Зоран Вацић

„Луди Гућа заклао жену“ и други радови: Полицијски гласник 1897-1914.

Успомени на Светлану Стипчевић

Увод

Пре 115 година, тачније 13. септембра 1896, др Војислав М. Суботић млађи изложио је на седници Српског лекарског друштва рад насловљен са „Луди Гућа“ заклао жену. Тај свој рад, др Суботић, објавиће 1898. године, у Полицијском гласнику.

Предмет овог рада је, управо, лист Полицијски гласник.

„Са државном независношћу, у овој последњој трећини Србијине историје,“ – пише Милан Грол у књизи Из предратне Србије, објављеној 1939. – „настаје период и њене културне независности и зрелости. У свима областима живота, радознали дух народни истражује, продубљује и ствара.“¹ Радознали дух започиње процесе урбанизације и модернизације који снажно захватају пре свега Београд, али и тадашњу Србију. А једна од ознака модернизације је и оснивање грађанских удружења, самим тим и сталешких удружења (друштава). Оснивају се Адвокатско удружење (1871), Српско лекарско друштво (1872), Апотекарско друштво (1887), итд...²

У то време, како пише Јован Скерлић дошло је и до знатних промена у животу српске штампе. „Дотле су у српској штампи владали искључиво политички листови, начелни и борбени органи појединих странака...“ сада се „почињу јављати листови – приватна предузећа, који се не обраћају више једној политичкој групи но широј публици.“³

Појављује се и већи број стручних листова посвећених различитим професијама или, пак, оних која су органи струковних удружења. Бранич – намењен адвокатима; Српски архив за целокупно лекарство; Привредник, Пољопривредни гласник итд. Њима, свакако, треба прибројати и Полицијски гласник.

Са изузетком, Српског архива за целокупно лекарство који са краћим прекидима, за време светских ратова, излази од 1874. године до данас, други стручни листови нису успели да одрже дужи континуитет у излажењу. Примера ради, 1897. године, у којој се појављује први број Полицијског гласника, започето је издавање 31 дневног, стручног или забавног листа. Само три наслова од тада покренутих можемо наћи и 1914. године.

„До сад су код нас стручни часописи пропадали“, пише Српска застава у рецензији Полицијског гласника, „Нестручни се нису за њих интересовали, а стручни још мање одазивали, па и успеха није било.“⁴ И додаје: „Полицијски Гласник као да је погодио средину; да задовољи стручну потребу чиновника и да занима ширу читалачку публику, а овим последњим и да свој опстанак осигура.“⁵ Слаб одзив публике био је довољан разлог за гашење листа. Дуговечност једног приватног издања, какав, је Полицијски гласник може се објаснити и Скерлићевим речима: „Нови листови више воде рачуна о вестима но о идејама, више о занимљивости но о полемикама, више о подлиску но о допису, више им је стало до читалаца но до присталица. (подвукао ЗВ)“⁶

О Полицијском гласнику је, колико је мени познато, студију написао само Жарко Рошуљ. Његов рад „Књижевност у полицији“ објављен је у књизи „Час описа часописа“.⁷ У свом раду Рошуљ се бавио, пре свега, књижевним прилозима. У Полицијском гласнику своје прилоге објављивали су Радоје Домановић, Јанко Веселиновић, Симо Матавуљ, Милорад Ј. Митровић, Бора Станковић... Јован Скерлић је, такође био стални сарадник овог листа, а по неким истраживачима⁸ био је и у уређивачком одбору Полицијског гласника до 1901.⁹ Од страних писаца, поменућемо само највећа имена: Достојевски, Толстој, Тургењев, Чехов, Едгар Алан По, Марк Твен, Конан Дојл, Ги де Мопасан. Први превод на српски језик Злочина и казне и Записника из мртвог дома објављен је управо у Полицијском гласнику. Преводилац је био Јефта Угричић.

Уређивачка политика Полицијског гласника је подразумевала да се прате све новине у области криминалистике и сродних научних дисциплина, као и судске праксе у Европи, и о њима информишу читаоци у Србији.

Полицијски гласник је објавио и већи број радова који могу бити интересантни за историчаре медицине. Начелно сви они се могу сврстати у област судске медицине, што је и очекивано, будући да је гро читалачке публике чинио полицијски сталеж, и ти радови су по свом тону, углавном намењени, иследним и судским органима. Што не умањује њихов значај, напротив.

Поред лекара (Милан Васић, Војислав Суботић млађи и Милан Јовановић Батут) занимљиве прилоге из области судске медицине дали су и правници.

Пре приступа овом раду ваљало је утврдити обим материје коју треба обрадити. Временски хоризонт је 1914. година, када је због рата Полицијски гласник за извесно време престао да излази. Када је садржај и избор обрађених текстова у питању, обухваћени су само оно текстови који су од значаја за истраживања у области историје медицине.

Користећи као приручник Јеремићеву Библиографију српске здравствене књижевности 1757-1918, утврдио сам да се већи број радова наших лекара објављених у Полицијском гласнику не налази у њој. Овај рад је и покушај скромног доприноса допуни поменуте Библиографије.

Истраживање је обављено у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ (годишта 1897-1913.) и Народној библиотеци Србије (1914. годиште). Напомињем да 1914. годиште није комплетно и да се у фонду Народне библиотеке налазе само бројеви 1-2, 3, 5, 6, 7, 12, 14, 16 и 22. Последњи сачувани број (22) објављен је 8. јуна 1914.

Рад на истраживању Полицијског гласника не би представљао задовољство да није било свесрдне помоћи г-ђе Оливере Иванов, самосталног књижничара у одељењу серијских публикација Универзитетске библиотеке, на чему јој се најискреније захваљујем.

Опис „Полицијског гласника“

Београдски новинар Наум Димитријевић сопственим средствима покренуо је Полицијски гласник 1897. године. Први број објављен је у суботу 9. августа. Лист је излазио једном недељно. Од 1905. године Полицијски гласник постаје „Службени лист Министарства унутрашњих дела“.

Лист је у континуитету објављиван све до 1914. године. Обновљен је 1920, као „Службени орган Одељења јавне безбедности Министарства унутрашњих послова Краљевине СХС (Југославије)“, а излазио је редовно и под окупацијом, за време Другог светског рата, до 1944. године.

У уводнику првог броја, Наум Димитријевић износи разлоге за покретање овог листа. „Осим криминалне белетристике, колико је имамо у преводима и ориђиналима, полицијске књижевности нема у Србији...тако да многи људи мисле да и не може бити какве друге полицијске литературе, осем оне која се находи у Зборницима и расписима полицијским.“ Желећи да попуни ту празнину са убеђењем да се „ништа пре и у јачој мери не сусреће са прогресом у једној држави, него радња полицијска“ покренуо је овај „стручни лист за све полицијске радње“, уверен да ће бити много тешкоћа, али истовремено и окуражен идејом да се овим листом попуњава у нашој отаџбини једна осетна празнина. „Напредак корача, време га носи – собом – без одморка, и онда: да ли је боље, ићи упоредо са прогресом или допустити да нас прегази време.“¹⁰

Од трећег броја део главе листа постаће и потпис „стручни лист за све полицијске радње“.

У периоду од 1897. до 1901. године Полицијски гласник је у сваком погледу био потпуно самосталан лист. Та самосталност је често истицана. Наводимо део одговора Уредништва, објављен у 9. броју 1897. године: „... будите уверени и ви и други да је Полицијски Гласник сасвим самосталан лист. Не прима никакву државну помоћ. И не исповеда никаква друга начела: до да гони лопове и хрђаве људе.“¹¹

Од двоброја 34-35 1901. Полицијски гласник постаје „стручни лист за полицију безбедности и администрацију полицијских и општинских власти.“ Одговорни уредник остаје Наум Димитријевић, али посао уређивања на себе узима „одбор министарства унутрашњих дела“.

1905. године Министарство унутрашњих дела преузима лист у потпуности. Тада формираном антропометријско-полицијском одељењу је „законом стављено у дужност уређивање службеног листа“. У глави броја 1 за 1914. годину стајаће и „власник министарство унутрашњих дела“.

Формат Полицијског гласника је 24,5 х 31 цм. Странице су преломљене на 2 или 3 ступца. У листу су редовно објављиване фотографије високог квалитета штампе, будући да је Гласник штампан на „финој сатинираној хартији“¹². Објављено је више од 5000 фотографија познатих криминалаца онога доба. За потребе фотографисања уредништво је 1898. основало и свој фото-атеље. Обим листа је био 8 страна, ређе 4 стране. Повремено су објављивани и двоброји обима 12 или 16 страна. Ванредни бројеви су били углавном обима 4 стране, а први ванредни број објављен 1898. имао је само 2 стране.

Од 1901. године, тачније двоброја 34-35, када уређивање гласника на себе преузима одбор министарства унутрашњих дела, почиње рубрицирање самог листа. Установљене су четири рубрике: Службени део, Стручни и научни део, Поучно-забавни део и Службене објаве. Текстови, објављени пре овог двоброја, могу се по унутрашњој логици листа и свом садржају сврстати у поменуте рубрике, тако да се може рећи да је Полицијски гласник од самог свог настанка подједнаку пажњу посвећивао стручним и научним радовима и поучно-забавним текстовима. Тај баланс, о коме у већ поменутој рецензији пише Српска застава, допринео је дуговечности Полицијског гласника, јер су га сем полицијских чиновника, што по „службеној дужности“ што из задовољства, читали малтене сви писменији Срби тог времена, од краљева до гостију у паланачким кафанама, јер се и у њима налазио „на раму од трске“. Имао је и претплатнике из иностранства (Аустрије, Румуније и Бугарске). Куриозитет је да је Полицијски гласник први српски лист који је „продао“ лиценцу у неку другу земљу. Бугарска полиција је покренула лист по угледу на Гласник, о чему је читатељство и обавештено.¹³

Полицијски гласник је имао солидну материјалну основу, захваљујући пре свега, великом интересовању публике, самим тим и броја претплатника. Тражња је била толика да је уредништво морало да доштампа први и други број.¹⁴

Иако је био „самосталан лист који није примао никакву државну помоћ“ како се често истицало, захваљујући препорукама министарства унутрашњих послова имао је раширену мрежу сакупљача претплате. Добростојеће материјално стање омогућавало је за то време високе хонораре, 20 до 70 динара, па је то, да наведемо речи Миливоја Ј. Петровића „привукло много наших озбиљних јавних раденика. Отуда је дошло, да је Полицијски гласник могао дати капиталних научних радова.“¹⁵ Милан Грол, у већ поменутој књизи Из предратне Србије, говори да је читаво једно коло књижевних пролетера онога времена са захвалношћу у Геџином Полицијском гласнику гледало свој меценат. За Гласник су поред побројаних књижевника и лекара писали и наши најпознатији правници тог времена професори Живојин Перић, Божидар Марковић, Тома Живановић, али и Бранислав Петронијевић, Миленко Вукићевић и други. Један од најважнијих сарадника првих година излажења листа био је и „први српски учени полицајац“ Таса Миленковић. Управо Тасин фељтон „Наша деца“¹⁶ изазваће оштру реакцију др Јована Данића у Народном здрављу. Приказ Тасиног фељтона Данић завршава реченицом „Има разне врсте доброчинстава, која могу имућни људи да учине. Једно би било: откупити све бројеве Полицијског Гласника, у којима су изашли чланци Наша деца, па их бацити у ватру да изгору.“¹⁷ Ово је Наума, чије су новине забрањиване, а не ретко је и он сам бивао „узапћен“ због њиховог садржаја, изазвале на одговор. Полемика Наума Димитријевића и Јована Данића вођена је на страницама Полицијског гласника, Народног здравља и Дневног листа. У овој полемици, проговориће „стари Наум“ начином ватреног радикала, који неће штедети речи у нападима на напредњака Данића. О разлозима Данићевог напада и овој полемици биће речи на другом месту, али треба запамтити Данићеву препоруку „богатим доброчинитељима“. Наум ће се на њу, духовито, на начин својствен Геџи реферирати у више наврата у Полицијском гласнику.

Уредници

После Наума Димитријевића Полицијски гласник су уређивали: Душан Ђ. Алимпић (1905-1907; 1910. бројеве 8-26; 1911; 1912; 1913. бројеве 1-6), Добривој В. Бакић (1909; 1910. бројеве 1-7; 1913. бројеве 39-49; 1914.), Милорад А. Вујичић (1910, бројеве 27-49), А. Ј. Кузмановић (1913, бројеве 7-38). 1908. године лист је имао Редакциони одбор (Чедомиљ А. Костић, Душан Ђ. Алимпић и Добривој В. Бакић).

Требало би нешто више рећи и о оснивачу и првом уреднику Науму Димитријевићу, као и о Душану Ђ. Алимпићу, другом по реду уреднику. Они, су најдуже уређивали Полицијски гласник и оставили су најјаснији уреднички печат. Међутим, и њихова улога у друштвеном, политичком па и државном животу Србије пре Првог светског рата је веома занимљива.

Наум Димитријевић, познат по надимцима Сколомерија и Геџа, је веома занимљива личност старог Београда. Пре него што је прешао у новинарство, службовао је у министарству унутрашњих дела, у полицијском кварту дорћолском¹⁸ о њему знамо и то да је, 1891, када је уређивао Одјек био судски рачуновођа у оставци.¹⁹ Уређивао је од 1892-1895. Борбу –„лист политички, економски и књижевни“. О престанку излажења Борбе вест су објавиле Мале Новине „Борба је ономадне престала излазити. Узрок је овоме престанку често узапћивање листа и болест уредникова.“²⁰ Разлози за престанак изласка Борбе важе и за окончање многих других Наумових издавачких подухвата, пре свега Геџе. Са Живојином Балугџићем, последњим српским капућехајом – како га назива Милош Црњански, покренуо је Народног пријатеља  који је излазио 1893-1894. Балугџић је неко време и уређивао овај лист.²¹ Поред наведених – издавао је и „лист за озбиљну шалу“ Геџа (1892-1895), Геџа је често забрањиван, па се Наум у једној прилици и горко нашалио написавши да Геџа „излази на свет, али не излази из апса“.²² Са Браниславом Нушићем је основао Трибуну која је излазила у периоду 1910-1916. године. Са њом је повезано неколико чињеница које би требало поменути.

Антоније Антић, један од твораца мајске завере 1903. године, у својим успоменама тврди да је тајном друштву „Уједињење или смрт“ пежоративно име „Црна рука“ дала Трибуна која је, октобра 1911, обнародовала постојање ове организације²³ оштро је критикујући уз упозорење: „Ако не желе да им отаџбина доживи судбину Турске или Грчке, српски официри не смеју ући у такву политичку организацију... Незадовољни официри треба да поднесу оставке, а не да се баве политичким агитовањем. „... српска војска, која има велике државне задатке, треба да буде поштеђена таквих интрига из подземља.“²⁴

Због писања о „Црној руци“ био је и физички злостављан. Наум о тим догађајима пише: „Својом одлучном акцијом Трибуна је пред рат 1914. год. помогла спречити пад Пашићевог кабинета, кад су се пред претећим држањем тајне организације били поколебали и сами уставни фактори, и тиме помогла да Србија не буде разривена пред судбоносним догађајима који су се очекивали. (...) Међутим, за ову несумњиву услугу Отаџбини над власником Трибуне извршио је 1914. г. на Торлаку ужасно разбојништво, онд[ашњи] командант Дунавске Дивизије, из освете за борбу Трибуне против тајне официрске организације.“²⁵ У питању је тзв. Торлачки догађај. Наиме, 25. јула 1914. на Торлаку, где је биваковала Дунавска дивизија I позива, из аутомобила којим је путовао из Ниша ка Београду, изведен је Наум. Испред зграде дивизијског штаба, мајор Воја Танкосић га је тукао „мотком дужом од два метра и дебелом као човечија рука.“ Ударио га је 19 пута, по писању београдске штампе, мада се Наум сећа само три ударца, јер се после трећег ударца онесвестио. У бесвесном стању је био дуже од сат времена. Као разлог за ово пребијање, Наум током сведочења на Солунском процесу, наводи: „...и ја осетих сву страхоту и ужасну освету 'Црне руке', а нарочито освету пуковника Миливоја Анђелковића, команданта те дивизије, против кога је недавно у мом листу Трибуни изашао оштар чланак...“²⁶

За време избеглиштва у Паризу, покреће лист Нова Србија (1917), а по ослобођењу Србије обнавља Трибуну (1919). Крајем те године његова болест узима маха и он је морао да препусти овај лист другима (како сам каже „пријатељима из Радикалне странке“). Убрзо, средином марта 1920. умире у Бечу.

Наум Димитријевић је био виђен гост на двору Краља Александра, пасионираног читаоца Полицијског гласника.²⁷ За уређивање Полицијског гласника био је два пута „декорисан“. Од краља Александра I одликован је ореденом Св. Саве V реда 1900. године²⁸. О разлозима који су руководили Краља Александра I да одликује Наума обавештени су и читаоци.²⁹ Румунски Краљ Карло I одликовао га је, 1903, орденом Румунске Круне IV реда за заслуге Полицијског гласника „у погледу јавне безбедности у краљевини Румунији“.³⁰

Душан Ђ. Алимпић је Правни факултет завршио је у Београду. Секретар Антропометријског полицијског одељења постаје 1905, касније и шеф тог одељења. Од 1908. до 1910. био је управник вароши Београда. По завршетку студија стручно се усавршавао у Француској, Белгији и Швајцарској.³¹ У Лозани, код Арчибалда Рајса специјализовао је модерне криминалистичке поступке, пре свега антропометријску методу по Алфонсу Бертилону, тзв. Бертилонаж. Са Рајсом је успоставио одличне професионалне и личне контакте. У Полицијском гласнику објављује преводе радова овог истакнутог научника, првог човека нове школе криминалне патологије, професора универзитета, „модерног Шерлок Холмса“ како је називан у европској стручној јавности: О Бертилонажу, Полицијске технике, Примена научних метода у полицијским и судским истраживањима, Злочиначка удружења и банде, Потказивачи, Злочин као позив и спорт. Арчибалд Рајс ће „нарочито написати чланак о судској фотографији за Полицијски гласник“³² Алимпић ће Рајса учинити познатим у Србији, скренуће пажњу на његов научни рад и оној публици која није специјализована за „полицијске радње“. Тражећи непристрасног, неутралног посматрача који ће истражити и документовати злочине које су над нашим становништвом извршили аустроугарски војници 1914, Стојан М. Протић се зауставио на Арчибалду Рајсу. Српска влада ће позвати Рајса да дође у Србију. Рајс се позиву одазвао.

Ђорђе Карађорђевић у својим мемоарима оптужује Алимпића да је користио свој положај управника вароши Београда да учествује у дуготрајној кампањи против њега, која ће, после инцидента са Коларевићем, довести и до Ђорђевог одрицања од престолонаследништва.³³ Био је близак „црнорукцима“, па је и на Солунском процесу дао исказе који нису теретили оптужене.³⁴

Од 1919. је сувласник и коуредник листа Полиција и са Васом Лазаревићем води овај лист све до своје смрти, 1930. године.

Здравство у Полицијском гласнику

1. Рецензије на дела из области здравствене културе

У Полицијском гласнику су објављиване рецензије на књиге и часописе, пре свега из области криминалистике. Међутим, на његовим страницама наћи ће се и рецензије на дела која су важна за ширење здравствене културе у Србији. Наум Димитријевић је свој уреднички посао разумевао као непрекидни рад против заосталости, примитивизма и духовне лењости, као борбу за просвећивање народа. Па и када је здравље у питању.

Обратићемо пажњу на приказе једне књиге, календара и часописа.

Др М. Миљковић је у Полицијском гласнику објавио чланак Алкохолизам и злочин.³⁵ Тај чланак, како је у то време било уобичајено, објавиће и као посебну књигу 1900. године. У приказу ове књиге Гласник пише: „О овој корисној књизи ми не можемо шта више казати но што је изнело Народно Здравље“. У наставку приказа преузета је веома позитивна рецензија из Народног здравља. На крају ове рецензије уредништво изражава жељу „да књига што више уђе у народ“. Наум ће додати и свој коментар: „Пријатељи нашег народа, којима је Бог дао да су имућни требали би ову књигу да откупе и народу раздаду. Тиме би свом роду учинили највећу задужбину.“³⁶

Објављен је и приказ календара Здравац – за поуку о чувању здравља, који је уређивао и издавао др Радивоје Вукадиновић, окружни физикус из Књажевца. О овом календару Гласник пише: „Календар Здравац има веома поучну садржину са 10 слика. Удешен је за народ тако, да га и најобичнији сељак може врло добро разумети и њиме се користити. Од колике је вредности Здравац по народ, најбоље сведоче критике првих наших лекара. Г. д-р Милан Батут, проф. Велике Школе написао је у прошлој години читав један уводни чланак о Здравцу и најсрдачније похвалио појаву његову, тврдећи, да ће Здравац нашем народу бити од драгоцене користи. Здравац треба да има свака кућа.“ Наум неће пропустити прилику да дода: „Патриоте и пријатељи народа учиниће му највеће добро, да овај календар у што више примерака откупе и сиромашном сталежу раздаду бесплатно.“³⁷

У приказу часописа Здравље, Полицијски гласник пише: „Здравље, лист за лекарске поуке о здрављу и болести, који издаје Друштво за чување народног здравља, доноси поучне и веома корисне чланке, писане лако и разумљиво, те је потребно да га држи и чита сваки писмен човек. Кад се у наш народ унесу бар основни појмови о чувању здравља, о чистоћи, о умерености у пићу и храни, тада ће се знатно смањити разне болештине, које сатиру наш свет, нарочито нашу младеж.“

Рецензија је објављена 1911. године, када је Гласник био у власништву министарства унутрашњих дела и његов службени орган. Ову напомену дајем због завршног пасуса приказа, јер се став уредника Душана Ђ. Алимпића може сматрати званичним ставом министарства унутрашњих дела. „Ови последњи [мисли се на општинске полицијске чиновнике] двогубо би послужили својој општини кад би овај лист бар један пут недељно читали на сеоским скуповима и мушких и женских, и тако ове лекарске поуке ширили и чинили приступачнијим својим суграђанима“.³⁸

2. Борба против надрилекарства

Већ је речено да је Наум уређивање Полицијског гласника разумевао као непрекидни рад против заосталости. Већ у првим бројевима, 1897, упозораваће на погубно деловање надрилекара, врачара и свих оних који у „виду заната обмањују лаковерне“, наносећи велику штету, не само њиховом здрављу, већ и „материјалном стању“. Често ће своје текстове завршавати речима „За болест помаже лекар, а за зле духове [празноверје] школа [образовање]. То су две чињенице на које треба наш свет да рачуна.“³⁹ „Овај век је просвећен и јуримо за напретком у сваком погледу!“ ускликнуће Наум описујући велику акцију хапшења београдских врачара-надрилекарки, акцију коју је осмислио и којом је лично руководио управник вароши Риста Бадемлић.⁴⁰

Под насловом „Врачарија“ у броју 3 1901. године биће објављен допис из Ниша о „лечењу“ Магдалене Раденковић. У напомени уз овај текст Наум пише „Овај допис доносимо у намери да лаковерни свет види, каквих бедних лекара има у народу и како може стати главе простога човека који не слуша паметнијег од себе. Кад се разболиш иди лекару а не врачу, јер ћеш проћи као бедна Магдалена“. А Магдалена Лена Раденковић, девојка од 22 године умрла је у децембру 1898. Лечио ју је извесни Ђорђе Марковић звани Врач, „који јој је поред осталих својих лекарија давао да пије и живу.“ Своје услуге је наплатио 8 динара, „1 динар за труд“ а остало за лекарије. Обдукцијом је нађено да је Лена боловала од туберкулозе плућа и да је од те болести и умрла, тако да је истрага против Ђорђа за кривично дело тровања обустављена. У тексту је дато потресно сведочење Ленине мајке о току болести и начину на који је Ђорђе „лечио своју пацијенткињу“.⁴¹

У броју 3 1904. године биће објављен чланак „Народно лечење и његове последице“ „Како пролазе они, који место лекарске помоћи траже бапско лечење, и поверавају се, често пута, у врло озбиљним приликама буди коме да их лече, најбоље показује овај случај“. Миљко Миљковић стар 20 година, запросио је девојку и том приликом по обичају огласио просидбу пуцњем из пушке. На његову несрећу пушчана цев се распрсне и повреди му длан и прсте леве руке. Миљко је по савету своје мајке позвао Бранка Обрадовића, тежака (болничара у војсци), да га лечи. Бранко је поквасио тканице и што је могао јаче стегнуо Миљкову руку изнад лакта да би зауставио крварење. Тај повез је на руци стајао четири дана. Аутор чланка даље наводи „Пуних месец дана брижљиво је кривено ово „лечење“ разним „мелемима“, тако да је лекар са полицијским чиновником једва могао продрети у стан болесников, кад је власт за овај случај сазнала.“ Шта је лекар видео када је Миљка прегледао, видели су и читаоци захваљујући фотографији коју је Полицијски гласник објавио. Види се потпуно гола надлактична кост, а од лакта до врха прстију гангреном захваћена рука. Аутор текста је описује речима „атрофична, мумифицирана, гангренозна, иструлела, брондирана, црна, смрдљива, обамрла у загнојеном стању“. Ова таутологија треба да упозори, опомене али и да застраши оне који би да помоћ траже од надрилекара. Наум је знао да фотографија говори колико и хиљаду речи и зато се потрудио да овај, не баш технички коректан, снимак и објави.⁴²

3. Службени део

Значајан део објављених службених аката тиче се здравствене службе. Њих можемо поделити у неколико група: укази о постављењу, пензионисању и отпуштању из службе државних лекара, чланова Главног санитетског савета, одлуке о додели буџетских средстава за поправке болница и расписи – директна упутства издата од стране министра унутрашњих дела нижим полицијским структурама (окружним начелствима, управи града Београда, општинском суду града Београда).

Лекари су постављани по потреби службе, са и без права на селидбене трошкове и по молби. Формулација „по потреби службе, без права на селидбене трошкове“ означавала је премештај по казни. О разлозима за селидбе те врсте у својим објављеним сећањима говоре др Михајло Мика Марковић⁴³ и др Душан Стојмировић⁴⁴. По молби се премештало, ако су лекари молили за премештај у други срез, или ако су становници неког среза тражили да им се врати „њихов стари лекар“⁴⁵.

Од великог броја расписа одлучио сам да данас поменем само неколико, и то груписаних на следећи начин:

а) Расписи који се тичу увоза и промета лекова, хране и минералних вода

- Распис од 20. јануара 1903. године у ком министар Велимир М. Тодоровић, скреће пажњу свим начелницима и Управи града Београда да „оглашавање појединих лекова у дневним листовима узело је у новије време тако велике размере да се скоро у сваком броју може наћи по нека објава о лековима спасоносним за поједине или и за све болести. У тим објавама хвали се ванредно дејство и таквих продуката, који и нису никакви лекови, јер немају никакво терапевтично дејство, и њихово препоручивање има за крајњи циљ превару необавештеног света.“ Да би се овим злоупотребама стало на пут, министар забрањује „увоз, држање, оглашавање и продају електро-магнетских крстова за које је доказано да немају никакво терапевско дејство“ и наређује да „ни апотекари, ни дрогисте, ни остали трговци немају права оглашавати лекове у нестручним новинама и њихово добро дејство препоручивати.“⁴⁶

- Када је реч о препаратима за негу и лечење зуба наилазимо на два занимљива текста. У првом, на питање једног полицијског писара даје се одговор да, бакали, према тачки Б. расписа г. Министра унутрашњих дела од 1. септембра 1882. Сбр. 2542, не смеју држати ни продавати прашкове разне за зубе, воде разне за зубе, капљице за зубе ...“⁴⁷

У другом, министар унутрашњих дела, Велимир М. Тодоровић, на основу Закона о уређењу санитетске струке, а према извештају државне хемијске лабораторије и мишљења Главног санитетског савета, решењем од 2. маја 1903. „одобрава г. Петру Кушаковићу, апотекару из Врања, да може свој артикал „Српски Калодонт“ у тубама од 20 грама продавати у Србији по 0,50 дин.⁴⁸

- Министар Никола Д. Стевановић је 16. октобра 1901. наредио да „бакали, дућанџије и остали трговци могу држати и продавати само природне минералне воде, које су познате као кисељаци: аранђеловачку, паланачку, ломничку...“ као и горке природне минералне воде, али и забранио да се „држе и продају“ воде које садрже арсеник, и алкално-салиничне воде. „Ове природне минералне воде, као и све вештачке минералне воде, које осим гасовите угљене киселине, имају и других састојака, могу се држати и продавати само у апотекама и дрогеријама.“⁴⁹

- Посебно је занимљив распис министра Стојана М. Протића од 6. фебруара 1904. године у коме стоји да се „све животне намирнице, обојадисане или не, како за јело тако и за пиће, као и консервисане у кутијама или у завојима; обојадисане дечије играчке; разни лекови; косметици (сапун, пудер, помада, прашкови и воде за зубе итд) могу у Србију увозити без анализе, ако је увезена роба снабдевена уверењем оне надлежне власти у држави из које се увозе, која је позвана да води надзор над хигијенском исправношћу таквих предмета. То уверење мора бити оверено од стране нашег консултанта.“ „Ако увозник не може поднети такво уверење од надлежне стране власти и такву потврду од нашег консуланта, царинарница неће пропустити робу све дотле док се хемијском анализом у лабораторији не утврди, да је исправна према домаћим одредбама о томе.“⁵⁰

- Главни санитетски савет је на VI седници одржаној 11. марта 1905, одбио да се изда дозвола фирми Јована Штауфера за слободну продају „Штауферовог млечног брашна“. Савет је заузео став да храна за децу до једне године старости мора да буде под лекарском контролом. Висок проценат умирања деце у првој години живота због катара органа за варење је разлог да санитетске власти уведу строгу контролу промета дечје хране. „Како се ова контрола може само тако вршити ако се спречи храњење деце разним сурогатима без лекарског надзора, то је Главни санитетски савет дао мишљење да се ни „Нестлеовом млечном брашну“ не даје дозвола слободне продаје“.⁵¹

б) расписи који су у вези са Пастеровим заводом у Нишу

У више објављених расписа министри унутрашњих дела прописују свим начелствима и Управи града Београда начин слања „лица изуједаних од бесних животиња“ у Пастеров завод.⁵² Расписи садрже следећа упутства: упућивање пацијената вршиће окружна начелства, односно управа града Београда непосредно; путни трошак до Ниша и натраг, као и трошкове лечења и боравка у Нишу, сносиће имућни болесници сами, а „трошак, сиротих болесника и њихових пратилаца, као и оних болесника, који тај трошак не могу поднети без осетне штете по имовно стање“ сносиће месна општина и округ; поступак приликом секције заражене животиње, као и начин слања том приликом узетог ткива.

Лечење једног лица коштало је десет динара, а трошак петнаестодневног боравка у Нишу 15 динара; Напомињем да је трошак лечења једног лица у Пастеровом заводу у Будимпешти стајао државни буџет 150-200 динара.

в) Друштво за чување народног здравља

Расписом од 8. маја 1904. године министар Стојан М. Протић скреће пажњу свим окружним начелствима „на рад Друштва за чување народног здравља које има и врло тежак и врло важан задатак, да помогне примером, писаном и живом речју, да се здравствене прилике народа нашега поправе.

Ни у најпросвећенијим земљама не може сама држава да учини довољно за успешно неговање народнога здравља ако је на том послу снажно не потпомогне заједничка сарадња свих грађана њезиних.“

„Чиновници полицијски, који су у непрестаном додиру са народом, могу да буду драгоцени помоћници Друштву за чување народног здравља, ако су прожети идејом да њихова дужност није само вршење власти, него и непрестано поучавање и обавештавање народа, чије потребе, патње и невоље, они могу најбоље да уоче.

Препоручујем начелству да се својски заузме за ширење идеја Друштва за чување народног здравља. Највише треба утицати преко озбиљних и честитих људи да се оснивају месне сеоске дружине. – Сви срески чиновници треба да настану да саветима и обавештењима предоче велику корист њихову, и ја с правом очекујем да ће се они показати и марљиви и вредни.

Начелство ће извештавати непосредно Главни Одбор Друштва, чим се која дружина где оснује и увек јавити име службеника чијом је заузимљивошћу она основана.“⁵³

г) заразне и друге болести, епидемије

О писму Управника београдске полиције Цветка Рајевића Књазу Милошу од 1. августа 1831. стоји „Бићете разумјели по јутрошњем суруџији јављено, да је млогочувена Болештина Колера појавила се на комшилуку нашем у Земуну и у неким селима у Срему.“⁵⁴ Колера је и у двадесетом веку била перманентна претња па је приликом појава епидемија ове „млогочувене болештине“ у ближем и даљем окружењу тадашње Србије (Русија, Мађарској, Турској у Италији) било неопходно да се одговарајућим расписима свим начелствима, Управи града Београда и Суду општине београдске издају детаљна упутства о поступању са путницима и робом који стижу из заражених крајева, као и о средствима предохране.⁵⁵

Министар Љубомир Јовановић је 10. септембра 1910. године издао обимно Упутство (у 67 тачака) за сузбијање колере.⁵⁶ Појашњење овог упутства, будући да је утврђено да се сва начелства због неразумевања не придржавају прецизно његових одредаба дато је у јулу 1911.⁵⁷

Колера је упркос упутствима и појачаној контроли на границама стигла у и Србију августа 1911. године. „Од 19. ов. мес. пријављено је у варошици Рашкој у срезу студеничком 8 сумњивих случајева од колере. У два случаја, код Божане Марковићке и њене ћерке Лепосаве утврђено је бактериолошки Choleroasiatica; у три случаја, код Јеле жене Вељка Младеновића и њених синова Панте 23 год. и Михајла 10 год., који су сви помрли, није бактериолошки утврђена колера, али су сви клинични симптоми утврђују дијагнозу на колеру. Бактериолошки преглед није извршен на три лица: Радомира Максимовића, опанчарског момка стара 15 год., Ратка Икотића, чувара шума 25 год. и ћерке Николе Иванчевића 7 год. Према таком стању, Господин Министар унутрашњих дела, на основу одредбе чл. 7 париске конвенције, огласио је варошицу Рашку као заражену колером.“⁵⁸

Сем колере, министри својим расписима издају и наредбе и упутства и у случајевима опасности појаве епидемија куге и великих богиња.

14. новембра 1899. год. тадашњи министар унутрашњих дела Ђорђе Генчић маркесовском реченицом „према извештајима који су приспели за последњих неколико месеци, види се, да заразна болест Људска Куга, није још престала у свима местима где је до сада владала.“ почиње прилично обимну наредбу које мере треба предузети ако се куга појави у Турској, Бугарској, Румунији или Аустро-Угарској. Наредба се односи на забрану увоза и превоза бројних „артикала“ из „места заражених људском кугом“, и поступање на границама са путницима и њиховим пртљагом.⁵⁹

Министар Љубомир Јовановић 9. септембра 1909. године издаје наредбу да се на железничкој станици у Ристовцу „одмах отпочне вршити најстрожији санитетски преглед путникâ и њиховог пртљага, који долазе из Солуна“ јер је „са званичне стране утврђено је, да у Солуну владају неке богиње“. О којим богињама је реч министар не зна, јер ни од председника Међународног санитетског савета у Солуну није могао да добије тачно обавештење. С тога ће, издајући ову наредбу, поћи од претпоставке „најнеповољнијег случаја, да је ово епидемија великих богиња (Variola vera) и да је по своме интензитету доста јака“. Лекарску службу на станици у Ристовцу вршиће лекар среза пчињског, а на случај његове спречености другим званичним пословима, физикус округа врањског. „Начин извршења ове наредбе у детаљима а према месним приликама поверава се начелству и његовим извршним органима: лекару и полицијском комесару, који ће сваки по својој надлежности и у своме делокругу радити све оне послове, који ће допринети тачном извршењу ове наредбе и стварно потпомоћи успешну борбу против преноса ове опаке заразе.“⁶⁰

У пролеће 1911. године на „Циганима скитачима у околини Шапца појавиле су се велике богиње“. Превентивне мере које су одмах предузете нису успеле да заразу локализују и због опасности да се ова „опасна болест разнесе по целој Србији“ заступник министра унутрашњих дела, министар финансија Стојан М. Протић, 17. априла, свим окружним начелствима, Управи града Београда, управи опште државне болнице и управи болнице за душевне болести издао наредбу да се „сви Цигани скитачи, у целој Србији“ одмах ревакцинишу у месту где се нађу, јер је „посматрањем у овој прилици, као и у ранијим годинама, утврђено је, да заразу великих богиња по Србији разносе поглавито Цигани скитачи.“ „Ревакцинацију ових Цигана треба завршити најдаље до 1. јуна ове године. Ако се после 1. јуна ове год. нађе у Србији који Циганин скитач не вакцинисан, да се казни са пет дана затвора и за време издржавања затвора ревакцинише.“⁶¹

4. Стручни и научни део

Полицијски гласник је у рубрици Стручни и научни део објавио и већи број радова који су значајни за проучавање историје медицине. Сви ови радови могу се, по својој тематици, сврстати у област судске медицине, што је и очекивано, будући да је Гласник био лист намењен, пре свега, полицијским, иследним и судским органима.

У Полицијском гласнику објављивани су радови наших истакнутих лекара – психијатара Милана В. Васића и Војислава М. Суботића млађег, и Милана Јовановића Батута, професора Судске медицине на Великој школи. Поред лекара занимљиве прилоге из области судске медицине дали су и српски правници.

Гласник је, такође, доносио и преводе или прераде радова страних аутора. За нас су занимљиви радови психијатара и судских медицинара. Ове радове су углавном преводили и приређивали правници Добривој В. Бакић, Душан Ђ. Алимпић и Живојин А. Лазић.

4.1. Радови лекара

Др Милан В Васић, објавио је кратко саопштење „Душевно болестан – крадљивац“ у Полицијском гласнику 1898. године.⁶² На крају саопштења Васић пише: „Да је иследни чиновник био ма и мало упознат са појавама као што су ове, могао је по самоме првоме исказу оптуженога видети, да има посла са душевно оболелим, који има права на сву симпатију и потребну му негу, а не да буде држан у апсанама неколико месеци.“⁶³

Др Војислав М Суботић млађи је у Полицијском гласнику објавио следеће радове: „Убиство у лудилу с предумишљајем – отац одсекао главу своме сину јединцу“⁶⁴, „Лудило и злочин“⁶⁵, „Луди Гућа заклао жену“⁶⁶ (Ови радови су претходно саопштени на седницама Српског лекарског друштва), „Лудило или симулација – синовац убио стрину“⁶⁷, „Лудило гањања, убиство и покушај убиства“⁶⁸ и два кратка саопштења: „Тровачица“⁶⁹ и „Оцеубица“⁷⁰ Као наднаслови и поднаслови ових радова наведена су појашњења: „један интересантан случај из судске психопатологије“ и „прилог за грађу за српску судску психијатрију“.

У објављеним радовима дати су детаљни описи почињених злочина на основу истражних и судских списа, „секционих протокола“, претреса пред судом, као и опсежни налази лекарских комисија које су по налогу министра унутрашњих послова, односно Главног санитетског савета, вештачили да ли је окривљено лице у време извршења злочина било душевно оболело или не. Описани су врло детаљно и начини испитивања стања душевног здравља окривљених лица упућених у болницу на преглед; начин коришћења судских и истражних списа⁷¹, али и одлазак лекара у место у коме је окривљени живео у време извршења злочина, ради прибављања потребних анамнестичких података^72,73. Дата је и белешка о даљој судбини окривљеног.

Др Суботић је радове у којима је анализирао случајеве разних кривичних дела која су извршавала душевно болесна лица објављивао у Српском Архиву за целокупно лекарство, Браничу и Полицијском Гласнику „И полицијски и судски стручњаци изражавали су ми своје интересовање за оваке лекарске публикације.“ – пише Суботић.⁷⁴

Посебну пажњу др Суботић је поклањао узајамном раду иследника, суда и лекара. „Уверен сам да је користан споразум и узајаман рад лекарев, иследников, и судијин на пољу судско-медицинском.“⁷⁵ Радови објављени у Полицијском гласнику намењени су пре свега иследницима и судијама, потом и лекарима.⁷⁶

За одлучивање суда, али и лекара приликом вештачења, од великог значаја је рад иследника. Површно вођена истрага може да доведе до кобних последица, да суд донесе пресуду којом ће казнити лице које у време извршења злочина није било у стању урачунљивости. Суботић ће оштро указивати на грешке у истрази и непрофесионално понашање иследника⁷⁷, али и хвалити судије који су правилно поступиле када су „стручна лица упитали за мишљење, да ли је кривац ’суманут’“.⁷⁸

Основни задатак лекарских комисија је да утврди да ли је починилац злочина био душевно здрав у време док је злочин чинио, односно да ли је „располагао слободном вољом“. Да би се то утврдило, требало је претходно утврдити и да ли окривљени симулира лудило. Разликовање симулације лудила од стварног психичког и менталног стања окривљеног представљало је проблем и за истражне и судске органе. С тога ће Суботић велики простор у својим радовима посветити управо симулацији лудила, али и таквом понашању окривљених које лаицима може указивати да је реч о сасвим нормалној особи, а да је та особа истовремено тешки душевни болесник.

Један од радова „Лудило или симулација – синовац убио стрину“ у потпуности је посвећен симулацији лудила. У уводном делу текста Суботић широко разматра симулирање душевних болести на основу литературе. Служи се делима најпознатијих психијатара тог времена Марсеа, Форела, Крафт-Ебинга. Закључак је да није могуће утврдити правила за откривање симулације у сваком поједином случају: сваки је на свој начин особен, ако баш не јединствен; и зато сваки случај мора бити у свим правцима детаљно испитан, проучен и до најмањих ситница разрађен. Срећа је да је „за симуланте веома тешко, управо немогуће, да буду у својој симулацији природни, онаки, какви су заиста душевно болесна лица: „у опште од свију симулација, најтеже је симулисати душевне болести (Marcé)“.⁷⁹

На другој страни има и случајева да лица која су душевно оболела не само до детаља описују почињени злочин, већ и сама тврде да су имали намеру и да су се дуже времена припремали да злочин изврше. Они сами, правничким језиком казано, признају убиство са предумишљајем. „Намера, спрема, признање, предумишљај!... Како лак посао за иследника! Како велика опасност да и суд падне у грешку, и шаблонски изрече пресуду, казну!“⁸⁰

Да и, иначе мирни умно растројени болесници нису без опасности по своју околину, и да могу починити и најтеже злочине Суботић је изнео у својим радовима „Луди Риста – Убица“ (објављен у „Браничу“ 1898.) и „Луди Гућа заклао жену“ објављеном у Полицијском гласнику.

„Овај случај служи као пример, да један одиста умно растројен човек, који је учинио злочин, може исто чак и да одриче, па чак и на друга лица да га баца, и да може доста вешто и траг да прикрива: може дакле да чини оно исто, што и паметни често раде у намери да се осуде и заслужене казне, ослободе.“⁸¹

Радом „Луди Гућа заклао жену“ др Суботић је скренуо пажњу општинским и полицијским властима да је неопходна благовремена реакција и хоспитализовање душевно оболелих када је њихова болест у стању погоршања, дакле, пре него што почине злочин, па и онај најтежи – убиство. И у радовима „Лудило и злочин“ и „Лудило гањања, убиство и покушај убиства“ објављеним у Полицијском гласнику, потенцирана је та препорука.⁸²

Приликом писања кратког саопштења „Оцеубица“⁸³ Суботић се одлучио за слободнију, литерарну, форму текста. Као да је имао намеру да напише кратку причу у којој ће бити описан злочин (изнете тачне чињенице) али и са психолошким детаљима који јаче карактеришу лик убице – мотиви злочина, одсуство кајања после учињеног дела, и да да психолошки профил убијеног. Овај рад би могао да се сврста и у покушај утемељења, у нашој књижевности тада мало присутног, жанра – психолошког трилера. Међутим, сама књижевна вредност овог текста је мала. „Оцеубица“ је за историчаре књижевности вероватно неважан рад, али је од велике важности за историчаре медицине. Суботић у раду наводи „Разговарао сам лично с њим [оцеубицом] приликом мога проласка кроз Кучево за Дубоку, када сам га и сликао.“(подвукао ЗВ)⁸⁴ Из овог навода закључујемо да је др Суботић 1896. године фотографисао своје пацијенте. Вредан податак за нека будућа истраживања.⁸⁵

Наум Димитријевић је у последњем броју објављеном 1898. године⁸⁶ најавио својим читаоцима да ће од идуће, 1899, године међу сарадницима Полицијског гласника бити и др Милан Јовановић Батут. Др Батут није објављивао своје радове у Полицијском гласнику све до 1905. године, када ће објавити рад „Полна намира са породиљом или женом у бабинама – са судско-медицинског гледишта“⁸⁷ потом је до 1914. објавио у Гласнику још седам⁸⁸ радова: „Млеко у женским дојкама – као трудноће и скорашњег порођаја“⁸⁹, „Је ли особа 'жива изгорела', или је већ мртва била, кад је у ватру доспела“⁹⁰, „Пијаначка љубомора“⁹¹, „Судска медицина и њен значај за правнике“⁹², „Неколико погледа на хемијске анализе као доказни материјал при сумњи на тровање“⁹³, „Необични случајеви самоубијства“⁹⁴ и „'Трљаје', 'докторице' и 'Канли-обе' ('крваве бабице')“.⁹⁵

Ради се о прегледним радовима које је Батут написао на основу богате судско-медицинске литературе објављене на немачком и француском језику. Радови су пре свега намењени правницима (иследницима и судијама), али су могли да буду од користи и лекарима као приручник приликом судско-медицинских вештачења. Обрађене су теме о којима се мало писало код нас, и Батут то у својим радовима и наглашава.

Вреди напоменути да се у раду „Полна намира са породиљом или женом у бабинама“ Батут на неки начин залаже за санкционисање, као кривичног, дела силовање у браку. Подсећања ради, тек је пре неколико година ово кривично дело постало кажњиво према нашем кривичном закону. Цитираћу тај део Батутовог рада: „По грађанском законику могли би нпр. тако дело у браку оквалификовати као „непристојно предусретање“ (§ 108 грађ. зак.), или као злоупотребу брачног права, или као инјурију у опште. Шта више, дело те врсте могло би се подвести и под одредбе, које говоре о злостави и мучењу. Једна така или слична инјурија у браку – педерастија са женом (sodomia conjugalis) – нема, исто тако, правога ослонца у законским одредбама, јер та врста обљубе на жени није по нашем закону противприродан блуд, али је ипак за то кажњива. Начелним решењем Касационог Суда оквалификована је така обљуба као злостава. Ако се, дакле, према досадашњим одредбама наших законика и према досадашњој пракси наших судова обљуба на породиљи и у бабинама у браку баш никако не би могла оквалификовати као противправан акат, онда би бар о томе ваљало донети слично начелно решење.“⁹⁶

У Полицијском гласнику Батут је објавио и позив читаоцима да му разјасне тачна значења неких речи које је прикупио за свој речник.⁹⁷

4.2. Преводи и прераде

Фрагменти о психологији полнога живота од др Крафт-Ебинга, проф. у Бечу⁹⁸

Душевне особине у злочинаца – по Хавелок Елису и другима – читано у Правничком друштву на Великој школи – Живојин А. Лазић⁹⁹

Примери из судске медицине – преузето из Јохан Каспер: Уџбеник судске медицине, Преводилац и приређивач је Д[обривој] В. Б[акић]. Објављена су 22 примера. Напомена уредништва у броју 26: Примери које ћемо доле износити, извађени су из признатог дела Јохана Каспера (Handbuch der Gerichtlichen Medicin; исто је дело доцније прерадио и допунио др Карло Лиман, професор судске медицине на берлинском универзитету.¹⁰⁰

Хипноза и злочин – др мед. Алберт Мол¹⁰¹

Оригинерно слабоумље, периодична манија (Паљевина и хотимично убиство, факултетско мишљење бечког Медицинског факултета) Саопштио D-r Freicherr v. Krafft-Ebing, Ц. К. Дворски саветник и професор Бечког Универзитета. Са немачког превео Д[обривој] В. Б[акић]¹⁰²

Организација санитетске полиције у Немачкој – Превео: Др В. А. П.¹⁰³

Морфиноманија са медицинско-судског гледишта – По Др Ханрију Гимбалу, лекару за душевне болести. – Превео и приредио Др Вл. А. П-вић¹⁰⁴

Кривци као симуланти душевних болесника – др Карл Кауцнер, Приредио и превео Доб[ривоје] В. Бакић¹⁰⁵

Право на смрт – Енрико Фери, проф. Универзитета у Риму. Превео с француског др Милутин Д. Нешић¹⁰⁶

Ублажена урачунљивост – немачка хроника од П. Ладамеа (преглед радова из области судско-медицинске психијатрије) Превод чланка из Архива криминалистичке антропологије, са француског Д. Ђ. Алимпић¹⁰⁷

4.3. Радови правника

Лекар у полицијској служби – Аноним¹⁰⁸

Зуби као доказ идентичности – Добривој В. Бакић¹⁰⁹

О намерном „тровању“ инфекциозним бацилима и о кажњивости оваквог дела – П. М. Срећковић¹¹⁰

Злочинци међу лудацима (слика из луднице) – потписано псеудонимом Jamot.¹¹¹

4.4. Рад који може бити дело или лекара или правника

Иследник и лекар – Аноним¹¹²

„Полицијски гласник“ у Јеремићевој „Библиографији“

а) Радови наведени у Јеремићевој Библиографији

1. Анонимни: Примери из судске медицине¹¹³

2. Кауцнер, Карл. Кривци као симуланти душевних болести¹¹⁴

3. Анонимни: Фрагменти о психологији полнога живота¹¹⁵

4. Анонимни: Лекар у полицијској служби¹¹⁶

5. Јовановић-Батут М.: Полна намира са породиљом или женом у бабинама (са судско-медицинског гледишта).¹¹⁷

6. Јовановић-Батут М.: Млеко у женским дојкама као знак трудноће и скорашњег порођаја.¹¹⁸

7. Јовановић-Батут М.: Је ли особа „жива изгорела“ или је већ мртва била, кад је у ватру доспела.¹¹⁹

8. Суботић, М. В.: Убиство у лудилу с предумишљајем (отац одсекао главу своме јединцу сину).¹²⁰

9. Суботић, М. В.: Лудило или симулација (синовац убио стрину). Један случај симулације душевне болести после извршеног хотимичног убиства без предумишљаја.¹²¹

10. Суботић, М. В.: Лудило и злочин. Један интересантан случај из Судске Психопатологије.¹²²

11. Суботић, М. В.: „Луди Гућа“ заклао жену. Прилог за грађу за српску судску психијатрију.¹²³

12. Суботић, М. В.: Лудило гањања, убиство и покушај убиства. Прилог за грађу за српску судску психијатрију.¹²⁴

б) Радови српских лекара који нису наведени у Јеремићевој Библиографији

1. Милан В. Васић.: Душевно болестан – крадљивац. Полицијски гласник, 1898, 44:336-337

2. Војислав М. Суботић-млађи: Тровачица. Полицијски гласник, 1899, 20:159

3. Војислав М. Суботић-млађи: Оцеубица. Полицијски гласник, 1898, 25:187-188

4. Милан Јовановић Батут: Пијаначка љубомора. Полицијски гласник, 1906, 41:337

5. Милан Јовановић Батут: Судска Медицина и њен значај за правнике. Полицијски гласник, 1909, 14:106

6. Милан Јовановић Батут: Неколико погледа на резултат хемијске анализе као доказни материјал при сумњи на тровање. Полицијски гласник, 1910, 1-2:1

7. Милан Јовановић Батут: Необични случајеви самоубијства. Полицијски гласник, 1914, 1-2:8

8. Милан Јовановић Батут: „Трљаје“, „докторице“ и „канли-обе“ („крваве бабице“). Полицијски гласник, 1914, 16:122

Закључак

Полицијски гласник је имао пионирску улогу у стварању стручне криминолошке литературе у Србији. Његова улога у превенцији злочина и образовању полицајаца је тим већа, ако се има у виду да је у време његовог појављивања сваки осми становник Београда, био преступник, а да је широм Србије харала хајдучија.¹²⁵ У Београду је тада живело око 65 хиљада становника. У Србији у којој је 1897. године било око 2.300.000 становника извршено је 380 убистава, 150 разбојништава и 1500 опасних крађа.¹²⁶ Какав је намет на државни буџет представљала висока стопа криминала говори и Таса Миленковић једним занимљивим поређењем: „један великошколац [годишње] кошта државу 700 динара, а на једног лопова се троши 900 динара... Свака пореска глава даје по два динара на робијаше.“¹²⁷

Овај лист је изузетно занимљив и за истраживаче у области историје медицине. Пре свега због броја и квалитета објављених радова, значаја њихових аутора у развоју судске медицине и судске психијатрије у Србији, али и због службених саопштења министарства за унутрашња дела.

Полицијски гласник, на начин како га је водио и уређивао Наум Димитријевић био би занимљив и за данашњу читалачку публику.

Напомене

(1) Милан Грол Из предратне Србије (утисци и сећања о времену и људима), Београд, 1939, стр. 9

(2) Дубравка Стојановић Калдрма и асфалт (урбанизација и европеизација Београда 1890-1914), Београд, 2008, стр. 254

(3) Јован Скерлић, Историјски преглед српске штампе 1791-1911, Сабрана дела, Књ. VIII, Београд, 1966, стр. 84

(4) Српска застава, 1897, 102

(5) Полицијски гласник, 1897, 6:48

(6) Јован Скерлић, Исто, стр. 85

(7) Жарко Рошуљ Час описа часописа, Београд, 1995, стр. 167-223

(8) Жарко Рошуљ Исто, стр. 195

(9) „Г. Јован Скерлић, приправник гимназије краља Александра и сарадник нашег листа, 29. пр. мес. на Петров дан ове године, промовиран је на лозанском универзитету за доктора књижевности. Искрено честитамо младоме доктору на таком успеху, тим пре и више, што је он први и за сада једини доктор књижевности у Срба.“ – Изјаве, поруке и саопштења уредништва, Полицијски гласник, 1901, 25-26:208

(10) Прва реч, Полицијски гласник, 1897, 1:1

(11) Исто, 1897, 9:72

(12) Београдске новине, 1897, 218

(13) „Како су се господа [Х. Босамџијев, управник града Софије и Х. Стефанов, начелник у министарству унутрашњих дела кнежевине Бугарске] заинтересовала и за „Полицијски Гласник“ и његово уређење, г. Управник [Риста Бадемлић] их је провео и кроз уредништво и фотографски атеље нашега листа. Уредник, г. Димитријевић, показао им је и ту установу, за коју они рекоше, да је у много прилика учинила користи и њиховој полицији у хватању обележених неваљалих људи. Намерни, да и сами покрену овакав лист, примили су сва упутства и формуле потребне око уређења албума и листа“ – Изјаве, поруке и саопштења уредништва, Полицијски гласник, 1899, 45:352

(14) „Првог и другог броја нашег листа услед велика одзива публике – нестало је. У року од 10-15 дана, оба та броја морамо прештампати.“ – Изјаве, поруке и одговори уредништва, Исто, 1897:5

(15) Исто, 1913, 3:19

(16) Исто, 1898, 47-53

(17) Народно Здравље, 1898, 12:268

(18) Живети у Београду (документа Управе града Београда) Књига VI, (1890-1940), Историјски архив Београда, Београд, 2008, стр. 44

(19) Жарко Рошуљ, Час описа часописа II, Београд, 1998, стр. 27

(20) Мале новине, 1895,15:3, наведено према Жарко Рошуљ, Час описа часописа II, стр. 23, f 16

(21) Сима Ц. Ћирковић Ко је ко у Недићевој Србији, Београд, 2010, стр. 39

(22) Геџа, 1894, 39:2

(23) Антоније Антић Белешке, Зајечар, 2010, стр. 253

(24) Црна рука, Трибуна, 23. и 24. октобар 1911. Наведено према: Дејвид Мекензи Апис, Горњи Милановац, 1898, стр. 82

(25) Жарко Рошуљ Час описа часописа II, Београд, 1998, стр. 28

(26) Радован М. Драшковић Преторијанске тежње у Србији, Београд, 2006, стр. 210-213

(27) „Његово Величанство Краљ Александар I, благоволео је 23. тек. мес. у 12 сати у подне примити у аудијенцију уредника нашег листа г. Наума Димитријевића. Том приликом, Његово величанство благоволело је изјавити да је редовни читалац „Полицијског Гласника“ и да Му се садржина и уређивање листа допада.“ – Полицијски гласник, 1898, 10:67; „Аудијенција. Уредник нашега листа г. Наум Димитријевић и његова супруга г-ђа Милица имали су част бити примљени у аудијенцију код Њеног Величанства Краљице Драге.“ Изјаве, поруке и одговори Уредништва, Исто, 1900, 34:268

(28) „Његово Величанство Краљ Александар I, благоволео је превисоким указом својим од 2. о. м., на предлог Г. Министра просвете, одликовати уредника нашега листа г. Наума Димитријевића – орденом Св. Саве V редом.“ – Исто, 1900, 31:241

(29) „Његово Величанство Краљ благоволео је 14. ов. м. у 11 сати пре подне у смедеревском двору у винограду, примити у аудијенцију, уредника нашег листа г. Наума Димитријевића. Његово Величанство Краљ и овом приликом благоволело је изјавити Своје допадање на уређивање „Полицијског Гласника“, утврђујући корисност и неопходну потребност његова излажења по полицијску струку. Њ. В. Краљ нагласио је још и то, да је г. Димитријевића баш за то и одликовао орденом Св. Саве, што је уређивањем „Пол. Гласника“ потпуно задовољан.“ – Изјаве, поруке и одговори Уредништва, Исто, 1900, 32:252

(30) Изјаве и поруке Уредништва, Исто, 1903, 27:212

(31) Бранислав Божовић Управа и управници града Београда, Београд, 2011, стр. 280

(32) „Господин Р. А. Рајс, професор полиције на универзитету у Лозани, изволео је нарочито написати овај чланак о судској фотографији за „Полицијски Гласник“, и послати га преко г. Д. Ђ. Алимпића, инспектора Антропометријско-полицијског Одељења Министарства Унутрашњих Дела, који је и превео Рајсов чланак са француског.“ – Полицијски гласник, 1910, 40:313

(33) Ђорђе Карађорђевић Истина о моме животу; Београд, 1988

(34) Бранислав Божовић, на истом месту

(35) Полицијски гласник, 1900, 4:25-26; 5:34-35; 6:41-42; 7:49-50; 8:57-58; 9:65; 10:73-74; 11:81-82

(36) Књижевност. Исто, 1900: 38, 296

(37) Књижевни огласи. Исто, 1901, 2:16.

(38) Књижевни огласи. Исто, 1911, 22:176

(39) Врачаре. Исто, 1897, 13:103

(40) Исто, 1898, 15:113

(41) Исто, 1901, 3:21-22.

(42) Исто, 1904, 3:23

(43) Др Михајло Марковић Моје успомене, Београд, 1907

(44) Др Душан Стојмировић Казивања дата историчару српске медицине санитетском ђенералу др Влади Станојевићу-Трнском, Смедерево, 2007

(45) Када је почетком 1883. др Мориц Познер, који је дао велики допринос унапређењу народног здравља у срезу Јасеничком, премештен у Пожегу житељи неколико села из јасеничког среза, 26. јануара 1883, упутили су молбу за његов повратак. „Лекар нашег среза г. др Познер са 12 година свог овдашњег бављења, у понашању и опхођењу према болеснима и здравим тако је да смо сви задовољни шњиме, тако молимо господина Министра Унутрашњих дела да изволи њега код нас оставити и некретати га.“ Молба је уродила плодом и Краљ Милан Указом од 14. фебруара 1883. поставља „за контрактуалног лекара среза јасеничког у округу смедеревском др Морица Познера дојакошњег лекара среза пожешког у округу ужичком.“ – Божидар Поповић, Драган Илић „Зачеци заштите народног здравља у Паланци“ у Пола века опште болнице Стефан Високи, Смедеревска Паланка, 2011

(46) Полицијски гласник, 1903; 3-4:18

(47) Исто, 1902: 5:39

(48) Исто, 1903; 26:202

(49) Исто, 1901; 42:325

(50) Исто, 1904; 6:43

(51) Исто, 1905; 23:217

(52) Исто, 1901; 15-16:118; 17:132; 1905; 9:65; 1911; 31:241

(53) Исто, 1904; 18:137

(54) Нови прилошци историји београдске полиције. IV Пред колером, Исто, 1911, 18:141

(55) Исто, 1908; 38; 1910; 35, 36, 1911; 24, 27, 28, 29, 35, 37

(56) Исто, 1910, 36:282-285

(57) Исто, 1911, 29:225

(58) Исто, 1911; 32:249

(59) Исто, 1901, 18:140

(60) Исто, 1909, 38

(61) Исто, 1911, 17:129

(62) Исто, 1898, 44:336-337

(63) На истом месту

(64) Исто, 1887, 8:58-60; 9:66-68

(65) Исто, 1898, 12:83-84; 13:91-93; 14:99-101; 16:115-118

(66) Исто, 1898, 39:295-296; 40:303-304; 41:311-313; 42:319-320

(67) Исто, 1887, 12:90-91; 13:98-100

(68) Исто, 1900, 20:155; 21:163-165; 22:170-171; 23:178-179; 24:188-189

(69) Исто, 1899, 20:159

(70) Исто, 1898, 25:187-188

(71) Лудило и злочин, Исто, 1898, 13:91

(72) Лудило и злочин, Исто, 1898, 14:100

(73) Луди Гућа заклао жену, Исто, 1898, 40:304

(74) Лудило гањања, убиство и покушај убиства, Исто, 1900, 20:155

(75) Луди Гућа заклао жену, Исто, 1898, 39:295

(76) „Случај овај, који је детаљно описан у доле изложеној сведоџби сталне лекарске комисије за преглед умоболних, веома је поучан за иследнике. Из тога разлога и саопштавам га у стручноме полицијскоме листу.“ – Лудило и злочин, Исто, 1898, 12:83

(77) „Иследник није опазио, да је лично он учинио грешку: да је он свој суд изрицао о ономе што сам није разумевао и за шта није био надлежан! На основу чега изводи он да Милоје није суманут?! Да други иследници не падну у сличну грешку, држим да ће им овај случај служити као леп пример, како треба бити обазрив, и тачно и потпуно сваку ситницу ислеђивати, а не судити без суда!.. У овоме случају лекари су морали на себе узети дужност иследне власти, због површно вођене истраге. Да иследници виде шта све треба лекар и суд о кривцу да знају у случајевима где се сумња у здраву памет кривчеву, може им корисно послужити наша сведоџба.“ – Луди Гућа заклао жену, Исто, 1898, 39:295

(78) „Суд је тражио истину, он је њу и нашао и тиме је задовољио правду.“ На истом месту; „Суд је врло добро уочио абнормалне душевне особине Вељкове.“ – Лудило гањања, убиство и покушај убиства, Исто 1900, 24:188-189

(79) Лудило или симулација – синовац убио стрину, Исто, 1887, 12:90

(80) Убиство у лудилу с предумишљајем – отац одсекао главу своме сину јединцу. Исто, 1887, 8:58

(81) Луди Гућа заклао жену, Исто, 1898, 39:295

(82) „Да је срећом одмах у почетку његове болести (1891), В. био спроведен у лудницу, до свих ових несрећа не би се дошло.“ – Лудило и злочин, Исто, 1898, 16:115

(83) Исто, 1898, 25:187-188

(84) У Србији крајем 19. века аматерско бављење фотографијом постало је општа појава, нарочито међу интелектуалцима, првенствено међу онима који су студирали „на страни“. Тај временски период у Европи обележен је наглим порастом интересовања за фотографију пре свега међу аматерима јер је проналазак суве плоче, крајем осамдесетих година, у многоме олакшао рад на фотографији, поготово када се сува плоча и фабрички почела производити. – Бранибор Дебељковић Београд и Београђани крајем 19. века виђени оком Марка Стојановића, Београд, 2008, стр. 11

(85) Уредникова напомена у фусноти: При фотографисању, слика је испала врло рђаво, с тога је не можемо донети. Полицијски гласник, 1898, 25:188

(86) Изјаве, поруке и одговори Уредништва, Исто, 1898, 54:426

(87) Исто, 1905, 4-5:26-28;6-7:42-45

(88) Број радова треба узети са резервом, већ је напоменуто да у Народној библиотеци нису сачувани сви бројеви Гласника за 1914. годину. Последњи сачувани број објављен је 8. јуна. Дакле, два месеца пред избијање Првог светског рата.

(89) Исто, 1905, 13:98-100;14:113-115; 15:122-124

(90) Исто, 1905, 33:314-315; 34:322-324; 35:338-339; 36:345-346;37:355-356; 38:361-362; 39:370-371; 41:385-386; 42:396-398

(91) Исто, 1906, 41:337-339; 42:345-346; 43:354-355; 44:363-364;45:369-371

(92) Исто, 1909, 14:106-107; 15:114-115; 16:121-122; 17:129-130;19:145-146; 20: 154-155; 21:159-160; 22:167-169

(93) Исто, 1910, 1-2:1-3; 3-4:18-20; 5:34-35; 6:42-43;8:58-59

(94) Исто, 1914, 1-2:8-10, 3:17-19, (?), 5:35-36, 6:41-43, 7:50-51

(95) Исто, 1914, 16:122-124, (?)

(96) Полна намира са породиљом или женом у бабинама, Исто, 1905, 6-7:44

(97) Питање, Исто, 1905, 34:355

(98) Исто, 1899, 16-17:130-132, 19:147-148, 20:155-156, 21:165-166

(99) Исто, 1899, 23:178-179, 24:185-186, 25:194-195, 26:203, 27:206-207, 28:210-212, 29:218-220

(100) Исто, 1899, 26:204, 30:231, 31:239, 32:246, 36:279, 41:318, 42:327-328, 43:335, 45:351, 47:367, 51.399

(101) Исто, 1900, 25:193-194, 26:201-202.

Уз овај наслов требало би поменути да је у то време хипноза сматрана као веома моћно и дозвољено средство за добијање признања приликом ислеђивања. Куриозум је, да је по налогу Краља Милана и Владана Ђорђевића, др Војислав Суботић млађи приступио хипнози радикала оптужених за организовање и учешће у „Ивањданском атентату“ на Краља Милана 1899. Дејвид Мекензи наводи да Стојан М. Протић ово „nije zaboravio niti oprostio, te bi podsećao Subotića na to kad god je imao priliku“. (Delvid Mekenzi, Stojan Protić srpski novinar i državnik, Službeni glasnik; Politika AD, Beograd, 2008, str. 40) О истом догађају Слободан Јовановић пише следеће: „У каквој је [Риста Бадемлић] био прпи, види се по томе, што је молио дра Јована Данића да хипнотише Пашића и Таушановића, и тако докучи од њих истину [фуснота: Казивање самога дра Данића]. Кад је Данић то одбио, Бадемлић је нашао другог лекара, који је хипнотисање почео Стојаном Протићем, зацело најнеподеснијим човеком за тај посао. Уместо признања од хипнотисаног Стојана, доктор је од једног Стојана у сасвим будном стању добио псовку и грдњу у лице. (Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића књ. II, Сабрана дела XI, Просвета, Београд, 2005, с. 498)

(102) Полицијски гласник, 1901, 34-35:267-269

(103) Исто, 1901, 49:383-385, 50-51:394-395

(104) Исто, 1902, 49-50:383-385; 51:393-395

(105) Исто, 1903, 5:35-36, 6:42-43, 7-8:49-50

(106) Исто, 1903, 23:183, 24-25:194-195

(107) Исто, 1903,43:330-331, 44:338-340

(108) Исто, 1903, 3-4:19-21, 5:34-35, 6:41-42, 7-8:49

(109) Исто, 1908, 31:243, 32:251-252

(110) Исто, 1907, 31:251-252; 32:261

(111) Исто, 1899, 38:292-294; 39:302-303

(112) Исто, 1900, 18-19:137-138

(113) Др Ристо Јеремић, Библиографија српске здравствене књижевности 1757-1918, Београд, 1945, стр. 153

(114) На истом месту

(115) На истом месту

(116) На истом месту

(117) Др Ристо Јеремић, Исто, Београд, 1945, стр. 154

(118) На истом месту

(119) На истом месту

(120) Др Ристо Јеремић, Исто, Београд, 1945, стр. 156

(121) На истом месту

(122) На истом месту. Не наводи да је рад прештампан из Полицијског гласника.

(123) На истом месту. Не наводи да је рад прештампан из Полицијског гласника.

(124) Др Ристо Јеремић, Исто. стр. 157. Не наводи да је рад прештампан из Полицијског гласника.

(125) Жарко Рошуљ Исто, стр. 222

(126) Криминални буџет за 1898. годину. – По Тасиним белешкама, које прате развијање криминалитета од неколико година, – у Србији се дешава годишње на 380 убистава, 150 разбојништава и на 1.500 опасних крађа, осем других кривица. Усљед велике новчане оскудице и омануле летине, ове године бројеви криминалних случајева, по свој прилици премашиће досадање. – Полицијски гласник, 1898, 11:82

(127) Исто, 1898, 12:88

Изложено на састанку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва 20. октобра 2011.