Илија Кајтез

Да ли је глобализација крива за све несреће садашњег света

УНИВЕРЗИТЕТ ОДБРАНЕ
ВОЈНА АКАДЕМИЈА
ванредни професор доктор ИЛИЈА КАЈТЕЗ, пуковник

Сажетак: Глобализација је збивање које обухвата све друштвене процесе и односе планетарног карактера, које најснажније одређује дух данашњице и преобликује све у нашем свету чега се дотакне, далекосежно мења природу националне државе и међународног поретка — додуше, та промена није само добровољна, него често драматична и крвава, посредством сукобâ, разарањâ и ратова. Глобализација је врло сложена појава и друштвено–историјски процес који обухвата скоро сва подручја индивидуалне и колективне људске егзистенције. Она није везана само за високу политику, већ и за науку, економију, технологију, културу, религију, забаву, спорт, медије. Неки еминентни аутори говоре да је глобализација синоним за „свет без граница“. Глобализација се дешава свим људима, али то много боље осећају, схватају и разумеју оне личности и друштвени слојеви који чине елиту неке заједнице или државе, док домашаји глобализације на локалном нивоу још нису толико снажни и очигледни. Међутим, услед многих сложених разлога, глобализација, на жалост, прави расцепљен, противречан свет. Губитници глобализације сматрају да свет није праведан и да планетарни економско–политички и војно–стратегијски процеси богате чине богатијим, а сиромашни остају на свим маргинама живота и садашњег света. У савременом, динамичном свету нема само слагања, хармоније и мира, већ и надметања, сукоба и ратова. Неки о XXI веку говоре као о „новом стогодишњем рату“ — ружном времену хаоса, немира и насиља на многим местима планете. Драматичне социјалне борбе око глобализације — њеног демократског или репресивног, хуманијег или асоцијалног, мултиполарног или униполарног лика — постају нови кључ разумевања друштвених збивања; једни у глобализацији виде објективан и спонтан планетарни процес, за друге је она искључиво пројект доминације Запада; добитници глобализације налазе у њој искључиво цивилизацијски напредак, док је за губитнике она деструктивна сила и ново историјско проклетство.

Суштина проблема нашег односа према глобализацији није у искључивом опредељењу за једну од супротстављених струја. С обзиром на то да је глобализација реалност, битно је да се с поједностављених увида и површних анализа пређе на комплексно поимање глобализације, како би се, захватањем њених крајње различитих обележја, савладале и потиснуле негативне, а максимално афирмисале њене позитивне димензије, поготово зато што савремени облик глобализације, за разлику од свих претходних, управо због огромне међузависности појединачних друштава, има шансу да се релативно стабилизује на историјски дужи временски период, без обзира на све неправде које са собом носи према неразвијеном делу света.

Кључне речи: глобализација, савремени свет, безбедност, светски мир, глобални рат, униполарност, демократија, глобални тероризам, војно–политички савези.

 

„Треба упамтити да будућност није сасвим у нашој
власти ни сасвим изван наше власти...“ (Епикур)

 

Савремени свет — место нових изазова и опасних ризика

Дубоко су у праву они који мудро закључују: „Тако много тога се десило толико брзо да су потребне нове теорије како бисмо објаснили недавну прошлост, а да и не говоримо о обликовању прилика, изазова, претњи које доноси време које је пред нама.“^[1] Славни историчар Тојнби је приметио да има догађаја који постају симболи једне епохе; глобализација^[2] је такво збивање које одређује дух данашњице, које преобликује све чега се дотакне, далекосежно мења природу националне државе и међународног поретка;^[3] додуше, та промена није само добровољна, него често драматична и крвава, посредством сукобâ, разарањâ и ратова. Поимање глобализације^[4] је прави лавиринт дубоких неспоразума и неразумевања, јер је она непрецизан и неодређен појам — она није јединствен процес, већ скуп сложених процеса који се понекад подударају, али су и супротстављени.

Када је реч о глобализацији, треба се чувати пребрзих закључака, а посебно сваког поједностављивања. Реч је о једној веома комплексној појави и друштвено–историјском процесу који обухвата скоро сва подручја индивидуалне, групне и колективне људске егзи­стенције. Она није везана само за политику, већ и за науку, економију, технологију, културу, религију, забаву, спорт и медије. У том контексту, најзначајније димензије глобализације су: економска, политичка, идеолошко–културна, војна, геостратешка и еколошка димензија. Нико од људи и држава у данашњем свету не може бити потпуно заштићен од утицаја интеграција и, било доброг, вредног или погубног планетарног процеса глобализације.

Неки еминентни аутори говоре да је глобализација синоним за „свет без граница“. Дакле, реч је о објективном планетарном процесу све гушће мреже повезаности и међузависности појединачних друштава и стварању јединственог „светског система“, који израста на изумима нове техничко–технолошке револуције и брзом ритму стварања глобалне економије; на таласима културно–информатичке револуције (стварање космополитске културе, хомогенизација укуса, образаца исхране, одевања и животних стилова); и на мрежи наднационалних регионалних и светских институција (Савет безбедности ОУН, Међународни монетарни фонд, Међународна банка за обнову и развој, Светска трговинска организација, Г–8, Европска унија и друге), као значајним полугама и механизмима глобалног управљања. У таквој констелацији светских односа, будући да појединачне (националне) владе нису у стању да се изборе са тешким транснационалним проблемима, данас постоји објективна потреба за новим облицима управљања светом, који би били у стању да се још успешније баве многобројним и врло тешким планетарним проблемима.

Стога није случајно што неки теоретичари, прихватајући глобализацију као историјску нужност, а полазећи од тога да је ОУН постала недовољно функционална, истичу потребу за новом организацијом (реорганизацијом) „светског друштва“, са светском владом, светским монетом и светском војском, у којој би све земље света, на одређен начин, могле да врше утицај на глобалносветска кретања. Ипак, спремност за такву „реорганизацију“ свакако ће наилазити на велике отпоре широм планете, поготово ако се она остварује на бази ауторитарности, унитарности и унификације, без неопходног уважавања специфичности појединих земаља, држава и региона.

Као друштвена реалност, глобализација се данас, несумњиво, односи и на чињеницу да живимо у „једном свету“, који нас чини повезанијим него икада раније у историји људског рода. Везе између локалнōг, регионалнōг и глобалнōг данас су квалитативно потпуно нове у људској историји. Те везе су снажно дошле до изражаја током неколико последњих деценија, као резултат развоја комуникација, информационе технологије и транспорта, тако да глобализација није друштвени процес који једноставно постоји „тамо негде“. Реч је о појави која је „овде“, која утиче на наш свакодневни живот.^[5] Глобализација се дешава свима нама, али то много боље осећају, схватају и разумеју они људи и друштвени слојеви који чине елиту неке заједнице или државе, док домашаји глобализације на локалном нивоу ипак још нису толико снажни и очигледни.

Глобализација је изузетно сложен, динамичан, противречан социјално–историјски феномен, она се: „... схвата као ... успостављање јединственог глобалног система ... пошто су културне, друштвене, привредне и политичке разноликости у свету уништене ... Међутим, глобализација је често праћена локализацијом, регионализацијом ... верски фундаментализам може да се схвати као одговор на глобализацију...“^[6] Почетна слика о глобализацији као извору светског мира и прогреса изгубила се, уступајући место неким ликовима „црних утопија“ који далеко превазилазе и Орвелова мрачна очекивања.

Ричард Л. Куглер из Центра „Џорџ Маршал“ истиче да је глобализација раније схватана позитивно, јер се сматрало да ће довести до економског пораста и демократије у сваком кутку света. Међутим, услед многих сложених разлога, глобализација, на жалост, производи рас­це­пљен, противречан, супротстављен свет. Куглер тврди да демократије постају још чвршће, али се на другим местима света умножавају губитници глобализације који не знају како да реагују на радикалне друштвено–историјске промене што се сувише брзо дешавају око њих. Зато он закључује: „У овој атмосфери анксиозности и конфузије, глобализација храни отров­не антизападне идеологије и дубоко бесне извођаче, укључујући ту и нихилистичке терористе и опасне земље које настоје да задобију WMD системе који нападају западне демократије и остале које криве за своју судбину. Ове нове претње се интегришу, како би се међусобно ојачале ... добијају приступ модерним информатичким системима и технологијама, што им омогућује да делују насилно на врло великим даљинама, с једног континента на други...“^[7]

У данашњем свету нема само слагања, хармоније и мира, већ има много надметања, сукоба и ратова. На делу је Хераклитова слика света. Будућност према неким ауторима који су више реалисти него песимисти не изгледа нимало светла, а већ споменути Куглер тврди да XXI век, упркос глобализацији или управо због ње, постаје опасно место, са разноврсним изазовима и претњама, као што су глобалне терористичке мреже, дивљачки етнички ратови, пропадања држава, регионално насиље, ширење оружја за масовно уништење (WMD) и геополитички ривалитет. Неки о XXI веку говоре као о „новом стогодишњем рату“ — ружном времену хаоса, немира и насиља на многим местима планете.

Глобализација успоставља и подразумева сва: „... међународна струјања и мреже делатности“.^[8] Интеграција је нужни планетарни процес, јер парни ваљци информатичке револуције, експанзија светског тржишта, слободна циркулација робе и капитала све више плету мрежу све гушће међузависности друштава. Савремено друштво је у све тешњој подели судбине, успеха, узлета, али и ризика, сукоба и претњи. С једне стране, запажамо такав замах сарадње и повезивања међу државама и народима, а, с друге стране, прете многе нове регионалне поделе и сукоби широких размера. „Ниједан појединачни тренд у протеклој декади не заслужује пажљивију анализу од великог пораста сарадње међу земљама Евроазије и Северне Америке...“^[9]

Глобални поредак нам изгледа као усуд, сила која покреће невидљиве конце нашег свакодневног живота, утиче и преобликује живот милијарди људи. Глобализација је истовремено и сукоб и нада: „Драматичне социјалне борбе око глобализације — њеног демократског или репресивног, хуманијег или асоцијалног, мултиполарног или униполарног лика — постају нови кључ разумевања друштвених збивања ... једни у глобализацији виде ... објективан и спонтан планетарни процес, за друге је она искључиво пројект доминације запада ... добитници глобализације налазе искључиво цивилизацијски напредак ... за губитнике она је само деструктивна сила и ново проклетство...“^[10]

За светски поредак и међународни мир јесте опасност то што глобализација поприма ауторитарни карактер, а основне карактеристике ауторитарне глобализације у савременим условима јесу следеће: а) С једне стране, данас је на делу глобализација сиромаштва великих размера, а на другој страни, стицање огромног богатства уске елите моћи, не само у светским, већ и у националним оквирима, тако да је глобализација превише неправедна према већини светског становништва. Половина човечанства данас живи у сиромаштву, а више од једне трећине у беди. Јаз између богатих и сиромашних све више расте, при чему богати постају још богатији, а сиромашни — још сиромашнији. б) Актуелно је све веће заоштравање културних конфликата (етнички сукоби, конфронтирање цивилизација). У том контексту, у виду реакције на глобализацију, ничу национализми, као подлога за конфликте и сукобе. Ако се не нађу погодна решења, по мишљењу неких социјалних теоретичара, процес глобализације може довести до грађанског рата светских размера. в) На делу је супротстављеност тенденција ка стварању ауторитарне светске државе и тенденција изграђивања глобалне демократије. Док на једној страни уочавамо милитантно крило глобалне елите моћи (САД), које тежи да буде пресудни субјект одлучивања, на другој страни видимо Европску унију, која се, заступајући заједнички (подељени) суверенитет, појављује као снажан заступник демократске транснационалне политичке организације. г) У току је значајан заокрет ка централној улози војне силе у свету, нарочито после терористичког чина од 11. септембра 2001. године, када нова америчка војна доктрина допушта употребу нуклеарног оружја, сврставајући га у категорију конвенционалног оружја. Означавајући свет као униполаран, САД постају агресивније, са јасним циљем да успоставе потпуну контролу над глобалним природним ресурсима, упркос противљењу других центара светске моћи, који све више јачају (Русија, Кина, Бразил, Индија и друге земље), стварајући услове да свет буде мултиполаран.^[11]

Савремени свет је отворена књига стварања, она нуди и страх и наду, градњу поверења и деструкцију светских односа. На коју ће страну превагнути свет који је пред нама, зависи од безброј друштвених узрока и историјских разлога. Свет је пре свега у рукама моћних, а његове недаће подносе и трпе увек најнемоћнији. Утешно је што и најмоћнији деле судбину и страх осталих становника планете, јер се над светом надвио мач нуклеарне катаклизме.

У савременим условима је униполарност у лицу САД, као још и данас једине суперсиле, веома специфична и комплексна, јер она не захвата, нити је могуће да захвати све области многоструких светских односа. Савремени поредак међународних односа показује: да је свет униполаран у погледу војне моћи, али да је мултиполаран у погледу економске моћи (у области разних облика економских односа), као и да је глобална и државно–национална моћ хаотично подељена у појединим областима (климатске промене, еколошки проблеми, илегалне дроге, трговина људима, птичији грип, свињски грип, тероризам и друге опасности). Стога не чуди и данас је потпуно разумљиво што неки геостратези и политички лидери инсистирају на променама у вођењу спољне политике САД, у смислу оријентације на тзв. „прогресивни реализам“, који подразумева јасније саглéдање реалне снаге и ограничења америчке моћи, са циљем да се — доследном применом не–војних инструмената, односно стављањем нагласка на „меку“ („паметну“) моћ, насупрот „тврдој“ (војној) моћи,^[12] будући да њена прекомерна употреба и злоупотреба рађа нови тероризам — обезбеди постепена еволуција демократије и заштита људских права у свету, уз пуно уважавање реалности културних разноликости. То би, тврде ови заговорници, у ствари значило америчку доследност у њеном традиционалном опредељењу за развој демократије и људских права.

Опет, према мишљењу неких других научника, данас недостаје светска влада, која би била одговорна за ефикасније (и праведније) решавање глобалних проблема које избацује на површину процес глобализације, будући да ОУН, са Саветом безбедности, нису на висини свог историјског задатка. Уместо тога, сада постоји систем који би се могао назвати „гло­бал­но управљање без глобалне владе“,^[13] односно систем са релативно мало светских институ­ција за глобално управљање, тако да највећи број неразвијених земаља нема никакав утицај на светску политику одлучивања, која се најдиректније односи на њихову егзистенцију. Време је да се изврше одређене, ефикасне промене у сфери међународних економских односа, да би се зауставио процес глобалне нестабилности, који је данас изражен на светској сцени. Међутим, интерес великих сила је сметња праведним економским односима.

Покушавајући да боље схватимо процесе глобализације и интеграције, можемо лакше разумети савремене сукобе, изазове и претње за светски мир и безбедност. Шта је заиста глобализација: друштвена благодет или социјална провалија неједнакости, уништавање националне и културне самобитности, изазивач рата цивилизација, претпоставка планетарне демократије, ауторитарна владавина елита, склад са природом или незадрживо разарање свих природних ресурса? Много је озбиљних и тешких питања, а тако мало истинских и сигурних одговора. Оно што је ново у схватању савременог света јесте да људе не повезује само те­риторијална припадност, већ наступа и крај „друштва“ као искључиво „територијалног“ појма.

Свет је одувек тежио глобализацији — али су му недостајала крила

Идеја повезивања света није историјски нова. Путеви свиле, експанзија великих религија, цивилизација и џиновска царства представљају облик уједињавања различитих светова. Очигледно је да су идеје глобализације давно посејане у људском роду у идеји, утопији, вољи за моћи и трајном стремљењу људског трагања, али и да су се потребне, нужне и довољне претпоставке за њен планетарни замах створиле после укидања биполарности света и пада Берлинског зида. Почетком 90–их година XX века многи стратези су били захваћени плимом оптимизма названим „Нови светски поредак“. Три водећа америчка стратега — Ештон Картер, Вилијем Пери и Џон Штајнбрунер — говорили су 1992. године о сарадњи у безбедности као о начину за налажење нових приступа светском миру: „Организациона начела као што су од­враћање, нуклеарна стабилност и заустављање јасно су изражавала тежње хладног рата. Са­ра­дња у безбедности је одговарајући принцип међународне безбедности постхладноратовске ере.“^[14]

Сарадња у многим областима живота постала је новина у међународним односима до јуче непријатељски супротстављених војно–политичких табора и све је наговештавало ново време мира и изгледало као: „... излазак из области уских хладноратовских стратегија ... у широка, сунцем обасјана подручја међународног мира и хармоније. Међутим, ... догађаји су показали да је ова почетна провала оптимизма била, у најбољем случају, преурањена.“^[15] Песничке речи нису могле да замене реално стање напетости и сукоба.

Људи обично западају у некритички оптимизам из превелике жеље да нешто буде онакво какво они желе да виде, или после дугог периода страдалног и патолошког стања друштва и када се та социјална болест на један радикалан начин најзад оконча. После такве велике историјске промене људе захвати талас претеране наде и тада све изгледа једноставно чак и увек опрезним научницима: „... Франсис Фукујама је отишао толико далеко да је ове догађаје прогласио за „крај историје“. Под овим је подразумевао да је идеолошка расправа практично окончана светским тријумфом западне либералне демократије...“^[16] У моменту велике еуфорије — тријумфа западних сила и слома СССР–а — многима је изгледало да је коначно наступио крај рата, да сви драматични конфликти припадају историји. Момент еуфорије је брзо прошао — „рат се вратио“ у неке делове света, бивша подручја СССР–а и Југославије. Неки сматрају да у несигурном свету Запад своју безбедност види у новом на­оружавању и у држању „светског Југа под Дамокловим мачем војног интервенционизма“.^[17]

Најзад, глобални тероризам, једним монструозним и спектакуларним чином у САД, Мадриду и Лондону преко ноћи је испровоцирао нову врсту тоталног светског рата. Уместо трајног и стабилног мира, окончање Хладног рата донело је свету, на жалост, растући милитаризам — свет је разапет између експлозије локалних, унутардржавних конфликата и планетарног војног интервенционизма. Глобални рат одликује разарање свих материјалних основа живота, растући технолошки варваризам и спремност на тотално разарање друштва, а он још има и изразито колективнопсихолошку функцију: стварање планетарног страха. Свет је и даље место укорењених неједнакости и сукоба разних интереса, различитих вредности и супротстављених традиција. Тешко је разумети сложеност, многострукост и противречност планетарног друштва.

Глобализација наде и глобализација страха

У односу према глобализацији врши се подела научника на „хиперглобалисте“, „скептике“ и „трансформационисте“. За прве је глобализација објективна законитост и гвоздена историјска нужност: „... догађање које није ствар воље нити избора“.^[18] Тржиште и демократија су постали универзално прихваћени, створен је униполарни свет, драматичне борбе, ратови и конфликти припадају прошлости, влада хармонични поредак у којем су решени темељни животни проблеми.^[19] Међутим, овај оптимизам не може да издржи сукоб са реалношћу, против ове „ружичасте утопије“ живота речито говоре сви садашњи велики проблеми света,^[20] који у будућности могу бити решавани ратом или миром, сарадњом народа и држава или надметањем региона. Заједнички живот различитих народа и држава, религија и традиција, интереса и монопола јесте судбина становника наше планете. Мислимо да је прави однос према све чвршћој интеграцији света схватање да је глобализација неизбежан историјски ток, да је она покретачка сила света и да су сва друштва суочена са изазовом прилагођавања новом планетарном поретку, али да је пут савременог друштва отворен и неизвестан; и може водити према уједињавању или фрагментацији, сарадњи или крвавим конфликтима.

Заступници глобализма сматрају да последњу баријеру интеграцији представља локализам који треба насилно разорити: „Централно питање 21. века на свим просторима света биће сукоб ... између сила модерне глобалне економије и сила атавистичког трибализма...“^[21] Економија је моћна погонска сила глобализације, али није једина снага овог савременог феномена. Глобализација је објективан и планетарни процес^[22] све гушће мреже повезаности и међузависности...^[23] Међутим, будућност света је непредвидива, сва питања човечанства остају отворена, будући дани нуде и страх и наду, историјско кретање може да нас одведе до еколошке и нуклеарне катаклизме, регионалне поделе света, јединственог демократског света или орвеловског „светског друштва“.

Ричард Коен сматра да је овај свет „опасан и нестабилан“ и да се може учинити местом мањег ризика: „Потребно је изградити ... систем који је заснован на већ постојећим механизмима и институцијама ... које су се показале ефикасне у обезбеђивању релативног мира, стабилности и напретка нација и група нација у другој половини 20. века.“^[24] Он сматра да целокупна северна хемисфера може постати место сигурности и сарадње, те опрезно додаје „да је опсег ... сарадње у безбедности вероватно ограничен“ недостатком „суштинских вредности и ... заједничких геостратешких интереса“. Имајући у виду интензивирану сара­дњу Русије и Кине, укључујући и војну сарадњу и заједничке војне маневре, овај пројект Коена се тим више доводи у питање. Узмимо да се овај пројект сарадње северне полулопте, уз све недоумице, оствари, али се оправдано поставља питање да ли ће свет тако раздвојен на два супротна пола на линији север–југ бити сигурније место за живот људи, или ће бити и даље подељен: економски, културно, политички и верски. Овај планетарни проблем будућности јасно уочавају неки аутори и постављају следеће питање: може ли демократско друштво Запада у XXI веку да контролише растући хаос дуж Јужног стратегијског лука, који се протеже од Блиског истока до обале Азије? Питање за размишљање и могућу наду.

Много је познатих аутора који оптужују управо глобализацију што са собом носи ризике и несигурност, оно што је Улрих Бек (1992) назвао „друштво ризика“, које обележавају индивидуализам и слабљење традиције, и у којем неизвесност излази изван оквира познатих привредних и друштвених промена: „На пренасељеном социјалном ... простору ... могућа је ... експлозија виолентних културних сукоба, подизање високих ограда, повлачење у тврђаве етничких, националистичких и верских локалних фундаментализама.“^[25] Оптимисти у глобализацији виде повећање благостања за све људе, али има и оних који упозоравају да: „„американизација“ ... света ... и екстремна струја ретроградног исламског фундаментализма... отварају поглавље драматичног сукоба, рата цивилизација“.^[26]

Има показатеља да се глобализација помера у правцу асоцијалног, ауторитарног лика и да се друштво претвара у „светско друштво ризика“.^[27] Ризик је трајно својство људског бивствовања у историји, али никада до сада он није задобио такве размере: „’Четири јахача апокалипсе’ — опасност од еколошке катаклизме, катастрофе произведене нуклеарним, биолошким и хемијским оружјем; малигни раст сиромаштва и сукоб цивилизација, глобални тероризам — језде планетом.“^[28] Лидерима света и вођама највећих нација биће потребно много мудрости, способности и толеранције да избегну све замке и катастрофе које носи будуће време. Надамо се да ће велики народи своју величину исказати управо на чињеници да ће за своје лидере бирати оне знамените личности које ће сачувати ову нашу Нојеву барку од свих ризика новога доба.

Рат предводи снаге и процесе глобализације

Поставља се питање каква је веза између рата и прогреса у историји. Рат је био пресудан за ус­постављање свих великих светских империја: „Познато је како су Наполеонови ратови снаж­но потпомогли ... ширење општеевропских идеја, које су условили научни, технички и еко­номски прогрес у XIX веку и материјално ујединиле човечанство...“^[29] Соловјов објашња­ва везу рата у историји и ширења мира на све већем простору. У целој тој мировној ствари рат је био неопходно средство, а оружане снаге — нужна потпора. Кључ успеха Запада у ства­ра­њу глобалних царстава налазио се у „војној револуцији“ која је производ индустрије, као што је развој тешко наоружаних бродова за дуге пловидбе најавио ново место Европе у свету.^[30]

Гиденс се надовезује на мисао Соловјова и Кенедија, и тврди: „Узете заједно, супериорна економска снага, политичко јединство и војна надмоћност служе као појашњење незадрживог ширења западњачког начина живота у последња два века.“^[31] Кнутсен у класичној студији Успон и пад светских поредака показује „четири таласа рата“ модерног доба: „... ’иберијски светски поредак’, под хегемонијом Шпаније у 16. веку, поредак 17. века, са Холандијом на челу, поредак ’Pax Britannica’ у 18. и 19. веку, а у 20. веку ’Pax Americana’ и ... ’нови светски поредак’, рођен на пепелу Хладног рата ... сваки од нових поредака ... захвата све шири простор светске арене. Темељи хегемоније су вишеструки ... технолошка, економска и војна превага најмоћније силе свог времена, али и легитимитет који ужива као носилац универзалних вредности свога доба...“^[32]

Снажна и спремна војска увек је значајан гарант најмоћнијим силама да одрже светски поредак — зато и данас глобална елита моћи ствара планетарну војну силу, која ће обезбеђивати функционисање жељеног поретка. Милитантно крило глобализације залаже се да: „Није далеко дан када ћемо морати да одбацимо сваку сентименталност, да наступимо са позиција директне, физичке силе.“^[33] Таквој супремацији војне моћи Запада друга, угрожена страна супротставља се глобалним тероризмом, а сукоб се из дана у дан подиже на све већи и опаснији ниво ризика, изазова и претњи, па се често запитамо није ли то неповратан историјски процес који можда води катаклизми и биолошком затирању људске врсте. Наше време је пре свега време обожавања силе и моћи. Бог правде није и бог моћи. Били против глобализације или њене апологете, морамо се сложити да тај планетарни процес води до брзих, оштрих, дубоких, револуционарних и неповратних — економских, политичких, културних, еколошких, техничко–технолошких и војних — промена у савременом свету.

Тероризам је таква друштвена појава која може из корена да мења и угрожава живот појединца и многих друштвених заједница. С појавом атомског оружја за масовно уништавање људи рат и тероризам постају апсолутни, јер су постали судбинско питање света. Данас је посебна и реална опасност да би неки од терориста могли прибавити нуклеарно, хемијско или биолошко оружје. Ако жели да опстане, свет мора да искрено сарађује, без обзира на неке природне антагонизме, неповерења, непотребну мржњу и војна надметања великих сила. Данас и сутра тероризам угрожава биолошки опстанак света, а све цивилизацијски вредно, поклоњено од наших предака и до сада створено — стављено је на коцку. Ризик света је доведен до своје крајње тачке. Требало би покушати да се искорене многи и сложени узроци тероризма, а не решавати само његове погубне последице. Аналитичари истичу да ће у наредним годинама терористичке акције све више укључивати софистициране форме уништавања и бивати све тоталније, јер ће атаковати на рушење значајних националних структура и вршити продор у виталне комерцијалне системе непријатеља. Орвелова слика света на делу!

Данашњи ратови утичу на целокупан живот свих људи, јер је свет постао међузависан, комплексан, пренасељен и густо узајамно испреплетен, па су зато потребни нови прилаз и начин размишљања о рату и миру. На крају Хладног рата долази до побољшања у међународним комуникацијама, обимније економске размене међу државама и лакшег протока робе и путника. На жалост, терористи су се адаптирали на ново окружење, које се исказује у условима отворености, интеграције и модернизације света, и успешно га користе за своје ратне и идеолошке циљеве. Активности терориста су глобално координиране коришћењем људи курира, мобилне и сателитске телефоније, електронске поште, Интернета и видео–касета. Међународне терористичке мреже опремљене су најмодернијом технологијом, брзо размењују информације, вежбају, планирају и изводе заједничке акције. Тероризам је велики изазов светском миру, „јер је тероризам постао глобална претња“, али њега није могуће искоренити само снагом оружја. Рат терориста је постао глобалан и трајан, јер се више не поставља питање да ли ће терористи напасти, него: „Када и где ће напасти?“

Тероризам је објавио рат оваквом, неправедном свету, али су узроци тероризма дубоки и далекосежни, те захтевају један свеобухватан и широк покрет за преобликовање савре­ме­ног света у место сарадње, толеранције и достојног живљења за све људе. Тероризам се само наслања на сталну оружану борбу у историји људског рода, јер се мењају начини, средства и карактери сукоба, али остају рат, борба и надметање људи, заједница и држава. Планетарни тероризам баштини Хобсово (Hobbes) схватање људске природе и рата, а он је у чувеном делу Левијатан (1651) сâм појам рата проширио и тврди да се рат „не састоји само од битака или чина борбе, већ од периода времена током којег је воља да се отме у бици довољно позната“.^[34] Ако свету звезда водиља буду Хобс и Хераклит, а не Кант, Ганди и Мандела, човечанство неће предалеко стићи, или ће мир бити само утопија хуманиста.

Глобализација војске и феномена рата

Двадесети век је најкрвавији век у историји људског рода. Неки су прошло столеће назвали и „век зла“. Укупан број смртних случајева који су последица ратова или су повезани с ратним сукобима процењује се на 187 милиона, што представља 10 процената светског становни­штва 1913. године.^[35] И поред толико ратова и жртава, данас, као и током читавог XX века, не постоји ефикасан глобални ауторитет који је способан да контролише и уреди оружане спорове, док ту ситуацију користе велике силе, које на себе преузимају улогу пристрасног судије, злоупотребљавајући своју укупну, а пре свега војну (над)моћ у сврху сопствене користи. Глобализација је напредовала готово у сваком погледу — економски, научно–технолошки, информатички, културно — осим у једном, и то најважнијем: политички и војно, територијалне државе остају једини ефикасни ауторитети. Званично постоје око две стотине држава, али се у политичкој пракси света само на мали број њих заиста рачуна, међу којима су најмоћније САД.

Но, ниједна држава ни светска империја није била довољно велика, богата и моћна да одржи хегемонију у политичком свету, а камоли да успостави политичку и војну надмоћ на Земљиној кугли. Свет је ипак превелик, превише компликован и многостран за такав подухват. Не постоји вероватноћа да САД или било која друга државна моћ појединачно успоставе трајну контролу над целим светом, чак и да то искрено жели. Треба знати да једна суперсила не може надокнадити недостатак глобалног ауторитета,^[36] посебно у светлу недостатака конвенција — које се односе на међународно разоружање или на контролу оружја — довољно моћних да би биле добровољно прихваћене као обавезујуће за све највеће државе. У садашњем свету једино споразуми имају делотворну моћ, само захваљујући конвенцијама међу државама и подршци најмоћнијих држава. Уколико жели да гради трајан мир, свет је осуђен и почаствован на толеранцију и плодну сарадњу народа и држава.

Међутим, током протеклих тридесетак година територијална држава је, из многих разлога, изгубила традиционални монопол на оружану силу, већи део раније стабилности и суверене моћи и, све више, основни осећај за легитимитет или бар за прихватљиву постојаност, што владама омогућава да наметну терет пореза и војне обавезе лојалним грађанима. Материјална опрема за ратовање сада је широко приступачна приватним телима, као и средства за финансирање недржавних ратовања. На овај начин се променила равнотежа између државне и не–државне организације. Оружани сукоби унутар држава постали су озбиљнији и могу да се продуже деценијама без неког озбиљног изгледа на победу или споразум — Косово, Кашмир, Ангола, Шри Ланка, Чеченија, Колумбија. У екстремним случајевима, као што је у неким деловима Африке, држава може практично и престати да постоји; или може, као на Косову и Метохији и у Колумбији, да више нема стварну моћ над делом своје територије. Чак и у јаким и стабилним државама тешко је елиминисати мале оружане групе, непризнате од матичне државе или највећег дела светске заједнице односно целокупне светске заједнице, као што су ИРА у Великој Британији и ЕТА у Шпанији.^[37]

Распад СССР–а означава да више не постоји систем великих сила, који је готово два века управљао међународним односима и, с очигледним изузецима, наметао извесну контролу над сукобима међу државама. Његов нестанак је уклонио велику препреку међудржавним ратовима и оружаним мешањима држава у послове других држава — током Хладног рата оружане снаге нису прелазиле преко сопствених територијалних граница.^[38] Сепаратистичке тежње различитих снага у до тад стабилним националним државама, као што су Велика Британија, Шпанија, Белгија, Италија, Француска, Србија, Румунија и Словачка, могу да још више појачају несигурност светског мира. Истовремено се умножио број актера на светској сцени. У оваквим околностима не изненађује што је од краја Хладног рата порастао број ратова преко државних граница и оружаних интервенција.

Од престанка Хладног рата^[39] управљање миром и ратом је импровизовано. У најбољем случају, као на Балкану, оружани сукоби су прекидани оружаном интервенцијом споља, а „status quo“ по прекиду непријатељстава одржаван је помоћу војски са стране.^[40] Међутим, као облик колективне акције њу су користиле само САД и њени савезници (под окриљем УН, или без одобрења УН). Исход је за све стране до сад био испод сваког очекивања. Она обавезује страну која интервенише на држање трупа неограничено и уз велике финансијске трошкове, у областима у којима оне немају посебног интереса и из којих не извлаче значајну корист. Она их чини зависним од пасивности окупиране популације, која није загарантована; уколико постоји оружани отпор, мале снаге оружаних „миротвораца“ треба заменити далеко већим оружаним снагама. Сиромашне и слабе земље могу да се противе интервенцији, јер подсећа на дане колонијализма и протектората, нарочито када већи део локалне економије постане паразитски зависан од потреба окупационих снага. Остаје врло нејасно могу ли ове интервенције служити као општи модел за будућу контролу оружаних сукоба. Тешко, јер су врло скупе и неефикасне. Логика великих сила је логика капитала — дакле, профита.

Са распадом СССР–а и престанком Хладног рата, у међународним односима постоји само један неприкосновени ауторитет — САД, које стоје на челу највеће војно–политичке организације НАТО, као својом продуженом руком моћи, која доминира на светској сцени у свим међудржавним и унутардржавним односима. Таква хегемонистичка снага довела је до стварања једног новог поретка, који за резултат има неприкосновену подређеност свих међународних фактора једној суперсили (САД), која на међународној сцени влада већ готово четврт века. Историјски посматрано, од свог настанка до данас НАТО се развијао у више различитих облика и функција да би данас постао доминантни војно–политички чинилац широм света. Од некадашње организације која је имала улогу у одржавању војног и политичког баланса у односима суперсила за време Хладног рата, спречавајући СССР (чланице Варшавског уговора) да превагну у геостратешким и политичким односима, данас на делу видимо једну моћну и кључну светску војно–политичку организацију која контролише готово све међународне односе. Такав положај НАТО је почео да стиче за време Првог заливског рата, да би га коначно потврдио оружаном агресијом на СР Југославију (1999), а затим и интервенцијама на Ирак и Авганистан у првој деценији XXI века.

Доминантан положај НАТО има и данас, међутим, из свих тих компликованих међународних односа и тако чврсте хегемоније САД и НАТО–а родила се једна нова, али ипак стара противтежа,^[41] а то је Шангајска организација за сарадњу (Shanghai Cooperation Organization, SCO), која је првенствено економска, али и војна и политичка организација, која у свом саставу има огроман људски, војни, економски и сваки други потенцијал.^[42] Шангајска организација за сарадњу основана је 2001. године и у њеном саставу се налазе Кина, Русија, Казахстан, Киргистан, Таџикистан и Узбекистан. Монголија се придружила 2004. године као посматрач, док су Индија, Иран и Пакистан тај статус добили 2005. године. Иран и Пакистан тренутно чекају одговор на свој захтев да постану пуноправне чланице организације. Како истиче Питер Фердинанд (Peter Ferdinand), Шангајска организација је битна, јер је прва творевина настала као последица значајне кинеске дипломатске иницијативе и прва организација те врсте у којој је Кина заузела водећу улогу.

Иако званичници повремено негирају, политичка и војна координација постаје заштитни знак ове организације. Мада је у почетку основана са скромним амбицијама да изгради поверење међу земљама које се граниче, активности Шангајске организације за сарадњу значајно су појачане 2004. године, са оснивањем сталног секретаријата у Пекингу и регионалног центра за антитероризам у Узбекистану, који представља везу између безбедносних служби у државама чланицама. Самит лидера држава, који је у августу 2008. године одржан у Бишкеку (Киргистан), подударио се (да ли случајно?) са заједничким вежбама јединица из свих шест земаља чланица. Маневри су отпочели у Урумки, главном граду кинеске аутономне покрајине Синкјанг, и завршили су се у Чељабинску на Уралу, у Русији. Шангајска организација за сарадњу потписала је прошле године Меморандум о разумевању са Организацијом споразума о колективној безбедности, водећом руском војном алијансом бивших совјетских република. Обе наведене организације су се обавезале да ће успоставити блиску сарадњу, користећи интервентне јединице и друго војно наоружање ових потоњих и мандат ових претходних за успостављање регионалне координације.

Дакле, свет је у сталном превирању, јер је његово друго име кретање, промена и надметање. Има значајних ауторитета који сматрају, нама се чини врло оправдано, да равнотежа мира и рата у XXI веку не зависи толико од смишљања ефективних механизама за преговарање и дипломатских вештина, већ од унутрашње стабилности држава^[43] и избегавања оружаних сукоба. Уз неколико изузетака, мања је вероватноћа да би ривалитет и трвење између постојећих држава, који су довели до оружаног сукоба у прошлости, то изазвали и сада. Данас постоји мало горућих расправа између влада о међународним границама, али унутрашњи сукоби лако могу постати насилни.^[44] Главна опасност од рата лежи у мешању других држава или војних актера у ове конфликте.

Закључак

Суштина проблема односа према глобализацији није у опредељењу „за“ или „против“ глобализације, односно за једну од супротстављених струја. Глобализација је објективна реалност света и зато је веома битно да се и као појединци и као заједница окренемо од поједностављених увида и емотивних анализа овог планетарног феномена и пређемо на комплексно поимање глобализације, како би се, схватањем, поимањем и праћењем њених различитих обележја, савладавале и потискивале, колико је то могуће, све негативне стране, а максимално користиле, употребљавале и афирмисале њене позитивне димензије, поготово утолико што савремени облик глобализације, за разлику од свих претходних, због огромне међузависности појединачних друштава, има шансу да се релативно стабилизује на (историјски) дужи временски период, без обзира на све неправде које са собом носи, пре свега, према неразвијеном делу света.^[45]

Битно је знати да се у условима глобализације врши померање према новом индивидуализму, у смислу да људи морају активно учествовати у обликовању новог начина живота и дефинисању свог идентитета. Традиционални оквири идентитета се потискују, а наступају нови обрасци личности, тако да смо принуђени да стално и правилно осмишљавамо и активно реагујемо на друштвену стварност, која се брзо и коренито мења, не само у смислу успешног прилагођавања, већ и у погледу јачања стваралаштва на темељима нових научних и емпиријских сазнања. Наравно, овде треба имати у виду и чињеницу да јачање јаства, насупрот колективизму, поред позитивних, има и негативне стране, које се манифестују, првенствено, на плану остваривања људских права, будући да се појединци првенствено окрећу себи и својим себичним, личним интересима као суштинском садржају живота.

Неки теоретичари наглашавају да је дилема између индивидуализма и колективизма — лажна. Они сматрају да би индивидуализму и колективизму требало приступати као нужно допуњавајућим странама живота за реализовање људских права, без обзира на то што у условима глобализације индивидуализам снажније долази до изражаја.

Исто тако, глобализација подразумева и нове обрасце рада и односа према раду. Док је до сада било уобичајено да људи током живота обављају један посао, не мењајући занимање и радно место, сада је наступило ново раздобље друштвеног развоја, са новим и све већим захтевима. Ново доба терет изазова све више ставља на леђа појединца или његове породице. Данас су, више него икад, потребне нове личне способности и вештине, али и њихова примена у различитим радним захтевима.

Поред тога, данас је императив стицање стално нових знања, као и велика спремност за промену више радних места у току радног века. Глобализација је судбина савременог света, а сваки појединац и заједница морали би схватити да не поседују ни други свет ни друго време осим оних који су им објективно задати и судбином додељени — зато ће свет, као и наше лично место у њему, увек бити углавном онакви каквима их ми људи учинимо у сусрету, сарадњи или сукобу са другим вољама света.

Литература

1. Ричард Коен и Мајкл Михалка, Сарадња у безбедности: Нови хоризонти за међународни поредак, Расправе Центра Џорџ Маршал, бр. 3. Београд, 2005.

2. Entoni Gidens, Социологија, Економски факултет и Клио, Београд , 1992.

3. A. Heywood, Politics, second edition, Originally published by Palgrave Macmillan Ltd. Hampshire, New York, 2002.

4. Питер ван Хем и Ричард Л. Куглер, Јединство Запада и трансатлантски безбедносни изазов, Расправе Центра Џорџ К. Маршал, бр. 4. Алтера, Београд, 2005. (орг:Western Unity and the Transatlantic Security Challenge, by Peter van Ham and Richard L. Kugler, 2002.)

5. Devid Held, Anthony McGrew, Devid Goldblatt and Jonathan Perraton, Global Transformation, Politics, Economics and Culture, Cambridge, England: Polity Press, 1999.

6. Held, D., McGrew, A. (eds), The Great Globalization debate: An Introduction, The Global Transformations Reader, Cambridge, Polity Press, 2000.

7. М. Brdar, Institutionalization of Human Rights: Crumblilng of Sovereignty and Globalization, International Law and Etnics Conference Series, 5^th Annual Meeting, June 15–17, Belgrade (2001).

8. Јовица Тркуља, "Глобализација као подчињавање или шанса", Време глобализације, (Зборник, приређивач: Милош Кнежевић), Дом културе "Студентски град", Београд, 2003.

9. Džozef E. Stiglic, Противречности глобализације, СБМ–х, Београд, 2002.

10. Ashton B. Carter, William J. Perry and John D. Steinbruner, A New Concept of Cooperative Security, Washington, DC: The Brookings Institution Press, 1993.

11. H.H.Holm; G. Sorensen, Whose World Order, Uneven Globalization and the End of Cold War, Oxford, 1995.

12. Т. Friedman, The Lexus and the Olive Tree, Understanding Globalization, New York, Farrar Straus Giroux, 1999.

13. F. Fukuyama, The End of History and the Last Man, London, Hamish Hamilton, 1992.

14. D. Fromkin, „World Politics in the Twenty–First Century“, World Policy Journal, No.10, 1993.

15. Keohane, R., Nye, J. Globalization, What¢s New, What¢s Not, So What, Foreign Policy, Spring, 2000.Commission on Global Governance, Our Global Neighbourhood: The Report of the Commission on Global Governance, Oxford, Oxford University Press, 1995.

16. S. Huntington, The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, New York, Simon and Schuster, 1996.

17. B. Barber, Jihad vs McWorld, How Globalism and Tribalism Are Reshaping the World, New York, Ballantine Books, 1995.

18. U. Beck, World Risk Society, Cambridge, Polity Press, 1999.

19. М. Печујлић, Глобализација–два лика света, Гутенбергова галаксија, Београд, 2002.

20. Владимир Соловјов, Изабрана дјела, том I, ЦИД, Подгорица, 1994.

21. P.Kennedy, The Rise and Fall of the Great Powers, Economic Change and Military Conflict from 1500 to 2000, London, Fontana Press, 1989.

22. Т. Knutsen, The Rise and Fall of World Orders, Manchester University Press, 1999.

23. W. Robinson, Promotion Poliarchy, Globalization, US Intervetions and Hegemony, Cambridge, 1996.

24. Erik Hobsbaun, Глобализација, демократија и тероризам, Архипелаг, Београд. 2008.

25. Zbigniew Brzezinski, Out of Control: Global Turmoil on the Eve of the 21th Century, New York, 1993.

26. Angus Maddison, The World Economy: A Miliienial Perspective, OECD, Paris, 2001.

27. Arne Vestad, The Global Cold war (Глобални хладни рат), Архипелаг, Београд, 2008.

28. Scott L. Bills, Empire and Cold War: The Roots of US– Third World Antagonism, 1945–1947, St. Martins Press, New York 1990.

29. Др Миодраг Р. Ђорђевић, Социологија, Желнид, Београд, 2005.

---

^[1]Наводи се према: Ричард Коен и Мајкл Михалка, „Сарадња у безбедности: Нови хоризонти за међународни поредак“, Расправе Центра „Џорџ Маршал“, бр. 3, Београд, 2005, стр. III (Предговор).

^[2]„Глобализација“ потиче од лат. речи globus, што значи „Земља, земаљска кугла, округло или лоптасто небеско тело у свемиру“, при чему глобализација обухвата све друштвене процесе и односе који имају планетарни карактер, који се манифестују у свим аспектима светских збивања.

^[3]„Вестфалски концепт апсолутног права држава да делују унутар сопствене територије онако како њима одговара, више није прихватљив за државе либералне демократије... Концепт државног суверенитета не може бити застор иза којег ће се некажњено дешавати масовно нарушавање безбедности људи...“ Р. Коен и М. Михалка, „Сарадња у безбедности...“, стр. 7.

^[4]Глобализација је настанак сложене мреже међусобне повезаности, која значи да на наше животе све више утичу одлуке и догађаји који се одигравају далеко од нашег места живљења. Савремени свет нужно дели једну судбину и једну наду, од нас садашњих људи зависи у каквом ће стању свет заиста бити остављен нашим потомцима.

^[5]Eнтони Гиденс, Социологија, Економски факултет и Клио, Београд, 1992, стр. 55.

^[6]A. Heywood, Politics, second edition, Originally published by Palgrave Macmillan Ltd., Hampshire, New York, 2002, p. 138.

^[7]Питер ван Хем и Ричард Л. Куглер, „Јединство Запада и трансатлантски безбедносни изазов“, Расправе Центра „Џорџ К. Маршал“, бр. 4, Алтера, Београд, 2005, стр. 42. (ориг.: Western Unity and the Transatlantic Security Challenge, by Peter van Ham and Richard L. Kugler, 2002.)

^[8]Dаvid Held, Anthony McGrew, Dаvid Goldblatt and Jonathan Perraton, Global Transformation, Politics, Economics and Culture, Cambridge, England: Polity Press, 1999, p. 16.

^[9]Наводи се према: Ричард Коен и Мајкл Михалка, Сарадња у безбедности..., стр. III (Предговор).

^[10]Видети шире у: Held, D., McGrew, A. (eds.), The Great Globalization debate: An Introduction, The Global Transformations Reader, Cambridge, Polity Press, 2000; и у: Brdar, M. „Institutionalization of Human Rights: Crumbling of Sovereignty and Globalization“, International Law and Etnics Conference Series, 5^th Annual Meeting, June 15–17, Belgrade, 2001.

^[11]Види шире у: Јовица Тркуља, „Глобализација као потчињавање или шанса“, у: Време глобализације (Зборник, приређивач Милош Кнежевић), Дом културе „Студентски град“, Београд, 2003, стр. 14.

^[12]Оваквим ставовима, у сваком случају, доприносе и неуспеси гломазних војних кампања САД и њихових савезника у Ираку и Авганистану, без обзира на то шта о овоме тврдио званични Вашингтон. Стање на терену и повлачење војске САД из Ирака говоре у прилог неуспеху војног решавања нагомиланих проблема света, а пре свега глобалног тероризма као синонима и симбола многих недаћа данашњег човечанства.

^[13]Види: Џозеф Е. Стиглиц, Противречности глобализације, СБМ–х, Београд, 2002, стр. 35.

^[14]Ashton B. Carter, William J. Perry and John D. Steinbruner, A New Concept of Cooperative Security, Washington, DC: The Brookings Institution Press, 1993.

^[15]Наводи се према: Ричард Коен и Мајкл Михалка, Сарадња у безбедности..., стр. 3.

^[16]Andrew Heywood, Politics, second edition, p. 30.

^[17]H. H. Holm, G. Sorensen, Whose World Order, Uneven Globalization and the End of Cold War, Oxford, 1995.

^[18]Т. Friedman, The Lexus and the Olive Tree, Understanding Globalization, New York, Farrar Straus Giroux, 1999.

^[19]F. Fukuyama, The End of History and the Last Man, London, Hamish Hamilton, 1992.

^[20]Најважнији проблеми света су: демографска експлозија и глад становништва, концентрација житеља у градовима, загађења, прљаве технологије и неконтролисано уништавање свих природних ресурса Земље; проблем глобалног загревања и озонских рупа, земљотреса, поплава и тајфуна, неконтролисано ширење нуклеарне технологије и опасност нуклеарног тероризма, могућност разних епидемија, природних или изазваних од стране човека. Будући свет ће имати о чему да брине.

^[21]D. Fromkin, „World Politics in the Twenty–First Century“, World Policy Journal, No. 10, 1993.

^[22]Све гушћа повезаност света настаје као последица: технолошко–информатичке револуције, стварања глобалног тржишта, подела исте судбине свих становника, успон све моћнијих транснационалних и наднационалних економских сила и политичких институција, распростирање истих форми живота на готово целокупни социјални простор света.

^[23]Keohane, R., Nye, J., „Globalization, What¢s New, What¢s Not, So What“, Foreign Policy, Spring, 2000.

^[24]Наводи се према: Ричард Коен и Мајкл Михалка, Сарадња у безбедности..., стр. 4.

^[25]Commission on Global Governance, Our Global Neighbourhood. The Report of the Commission on Global Governance, Oxford, Oxford University Press, 1995.

^[26]S. Huntington, The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, Simon and Schuster, New York, 1996; B. Barber, Jihad vs McWorld, How Globalism and Tribalism Are Reshaping the World, Ballantine Books, New York, 1995.

^[27]Ulrich Beck, World Risk Society, Polity Press, Cambridge, 1999.

^[28]Мирослав Печујлић, Глобализација — два лика света, Гутенбергова галаксија, Београд, 2002, стр. 21–22.

^[29]Владимир Соловјов, Изабрана дјела, том I, ЦИД, Подгорица, 1994, Глава XVIII, „Смисао рата“, стр. 438.

^[30]Paul Kennedy, The Rise and Fall of the Great Powers, Economic Change and Military Conflict from 1500 to 2000, Fontana Press, London, 1989.

^[31]Anthony Giddens, Социологија, Економски факултет, Београд, 2001, стр. 55.

^[32]Т. Knutsen, The Rise and Fall of World Orders, Manchester University Press, 1999.

^[33]W. Robinson, Promotion of Poliarchy, Globalization, US Interventions and Hegemony, Cambridge, 1996.

^[34]Види: Ерик Хобсбаум, Глобализација, демократија и тероризам, Архипелаг, Београд, 2008, стр. 19.

^[35]За процену жртава види: Zbigniew Brzezinski, Out of Control: Global Turmoil on the Eve of the 21th Century (New York, 1993); а за процену становништва: Angus Maddison, The World Economy: A Millennial Perspective (OECD, Paris, 2001), стр. 241.

^[36]Ипак, извесни светски ауторитети несумњиво постоје, посебно Уједињене нације, Савет безбедности, разна техничка и финансијска тела (Међународни монетарни фонд, Светска банка и Светска трговинска организација), као и неки међународни трибунали. Међутим, опште слагање са њима значајно изостаје.

^[37]На новину у овој ситуацији указује чињеница да већина моћних држава у сусрету с терористичким нападом осећа обавезу да покрене званичну операцију против мале, међународне, невладине организације или мреже која нема ни територију ни значајну армију.

^[38]Међународни систем је, ипак, чак и тада био потенцијално нестабилан, због умножавања малих, каткад и сасвим слабих држава које су, без обзира на то, биле „суверене“ чланице УН. Распад СССР–а и Варшавског пакта повећао је ову хроничну нестабилност.

^[39]Шире: Arne Vestad, The Global Cold War (Глобални хладни рат), Архипелаг, Београд, 2008; Scott L. Bills, Empire and Cold War: The Roots of US–Third World Antagonism, 1945–1947, St. Martin’s Press, New York 1990.

^[40]Дугорочне интервенције примењивале су поједине државе у својој интересној сфери (Сирија у Либану).

^[41]Монизам и монопол нису природна стања и пореци света. Дуализам и дијалектика односа — дакле, кретање и промена — суштина су створеног света. Монопол и доминација јесу предах, застанак и извесно међустање, али они никад не могу постати вечно стање и поредак света. Зато нити је ико у историји могао нити ће у будућности људског рода моћи да овлада и у потпуности сам управља светом.

^[42]Укупно становништво њених држава чланица броји отприлике једну четвртину укупног светског становништва. Шест земаља поседује 8 одсто светских резерви нафте и 31 посто резерви природног гаса. Кинеска армија је највећа на свету, а руска активна војска је четврта по величини на свету.

^[43]Државе и нације са напредном, стабилном економијом и релативно праведном расподелом добара међу становницима мање су подложне социјалним и политичким потресима од сиромашних држава, у којима су изражене друштвена неједнакост и економска нестабилност. Драматичан пораст економске и социјалне неједнакости у оквиру и између земаља смањиће могућност мира. Правда чува мир.

^[44]Опасност од унутрашњих сукоба велика је у оним државама и регионима где су владе слабе, корумпиране и без ефикасне друштвене моћи. У овим државама и регионима у свету избијају крваве унутрашње борбе и међународни конфликти. На жалост, у скоријој будућности не постоје изгледи за трајно побољшање у овим областима света, а даље слабљење централне владе у нестабилним земљама несумњиво би повећало опасност од оружаних сукоба. При том, ако се овој невеселој слици света придодају и природни интереси великих и моћних, који се супротстављају на тим „сивим“ регијама света, изгледи нису нимало светли и не уливају превише наде.

^[45]Види шире: Др Миодраг Р. Ђорђевић, Социологија, Желнид, Београд, 2005, стр. 336.