Момчило Сакан

Појам и филозофске претпоставке иринологије

Проф. др Момчило Сакан
Независни универзитет Бања Лука

Сажетак

У раду, аутор, прво проблематизује мир и науку о миру. Затим прави компаративну анализу бројних термина и синтагми који би могли послужити за одређење имена те науке и дефинитивно се опредељује за израз иринологија. Вештим коришћењем методе дедукције, аутор, из дефиниције науке уопште, одређује обим и садржај иринологије и указује на њене конститутивне елементе. Након тога, аутор, детаљно објашњава филозофске претпоставке као један од основних конститутивних елемента иринологије. То су онтолошке, епистемолошке и аксиолошке претпоставке које се заснивају на три врсте веровања; веровање да иринологија и њен предмет (мир) постоје, да се могу сазнати и да је то сазнање и постојање вредно по себи.

Кључне речи: полемологија, паксологија, иринологија, наука о миру, онтологија, епистемологија, аксеологија, мир, толеранција.

У свету, данас, постоје бројни проблеми који оптерећују савремено човечанство и који су предмет истраживања бројних наука и научних дисциплина; појединаца, научних тимова и институција. Међу њима, међутим, проблеми мира и слободе због своје актуелности, сложености и недовољне истражености заузимају централно место.

Актуелност наведених проблема непосредно проистиче из актуелности мира и слободе људи и људских заједница. Историјски посматрано, мир је од постанка човечанства, био тај феномен коме су људи тежили. У миру људи сарађују, интегришу се у производне и друге организације и заједнице, стварају материјална добра, развијају културу и уметност и, уопштено речено, живе слободно и опуштено не плашећи се за сопствени живот и егзистенцију. Мир је, за разлику од рата, који доноси губитке у људству и материјалним средствима, беду, невољу, патњу, бол и општу несигурност људи, процес прогреса, толеранције, сарадње и опште сигурности. У миру људи слободно стварају и размењују материјална и културна добра, организују спортска такмичења и, без страха за лични живот и егзистенцију, стварају сопствено потомство. Као такав, мир је стално био актуелан, али је данас најактуелнији зато што постоје таква убојна и борбена средства која могу уништити људе, материјална средства и целокупан живот на Земљи – јединој зеленој планети Сунчевог система.

Сложеност проблема проистиче из мултидисциплинарности, динамичности и стохастичности мира као феномена. Тај феномен захвата веома широко подручје – скоро све области људске интелектуалне и физичке делатности. Он непосредно захвата и филозофију и морал и целокупни систем наука, али и практичне делатности као што су материјална производња, политика, дипломатија, култура, музика, спорт, комуникације и слично. Мир је истовремено и динамичан процес и подлеже интензивним променама односа у процесу материјалне производње, али и у другим областима. У том интензивном процесу производње, размене и комуникација појављују се и супротности и конфликти који, ако се не решавају, могу прерасти у сукобе и ратове. Мир је такође и стохастичан процес зато што већину активности није могуће у потпуности контролисати и подврћи јасним законима и законитостима. У природним наукама, на пример, тачно се зна кад ће доћи дан, кад ноћ, кад ће се појавити помрачење сунца или месеца, кад ће се појавити Халејева комета и слично. У области мира то није могуће зато што се појаве и процеси не одвијају циклично у строго дефинисаном реду, редоследу и временским интервалима и што узрочно-последичне везе и односи, без сумње, постоје, али нису увек јасно препознатљиве. У миру, дакле, као и у свим другим друштвеним појавама, постоје и одређени детерминистички процеси и узрочно-последичне везе и односи, али они нису истражени и објашњени у довољној мери.

Недовољна истраженост мира и науке о миру је очигледна. Довољан је само летимичан преглед научне или стручне литературе па да се дође до тог закључка. Данас, на пример, постоје бројни писани материјали (чланци, монографије, студије, уџбеници, књиге, енциклопедије) о ратовима и револуцијама, великим победама и поразима, а веома је мало оних који се односе на сабрана искуства и сарадњу међу људима и народима. Скоро целокупна људска историја је, у суштини, историја ратова. У тим материјалима величају се војсковође и државници који су водили ратове, детаљно се описују бојеви и битке, али нема уопште, или има веома мало, података о миротворцима и мировним напорима, споразумима и договорима. Било је, на жалост, и екстремних случајева. Државници који су се залагали за мир и мировне споразуме, обично су сматрани плашљивцима, а њихове државе недовољно спремним за рат и то је, обично, био један од индикатора да би ту државу требало напасти и окупирати. О миру су најчешће писали појединци ентузијасти, анонимни људи, често и дисиденти, који нису имали политичку нити било какву другу моћ, због чега су њихове теорије, иако претежно квалитетне, остајале непримећене и запостављане. Зато се у књижарама које су препуне литературе веома ретко може наћи нека књига о миру и толеранцији. Библиотекар, кад му неко тражи књигу те врсте, обично, остаје збуњен и тражи додатно објашњење, а након тога, са жаљењем констатује да таквих књига нема, уз најчешћи коментар да о рату имају много књига, али да о миру, на жалост, немају ништа. Недостатак наведене литературе се не односи само на мир већ на целокупну науку о миру: њен предмет; теорију (систем појмова, основне ставове – нарочито аксиоме, постулате и принципе, хипотезе, законе и законитости и теореме) језик и методу.

Наведени проблеми и реална опасност од рата су у последње време условили и појаву бројних научних и образовних институција које почињу да се интензивније баве истраживањем и изучавањем мира. Садржаји о миру се, поред изучавања у оквиру других предмета као што су филозофија, морал, социологија, педагогија и слично, почињу изучавати и у оквиру специјално дефинисаних предмета. Формирају се и специјалистичке студије о миру и толеранцији. Све је то, поред осталог, условило потребу дефинисања науке о миру и експликације филозофских претпоставки као основног њеног конститутивног елемента.

1. Дефинисање

Да би се ваљано дефинисала наука о миру, потребно је претходно извршити анализу израза који би се могли користити за прецизније одређене назива те науке, односно за одређење дефиниендума у њеној дефиницији. Из проучаване литературе се може видети да се за одређење назива те науке користе бројни изрази као, на пример, што су: наука о миру, паксологија, конфликтологија, решавање конфликата, технологија мира, управљање кризама, истраживање мира, а постоје и синтагме које су у вези и са другим наукама као што су: филозофија мира, политика мира, педагогија мира, психологија мира, теологија мира, развој у функцији мира и други. Сви ти термини и синтагме заслужују посебну анализу, али су најзначајнији: полемологија, наука о миру, паксологија и иринологија.[1]

Термин полемологија ни у проширеном значењу не одговара за означавање појма иринологије. Он потиче од грчке сложене речи (polemos – сукоб, непријатељство и logos - наука) и значи науку „о рату, његовим узроцима и последицама”.[2] Дакле, термин полемологија, у ужем смислу, се односи на науку која се бави проблемима рата као друштвеног феномена и тај термин се, у изворном значењу, не односи на иринологију.[3]. Дакле, полемологија није исто што и наука о миру.

Синтагма наука о миру одражава значење појма, али под условом да се не односи и на вечни мир. Њена предност је и у томе што је узета ис српског књижевног језика, али нема историјску дубину и може се двосмислено тумачити. То су уједно и разлози који су били присутни за дефинисање назива науке.

Израз паксологија је сложеница латинског и грчког порекла и састоји се из два дела „pax” и „logos”. Термин pax латинског је порекла и означава мир, мировање, покој (pax aeterna – вјечни мир),[4] , а „logos ” – науку. Дакле, израз паксологија означава и науку о миру, али је недовољно прецизан. Односи се и на вечни мир и зато се не препоручује за одређивање значења науке.

Термин „pax” је често коришћен за означавање разних аспеката мира – првенствено разних споразума и договора. Тако, на пример, постоје споразуми Pax Americana, Pax Christy, Pax Dei, Pax Уједињених нација и други: Такође, постоје и подаци да је Паx била богиња мира код старих Римљана, а pax deorum, из далеко ранијег периода, значи милост или склоност богова.[5]

Израз иринологија је сложеница грчког порекла и састоји се из два дела „irini” и „logos”. Термин irini означава мир, учење о миру.[6] Термин логос (грчки logos, латински logica) означава слово, појам, разлог, учење, реч, знање, наука. Тако, на пример, зоологија означава науку о животињском свету, климатологија – науку о клими, социологија – науку о друштву, методологија (у ужем смислу) – науку о методи, а иринологија – науку о миру.

Термин irini, такође, је у непосредној вези и с грчком богињом мира која се звала Ирена. Зато што је била персонификација мира њу су у Атини веома обожавали приносећи јој одговарајуће жртве, али без крви. Она је, у извесном смислу, била вештачка творевина, без икакве митологије и та чињеница је изражавала верску тежњу за политичким миром.

Поред Ирене, у античкој Грчкој постојала су и друга божанства која су бринула за мир. Тако је, на пример, Деметра била мајка земље и мајка житарица. Њено порекло није у потпуности познато, али је познато да је имала и мрачнију страну зато што би она која обезбеђује храну, могла да донесе и глад. Хестија је, на пример, била богиња огњишта и дома. Она такође није имала никаквог удела у ратовању. Хомониа је била одговор на грађанске борбе између појединих градова-држава у Грчкој и између Грка и других народа. Она је, такође, као и Ирена, била персонификована у лику богиње. Нађена је у В веку пре наше ере на металном новчићу из Метапонтума. Касније је обожавана широм подручја под грчким утицајем, са сопственим правом и олтаром на Олимпу, месту примирја.”[7] Дакле, у античкој Грчкој је било више богиња мира, али је Ирена била једна од највише обожаваних и то је додатни аргумент у прилог ставу да се термин иренологија или иринологија користи за означавање науке. Домаћа синтагма наука о миру је, дакле, синоним за иринологију.

Да би се прецизније дефинисао појам иринологија потребно је претходно сагледати појам науке уопште, а затим компаративном анализом и дедукцијом доћи до њене дефиниције. Термин којим се одређује значење појма наука има више значења: Грчки термин за науку „логос” има значење: „реч, говор, истина, ред, разум, учење, доказ, аксиом.” Латински термин „science” значи: знање, познавање, вештина, а највише се користи у смислу наука и ближе се односи на природне науке. У речнику српскохрватског језика наука је дефинисана као ... „систем знања и законитости развитка природе, друштва и мишљења”.[8] У лексикону наука се дефинише као: (1) скуп сазнања и истина о појавама у животу које нас окружују, с образложењем њиховог настанка и узрока, (2) људска активност која има за циљ да се дође до нових сазнања о појавама у животу које нас окружују и до објашњења тих појава, применом научне методологије, (3) регистровање, анализа и уопштавање карактеристика понашања природних, техничких и организационих система у којима живимо, с циљем да се открију правилности тих понашања, дефинишу законитости или поставе принципи жељених понашања.[9]

У политичкој енциклопедији се наводи да је наука „један од основних облика друштвене свести. У најширем смислу наука је синоним за знање. У ужем смислу, наука је посебна врста свесне друштвене делатности, чији је главни циљ утврђивање објективне истине, тј. утврђивање, описивање и објашњавање природних и друштвених појава откривање закона који у њима владају или, на основу битних чинилаца, изазивају и условљавају њихово постојање. У овом смислу наука представља корпус сагласних закључака који се не заснивају на арбитражно постигнутој конвенцији, укусу или интересу, него на сагласности тих закључака и објективне стварности која се у пракси може потврдити одређеном методом верификације и у човековој практичној делатности. Основни смисао науке је упознавање света ради његовог савлађивања од стране човека. Она је израз човековог активног односа према свету и себи самом...”[10]

У филозофској и методолошкој литератури постоје бројне дефиниције и различита схватања појма науке. Карактеристична су схватања науке као: 1) система знања о свету који нас окружује, 2) посебне форме човекове делатности, 3) општег метода састављеног од низа поступака, 4) једног од основних облика друштвене свести, 5) систематизованог искуства здравог разума и 6) процеса. Међутим, наука се не може поистоветити ни са једним од наведених шест схватања јер у својој суштини она садржи елементе сваког од њих. Она се може истовремено схватити и као систем знања који се стално развија и као специфична форма човекове делатности и као стално трагање за објективном истином, као делатност која се одвија у друштвеној заједници, али и као процес који се непрекидно одвија. Њен основни циљ је утврђивање објективне истине и стварности каква јесте и каква треба да буде у ближој и даљој будућности.[11]

Дакле, наука је веома комплексан појам, али је знање доминантно. Зато се, упрошћено посматрано, може користити дефиниција да је наука систематизовано и аргументовано знање о објективном свету до којих се дошло свесном применом одређених метода истраживања.[12] Под наведеним знањем подразумевају се, пре свега, знања у одређеном историјском периоду, али и укупна знања о свету до којих се дошло током целокупног историјског развоја. Тај свет сачињавају комплекси разноврсних природних, друштвених и психичких појава које су повезане и међузависне. Човек је део таквог света и (историјски посматрано) непрекидно тежи да природне и друштвене појаве што потпуније разуме и прилагоди сопственим потребама. Истовремено се и сам мења и прилагођава у складу са природом и друштвеном стварношћу. Мера постигнуте сагласности човека са постојећом стварношћу, основни је критеријум оствареног општег прогреса и указује на стваралаштво као битно својство људи.

Аналогно наведеној дефиницији науке уопште могуће је дефинисати и иринологију. Под тим појмом се подразумева систематизовано и аргументовано знање о миру до којих се дошло свесном применом одређених метода истраживања. Дакле, иринологија представља отворен и развојан систем научних сазнања која људима омогућавају стално мењање природе, друштва и себе самих у смеру успостављања, развоја и одржавања мира. Њен предмет је мир у тоталитету; од појединачног нивоа – човека као носиоца одређених процеса мира са својим мишљењем, преко породица и друштвених група, до држава и међународне заједнице у целини. При томе се полази од постулата да је мир у тоталитету јединствена целина и да он има своје посебне и појединачне заокружене целине и делове; од појединачног мира преко мира у одређеним временским периодима или регионима до актуелног и будућег (хипотетичког) мира у међународној заједници.

Иринологију, као и све друге науке, карактерише: објективна истина (сазнање је адекватно предмету науке); предметност; методичност у целокупном поступку и критичност (непрекидно преиспитивање постигнутих резултата у области мира); способност експликације, прогнозирања и практичне проверљивости знања о миру; систематичност (сва знања о конститутивним елементима иринологије треба да буду изведена на основу принципа и закона и доведена у складан однос и распоред); и адекватан, егзактан и комуникабилан језик који научним радницима омогућава успешну комуникацију и споразумевање у области мира.

За иринологију, као и за све друге науке, значајне су све врсте знања (здраворазумско, идеолошко и сл.), али научно знање има доминантну улогу. Здрав разум најчешће остаје на површини, без могућности дубљег сазнања објективне стварности, а здраворазумско знање остаје уопштено и, најчешће, прагматично. А, прагматично знање води ка идеологији, као облику друштвене свести; оно редовно произилази из интереса класа, сталежа, група, па и појединих људи. Према социолошким схватањима, чим се формирају одређене групе људи оне имају и своје интересе, а да би се ти интереси остварили обавезно долази до намерне деформације истине. Прво се тражи она „истина” која одговара тој групи, а затим се, служећи се одређеним истинама и полуистинама, траже „аргументи” за њено потврђивање. Знање засновано на таквој свести је, дакле, пристрасно и, углавном, неистинито и то је основна разлика у односу на научно знање које је непристрасно, на чињеницама засновано и логички образложено. До научних ставова се, како истиче академик Михаило Марковић, „долази објективним и потпуно рационалним поступком: полази се од друштвено прихваћеног знања и од утврђених искуствених чињеница, па се из њих закључци изводе сасвим непристрасно, на основу правила логике која су једнака за све људе и све друштвене класе и политичке теорије … За разлику од идеологије, наука у принципу нема класни или уопште партикуларни карактер – она је универзално људска, она је свеопшти духовни производ друштвеног развоја ... Битно је да су критеријуми научне истине такви да заиста обезбеђују ову објективност и универзалну људску применљивост“.[13] Из тога произилазе и карактеристике науке уопште и иринологије посебно: 1) да тежи сазнању објективне истине о стварности и 2) да располаже сигурним критеријумима помоћу којих се може ценити да ли је један резултат истраживања објективно истинит или не”. Иринологија, такође, има и своје основне конститутивне елементе: филозофске претпоставке, предмет, теорију, језик и методу. За ову прилику биће речи само о филозофским претпоставкама као веома значајном, али у консултованој литератури недовољно објашњеном елементи.

2. Филозофске претпоставке

Иринологија је, као уосталом и све друге науке, чврсто повезана с филозофијом и свако њено разматрање независно од филозофије било би слично покушају човека да дише без кисеоника. Те везе су веома чврсте и испреплитане тако да не постоји могућност њиховог раздвајања и изолованог посматрања. Те везе су, такође, вишестране. Ако се, на пример, научник пита шта мисли под појмом иринологије, он је већ на тлу логике као филозофске дисциплине; када се пита за мерила истине неког исказа о миру он је већ на пољу епистемологије као филозофске дисциплине и слично. Научници не могу избећи филозофски разговор ни онда када се питају да ли је могућа иринологија и да ли је могућ мир као предметно подручје те науке. Наведена питања, без обзира да ли се постављала свесно или несвесно, превазилазе оквире иринологије и улазе у област мета науке, односно филозофије науке.

Иринологија, уопштено посматрано, има основне мета-теоријске и теоријске претпоставке. Оне чине вишеслојну структуру на чијим разним нивоима се налазе основни елементи структуре научне теорије, од предмета и основних појмова (речника), преко основних ставова и хипотеза, до научних закона и теорема различитог степена општости. На најопштијем и најдубљем нивоу мета-теорије иринологије су филозофске претпоставке које се само условно могу сматрати релативно самосталном целином, односно релативно самосталним конститутивним елементом иринологије.[14] Оне су, такође, међусобно тесно повезане тако да их је веома тешко, скоро немогуће, одвојити и направити општу границу између њих. Оне су тесно повезане и са другим елементима структуре научне теорије, затим са другим конститутивним елементима иринологије, али и са другим наукама, вредностима и субјектима. Зато њихово познавање и уважавање представља основни предуслов у процесу истраживања мира у реализације конкретних активности у борби за мир. Конкретније речено, сваки истраживач у области иринологије уопште, и мира посебно, треба да буде наоружан разним врстама предзнања о предмету, теорији, језику и методи, али исто тако треба да има и предзнања из антропологије и филозофије која ће му омогућити комплекснији и рационалнији приступ истраживању.[15]

Филозофске претпоставке леже у темељу сваке науке, па и иринологије, иако оне саме не спадају у ту науку; не могу се проверити научним методама. За њих се не може рећи да су истините или неистините, али су без сумње смислене и на њима се гради целокупна наука уопште и иринологија посебно. Оне се не могу искуствено проверити, али се без њих у науци уопште, и у иринологији посебно, не би могло ништа мислити и осмислити. Оне се заснивају на вери, а вреднују се само преко њихових последица. Срушити веру у филозофске претпоставке иринологије значило би срушити наду у научни разум и могућност истраживања и успостављања мира.[16]

Истраживачева знања и претпоставке у области филозофије иринологије имају тројаки карактер и заснивају се на троструком веровању. Прво, веровање је да мир као стварност постоји, независно од воље појединих људи, и да постоји истина о њему. Онај који не верује да мир и истина о њему постоје, неће их ни уочити ни тражити. Друго, веровање да се истина о миру може сазнати и да њено тражење има смисла. Без сазнавања мира као стања и друштвеног односа и процеса не може се сазнати ни своја улога у његовој онтолошкој, хуманитарној и аксиолошкој димензији. И, треће, веровање да су сазнање истине о миру, успостављање и одржавање мира вредни по себи. Онај ко у то не верује не треба за мир ни да се бори.[17] То су, дакле, три основне врсте веровања које су у непосредној вези с три основне филозофске претпоставке: (1) онтолошке, којима се одређује подручје објеката (предмета) иринологије за које се сматра да реално постоји, (2) епистемолошке, којима се оцењује улога и значај појединих врста инструмената сазнања и одређује једна одређена концепција истине о миру, и (3) аксиолошке, којима се врши један одређени избор хијерархије вредности, али не само сазнајних, него и опште хуманих од којих зависи оцена вредности науке уопште и оцена практичних импликација ка иринологији и њеном предмету посебно.

2.1. Онтолошке претпоставке

Онтолошке претпоставке иринологије односе се на објективно постојање мира као дела стварности независно од воље појединих људи, постојање узрочно-последичних веза и односа, постојање детерминације и нужног развоја мира као објективног стања друштва коме треба тежити.[18]

Непосредан увид у постојање мира као дела стварности релативно независног од свести људи, остварује се на основу реалне праксе. Практична делатност је непрекидна интеракција субјекта и објекта (предмета науке), у конкретном случају човека и мира као феномена коме треба тежити. У тежњи да тај циљ оствари човек улаже непрекидне напоре, наилази на отпоре и судара се са силама које се супротстављају миру и прогресу човечанства. У борби за мир он производи и бројна техничка средства укључујући и оружја, која могу битно променити објективну стварност. Она могу допринети успостављању и одржавању мира, али се понекад могу изродити и у сопствену супротност и произвести деструкцију и рат. У мери у којој мења објективну стварност у смеру успостављања и одржавања мира, човек открива, не само постојање мира, већ и одређена његова својства, везе и односе. Он истовремено и предузима одређене практичне активности на плану његовог успостављања, очувања и развоја. Дакле, мир као такав постоји независно од појединачне свести или воље, али он, за разлику од појава и предмета света природе, више зависи од делатности човека.

Мир, као друштвена појава, је, првенствено, производ људске делатности. Природне појаве су мање подложне променама, сем у ситуацијама одређених иреверзибилних процеса и катаклизми као што су: распадање одређених звезда и сателита, радиоактивност, поплаве, земљотреси, пожари и слично. За разлику од њих, мир као друштвену појаву, прати огромно људско искуство. Под одлучујућим утицајем тог нагомиланог историјског искуства у прошлости, које се преноси с генерације на генерацију, али и пројектоване будућности, одвијају се активности људи у садашњости. У том процесу човек, квалитету мира, стално додаје нешто ново и на тај начин утиче на услове и избор једне од више могућих алтернатива будућности. Он утиче и на законе и законитости мира, који, за разлику од природних појава, нису непроменљиви. Они само изражавају одређене правилности људског понашања.

Време у историји мира, такође, има сасвим другачије значење и структуру него у историји природних појава. Догађаји у природи се просто понављају током одређених временских периода. Међутим, време у историји мира се не поклапа са физичким временом. Постојали су периоди успостављања и развоја мира, али и периоди његове стагнације, дестабилизације и рата. Постојали су периоди у којима је стање мира било релативно стабилизовано, али су постојали и периоди у којима је време протицало веома брзо и када су се дешавале радикалне промене са далекосежним последицама. Те разлике у времену дешавају се због тога што се догађаји не одвијају стихијно, већ под непосредним утицајем човека који има ту способност да прекорачи границе прошлости и пројектује будућност према својим потребама.

Човек, за разлику од свих других живих бића, поседује низ особина битних за успостављање и развој мира. На први поглед он је грабежљив, посесиван, похлепан, жедан власти и слично. Он поседује способности да се бори за моћ и признавање, да наноси бол, да мучи и убија, да налази задовољство у патњи и да гомила предмете далеко више од његове практичне потребе и сврхе.[19] Међутим, те способности нису основне, нису константне и нису својствене свим људима. Тај агресивни нагон је секундарни и манифестација је нагона разарања и смрти. Непријатељство сваког против свих и свих против свакога опире се програму цивилизације где су људска бића, породице, расе, народи и нације спојени у једно велико јединство, јединство човечанства. Зато су за онтологију мира битне универзалне људске способности које у сваком нормалном човеку постоје у виду латентних предиспозиција. Оне, под одређеним неповољним условима, остају блокиране, закочене и осујећене, а под повољним – оне се масовно испољавају. Те способности су бројне, а најбитније за мир су: неограничен развој чула; разум; машта; способност за комуникацију; способност за стваралачку делатност; способност усклађивања интереса; разликовање, процењивање и одабирање између алтернативних могућности; и способност развијања критичке свести о себи и другима. Дакле, људи располажу бројним латентним способностима битним за схватање битка мира, његово успостављање и очување и за изградњу себе самих у свету који прихватају као свој сопствени.

Основно полазиште у схватању битка мира је, дакле, оно које га везује за људску свест, за антрополошку димензију. Битак мира у себи садржи све релевантне елементе: правне, политичке, економске, етичке, вредносне и друге. „Битак мира подразумева егзистенцијалност свих битних претпоставки и садржаја људског искуства чији вредносни атрибути казују да мир бивствује. Битак мира је критеријум могућности бића мира у конкретном облику: мир овде или онде, односно мир постоји, јер је насиље надвладано.”[20] Битак мира је истовремено и извор смисла и бића мира, као стања и процеса, у одређеном времену и простору. Битак мира омогућава да биће мира бивствује у одређеном времену и простору и конкретном виду појавности и то је један од основних принципа онтологије.[21] Није само реч о бивствовању материјалних елемената мира већ и оних психичког карактера као што су: замисли, идеали, наде, снови, визије и слично. Они су, на одређени начин, саставни делови тих материјалних елемената. Дакле, материја и материјално у области мира, као и у другим друштвеним појавама, носе у себи и субјективне елементе. Поред осталог, човек битно утиче на избор једне од понуђених алтернатива материјалног дела мира.

До појма узрочности се, такође, долази на основу практичног искуства; ако одређена активност (А) има за последицу допринос миру (Б), а у одсуству активности (А) не доприноси се миру (Б), онда је јасно да је појава (А) узрок појаве мира (Б). Познавање те узрочности научницима и стручњацима у области мира даје огромну моћ у произвођењу одређених ефеката и конкретних мера на плану успостављања и одржавања мира.

Категорија узрочности у општој условљености има динамичко и специфично значење. Појава или нека промена (на пример, мир или рат) настаје у одређеним условима. Из тих услова, обично се издваја један или више чинилаца који најактивније делују на ту појаву и који је на неки начин производе. Ти доминантни чиниоци су услови настанка појаве, а сви други чиниоци који само омогућавају деловање узрока, схватају се као услови – општи и посебни. Узроци су, дакле, доминантни чиниоци из сплета услова који своју енергију преносе на последицу и који је производе. Узроци производе последицу, али постоји и обрнута веза. Последице, у одређеним ситуацијама, могу преузети улогу узрока, затим један узрок може изазвати више последица и обрнуто – више узрока може произвести једну последицу. Такође постоје непосредни и посредни узроци и последице које је у детерминистичком сплету потребно идентификовати и уочити њихов смер и интензитет испољавања. Узроци о настанку појаве су доминантни, али су и општи и посебни услови у којим ти узроци настају, нарочито када је мир у питању, веома битни.

Узрок се не може поистоветити с поводом који је онтолошки и епистемолошки неупоредиво мање значајан од њега. Повод се веома често испољава на драматичан начин. Он означава видљив почетак одвијања одређеног процеса или настанка појаве. Он олакшава да неки скривени узроци ступе у одређени облик активног деловања, али нема самосталан узрочни утицај. Он је само последица неког скривеног узрока који га ствара да би себи прокрчио пут – у конкретном случају пут мира или рата као њему супротне појаве.

У складу са променама услова, а нарочито узрока и последица, дешавале су се и промене у области мира без обзира на његово релативну стабилизованост. Мир је, историјски посматрано, пролазио кроз различите периоде и припадао различитим друштвено-политичким и економским системима. У том историјском периоду мењали су се и његови садржаји и облици уопште, а нарочито облици његове хуманизације и слободе стваралаштва. Тако је, на пример, мир у робовласничком друштву подразумева појаву и експлоатацију робова, а данас је то неспојиво са његовим поимањем. Мир у данашњим условима подразумева релативну равноправност људи, толеранцију, слободу личности, међусобно споразумевање и решавање конфликата на миран и цивилизован начин. Дакле, мир као подручје стварности, није у потпуности детерминисан – није непроменљива категорија. Он је релативан и то је други битан принцип онтологије мира.

Детерминација је општији појам од узрочности и она се на узрочности заснива. Зато је у њеном разматрању нужно поћи од основних аксиома детерминизма, од којих су нарочито значајна два.[22] Први аксиом детерминизма тврди да ни једна ствар (појава, процес), па ни мир, не настаје ни из чега нити се претвара у ништа. То значи да је овај аксиом у непосредној вези с законом очувања материје и енергије. Други аксиом је у непосредној вези с узрочно последичном зависношћу. Он тврди да се ништа не дешава без одређених услова и узрока, произвољно и незаконито. Тај аксиом се схвата као онтолошка категорија у смислу општег и нужног односа, а не као људска норма, јер су увек могућна понашања која су супротна било којој норми коју су створили људи уопште и у смислу успостављања и очувања мира посебно. Дакле, мир, као процес је детерминисан ако из објективног актуелног његовог стања следи скуп могућих будућих стања која се могу предвидети и контролисати. Конкретније речено, мир је релативно објективно детерминисан ако се заснива на одређеним стабилизованим елементима на основу којих га је могуће сазнати, контролисати, усмеравати и предвиђати.

Детерминација мира, без обзира на утицај човека, није у потпуности објективна. Објективна детерминација била би онда када би се на основу актуелног стања мира могло у потпуности предвидети стање мира у будућности. Она је могућа у оним ситуацијама када дозвољени скуп могућности има само један елемент, када не постоје стохастички процеси и величине и када је само једно будуће стање мира могуће. Међутим, на актуелно стање мира делују бројни чиниоци и узроци, укључујући и оне стохастичког карактера, тако да постоји више могућих алтернатива мира у будућности, а догодиће се једна од њих, зависно од услова и сплета узрока и њихових последица. Тек у оквиру такве теоријске концепције има смисла говорити о миру, људској одговорности и слободи уопште. Човек може бити слободан ако свесно утиче на избор једне од више алтернатива будућег стања мира и ако може утицати и променити целокупан систем у смеру остварења бољег и праведнијег мира и укључити и оне чиниоце који нису били укључени у процесу предвиђања алтернатива мира.

Потпуна детерминација мира није могућа ни код бројних природних појава које су настале независно од делатности људи. Људи су у стању да те појаве сазнају захваљујући физичкој интеракцији с њима. У процесу те интеракције они те појаве модификују, преображавају, култивишу, укидају... Једном речју, људи својим утицајем хуманизују природу. Тако, на пример, језеро у природној дивљини није исто што и вештачко језеро, водопад у природној дивљини није исто што и водопад укроћен хидроцентралом, дивља река није исто што и река са уређеним током и обалом и слично. У свим тим случајевима природни закони су исти и они се увек дешавају под одређеним условима. Али, „природни процеси су више хуманизовани тамо где људи контролишу услове под којима се ти закони одвијају. Детерминација очигледно није иста кад је реч о биолошким законима џунгле и оним који делују у високо цивилизованој пољопривреди, или када је реч о болести која је препуштена свом природним току и болести која се лечи. Све тековине модерне технике – од кретања воза и аутомобила, преко лета авиона и производње електричне струје у нуклеарној централи, до операција 'вештачке интелигенције' једног компјутера и лета сателита – у ствари су природни процеси које је човек научио да репродукује, контролише, повезује и усмерава. Сви они се обављају по сложеној законитости која носи у себи један људски нормативни елеменат, елеменат људске самодетерминације, усмеравања и развоја.“[23]

Развој мира, такође, представља веома значајан принцип онтолошке претпоставке мира. Мир се, као и све друго у стварности, креће и развија у простору и времену. Кретање може бити у различитим смеровима. Може бити и кружно, елиптично или сасвим неправилно. Може бити квалитативно, квантитативно или комбиновано. Може бити прогресивно тежећи ка стабилнијем миру или регресивно тежећи ка разарању и рату уопште, као веома негативној и деструктивној појави. Међутим, за иринологију је битно да то кретање и мењање буде прогресивног карактера у смеру превазилажења супротности и стварања поверења између појединаца, група људи, народа и држава у међународној заједници. За онтологију је најзначајнији светски мир, мир у светским размерама. Такав мир онтологији, па и епистемологији и аксиологији, даје продубљени смисао и битну вредносну димензију.

2.2. Епистемолошке претпоставке

Епистемолошке претпоставке мира су саставни део епистемолошких претпоставки уопште и полазе од веровања да се истина о миру може сазнати, да њено тражење има смисла и да постоје одређене методе, технике и инструменти којима се мир може сазнати као и да постоји адекватан комуникабилан језик којим се тај мир може исказати.[24] Оне су у непосредној вези с онтолошким и аксиолошким претпоставкама и полазе од става да је поред дефинисања и објашњења бића и вредности мира потребно и његово комплексно истраживање и сазнавање. Потребно је мир сагледати у тоталитету и дати ваљане одговоре на питања: одакле мир, ко су његови носиоци, које су то снаге, субјекти његове фундаментализације, зашто мир, односно чему мир? Прецизним одговорима на та питања и јасним дефинисањем мира, доприноси се његовој афирмацији као вољног избора, као начина живота од стране конкретног човека, друштва, државе, међународне заједнице и одређује му се, не само могућност, него и нужност.

Међутим, истраживање и сазнање мира представља веома сложен и мултидисциплинаран процес. Мир јесте подручје интересовања иринологије, али његово комплексно истраживање и сазнавање подразумева поседовање знања и других наука и научних дисциплина, као што су: филозофија, социологија, полемологија, антропологија, методологија, логика, педагогија, психологија, етика, војна стратегија, оператика, тактика, менаџмент и друге. Конкретније речено, потребно је познавање свих појава и процеса у природи и друштву који су у непосредној или посредној вези с успостављањем и одржањем мира. Нарочито је значајно познавање рата у тоталитету, као појаве супротне миру, али су битне и друге појаве и процеси материјалне и нематеријалне природе од појединачног до највишег нивоа општости. Многе појаве и процеси значајни за мир непосредно се односе на самог човека појединца – његова физичка, интелектуална, психолошка и морална својства, а многе од њих се односе и на породицу, систем едукације, животну и радну средину и бројне организације и заједнице људи (од локалне до међународне заједнице).

Наведене појаве и процеси не делују изоловано. Они су повезани бројним везама и односима истих или различитих смерова и интензитета у детерминистичким сплетовима и стохастичким процесима и величинама. У целом том комплексу повезаности појава и процеса потребно је направити ред и уочити одређене правилности и законитости успостављања и одржавања мира. Неред постоји у искуству мира, али га иринологија не подноси. Иринологију не занимају све могуће везе између појава и процеса већ само оне које су сталне, нужне, опште и битне за стварање реда у нереду. Развитак научног сазнања о миру јесте, у ствари, кретање од нереда према реду, од збрке према облику. У нереду није могуће мислити ни живети у миру, нити је могуће предвиђати и планирати мир. Начело реда није само епистемолошко, већ и онтолошко и аксиолошко начело на коме се темеље сва методолошка правила истраживања и одржавања мира.

У процесу истраживања и сазнавања мира нужно се намеће потреба за уважавањем основних принципа епистемологије и гносеологије, а то су: принцип објективности и принцип јединства искуственог, разумског и интуитивног сазнања.[25]

Принцип објективности подразумева релативно објективно знање о миру. Потпуна објективност није могућа зато што процес сазнања мира зависи и од субјективних елемента: чула и својстава људског нервног система, језика, разних предубеђења и слично. Поред тога човек мир не схвата онако какав он заиста и јесте. Он гради појмове који још и не постоје и пројектује будући мир који може бити реалан, али и нереалан. Реална пројекција мира могућа је само ако се заснива на критеријуму објективности, а објективност једног става конструишу следеће групе услова: (1) друштвена комуникабилност одговарајућег језичког исказа, (2) теоријска доказаност, и (3) практична применљивост. Ставови о миру који задовољавају те услове су релативно адекватни стварности мира.

За епистемологију је значајан тоталитет и јединство свих врста сазнања: искуственог, рационалног и интуитивног. Активно креативно искуство извор је релевантних података о миру који имају чисто емпиријски карактер. За њихову анализу и уопштавање потребно је рационално мишљење које, повратним путем, своју пуну сазнајну вредност добија и искуственим проверавањем. Интуиција нарочито долази до изражаја у прелиминарној фази истраживања и сазнавања мира, а вредност те врсте сазнања зависи од претходног практичног искуства и познавања сложености мира и потешкоћа његовог сазнавања. Дакле, применом све три врсте сазнајне моћи долази се до плодних, креативних, прецизних, кохерентних, егзактних, искуствено проверљивих и практично применљивих сазнања и резултата о миру.

У процесу истраживања мира, није само значајно сазнати мир онакав какав јесте, већ какав он треба да буде. Потребна је афирмација праведног мира као вољног избора, као начина живота од стране конкретног човека, друштва, државе и међународне заједнице у целини. Потребно је и дубоко убеђење да је мир могућ и да се за њега треба несебично залагати. Потребно је и конкретно практично деловање у процесу истраживања, успостављања, развоја и одржавања мира.

2.3. Аксиолошке претпоставке

Основна аксиолошка претпоставка да је мир вредан није спорна.[26] У ту претпоставку верују сви људи, а нарочито они који су имали ту несрећу да, на овај или онај начин, учествују у рату и срећу да преживе све патње и невоље узроковане његовом појавом. Дакле, мир је један од основних услова за слободан живот и напредак појединаца, група људи, држава и човечанства у целини. Мир је битна вредност која је истовремено и услов појединачних, групних и општих друштвених и културних вредности као што су слобода, правда, једнакост, образовање и слично.[27] Мир је, дакле, услов свих других вредности које се међусобно допуњавају и развијају у различитим модалитетима и условима, али и те, друге, вредности, повратним утицајем, утичу на стабилност и хуманизацију мира.

Мир, као вредност, сам по себи није довољан исто као што се аксиолошке претпоставке не могу одвојити од онтолошких и епистемолошких и изоловано посматрати. Мир јесте вредност, али није ни једина ни врхунска. Врхунска вредност у систему вредности је сам човек, али ни он сам себи није довољан. Човек јесте мерило и критеријум свих ствари. Он својим деловањем утиче на развој мира и других вредности, али истовремено и мир као вредност, као и све друге вредности, повратним утицајем, одређују и самог човека као рационално биће и биће праксе, слободе и разума – без туторства, замки и насиља. Дакле, човек јесте највиша вредност, али само онда ако се потврђује радом на питањима слободе и мира и других вредности које оплемењују живот и отварају перспективе за бољу будућност. Конкретније речено, средишња категорија у систему вредности је учење о смислу и вредности самог живота. Све друге вредности: морал; правда; образовање; култура; и слично, имају смисла онолико колико отварају перспективе живљења и колико умножавају богатство садржаја тог живљења. Дакле, и сам човек повратно делује на вредности и бори се за те вредности. Бројни су примери у људској историји, записани и опевани, о томе да живот нема смисла уколико је изложен тиранији и уколико не представља борбу за вредност, односно борбу за мир.

Човеку и човечанству јесте потребан мир, али не било какав. Мир по сваку цену: понижавајући, поробљавајући, експлоататорски, туторски, гажења достојанства људи и народа и мир у коме не постоји слобода стваралачког и културног испољавања, човеку и човечанству није потребан. Такав мир, ако је и могућ, није вредан. Човеку и човечанству је потребан мир који их ослобађа туторства и разних предрасуда, мир који омогућава стваралаштво и увећава укупне моћи човека, а те моћи, повратним утицајем, уздижу и њега самог, сваког човека, као свесно и рационално биће. Конкретније речено, човеку и човечанству је потребан мир који омогућава ослобађање од свих облика поробљавања и сиромаштва, социјализацију људске личности и креативност човека.[28] Дакле, мир треба да буде усмерен на бржи развој свих постојећих вредности и настајање и развој нових вредности које ће обезбедити већи квалитет живота појединаца, друштвених група и држава и омогућити прогрес човечанства уопште.

Основно природно право човека је да тежи миру и да одржава мир. Основни мотиви човека за мир су страх од смрти, жеља за стварима које живот чине удобнијим и нада да својим радом те ствари може да добије. Природно право човека је и да мир брани свим могућим средствима. Међутим, мир у идеалним оквирима није могућ. Највећи његов непријатељ је рат у коме, како Томас Хобс истиче: „нема места никаквој радиности јер су плодови њени неизвесни, па следствено томе нема ни културе на земљи; нема морепловства, ни коришћења робе која би преко мора могла да се увезе; нема великих грађевина; нема знања о изгледу земље; нема рачунања времена; нема уметности; нема књижевности; нема друштва. И, што је најгоре, постоји непрекидни страх и опасност од насилне смрти. А живот човеков је усамљенички, сиромашан, опасан, скотски и кратак.”[29] Конкретније речено, у рату нема мира. Рат и мир су две супротне категорије и једна искључује другу.

Поред рата, постоје и други непријатељи мира. То су, првенствено, разни видови експлоатације и туторства, спутавања стваралаштва и угрожавања сигурности и слободе човека. Слобода стваралаштва и општа сигурност би требали бити стални пратиоци мира, али то увек није могуће. Мир може бити и сам несигуран – нарочито за поједине људе, друштвене групе и државе. У миру се може и робовати.[30] У миру се могу развијати и сви облици варварства и вандализма, али такав мир мора бити предмет борбе – борбе против тог мира. Истински мир подразумева слободу, хуманизам, толеранцију, солидарност и право на различитост. То су битни елементи мира које би свака модерна држава требала да обезбеди својим грађанима. Држава која грађанима не обезбеђује те елементе, нема правих циљева који је оправдавају. „...прави рушитељи јавног мира су заиста они који у слободној држави хоће да униште слободу мишљења коју ништа не може да угуши.”[31]

Апсолутна равноправност, међутим, не постоји, а самим тим не постоји ни апсолутна слобода и сигурност свих људи на Земљи. Зато је потребно да човек у борби за мир, у конкретним условима, напусти право на све ствари и да се задовољи са онолико сигурности и слободе према другим људима колико је у стању и сам да им то призна и толерише. „Јер док сваки човек задржава право да чини све што му се свиђа, све дотле су сви људи у стању рата...”[32] Дакле, за мир се треба борити, али мир који ће бити прогресиван прихватљив за све људе и друштвене заједнице, односно мир у коме ће људи бити слободни, социјализовани и креативни.

Да би се обезбедио такав мир потребно га је сазнати у тоталитету. Конкретније речено, мир је потребно разматрати у историјским, актуелним и проспективним (прогностичким) конспектима. Таквим приступом могуће је обезбедити сазнања о структури, процесима, квалитативно-квантитативним својствима, узрочно-последичним везама и односима, детерминистичким тенденцијама, стохастичким процесима и величинама, супротностима, спољним утицајима и могућностима прогресивних промена мира. Таквим приступом, поред комплексног сазнања и избора оптималне могућности мира у датим условима, могуће је и прогресивно мењање људи и њихових навика у сазнајном и вредносном смислу.

Вредности у истраживању мира стално су присутне. Човек је емотивно биће са бројним интересима и циљевима који могу бити лични, групни (породични, национални, државни, класни...) и заједнички (циљеви целокупног човечанства). Појединачни и групни интереси јесу значајни, али у процесу истраживања мира општи интереси имају приоритет. Истраживањем општих интереса обезбеђује се универзалност и већа објективност.

Вредности у теорији мира присутне су у два различита значења: (1) као циљеви у оним посебним облицима људског понашања у миру и (2) као сопствене претпоставке. У случају под (1) реч је о свести људи у вези са достизањем циљева у миру, без обзира колико они били удаљени. То је, истовремено, и једна од битних специфичности људског понашања у иринологији у односу на природне науке, објекте и друга жива бића. Природни објекти и друга жива бића немају никакве циљеве, намере нити мотиве. У случају под (2) битно је специфично обележје претпоставки иринологије у односу на природне науке, објекте и филозофију природе уопште. У природним наукама, у већини случајева, вредности су, обично, редуковане на епистемолошке вредности које подразумевају прецизност, јасноћу, тачност, плодност, применљивост, објективност и једноставност у процесу истраживања и долажења до истине. Сем епистемолошких, у области иринологије постоје и вредности које се односе на карактеристике људи и људских односа као што су: слобода, независност, једнакост, солидарност, креативност, рационалност, толеранција, договарање и споразумевање, развој, и друге.

Поред бројних вредности, као што су: моралне, естетске, политичке, економске, образовне, тежња за заједничким животом и друге, у иринологији и вредност као веровање нарочито долази до изражаја. Није реч само о веровању да мир постоји мада је и то веома битно када су у питању варијанте и облици тог мира. Реч је пре свега о веровању у могућност мира. Основна питања која се често и вези с тим постављају као што су: „Да ли је мир могућ? „Може ли оружје за масовно уништавање учинити свет безбеднијим?” „Да ли политичка игра застрашивања и претњи може да људима и народима пружи сигурност?” „Да ли је могуће створити свет без конфликата?”, и друга, нису карактеристична само за скептицистичке кругове у науци. Она се са правом често постављају и у круговима обичних људи.

Историјска искуства у развоју човечанства, на жалост, иду у прилог таквом размишљању. Она указују на чињенице да је свет био, и још је, једно велико људско разбојиште и да је несигурност човека и даље присутна. Рат је био саставни део целокупне људске историје. Он је и данас присутан у многим народима и цивилизацијама са неупоредиво већим последицама. Тако је, на пример, само у првих 85 година 20. века вођено 207 ратова у којима је изгубљено 78 милиона људских живота, а у периоду од 1945. до 1982. године човечанство је преживело само 26 дана без рата. Само у Првом светском рату погинуло је 12 милиона бораца и три милиона цивила, а у другом – 17 милиона бораца и 12 милиона цивила. Губици у првој четвртини 20. века су премашили укупне губитке у свим претходним ратовима. У локалним ратовима који су вођени од Другог светског рата до 1985. године било је четири пута више жртава него у оним који су вођени од почетка 20 века до Другог светског рата...[33]

Из наведених података се види да су укупне последице, а нарочито оне које се односе на цивиле, сваког наредног рата веће од оних које су биле у претходном. Међутим, оне би биле неупоредиво веће у потенцијалним ратовима у којим би се употребила оружја за масовно уништавање. Та оружја већ постоје у многим армијама Света у огромним количинама. Она се масовно производе и данас, без обзира на чињеницу да би се расположивим количинама, ако би биле употребљене, целокупан живот на Земаљској кугли могао уништити неколико пута. За развој и производњу тог оружја у Свету се, и даље, одвајају огромна материјална и финансијска средства, која би се успешно могла употребити за потребе мира и развоја.[34] Те чињенице, као и бројне друге, наводе на закључак да реална опасност по светски мир постоји. Постоји чак и опасност од уништења целокупног живота на планети Земљи – јединој зеленој планети Сунчевог система.

Наведене опасности по светски мир, без обзира колико оне биле реалне и присутне, не могу бити узрок скептицистичком приступу. У прилог оптимизма могу се навести бројни разлози, а за ову прилику најзначајнија су три. Први је тај што мир није објект дат по себи. Мир је релативан објект, а његова релативност зависи од тога колико је контролисан и хуманизован свесном делатношћу људи. Дакле, мир није природни објект, као што су, на пример, планете, већ објект који је под непосредним утицајем свесне делатности људског фактора. Други разлог је тај што је мир вредност по себи и услов свих других вредности за које се треба борити. То је нарочито значајно у садашњим условима када би последице евентуалних ратова, нарочито оних који би се водили применом оружја за масовно уништавање, могле бити катастрофалне за поједине државе и регионе и за целокупан живот на Земаљској кугли. То оружје представља сталну и потенцијалну опасност, али је оно истовремено и средство против рата, јер његова употреба прети уништењу и онога ко га употребљава. И, трећи, разлог је у томе што су се у Свету, развојем људске цивилизације, дешавали и бројни позитивни догађаји и процеси који иду у прилог миру. Поред осталог, свет је постао знатно хуманији и едукативнији. Формиране су и бројне међународне организације и институције мира (од оних локалног и регионалног карактера до Уједињених нација) у које су укључене бројне прогресивне снаге света, од обичних људи укључујући и децу, до оних који су професионално опредељени за успостављање, развој и одржавање мира. Резултати њихових активности су, такође, евидентни. Тако је, на пример, нестало ропство, нестао је апартхејд, нестале су бројне колоније, а ако је то нестало, зашто онда не би нестао и рат. Сукоби су, наравно, саставни део живота и појединаца и народа, али их је могуће решавати на цивилизован, ненасилан начин.

Дакле, потребно је веровати да је мир могућ и несебично радити на том плану. Потребно је борити се за мир свакодневно, сваког часа, и на сваком кораку. Борећи се за мир људи се боре за све оно што представља смисао и циљ њиховог живота.[35] А, борба за мир је вештина коју треба научити исто као и читање, писање, математику и слично. У тој борби нису потребна велика дела појединаца, већ мала дела милиона људи.

Закључак

На основу компаративне анализе наведених термина и синтагми може се закључити да је израз иринологија најпримеренији за назив те науке. Иринологија се дедукцијом из опште дефиниције о науци може дефинисати као систематизовано и аргументовано знање о миру до којих се дошло свесном применом одређених метода истраживања. Она има и своје конститутивне елементе, али су најзначајнији: филозофске претпоставке, предмет, теорија, језик и метода.

Филозофске претпоставке су израз нужде да иринологија не може бити филозофски неутрална. Она, као и друге науке мора имати снажну везу с филозофијом, преко своје методологије и непосредно. Иринологија, као и друге науке, се заснива на три врсте веровања и три филозофске претпоставке. То су: онтолошке, епистемолошке и аксиолошке претпоставке. Онтолошке претпоставке иринологије односе се на објективно постојање мира као дела стварности независно од воље појединих људи, постојање узрочно-последичних веза и односа, постојање детерминације и нужног развоја мира као објективног стања друштва коме треба тежити. Епистемолошке претпоставке полазе од веровања да се истина о миру може сазнати, да њено тражење има смисла и да постоје одређене методе, технике и инструменти којима се он може сазнати као и да постоји адекватан комуникабилан језик којим се тај мир може исказати. Аксиолошке претпоставке полазе од веровања да је мир битна вредност која је истовремено и услов појединачних, групних и општих друштвених, културних и других вредности као, на пример, што су слобода, правда, једнакост, образовање и слично. Мир је уједно и услов свих других вредности које се међусобно допуњавају и развијају у различитим модалитетима и условима, али и те, друге, вредности, повратним утицајем, утичу на стабилност и хуманизацију мира.

Из анализе наведених претпоставки такође се може закључити да је пут до мира могућ без обзира на то колико он био дуг и напоран. Зато је потребно радити на том плану – потребно је на тај пут смело поћи. Потребно је прво обезбедити мир у сопственој глави, а затим то користити у односу према другим људима. Потребно је прво разоружати људски мозак, а затим то користити у процесу елиминације средстава за физичко уништење људи и материјалних добара – нарочито оних чијом би се употребом могао угрозити живот на земљи. Потребно је веровати да ће доћи време када ће очеви говорити својим синовима како је некада на свету био рат.

Литература

„Improving the Coherence and Effectiveness of the European Union Action in the Field of Conflict Prevention“, December 2000.
Билтен „The Prague Summit and NATO’s transformation”, Канцеларија НАТО за информације и штампу, Брисел, 2003. године, Часопис European Security and Defense, број 2 од августа 2003. г.
Бофр, Ж., Увод у филозофију егзистенције, БИГЗ, 1977.
Бубања, П.: Филозофија мира, Научна књига, Београд, 1993.
Бубања, П.: Педагогија мира, Одељење за културу мира, Крушевац, 2005.
Чомски, Н., Светски поредак, стари и нови, СКЦ, Београд, 1998.
Драшковић, Д: „Могућности превазилажења рата као средства за решавање друштвених противречности“, Одбрана и заштита, 1/91, Београд. 1991.
Дурант, В.: Огњишта мудрости, Душка, Прометеј, Београд, 1991.
Европа од А до Ш, Савезна централа за политичко образовање, Београд, 2003.
Heffermexl S. F.: Peace is possible, International Peace Bureau, Oslo, 2000.
Jan Oberg, Does the EU promote Peace?, TFF, New Agenda, Lund, 2006.
Марковић М.: Филозофски основи науке, БИГЗ, ГЕНЕС-С штампа, Просвета, Српска књижевна задруга, Београд, 1994.
Марковић, М.: Хуманистички смисао друштвене теорије, БИГЗ, ГЕНЕС-С штампа, Просвета, Српска књижевна задруга, Београд, 1994.
National and Inter-Ethnic Reconciliation And Religious Tolerance In The Western Balkans; Proceedings of the ECPD International Symposium, European Center for Peace and Development of the University for Peace established by the United nations, Belgrade, 2005.
Попер, К.: „Беда историцизма“, у: Критика колективизма, Филип Вишњић, Београд, 1988.
Попер, К.: Отворено друштво и његови непријатељи, књ. I и II, БИГЗ, Београд, 1993.
Попер, К.: Трагање без краја, „Нолит“, Београд, 1991.
Попер, К.: У трагању за бољим светом, „Паидеиа“, Београд, 1999.
Сакан, М.: Методологија науке, НУБЛ, Бања Лука, 2008.
Сакан, М.: Студије мира, НУБЛ, Бања Лука, 2008.
Светска енциклопедија мира, том I и II, Завод за уџбенике и наставна средства, Центар за демократију и Гутенбергова галаксија, Београд, 1999.
Шушњић, Ђ.: Дијалог и толеранција, Чигоја, Београд, 1997.

Интернет адресе:

[1]Други термини и синтагме само делимично захватају подручје науке о миру. Тако се, на пример, конфликтологија и решавање конфликата, односе на конфликте и њихово решавање, технологија мира – на активности, процесе у миру, управљање кризама – на идентификацију криза и њихово елиминисање или ублажавање, истраживање мира – на научну делатност у области мира и решавање научних проблема. Термини и синтагме као што су: филозофија мира, политика мира, педагогија мира, психологија мира, теологија мира, развој у функцији мира и слично, односе са само на оне елементе мира који захватају и подручје тих наука (филозофије, политике и сл).

[2]Мићуновић, Љ.: Савремени лексикон страних речи, КЗНС Универзитетска ријеч, страних речи и израза, Нови Сад, 1988, стр. 432.

[3]О полемологији се може детаљније видети у: Стојановић, М.: Полемологија и иринологија, Општи део, ПИП „НОМОС“, Београд, 1993, стр. 7–97; и Спасојевић, Ж.: Судбина полемологије – науке о миру и рату, чланак у: Војно дело бр. 4–5, НИУ Војска, Београд, 1995, стр. 139–162; и Шалбрек, И.: Полемологија, у: Енциклопедија мира, том II, стр. 125-128.

[4]Клаић, Б.: Рјечник страних ријечи, Зора, Загреб, 1962, стр. 1107.

[5]Грум, Р., А. Џ.: Религија и мир, Енциклопедија мира, …, стр. 213.

[6]Термин иреника означава науку о миру, учење о миру. (Вујаклија, М.: Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1976, стр. 374.)

[7]Грум, Р., А. Џ.: Религија и мир, Енциклопедија мира, …, стр. 212.

[8]Речник српскохрватског књижевног језика, књига 3, стр. 651.

[9]Куколеча, С.: Лексикон, Рад, Београд, 1988, стр. 831.

[10] Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975, стр. 628

[11] Детаљније о томе може се видети у: Сакан, М.: Методологија војних наука, ВИЗ, Београд, 2006, стр. 19-25; Ристић, Ж.: О истраживању методу и знању, Институт за педагошка истраживања, Београд, 1995, стр. 17; Лукић Р.: Основи социологије, ..., стр. 258; Попер, К.: Логика научног открића, НОЛИТ, Београд, 1973, стр. 308; Шушњић, Ђ.: Методологија, Чигоја, Београд, 1999, стр. 127.

[12] „Наука је”, како Ђуро Шушњић истиче, „необична појава у људском искуству: рационална је, али почива на вери; није догматична, али има претпоставке; цени ауторитете, али није ауторитарна; јесте организација, али сваки њен члан је слободан; јесте установа, али сумња у све; није идеологија, али брани своје интересе; није политика, али доноси судбоносне одлуке; није право, али има строге норме; није етика, а захтева морално владање; није религија, а верује у своју методу; није филозофија, а не може без ње и са њом се стално спори; није уметност, а открива склад у свету; није мит, а ипак то постаје; није магија, а ствара чуда; открива законе, али их не прописује; испитује појединачну појаву, али јој сазнање појединачног није циљ; упознаје делове стварности, али јој целина увек измиче; проучава човека али га не разуме; открива истине о њему, али се оне често покажу као заблуде”. (Шушњић, Ђ.: Методологија, Чигоја, Београд, 1999, стр. 140.)

[13] Марковић, М.: Филозофски основи науке, БИГЗ, Генес-С штампа, Просвета, СКЗ, Београд, 1994, стр. 5.

[14] О филозофским претпоставкама науке уопште може се видети у: Шушњић, Ђ, Методологија, Чигоја, Београд, 1999. стр. 17-35; Марковић М, Филозофски основи науке, БИГЗ, Генес-с штампа, Просвета, Српска књижевна задруга, Београд, Марковић М, Хуманистички смисао друштвене теорије, БИГЗ, Генес-с штампа, Просвета, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 16–17; Марковић, М.: Критичка друштвена наука, БИГЗ, Генес-с штампа, Просвета, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 209-236; и Бубања, П.: Филозофија мира, Научна књига, Београд, 1993, стр. 311-362.

[15] Антропологија је наука о људској врсти. Од половине двадесетог века она је подељена на више научних дисциплина: физичку антропологију, која се бави биологијом и еволуцијом људског рода; културну антропологију, која се бави културним вредностима и културном структуром појединаца и друштава; друштвену антропологију, која се бави друштвеном структуром; затим на лингвистичку, психолошку и друге антропологије. Саставни део антропологије је и археологија која се бави проучавањем праисторијске културе људи и друштвених заједница.

[16] „Искуствена наука не може утемељити саму себе и зато је принуђена да себе заснује на претпоставкама изван себе. Удаљавање од тих претпоставки у ствари је отуђивање од филозофије и живота самога. Научни разум не може да се помакне без филозофског ума. Само наука која ради на основи ових претпоставки јесте наука свесна себе ... Без претпоставки не можемо мислити и осмислити наш живот.“ (Шушњић, Ђ.: Методологија, ..., стр. 24.)

[17] Није само реч о томе да ли мир постоји или не, да ли је могуће његово сазнавање или не и да ли је он вредан или не, мада је и то веома битно. Реч је, пре свега, о томе на који начин тај мир постоји, у којим облицима и како га је могуће сазнати и како живети вредан живот – живот у миру.

[18] Реч онтологија настала је од грчких речи „он“ ─ биће и „логос“ ─ наука. Онтологија је, дакле, научна дисциплина о општим, фундаменталним и консултативним одређењима бића – она је научна дисциплина о бићу.

Онтологија иринологије (науке о миру) је научна дисциплина онтологије уопште која се бави: проблемима бивања и изградње мира; питањима промена које се закономерно дешавају као резултат тог бивања; утемељивањем основне оријентације у дијалектичком поимању мира, у смислу његова развоја (мир као проблем развоја, а развој као питање мира стоје у дијалектичком јединству); проблемима генезе мира, делова (структура и функција) мира и њиховог интегрисања у целину мира, према стабилизованим својствима, везама и односима, силама које се опиру миру, као и одговором на питања зашто и чему мир. Она је, дакле, дисциплина онтологије о битку мира и циља на мир као на универзалну категорију.

[19] Моћ, на пример, „може бити снага креативног човека који култивише своја чула, који у пуној мери користи свој ум, своју машту и свој таленат за комуникацију, који налази начина да своје тежње усклади с тежњама других људи. Међутим, моћ може бити и чиста огољена, спољашња сила која води губљењу себе и отуђењу од света.“ (Марковић, М.: Критичка друштвена наука, ... стр. 216.)

[20] Бубања, П.: Филозофија мира, Научна књига, Београд, 1993, стр. 74.

[21] Основни принципи онтологије, према Михаилу Марковићу, су: принцип материјалности света, принцип релативности, принцип детерминизма, и принцип развоја (Марковић, М.: Хуманистички смисао друштвене теорије, ...стр. 15-17.)

[22] Детаљније о томе може се видети у: Милић, В, Социолошки метод, Нолит, Београд, 1978, стр. 642-664.

[23] Марковић, М.: Критичка друштвена наука, ... стр. 19.

[24] Термин епистемологија грчког је порекла и значи наука о сазнању (епистеме – знање и логос – говор реч). Епистемологија се бави проблемима истраживања порекла, извесности, суштине и домашаја човековог истинитог сазнања стварности (научног сазнања) путем умно-критичке рефлексије о самој његовој могућности, претпоставкама, основама, извору, методама ваљаности, проверљивости и потврдљивости. Једноставније речено, она је теорија научног сазнања.

У области научног сазнања предмета науке уопште и науке о миру, посебно епистемологија одговара на питања: да ли предмет науке (односно мир) као стварност, уопште постоји; ако постоји – како постоји, у ком времену и простору; да ли је сазнатљив; који су критеријуми, начела и закони сазнања. Одговори које епистемологија пружа представљају услов научном сазнању у одређеној науци, у конкретном случају – науци о миру.

[25] Марковић, М.: Хуманистички смисао друштвене теорије, ...стр. 18-19.

[26] Термин аксиологија потиче од грчке речи âxios – вредан, достојан, частан, пристојан и logos – говор, реч. Аксиологија је научна дисциплина о вредностима. Аксиологија мира је научна дисциплина о вредностима мира као феномена.

[27] Под појмом вредности уопште подразумева се скуп општих уверења, мишљења и ставова о томе шта је исправно, добро или пожељно, а што се формира и усваја кроз процес социјализације. (Коковић, Д.: Пукотине културе, друго измењено издање, Прометеј, Нови сад, 2005.)

[28] Марковић, М.: Хуманистички смисао друштвене теорије, ...стр. 19-20.

[29] Хобс, Т,: Левијатан – или материја, облик и власт државе црквене и грађанске, Култура, Београд, 1961, стр. 105.

[30] Ченинг Вилијам Елери (William Ellery Channing), један од оснивача мировног покрета у САД је тврдио да је грађански рат тако страшан да га треба избећи по сваку цену, макар то значило и продужавање зла ропства. (Светска енциклопедија мира, том I, Завод за уџбенике и наставна средства, Центар за демократију, Гутенбергова галаксија, Београд, 1998, стр. 77.)

[31] Спиноза Де Б.: Теолошко-политички трактат, Култура, Београд, стр. 190.

[32] Хобс, Т,: Исто, стр. 109.

[33] Светска енциклопедија мира, Том I ...стр. 334; и Том II... стр. 175.

[34] Тако, на пример, неки прорачуни показују, да су само нуклеарни програми Сједињених Држава до 2000. коштали 5,8 трилиона долара, што износи 1.000 долара по глави становника на целој Земаљској кугли. (Fredrik S. Heffermehl (ур.): Мир је могућ, Београдски круг, Београд, 2001, стр. 15.)

[35] „Неће нам понестати ни материјалних ни моралних снага – да бијемо битку до победе. С овог места, најстрашнијег и највећег на кугли земаљској, скупљени под овим победничким и ружним каменом, ми – људска породица из Аушвица, у име милиона угушених гасом и у име милиона живих, оптерећених сећањем на злочине хитлеризма, позивамо човечанство:

- морамо ујединити напоре у борби за мир, за свеопште разоружање, против ширења атомског оружја, за забрану његове производње и за уништавање залиха;

- морамо једном заувек престати да рат третирамо као метод решавања конфликата.

Још снажније ћемо се ујединити против свих који нарушавају слободу и независност народа, користе своју силу да руше, уништавају, убијају беспомоћне“. (Речи апела којим су се светској јавности обратили преживели из логора Аушвиц-Бжежинка на свечаности поводом откривања међународног споменика жртвама од преко 4 милиона људи 16. јуна 1967. године)

На Растку објављено: 2012-01-16
Датум последње измене: 2012-02-03 16:51:23