Славица Дацић

Доктор Божа с Умке

Још за живота, ушао је у легенду, саткану од сећања свих оних чије је животе спасао и оплеменио их својом добротом, несебичношћу и пожртвовањем. Човек невиђене енергије, знања, искуства, али је за пацијенте, био и остао само — др Божа.

Право његово име је Божидар Станишић.

Рођен је у немаштини, какву је тешко и замислити, 16. 8. 1927. године, у селу Стрелац, срез Нишки, а у подножју Старе Планине, од оца Гаврила и мајке Косаре, као једно од дванаесторо деце. Отац му се бавио ћурчијским занатом, а остали део породице надничењем. Живело се од данас до сутра. Тежак живот, сиромаштво, гладовања, болести узимаће свој данак. Од дванаесторо деце, само троје ће доживети пунолетство, старост само Божидар и сестра му Јорданка. (Брат Живорад, студент агрономије умреће у својој двадесетпрвој години). Мајка им је умрла од тетануса, са непуних 45 година. Отац са непуних 55 година, од срчаног удара.

Смрт мајке био је пресудан моменат у избору будућег занимања младог Божидара. Основну школу Божидар завршава у Стрелцу као одличан ђак. Да би га спасао тегобног живота, отац га шаље у Пирот да се школује за свештеника, али, авај, Божидар нема талента за црквено појање. На препоруку учитеља, прима га за слугу учитељев пријатељ у Пироту, и то му омогућава да настави школовање у гимназији.

Други светски рат и то прекида. Са 14 година Божидар приступа илегалном комунистичком покрету, а потом одлази у партизане. На питање зашто је отишао у партизане добила сам следећи одговор: „У брдима није било четника, само партизана. А како смо били сиротиња, партизани су ми дали прву обућу, јер сам био бос, и прву порцију хране. Први пут сам био баш сит. Сиротиња је и без рата осуђена на смрт.“

Распоређен је у бомбашки одред. Препешачиће Србију и Босну, и остати једини преживели бомбаш у том одреду; дочекати ослобођење.

1944. године, пегавац узима свој данак и у партизанским редовима.

Божидар ће га преживети.

Рат ће за Божидара трајати све до 16. 12.1946. године, будући да је учествовао у чишћењу терена од четника. Са 19 година стиче чин потпоручника. После рата у резервном војном саставу, напредоваће до чина резервног војног капетана.

Ратна сећања, међутим, за њега никада неће престати. Упамтио је смрт сваког свог ратног друга, сваку борбу, непрекидно се питајући: како сам и зашто баш ја остао жив?

После рата постаје стипендиста Титовог фонда и наставља прекинуто

школовање. Полаже и по више разреда гимназије одједном. Медицински факултет у Београду уписује школске 1949/50 године. Дипломираће у рекордном року 16. 12. 1954. године са просечном оценом 8,8.

Први месеци студија у Београду, остаће дубоко урезани у сећању др Боже. Мало људи и зна како је и под којим условима студирао, јер је нерадо причао о томе. Учио је у амфитеатру Института за анатомију, сваког дана до 5 по подне, а онда би се Институт закључавао. Божидар ће, потом, ноћи проводити учећи на клупи парка код железничке станице, понекад и у чекаоници железничке станице.

„Било је то безбедно време, нисам се плашио, јер ме није нико дирао.

Али ноћи су постајале све хладније и хладније, ближио се јануар.

А зима већ ледена...“

Анатомију је полагао код професора др Бранка Шљивића, који беше познат по анимозитету према новопридошлим студентима из радничких и сељачких породица.

„Изађи, Геа, да видимо шта ти знаш.“ Биле су речи проф. Шљивића

Испит је потрајао скоро три сата.

„Да постоји већа оцена од 10, колега, дао бих Вам је!“ Црвеном оловком професор др Бранко Шљивић је на крају уписао оцену у индекс студента Божидара Станишића. На предлог професора Шљивића изабран је, нешто касније, за демонстратора на предмету Анатомија. Добио је прву плату, довољну за прво одело и малу собу. „Мојој срећи није било краја, нема више неудобне и хладне клупе.“

Коме може да захвали што је тако успешно положио анатомију?

„Положио сам је захваљујући тројици мртвих Бугара, које сам ископао и саставио њихове костуре. Књиге нисам имао, само сам слушао предавања и хватао белешке. Био сам жељан знања, а био сам сиротиња и то она најтежа.“

Током студија Божидар упознаје лепу и образовану Лепицу, тада студенткињу књижевности.

Она ће свој живот подредити Божидару. поставши његов верни сапутник.

10. августа 1952. године склапају брак. Лепица напушта студије али ће се до краја живота бавити књижевношћу. 12. 5. 1953. године рађа сина Драгана, који ће књижевни дар наследити од мајке.

Син Драган, међутим, није изабрао медицину за свој животни пут, већ право и драматургију. Завршио је и последипломске студије театрологије.

Божидар ће, ипак, до краја живота жалити због таквог синовљевог избора, „Хиљаду живота да живим, увек бих се бавио медицином.“ Вајкао се.

По завршеном факултету др Божидару Станишићу понуђено је место асистента на предмету Анатомија. Одбио је. Асистентске плате биле су мале, а већ је имао породицу. Одлучио се за рад у пракси.

Запослио се у Дому народног здравља у Петровцу на Млави 1. 1. 1955. год.

(Тиме ће Медицински факултет сасвим сигурно изгубити изузетног асистента, чија би академска каријера била бриљантна, али је зато медицинска пракса добила стручњака великог срца.

У радној биографији др Божидара Станишића о његовом кретању у служби пише следеће: од 1. 1. 1955. год до 31. 12. 1955. год. лекарски стаж Дом народног здравља Петровац на Млави. Од  1. 1. 1956 до  1. 3.1960. год. здравствена станица Рашанац. 27. 3. 1959. године полаже стручни испит пред комисијом Савета за народно здравље НР Србије. Од 1. 3. 1960 до 31. 7. 1964. год. општа болница „Др Воја Дулић“ у Пожаревцу. Уз то, у Пожаревцу, предаје у средњој медицинској школи. 08.02.1964. године успешно полаже специјалистички испит из педијатрије пред Комисијом републичког секретаријата за народно здравље. Од 1. 8. 1964 до 31. 12. 1964. год. ради у Дому народног здравља Петровац на Млави. Од 1. 1. 1965 до 31. 8. 1970. год. у Медицинском центру Петровац на Млави. Од 1. 9. 1970. год до пензионисања 1992. год. ради у Дому Здравља „Др Симо Милошевић“ Београд, амбуланта Умка. 1982. године стиче звање примаријуса.

Током 37-годишње „званичне“ лекарске службе, др Божа ће бити аутор или коаутор двадесетак стручних радова. Највећи број саопштен је на стручним састанцима педијатријске секције, конгресима и симпозијумима.

За учешће у двадесетогодишњој студији о кардиоваскуларним

обољењима у раковичком индустријском басену, (под називом студија РАЦКО) награђен је захвалницом Медицинског факултета

Стручни рад др Станишића биће тек 1982. године „признат“ доделом звања примаријуса; мада доктору Божи примаријат није много значио.

Знао је да каже: „Ко све данас није примаријус и професор. Само преписују једни од других. А ја сам све радио, испитивао, анализирао и писао — сам.“

Осим специјализације педијатрије др Божидар Станишић је почетком 60-тих година прошлог века завршио и курс гинекологије, а како је специјалиста гинекологије у то време још било мало, радио је и као гинеколог- акушер.

Лечио је децу, одрасле, порађао жене, обављао акушерске интервенције, и хируршке захвате попут операције слепог црева, збрињавања рана, вађења страних тела; чак је вршио и обдукције. У добу када је свеколика медицина хитала да се издели на специјалности!

Код др Божидара Станишића долазили су пацијенти из свих крајева Србије, али и из иностранства, нарочито пацијенти из пожаревачког округа.

Лечио је читаве породице.

Био је НЕУМОРАН, НЕСЕБИЧАН, НЕПОНОВЉИВ.

Прегледао би пацијента где год је стигао, на улици, у школи, у кући, у продавници, у амбуланти...

Није патио од титула и признања, иако их је добијао и стицао: од града Београда у виду плакета и захвалница, од Медицинског факултета, општине Чукарица...

Најдраже награде су му биле Златни Хипократ и Матија Бан, јер су му додељене на предлог пацијената.

Што се тиче колега, нису га разумели, нити су могли да га прате у раду. Јер, како пратити човека чији радни дан почиње у 6 изјутра, да би се, не ретко. завршио сутрашњег дана!

Човек какав је био др Божидар Станишић одскакао је у односу на своје колеге и по знању и искуству, и у погледу љубави према пацијентима и свом позиву. Колеге су поштовале огромно његово знање које је несебично делио. Ипак, постојале су злоба и завист код одређеног броја њих. Завидели су му на омиљености код пацијента, и не ретко били би злуради у својим коментарима. Али су и они своју децу лечили ипак само и само код др Боже! И не само они. Бројни професори Медицинског факултета такође су тражили помоћ овог скромног човека.

Несебичност, пожртвовање др Боже често су се граничиле с немогућим. Ништа за њега није било тешко, нити је могло да га спречи. Ни ветар, ни зима, ни недођија не би засметали др Божи да стигне на позив пацијента.

По одласку у пензију упутио је молбу Дому Здравља „Др Симо Милошевић“ да му се омогући да, ипак, настави рад. Одбијен је. Нудио се да ради и волонтерски, само да му доделе какву просторију. Одбијен је.

Министарству здравља је те 1992. године у том смислу упућена чак петиција грађана са неколико хиљада потписа. И то је одбијено.

Ипак је наставио рад прегледајући децу по кућама, а породица Пантић са Умке му је бесплатно уступила простор за амбуланту. Тако би, део дана проводио ту, у тој импровизованој ординацији, а део у школи за основно и средње образовање за децу ометену у развоју „Свети Сава“ (на Умци).

Та школа има своју амбуланту и ту је волонтерски др Божа прегледао и лечио ученике.

Ентузијазам овог необичног и племенитог човека прекратиће мождани удар. После лечења у болници „Свети Сава“ у Београду, пребачен је у Сокобањску на рехабилитацију, али (велике) помоћи није било.

У једном од разговора др Божа ми је рекао: „Знаш ли како бих желео да умрем?!! На путу од једног пацијента ка другом. Баш тако. Пашћу одједном и скончати, нећу се патити. Ето, тако желим да умрем радећи посао који волим.“

Нажалост, беше ипак другачије.

Умро је 20. јула 2011. године.

Сахрањен је на гробљу Орловача поред своје верне, вољене Лепице.

Др Божидар Станишић је за живота својим племенитим делима и радом

ушао у легенду. Непроцењиво своје знање и искуство несебично је преносио на бројне своје ученике, како у средњој медицинској школи у Пожаревцу, тако и на лекаре на стажу, где год је радио. Многи су животи спашени захваљујући знању и пожртвовању овог човека. А оно што је било најлепше у њему беху вера, љубав и нада коју је подарио свима нама који смо га познавали.

Др Божа с Умке. Тешко га је заборавити, а после свега, и — болно.

(Изговорено на Секцији за историју медицине Српског лекарског друштва 20. 10.2011. године.)