Зоран Стефановић

Уметник је научник метафизичког: Редитељски метод Горана Тренчовског као спознаја великог притиска

Велика је вероватноћа да есеји, те мајсторске белешке угледног македонског и балканског редитеља Горана Тренчовског највише изненађују његове колеге, ствараоце.

У временима када је императив уметничког деловања ефикасност и масовност, једна напета потреба за „брендирањем“ сваког уметничког чина, сваког производа, Тренчовски се понаша као опсесивни антички или ренесансни уметник. Он и даље уметност и индустрију забаве схвата као науку прочишћења.

Иза душевних сила које му навиру, слика праобразаца, Тренчовски увек разрађује свој поетички и филозофски систем. Али тај систем није само нагонски, као код многих уметника. На основу теоријских модела, често његових личних,  редитељ освешћује проблем, промишља договорену стварност, употребљава аналитички апарат целокупне традиције, чак и када га сабија у орахову љуску од неколико реченица.

Тренчовски се не плаши откривања давно заборављених очигледности. У титанском напору да схвати, он је бескрупулозан и неумољив у коришћењу теорије, поп-културе, мистике, науке, духа времена и, изнад свега, филтера деловања – људског и стваралачког.

Због тога, његови записи – згуснути и хиперкомпоновани – истовремено тумаче, набрајају, певају и изводе. Сами за себе, они често не представљају ништа блажи уметнички чин од оног што нам Тренчовски храбро даје у својим режијским поставкама. Изазивају у нама све граничне напетости у трену када спознамо које нам је сопствене менталне силе уметник представио из сведочења појединчеве уметничке праксе.

Очигледно, чак је и радионица из које долазе толика узбуђења неизвеснија и тананија него што грађански ред и безбедност колективног уметничког ега налажу.

Чудно је ово убрзано и напоредо пуштање филмских трака, монтажа свеопште атракције... Та оштра путовања на која нас водиш, Редитељу.

Зоран Стефановић^[1]

^[1] Зоран Стефановић (р. 1969) је српски писац, драматург и сценариста. Радови су му објављивани на десетак европских језика. Вишеструко је награђиван. Поставка његове драме „Словенски Орфеј“ у режији Горана Тренчовског (1992) сматра се за један од првих изданака постјугословенске драматургије и позоришта у Македонији и Србији.