Мирослав Младеновић

Савремени рат између злочина и услова цивилизацијског напретка света

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ФАКУЛТЕТ БЕЗБЕДНОСТИ
доцент доктор МИРОСЛАВ МЛАДЕНОВИЋ

 

„Нико, наиме, није толико луд да пре
  изабере рат него мир, јер у миру деца
  сахрањују своје очеве, а у рату очеви децу.“
(Херодот)

Рат је једна од ретких друштвених појава које непрестано прате развој људске историје од најстаријих времена до данас. Без обзира какве је све промене доживљавало људско друштво у материјалном, културном, моралном, политичком и сваком другом погледу, рат је остајао као неизбежно обележје сваке епохе.

„Услови се мењају, али рат остаје“ — говорио је Бутул.

Са развојем човека као разумног и свесног бића, и усавршавањем његове заједнице, чињени су стални покушаји да се рат, као начин решавања сукоба и остваривања групних интереса, превазиђе. Међутим, упоредо са бројним настојањима да се односи међу људима и државама уреде на правним основама и без употребе силе, текао је и процес усавршавања средстава за уништавање, развоја војне организације, стратегије и тактике. Узалудни су били сви апели на разум, човечност, морална начела и религијске догме. У току 5.500 година људске историје, вођено је преко 14.500 различитих ратова. Само у Европи, током XVII века погинуло је око 3 милиона људи; у XVIII веку ратови су однели 5,2 милиона људских живота а XIX столеће је, између осталог, обележено са преко 5,5 милиона ратних жртава. Највећа разарања и погибије донела су два светска рата, оба вођена у XX веку. Први је плаћен са 10 а Други са више од 55 милиона људских живота. Укупни ратни трошкови у Другом светском рату процењени су на око 3.300 милијарди златних долара.

После Другог светског рата вођено је још око 140 ратних сукоба од којих су неки били изузетно рушилачки.

Сви покушаји да се односи међу народима и државама уреде рационално, нису дали жељене резултате. Друштво народа, Организација Уједињених Народа и бројне друге светске институције, коликогод да су имале прогресивне програмске циљеве, у пракси нису могле да зауставе насиље.

Настојања да свет постане заједница мира и прогреса увек су имала бар два супротна лика. Први представља тежњу за истинским уједињењем човечанства, стварањем „светског друштва“ у коме су сви људи „грађани света“ и у коме се снагом рација превазилазе крвави регионални конфликти и ствара ред на планети као услов мирног и прогресивног развоја свих држава и народа. Визија ове концепције је „Светска демократска (правна) држава“ у којој ће се поштовати универзални принципи и развијати општи демократски процеси у свету. Други је тамна страна овог процеса и израз је крајње егоистичких тежњи управљача светом. Он је облик нескривене тежње за очувањем и проширивањем привилегованог положаја, пооштравањем контроле над физичким изворима богатства као и за управљањем људским понашањем. Његов резултат је стварање „светске ауторитарне државе“ чије су полуге „економска експлоатација, политичка доминација и духовна манипулација“.

Историју ратова карактеришу два битна, наизглед противречна обележја. Прво се односи на чињеницу да се човечанство, удаљавањем од биолошке предисторије, све више обележавало деструктивношћу и друго, што је човек постајао разумнији и свеснији, рат је постајао свеобухватнији — како по броју ангажованих људи, тако и по количини друштвених подсистема које је укључивао. „Са развојем цивилизације повећавају се ирационалности, агресивност, масовне деструкције, уживање у спектаклима насиља. Стваралаштво смрти добија највиши израз у светским ратовима који човечанство доводе на ивицу самоуништења.“^[1]

Основни и, теоријски најсложенији, проблеми везани за рат, јесу питања перспективе рата и расветљавања његових узрока. Ако се прихвати становиште да је рат саставни део човекове природе и да је неизбежно везан за људско друштво, онда је беспредметно свако теоријско разматрање његове суштине и свако практично настојање да се он избегне. Ако пак, рат није наш усуд већ само једна могућност, онда то оставља простор за бројне делатнике да раде на обезбеђењу мира. Упркос чињеници да није било дана када у свету није беснео понеки рат, „време не искључује наду: наша историја је отворена!“^[2]

Широка лепеза схватања и теоријских разматрања узрока рата, може се поделити према више критеријума и на различите начине.

Најједноставнија подела је према схватању порекла рата, у оквиру које постоје индивидуалистичке и колективистичке теорије.

Прве траже узроке рата у човеку, појединцу, односно у његовој биолошкој, психолошкој, моралној, религијској, филозофској или инстинктивној природи, док друге, његово порекло виде у друштвеним, економским или политичким одликама људских заједница, како на микро, тако и у међународним размерама.

У оквиру индивидуалистичких теорија, као најутицајније, могу се издвојити биологистичке, натуралистичке, дарвинистичке, агностицистичке и друге.

Од колективистичких, најпознатије су марксистичке, реалистичке, геополитичке, расне, космополитске итд. ^[3]

Основе рата и његови узроци могу се посматрати и са различитих научно –предметних аспеката: религијског, филозофског, политиколошког, социолошког, правног.

У оквиру разних концепција, говор о рату, у суштини, своди се на обнављање оног почетног, митског сукоба између два опречна начела: добра и зла, живота и смрти, светла и таме, јина и јанга. Од најстаријих времена до данас, свако решавање тог сукоба производи наду у победу правде и добра. „У нашој историји било је понешто смисла и превише бесмисла: има понешто достојно дивљења и премного тога за осуду. Наша повест одвија се у знаку моћи и надмоћи: моћи разарања (рат), моћи стварања (култура) и моћи уједињавања (љубав).“^[4]

Досадашњи историјски ток више је обележавала моћ разарања него моћи стварања и уједињавања. Када се човекова моћ буде претежно испољавала кроз културу и љубав, рат ће бити бесмисленији и ређи. Досадашњи распоред облика човекове моћи можда је последица историјске младости његове цивилизације јер, „човек је само релативно мало хиљада година провео у култивисаном стању, а многе стотине хиљада година у некултивисаном.“^[5]

Религијско схватање рата полази од човека као комплексног бића у коме се боре силе добра и зла. По мишљењу религијских мислилаца, нико не може бити окупиран ђаволом, изузев оног ко му добровољно даје сагласност своје воље. Онај, ко се не противи злу, не противи се управо због тога што је сам зао, односно због тога што га је својом унутрашњошћу и сам прихватио. Концепција о непротивљењу злу, према религијским схватањима, односи се само на спољашње манифестације зла а не на његову суштинску природу. Борба са злом је, наиме, неопходна али се она у потпуности преноси у унутрашњи човеков свет. То значи да је „непротивљење“ злу, у ствари, „посебан вид супротстављања то јест непријатељства, осуде, одбацивања и противдејства. Оно означава противљење и борбу али неким посебним унутрашњим средствима.“^[6]

У суштини религијских ставова о злу, лежи и схватање да зло о коме се говори није спољашње, већ унутрашње. Материјална рушења и уништавања, астролошке катастрофе и разорни земљотреси, суше, поплаве, пожари и др. коликогод да су непријатни и штетни, сами собом не представљају ни добро ни зло. Примена идеје зла, према овим појавама, остала је само као наследство епохе у којој је укупно људско сазнање представљало душевно–духовног ствараоца као неког злонамерног штетника, способног да наноси неправду и непријатност.

Религијски мислиоци не поричу да природне стихије могу да побуде зло у човековој души, посебно код слабијих људи који су неспособни да прихвате и поднесу опасности страдања. Они се брзо деморалишу и предавају срамним и непримереним поступцима. Међутим, људи снажни духом, на спољашња страдања одговарају обрнутим процесом–духовним очишћењем и учвршћивањем у добру. То је још једна потврда да спољашњи материјални процеси, који у једним душама буде божанске снаге а у другим ослобађају ђавола, саме по себи не представљају ни добро ни зло.

Зло почиње тамо где започиње и човек, и то не човјечије тело већ његов духовно–душевни свет. Најсвирепији израз лица не мора да крије иза себе зла осећања; најужаснији рез на телу чак може бити благородан за оздрављење организма. У животу човека не може бити ни добра ни зла које би имало чисто телесну природу. То, наравно, на значи да је спољашњи телесни облик сасвим безличан пред добрим и злим. Он је зависан од морално–духовног, али не мора увек бити његов директни израз. Само најнаивнији људи могу да мисле да је осмех увек пројекција доброте, да је наклон увек оличење учтивости и да је уступак увек добронамеран као и да ударац, у свим приликама значи непријатељство а наношење патње мржњу. Због тога, при религиозном приступу, „спољашње“ увек мора да се процењује као знак „унутрашњег“, односно, да се оцењује његова права пројавност у спољњем свету. С обзиром да је човекова „унутрашња природа“, право место боравка добра и зла, то значи да се и борба са злим може остварити само унутрашњим настојањима човека и да је преображај увек само његов унутрашњи домет и успех.

Спољашњи обред доброте не чини човека добрим. Све дотле док у његовој највећој дубини не затрепери зрак Божије светлости и док он не одговори на тај позив целокупним пријемом љубави, радости и смртне одлучности, никаква спољашња коректност, уздржаност и корисност, не могу му обезбедити победу над злим. Систематско непојављивање зла не значи да је оно престало да живи у души човековој; оно често може потајно да влада њоме без обзира на спољашње манифестације.

Дакле, суштинско питање религијског схватања борбе са злим састоји се у настојању да се у себи самом изазове потресни тајанствени сусрет личне страсне дубине са нествореном милосном светлошћу и да се она прихвати снагом духовног убеђења и духовног карактера. Ко хоће да се бори са злим и да га превлада, он мора, не само да угуши његове спољашње путеве већ да достигне да се зла страст сопствене душе пронађе и уочи, „уочивши да сагори, сагоревши да се очисти, очистивши да се препороди, препородивши да престане да живи у свом злом облику.“^[7] Једино ако се у души, из највеће њене таме, из последњег бездана, изнесе молитва захвалности и радости, човек се може исцелити и засјати светлом добра. Тада ће се он на нов начин обратити Богу, људима и свету. То стање човекове душе не може да постигне никаква спољашња сила; оно је достижно једино на унутрашњем путевима одуховљења и љубави. На такву способност појединаца утиче велики број биолошких и друштвених фактора, међу којима, свакако, религија заузима значајно место.

У ранијим периодима људске историје, бројни ратни походи везивали су се за веру и водили су се уз верске обреде.

Верски ратови су настали са појавом монотеистичких религија. Многобожачке религије су толерисале више мишљења, различита веровања и понашања. Вера у једног бога искључује друге јер тврди да је само њен бог истина а сви други обмана, што је доводило и до ратних сукоба.

У суштини, мало је елемената у самим религијским чињеницама који би могли да се схвате као оправдање рата. Напротив, ако би рат зависио од истинске вере, онда га не би ни било, јер су све вере, по правилу, вере у мир и спасење. Већина источњачких религија чини да човек треба да се клони насиља не само према људима, већ и према свим другим живим бићима.

Јудаизам изражава строгу заповест својим верницима: „не убиј“, чиме настоји да човека учини бољим а његов свет да претвори у истинску божју башту у којој: „и вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дете водиће их.“^[8]

Хришћанство, такође, преузима наредбу „не убиј“ и додаје: „Благо онима који мир граде, јер ће се синови Божији називати.“^[9] Према томе, хришћански бог је бог мира а не бог рата ; његов благослов не добијају насилници већ кротки. Чак ни однос према непријатељу не треба да буде насилнички: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне.“^[10]

И ислам, као религијско учење, захтева да нико не убија, осим у самоодбрани, када је дозвољено узвраћати истом мером:“oкo зa oкo, зуб за зуб.“ Борба је само средство да се заштити права вера и примењује се једино према онима који је угрожавају. „Борите се на путу Божијем с онима који се боре са вама; али не будите неправедни, јер Бог не воли неправедне...Не борите се с њима ако они не почну да се боре с вама; али ако они почну онда се и ви борите: то ће бити казна невернима.“^[11] Џихад, који се везује за „свети рат“, изворно значи и напор да се достигне циљ који је прописан верозаконом, односно тежњу да се испуне Алахове норме које значе савладавање страсти, мржње и нагона и привођење правој вери. Ислам прихвата све друге религије које имају свету књигу. У пракси, чак је „отоманско царство имало више смисла за верску трпељивост од аустроугарског царства.“^[12]

Дакле, истинске религијске норме и изворна верска учења, тешко да могу да буду узрок рата. Али, „како да човек мисли да верске идеје повољно утичу на морал, кад се види да је историја хришћанских народа исткана од ратова, покоља и мучења ?“^[13]

Како је могуће да хришћани проповедају добро а наносе зло, јер се и „прво организовано клање“ десило баш између хришћанских народа? Кад је тумачење универзалних верских порука обављено кроз призму посебних интереса, тј. посредством верске идеологије или, боље речено, политичке религије, дошло је до злоупотребе религијских поставки и верници су прихватили мач. „Најгоре што може да задеси дух свети јесте његов боравак у души идеолога. Свака велика религија почела је теолошки мудро и завршила идеолошки глупо: бранећи неки ограничени интерес!“^[14]

Али, ако искључимо веру као покретача сукоба, да ли ће људи живети у миру? Нажалост неће, већ то само значи да се прави узроци рата морају тражити на другој страни. Хришћанска вера постаје рушилачка идеологија оног тренутка кад црква склапа савез са државом, од када је побијање противника доказима замењено убијањем непријатеља оружјем: крст и мач су се удружили. Злоупотреба бога за тренутне политичке, економске или идеолошке сврхе, у суштини, представља највеће богохуљење и скрнављење племенитих верских идеала. „Када Христос постане оружјем земаљске политике, земаљске славе и богатства“, упозорава Владика Николај, — „он престаје бити оруђем спасења.“^[15]

Црква, као друштвена установа, неоспорно мора имати неки однос према политици: може да подстиче подршку владајућој гарнитури или да поспешује побуну против ње. Међутим, у мери у којој она постаје световном силом, умањује се њен свети лик.

По свему судећи, узроци рата нису у духовној сфери човечанства. Његови стварни покретачи су неке земаљске силе.

Један аспект феномена рата може се тражити у човеку као несавршеном бићу у коме постоје потенцијали и за добро и за зло. „У свакоме човеку, браћо, има толико зле воље, да се на њему може сазидати Пакао, и толико добре воље, да се на њему може сазидати Небо“ (Николај Велимировић, „Речима о свечовеку“). Као посебна појава у живом свету човек је, још увек, на раскрсници. Његова је позиција у простору између анималног и божанског света. „Човек је конопац, разапет између животиње и натчовека, конопац изнад амбиса“^[16]– научава Заратустра, док Горки, жалосно, констатује неизвесност вечите драме:“на једној страни бесмислено и безизлазно комеша се снага инстинкта а на другој — копрца се као птица без крила разум, закључан у прљавој колевци човековог битка.“^[17]

У зависности од услова у којима делује и покретача који усмеравају његове активности, човек је способан за реализацију свих облика моћи (рат, културно стваралаштво, љубав).

Поред индивидуалних карактеристика људи, и њихове друштвене институције често, у борби са обезбеђивањем сопствених интереса, занемарују заједницу и њене потребе. У тим настојањима оне не презају ни од употребе различитих облика насиља како би оствариле своје партикуларне циљеве.

Међународна заједница, тако, упркос чињеници да делује као целина, у свом окриљу садржи елементе који се разликују као да припадају различитим планетама. Дијалектичари од Хераклита до данашњих дана покушавали су да објасне ту „хармонију која к противности тежи.“^[18]

Борба за власт и вештина владања, како на унутрашњем тако и на међународном плану, све више постају делатности ослобођене морала и етичких норми. Појмови моћи и надмоћи постају средишње категорије људских и друштвених релација, па се човеков свет сваким даном удаљава од модела заједнице који пројектује човеков разум. Наоружан савременом технологијом, он се често враћа на принципе односа који су карактерисали давно превазиђене епохе.

Тежња да се очувају и унапреде стечене позиције у међународним односима један је од основних разлога који доводе до употребе силе међу народима и државама. Основе неравноправности у свету, успостављене првом великом поделом рада, касније појачаване индустријским револуцијама и безобзирним колонијалним освајањима, послужиле су да се на њима изгради снажна пирамида моћи, у оквиру које се издиференцирала „кастинска подела“ на високо развијени и развијени „центар“, „полупериферна друштва“ и скоро безнадежну „периферију“.^[19]

Од првих значајних облика раслојавања нововековног светског друштва (од XVI века па надаље), само су се мењале форме неједнакости док је суштина остајала иста. У почетку су то била колонијална освајања, затим долазе различите форме технолошке зависности док је данас на делу доктрина комплексног социјалног наступа која се простире на економију, политику и идеологију. Војна димензија тог процеса је, такође, изузетно значајна и приметна јер је, с једне стране, војно–индустријски комплекс земаља „центра“ снажно инволвиран у главне светске економске токове, а са друге, он представља један од најтемељнијих стубова глобалне политике моћи.

Тежња за светским господством није нова. Она је саставни део, како човековог бића, тако и његових заједница. „Где год сам нашао оно што живи“, говорио је Ниче, „нашао сам и вољу за моћи.“^[20] Међутим, лидерска позиција није вечна па сваки покушај да се она наруши, представља опасност по мир. „У борби за хегемонију Шпанија и Португалија су биле замењене Холандијом, коју затим из трке избацује Енглеска улазећи у конкуренцију са Француском. Крајем 19. века Немачка и Америка оспораваће водећу улогу Енглеске, а САД ће затим преузети улогу светског хегемона која ће бити подељена са СССР, да би после фијаска реалног социјализма Америка остала сама као светски господар. Но, то није крај.“^[21]

Чињеница да се на међународном плану води непрекидни сукоб око контроле и расподеле друштвене моћи, упозорава на сталну могућност избијања ратних сукоба. Земље, које чине елиту моћи, залажу се за мир и демократију али уз услов да се поштују успостављене релације односа. Оне су спремне да толеришу сваку акцију која не прети рушењем успостављане релације односа. Оне су спремне да толеришу сваку акцију која не прети рушењем успостављане пирамиде моћи и статуса неприкосновене елите. Међутим, тежња да се у свету наметну сопствени критеријуми слободе, једнакости и правде, коликогод да су добронамерне и прогресивне, најчешће су контрапродуктивне и, у крајњем, доводе до сукоба јер, за остваривање хуманог циља морају се примењивати и одговарајућа средства. Не може терор бити средство за успостављање слободе, лаж за долажење до истине а диктатура за освајање демократије.

Још је Волтер у XVIII веку, критиковао несагласност циља и средстава поводом руске интервенције у Пољској:“Пример који даје царица Русије јединствен је у свету.“– писао је француски просветитељ. „Она је послала четрдесет хиљада Руса да проповедају толеранцију, са бајонетима на пушкама ... Она је повела армије да донесу мир ... да натерају људе да подносе једни друге.“^[22]

Какав ће бити епилог актуелне поделе света и тежње да се она (силом) одржи? У суштини, могуће су три основне варијанте.

Прва је, да се на силу одговори силом по принципу:“ко тебе удари по једном образу, покажи му друго лице“. Овакав став се може наћи код Мо–Цу–а, првог Конфучијевог противника, затим код присталица тзв. тираницида: Менција, Русоа, Маркузеа и код већине марксистичких мислилаца. „Револуционарне снаге морају да се служе насиљем“, упозоравао је Маркузе, „јер је систем који мењају такође институционализација насиља.“^[23]

Друга могућност је непротивљење насиљу. За овакве идеје залагали су се Буда, Сократ, Толстој, Ганди, Конфучије („не чини другима оно што себи не желиш“). По овом принципу, употреби силе може одолети једино ненасиље, пошто супротстављање силе сили може довести до потпуног уништења. „Гола моћ, као насиље води на пут на чијем би крају стајао усамљен човек који је све уништио или потчинио, па за себе освојио безгранични простор, али у њему не може ништа да ради; он има задатак само док може још нешто уништити; загосподарити свиме или уништити све, властиту моћ учинити безграничном, консеквентно се завршава освајањем јер нема више ни једног противника.“^[24]

Трећи могући одговор на насиље је покушај дијалога, односно да се укрштањем доказа дође до решења и људски и међудржавни проблеми реше без примене силе. Упоредо са развојем средстава за уништавање, појављују се и бројни покрети за мир, који проширују хоризонт борбе за ненасилно уређивање односа међу људима. Њихово претварање у носиоце цивилизацијских преображаја има вишеструки значај не само због одбацивања силе као средства за остваривање нечијих интереса, већ и због чињенице да је њихова делатност свеобухватна.

Покрети се појављују као реакција на опасност од атомског геноцида, на разарање природних извора, на ретроградне процесе научно–технолошке револуције, на ауторитарне принципе устројства друштвених заједница итд.

Тек када економски и други односи, сада супротстављаних светова, крену путем, смањивања јаза и превазилажења, „океана беде“, може се код људи, у светској „периферији“, задржати нада у могућност успостављања мира и односа равноправности.

Победа разума над инстинктом може учинити да се земаљска држава приближи свом небеском идеалу. У противном, свет ће и даље бити поприште борбе за успостављање и одржавање доминације једне групе људи над другом. Шопенхауер је, чини се, имао разлога да каже да је ово најгори свет од свих могућих и да је Данте „у њему имао обиље грађе за свој Пакао, али му за рај он ни у чему није могао дати узоре.“^[25]

Активности на уклањању извора рата и концентрација снага које му се противе, за сада нису дали жељене резултате.

Бог Марс и даље наставља свој апокалиптични поход, а када и да ли ће га обуставити, тешко се може са сигурношћу предвидети.

Ипак, човек је и биће наде.

„Не бој се мало стадо.“^[26]

ЛИТЕРАТУРА:

1. М. Печујлић, В. Милић, Социологија, Институт за политичке студије, Београд, 1994.

2. Ђ. Шушњић, Религија II, Чигоја штампа, Београд, 1998.

3. К. Г. Јунг, према: E. Ћимић, Политика као судбина, Младост, Београд, 1981.

4. И. А. Иљин, О сопротивлении злу силоју, Берлин, 1925.

5. Свето писмо старога и новога завјета, Библијско друштво, Београд, 1973.

6. Коран, Дом Бируни, Москва, 1990.

7. Владика Николај Велимировић, Мисли о добру и злу, Невен, Београд, 1999.

8. Ф. Ниче, Тако је говорио Заратустра, Графос, Београд, 1987.

9. Heraklit, Fragmenti, Matica hrvatska, Zagreb, 1951.

10. B. Kalin, Povijest filozofije, Školska knjiga, Zagreb, 1988.

11. Х. Маркузе, Човјек једне димензије, Веселин Маслеша, Сарајево, 1968.

12. Ђ. Шушњић, Дијалог и толеранција, Чигоја штампа, Београд, 1997.

13. Вопроси философии 8/1991, „Наука“, Москва, 1991.

14. Peter Paret (editor), Makers of Modern Strategy from Machiavelli to the Nuclear Age, Princeton University Press, Princeton, New Jersey, 1986.

15. Samuel P. Huntington, The Soldier and the State, The Theory and Politics of Civil–Military Relations, The Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts, 1957.

16. Michael Bentley (editor), Companion to Historiography, Routledge, London and New York, 1996.

17. O. Савић (приређивач), Европски дискурс рата, Часопис Београдски круг, Београд, 1995.

---

^[1] М.Печујлић, В. Милић, Социологија, Институт за политичке студије, Београд, 1994, стр. 186.

^[2] Ђ.Шушњић, Религија II, Чигоја штампа, Београд, 1998, стр. 375.

^[3] Суштина већине ових теорија обрађена је у свим квалитетнијим уџбеницима социологије, ратне вештине и других научних дисциплина које третирају проблематику рата, па ће у овом раду оне бити само узгред споменуте.

^[4] Ђ.Шушњић, исто.

^[5] К.Г.Јунг, према: E. Ћимић, Политика као судбина, Младост, Београд, 1981, стр.166.

^[6] I.A.Iljin, O soprotivlenii zlu siloju, Berlin, 1925, str. 16.

^[7] Исто, стр. 21.

^[8] Свето писмо старога и новога завјета, Библијско друштво, Београд, 1973, Књига пророка Исаије. гл. 11.6.

^[9] Свето писмо старога и новога завјета, Јеванђеље по Матеју, гл. 5.9.

^[10] Исто, гл. 5.44.

^[11] Коран, Дом Бируни, Москва, 1990, гл. 2.186,187.

^[12] Ђ. Шушњић, Религија II, стр. 380.

^[13] Исто, стр. 381.

^[14] Исто.

^[15] Владика Николај Велимировић, Мисли о добру и злу, Невен, Београд, 1999, стр. 138.

^[16] Ф. Ниче, Тако је говорио Заратустра, Графос, Београд, 1987, стр.16.

^[17] Горкиј, Собрание сочиненија, том 15, стр.72, према: Вопроси философии 8/1991, „Наука“, Москва, стр. 58.

^[18] Heraklit, Fragmenti, Matica hrvatska, Zagreb, 1951, fragment 51.

^[19] О подели света на центар, полупериферију и периферију видети шире у: M. Печујлић, В. Милић, Социологија, стр. 201.

^[20] F.Niče, prema: B.Kalin, Povijest filozofije, Školska knjiga, Zagreb, 1988, str. 167.

^[21] M. Печујлић, В. Милић, Социологија, стр. 201.

^[22] Волтер, према:Д. Оливије, Катарина Велика, „Прогрес“, Н. Сад и „Епоха“, Загреб, 1966, стр. 96.

^[23] Х. Маркузе, Човјек једне димензије, Веселин Маслеша, Сарајево, 1968, стр. 106.

^[24] К. Јасперс, према: Ђ. Шушњић, Дијалог и толеранција, Чигоја штампа, Београд, 1997, стр. 166.

^[25] A. Šopenhauer, prema: B.Kalin, Povijest filozofije, str. 164.

^[26] Свето писмо старога и новога завјета, Библијско друштво, Београд, 1973, Јеванђеље по Луки, гл. 12.32.