Свеска 1/ 2000.

6. Поповић Филиповић, Славица, „Женско друштво 'Кнегиња Зорка' у Нишу – Историја доброчинства и хуманизма“, Пешчаник - часопис за историографију, архивистику и хуманистичке науке, Година VIII, Број 8, 2010, 258-281.

7. Споменица Српског лекарског друштва, 1872-1972, Београд, 1972.

На Растку објављено: 2011-08-26
Датум последње измене: 2011-08-26 19:37:50
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине