Слободан Шкеровић

Порнографија, еротика, уметност

Дефиниција порнографског

Порнографија је грчка реч и она дословно значи запис (слика или текст) на продају.^[1]

Слика (или текст), заправо представа, која делује тако што производи физиолошку, психолошку или идеолошку реакцију^[2] код посматрача јесте порнографија. Садржај није оно што дефинише порнографију, њена суштина јесте представљање као начин комуникације, трошење напона — она је средство комуникације, медиј: роба.

Из овога је јасно да је свака врста говорне, писане или сликовне вештине^[3] по дефиницији порнографија — уколико је роба која се продаје. Ово и јесте основ неразумевања самог појма порнографије јер се он у друштвеној пракси везује готово искључиво за одређени садржај, у највећој мери за сексуални садржај, а у нешто мањој мери идеолошки, културни, односно политички.

У ужем смислу порнографија се разматра као метод којим се ништи (производи ради трошења) одређени напон и ту постоје два суштински супротстављена метода: један је уметнички а други је манипулативни. Уметнички метод производи, а манипулативни троши енергију. Зато, када се каже порнографија, пре свега се подразумева овај други метод а уједно се означава и као штетан.

Оно што је штетно код порнографије (са становишта очувања енергије) јесте експлицитно. Експлицитност подразумева огољени симболизам, кључ који изазива реакцију код потрошача који тако и сам постаје роба. Тај кључ црпе енергију од потрошача у замену за понуђену манипулацију — симулира се размена погрешно схваћена као учествовање, док се у стварности догађа крађа. У данашњем, потрошачком друштву, најразвијенији облик овакве манипулативне порнографске праксе јесте маркетинг^[4]. Сврха маркетинга је размена понуђеног празног садржаја за енергију (новац): ништа за нешто. Сврха порнографије јесте да се успостави зависнички однос, то јест да се потрошач активира као стални извор енергије на располагању манипулатору, чиме се затвара зачарани круг живота, при чему је живот стање које производи недостатак — стање лишености којим је условљена потреба за непрекидним допуњавањем. Тиме је постојећа друштвена економија дефинисана и озакоњена као последица нужне борбе за очување живота.

Из овога се јасно види и естетски моменат порнографије који се изражава способношћу да црпе енергију потрошача–жртве. А пошто је естетско нераскидиво везано за етичко, етика (суштина) порнографског јесте манипулација, односно експлоатација.

Порнографски метод

Порнографска методологија је нарочито изражена код „јефтине“ порнографије где је садржај, најчешће, сексуалност. Аматеризам који ту влада једва да назначује садржај и углавном га своди на симулацију: нпр. жена у сексуалном односу с мушкарцем зури у камеру — уопште није уживљена у „радњу“. Комуникација с потрошачем остварује се на нарочитом нивоу који постоји независно од садржаја јер нема онога ко стварно управља тим садржајем. То је аматерски, готово дечји ниво, најнижи облик комуникације у којем се истиче појам у облику симбола радње. Намера је да се у потрошачу изврши неопходан рад: појам–окидач ангажује потрошача. Ово је могуће једино стога што се тај појам појављује као конструкција коју ни једна ни друга страна не уме да (об)разложи. То је разлог афекције коју потрошач доживљава.

Енергетски напон је у оваквим случајевима веома низак и оваква продукције је у пракси масовна и застарева тренутно. У истој равни, зависно од садржаја и нивоа вештине којом се он нуди, налазе се и многобројни свакодневни садржаји који чине главну масу медијске политичке, друштвене и забавне продукције савременог друштва.

Посебно треба истаћи индустрију забаве која остварује живу интеракцију с народним масама: музика, филм, спорт, па чак и политика, а све у мањој или већој мери зачињено сексом, пошто је он код људи стално присутан као физиолошка чињеница.

Рад појма у потрошачу се остварује путем физиолошких или психолошких, друштвених (статусних) механизама и у потпуности је условљен њима.

Еротски метод

Оно што се у порнографској продукцији обично назива еротиком разликује се од обичне порнографије само по томе што је садржај идеализован, то јест, одстрањена је експлицитност као основни метод комуникације и углавном се користе асоцијација или метафора које треба да „прикрију“ садржај. Еротика не представља сам чин којим се долази до задовољства, већ изобиље угодности као последице чина, а он сам је присутан само као претпоставка таквог исхода.

Еротски метод је, наравно, веома изражен у савременој маркетиншкој пракси, и то без обзира на садржај који се нуди на продају. Рецимо: лепа девојка иде уз леп аутомобил, или флаша пива као фалусни симбол, па је због тога пиво „мушка ствар“: пијење пива је еротски доживљај, итд.

Уметнички метод

Када је реч о пракси треба знати да не постоји потрошач уметности, постоји само потрошач манипулације. Уметност, за разлику од порнографије, производи а не размењује енергију и тако успоставља непосредну комуникацију с личношћу. Али личност није потрошач. Она је и сама извор енергије. Однос личности посредством уметности јесте фузија — ту нема борбе за опстанак.

У савременом друштву, највеће задовољство је нешто продати, па се и сам потрошач као „срећни купац“ идентификује с продавцем који је „срећан јер је продао“ своју робу. То је идеална „размена“: Вук сит и овце на броју. Код овакве врсте комуникације карактеристично је да се енергија стално прелива, помера с једног места на друго — али се њена количина не увећава. У такозваном „изолованом систему“ могуће је једино премештање, преусмеравање енергије.

Уметничко сагледавање система је радикално друкчије, у њему нема изолације. Систем је у вези с неисцрпном енергијом а носилац комуникације је личност. Лични израз јесте уметнички израз и она је због тога извор енергије. Она нема намеру да „украде“ енергију од других, да је редистрибуише. Уметност поседује довољно енергије, и више него што је потребно.

Пошто је порнографски метод у основи „конструктивни“ метод, тешко га је, или немогуће, спојити с уметношћу која по дефиницији деконструише представу. Енергија се тако ослобађа од форме, која је у порнографији основни механизам који производи „користан рад“. Форма црпе енергију изван изолованог система што се званично никада не признаје. Представе које пристижу до потрошача не производе у њему нову већ га подстичу да користи сопствену енергију.^[5]

Уметност све преводи односно враћа на духовни (енергетски) ниво не изискујући тржишне механизме. Из овога је јасан антагонизам друштва и уметности. Типични потрошач нема никакве користи од уметности, штавише, он бежи од ње јер уметност разара његове драгоцене играчке које му пружају задовољство.

Уметност ће људско тело представити на такав начин као да је оно нешто што је већ превазиђено и не може се више употребити као извор великог задовољства, док је у порнографији неопходно стално обнављање потрошене енергије. У уметности је та енергија непотрошна и не враћа се у форму. Идеал уметности је „виша сфера“ непрекидног блаженства, незамисливог у области материјалног.

У пракси, разлика између уметности и порнографије је бол. Бол одвајања од драгоцености у које је све уложено а то су: емоције, идеје, предмети, друштвени поредак, итд.

Страх од бола јесте она граница на којој се догађа преокрет: света испред огледала у свет у огледалу.

Занимљиво је подсетити се да је Фројд (у једном ужем смислу) овај страх образложио као страх од кастрације, но потребно је имати у виду да је сама кастрација уистину превођење у „анђеоску“ форму која не делује по начелу размене између полова већ по начелу учешћа. Страх од кастрације, разуме се, није просто физиолошки, он је пре свега друштвен или психолошки, јер је друштво медијум у који се преводе и физиолошке функције, па постоји снажна, заправо преовлађујућа, повратна спрега. Рецимо, то је оно што сустиже Едипа тек када у његову друштвену свест продре чињеница да је имао сексуални однос с мајком –то његовој физиологији уопште није сметало јер јој појам инцеста, обичаја или чак мајке, уопште није познат. На нивоу физиолошког нема појмова. Из овог примера је јасно да појам инцеста захтева свест о времену, то јест историјском дешавању. Да би уопште постојао и могао да ради потребна му је друштвена свест.

Тако долазимо до основних појмова уз помоћ којих се и дефинише друштвено постојање. Потенција, моћ као замена за силу личности, ^[6] увећава се помоћу рада. „Рад ослобађа“ — то је коначна реклама друштвеног поретка, затворени круг у којем се живот троши како би опстао. Али тај рад је увек рад „појма“, они који га трпе не увећавају сопствену енергију, напротив. Потрошач (некада се он погрешно звао радник) размењује сопствену енергију, која је „гориво“ за представу.^[7] Представа је „задовољство“, „испуњеност“, „остварени сан“ итд. — емоција или идеја.

И продавац и потрошач трпе „рад“ појма. Некадашњи капиталиста, сада „отеловљење“, корпорација, трпи рад идеје моћи, исто као и потрошач. Моћ продавца је способност да се та иста моћ прода — моћ купца да је купи. Емоције или идеје, будући представе, тако и опстају. Оне црпу енергију из овог теслинског „индукционог мотора“ лажне међуљудске подвојености. Тако graphein (представа) опстаје као per (роба). Људско друштво — као порнографија.

[1]    Индоевропски корен per, касније постаје pornē (проститутка).

[2]    Реакција, као последица дејства силе јесте трошење.

[3]    А у то се уклапају и модерне технологије пројектовања, нарочито филм и телевизија, штампа и остала средства комуникације.

[4]    Маркетинг — вештина или процес куповања или продавања.

[5]    Позната је, међутим, научна чињеница да жива бића не добијају сву енергију посредством размене с околином, већ су исто тако и извор енергије.

[6]    Никола Тесла је силу дефинисао као функцију материје. Из наведеног примера се види да се физиолошко, као сила, троши, то јест преводи у свест. Сила преведена у свест јесте моћ.

[7]    Требало би коначно разјаснити право значење појмова. Рецимо, „производ рада“ је заправо „потрошња“, „трошење енергије“; „човеково отуђење“ јесте „трошење кроз рад“; „рад“ јесте „дејство или афекција појма, идеје, емоције, представе и сл.“; „капитал“ (главница) јесте акумулација „информације“ заправо „свест“ пошто је свест исто што и њен садржај. „Отуђени рад“ јесте заправо сваки рад, јер се кроз рад појма троши лична енергија — стога би отуђење појма (рада) било заправо идеална ствар, ослобађање од представа је крајњи циљ мистика — услов ослобођења личности.