Зоран Стефановић

Племенити поход Горана Тренчовског

Проширена верзија говора на прослави 20 година уметничког и културног рада редитеља и културног активисте Горана Тренчовског, Хотел „Тивериопол“, Струмица, Македонија, на празник Ваведења пресвете Богородице, 4. децембра 2011.

Господо градоначелници,
Свештени оци,
Драги пријатељи и колеге,

Нека ми се не замери што не говорим на македонском, који читам већ четврт века као да ми је скоро матерњи. У једном делу свог србијанског бића осећам се и као Македонац, и то не само због породичне традиције која чува легенду о мом пореклу.

Ми са севера Балкана – Подунавци и Хиперборејци — већ дуго видимо Горана Тренчовског као значајно, а сада и као велико име данашње македонске културе. Како ће га историја саме македонске културе запамтити, прерано је рећи, јер тек будућност може оценити свог пророка.

Али нека буде дозвољено да изнесем једно крајње лично сведочење, као првоборац који је пратио Гораново подухвате још од 1990, сарађивао с њим још од тад.

Већ су новосадска представа „Откровење“ и струмичка „Звучне слике“ показале да је међу нас дошао један нови глас, уметнички и мисаоно већ потпуно спреман. Али то је било тек моћно загревање. Данас видимо да је тачно пре 20 година, Гораново тумачење Бекета — текста симболичког наслова „Крај игре“, драме тражење смисла, рвања са апсурдом — сценским чином обележило и почетак живота самосталне Македоније, са свим нијансама и неизвесностима.

Али већ тада, крајем 1991, је припреман и макропоглед на нашу драму — позоришни спектакл „Словенски Орфеј“, о апокалипси која се спрема и нашем положају у њој. То је био тренутак сазревања и нашег круга и целог једног нараштаја.

Ишао сам почетком 1992. из Београда на југ, док су поред мене тенкови ЈНА споразумно одлазили на север. Филмска језгровитост... Посматрао сам, зачуђен, врели ентузијазам ансамбла театра „Антон Панов“ како ствара представу, како прави скупни обред на пајонској земљи, орфејском тлу и Еуридикиној води — у Старом Дојрану.

Праизведба „Словенског Орфеја“ на Дојранском језеру је била обред праве, а не глумљене иницијације, данас то видимо. Нешто предачко је тада освешћено у нама двојици и тек много касније смо и Горан, као режисер, и ја, као писац, схватили да су и сви други потпуно препознали наше виђење и да га препознају до данас.

Све то није било савршено, али је било запаљиво и данас је већ део културне историје. Представа је била хит у Републици Македонији и одмах позвана на кључни фестивал Европе, БИТЕФ. Међутим, није гостовала у Београду јер су Уједињене нације ставиле ембарго и на културу (леп изговор некима у Скопљу). Драма је ушла и у неке европске енциклопедије и историје позоришта, радијска верзија је номинована за главну европску награду „При Европа“ у Берлину, а преведена је на неколико источних и западних језика... И данас Горанова представа живи, гледа се преко сателита у снимку покојног Аце Алексова, а драмски спис се претвара и у друге облике, као што је стрип у извођењу Зорана Туцића.

Ласка рабовима Божјим што у Европи понеко и данас сматра да је „Словенски Орфеј“ помало обележио рађање постјугословенске драматургије и позоришта на Западном Балкану.

Али након ових првих представа, Горан није лежао на ловорикама. Као прави професионалац радио је све што занат подразумева: сво оно позориште, телевизију и филм, и то не само просто уметнички, већ и кроз наменско, експериментално, истраживачко или мисаоно. Професионалац зна да скромно мора проћи све степенице свог заната, а захваљујући својој марљивости Горан је урадио на десетине већих пројеката ових година, од којих су неки без сумње антологијски.

У данашњем дану, који обележава два ратничка и светла десетлећа, довољно је закључити да се до сада Горан Тренчовски остварио као стваралац. Али, његово мономитско путовање се наставља и делује да ће нам још важнија уметничка дела тек дати. Волео бих да једно од таквих дела буде и наш играни филм по књижевности великана Милорада Павића, за шта смо недавно добили ауторска права.

О Горановом уметничком методу, необичном и страственом, већ сам рекао у књигама које су пред вама. Додао бих само да ће тај метод засигурно донети нова изненађења, о којима је боље у овом свечаном часу не нагађати, јер се за тај део будућности тек морамо изборити.

Вечерас се, међутим, мора проговорити и која реч о Горану као балканском и европском културном активисти, о оној његовој делатности који није ништа мање чудесна или блистава него уметничко стварање.

Како наш Горан у ширини своје душе види свет, најбоље приказује ова земаљска лопта која је лајт мотив његовог деловања. Тој души је и свемир понекад мали. Срчано, несебично се жртвујући, Горан је одлучио да свој жар за лепотом, истином и смислом, подели и са другим људима.

Један пут културног активизма га је водио ка сагледавању веће целине, балканског простора и цивилизације којој сви припадамо — источноевропске.

„Астерфест“, тај јединствени филмски фестивал, данас је једна од најважнијих регионалних манифестација. Успео је да повеже раздробљени простор Југоисточне Европе, сарађујући са кључним установама континента, представљајући најважније личне опусе. И то баш у Струмици, у којој се боље осећа шта је драгоцени Балкан, та Прва и Стара Европа, него што се то осећа у Београду, Загребу или Букурешту.

И мора се отворено рећи да су и град Струмица и овај зачудни предео, Струмичко, у остатку бивше Југославије и Балкана данас познати највише по „Астерфесту“.

Други важан ток у којем Горан учествује је поновно изграђивање културе не само републике Македоније, већ и целе македонске културе. Ова потреба да се препозна своје наслеђе, као и оно данашње најбоље (што ће тек бити будуће наслеђе), остварена је преко електронске библиотеке културе и традиције Македоније, „Пројекта Растко — Македонија“.

Чуда се обично дешавају када смо с неким у пару, а Горановој жељи да направи заједничку народну задужбину придружила се неопходна снага. Софија Тренчовска, језикословац и културна делатница, ретко изграђена интелектуалка, показала је не само моћ да буде брачни друг необичној личности, већ је показала и сопствену урођену величину. Ходајућа мудрост и благост, успела је да преиспита и свету представи културно благо, племенити дух Македоније, онај који ће кроз сва искушења опстати, јер је далеко старији и универзалнији од наших савремених представа о државама и нацијама. Тиме се Софија успешно изборила са наметнутом предрасудом да је овај простор само и искључиво јабука раздора, показала је зашто нам је култура Македоније свима важна.

Док сарађујем с њима двома на „Пројекту Растко — Македонија“, док читам онај лепи црквени часопис Премин где обоје сарађују, док слушам њихову аргументацију шта се од културног блага Македоније мора отргнути од заборава или кога представити од неафирмисаних стваралаца, долази ми на ум један закључак. Онај који и мене пуни снагом, онај због којег пређох дугачак пут, да бих га овде наглас себи и вама изрекао.

А тај закључак је да у културном раду Софије и Горана осећам ћирило-методијевску искру — комбинацију идеализма, добронамерности и одлучности. Дакле, управо онај приступ без којег нам спаса нема, без обзира да ли смо Македонац или Србин, хришћанин или аврамовски брат муслиман, да ли смо мушко или женско. То је најстарија поука на свету, поука о снази саборности и добре намере, снази слободних личности.

Личним животом Софија и Горан данас сведоче и граде једну цивилизацију. Утичу на све нас који смо две хиљаде километара наоколо.

Ове речи изговарам у златној Струмици, граду који очигледно налази снаге да цвета и да чува бодри дух, чак и у неизвесним данима за Европу и планету. И када погледамо наслове новина, видимо да је и данас све исто као 1991. Банкарска цивилизација — терор „крволочног либерализма“ како га назива Ноам Чомски — тражи да преиспитамо своју људскост, безобзирно захтева да Мамону предамо све.

Али ми нисмо исти као 1991. — нешто смо мудрији, јачи, искуснији. Не плашимо се будућности, све док међу нама има доброг и племенитог света као што су Горан и Софија. Људи који се не обазиру на муке које сви пролазимо, већ шире радост, баш као што су једном из истог овог краја апостоли и апостолски ученици позивали људе да живе пуним плућима и животом достојним човека.

Горане!

Најдубља захвалност на траци светла којом осветљаваш и повезујеш регион, желим да буде већа и масовнија. Хвала ти и што кад је најтеже ти и даље, са Софијом и Луком, струјиш и стремиш из своје Струмице и Македоније, што нам улепшаваш и оживљаваш животе.

Велика је то мисија — и нама и Балкану потребна.

На многаја љета и нека ти је на част, понос и срећу овај први јубилеј, један од многих.

На Растку објављено: 2012-01-11
Датум последње измене: 2012-01-11 14:55:32
 

Пројекат Растко / Проект Растко Македонија