Слободан Шкеровић

Сидонијски квартет

Ревизија стварања

Бог није хтео да ради...

Идеје су својим радом створиле свет.

Јерихонска Мануфактура је прва технологија која је (партеногенетски) извршила сопствени трансфер — то је рад идеје: насељавања планете.

Два су основна средства остварења овога циља (који се остварује данас, а обрађено је у поетском роману Невидљиви Марс и, касније, у блог–роману Кофер). Прво средство је технологија обрађивања Земље, друго је држава, симболично представљена Пирамидом. Човек је биогенетско гориво ове машине и прво је требало њега обезбедити у довољној количини. То се, у поетском и реалном смислу, десило у Јерихону!

Планета Земља, поприште догађања Историје човечанства, сагледана је из позиције различите од оне с које наступају идеје. У овоме и јесте смисао ревизије, која није рад већ деконструкција створеног.

У поетском роману Земљофобија, користио сам стохастички метод као средство стварања — контра идеологији која је доминантна пројекција од настанка човечанства (симболички Јерихон) до дана данашњег. Циљ је био да се покаже да метод сâм ствара и да претходно пројектовање уметничког дела није неопходно, уколико постоји одређено искуство. Нисам правио никакве алгоритме типа „златног пресека“ или „политичке подобности“, како бих добио жељени „производ“. Земљофобија се тематски надовезује на раније циклусе научно–фантастичних поема из збирки Индиго и Све боје Арктуруса.

Прича о Сидонијским пирамидама (на Марсу), која је постала актуелна након снимака пристиглих са свемирских сонди „Маринера“, „Викинга“, „Обсервера“, лендера „Роувера“... више се тиче оног другог битног технолошког трансфера који се догодио од Стварања света — државе, чије ширење планетом Земљом пратимо крећући се мрежом пирамида, насталих сагоревањем људи, на сваком од континената.

Пирамиде су један празни триангулисани политички мехур који нам управо сада, на почетку 21. века, експлодира право у лице са свим својим гадостима постисторијских и постмодерних порнографских пројекција.

Стохастичко кретање кроз историју је поетски запис.

Субјект који записује — песник — ослобађа своју личност усредсређујући се на искуство, као на своју суштину. Искуство је оно што омогућује овакво импровизовано стварање новог света који није просто сплет закона и протокола, него је слободни плес лишен кармичких последица.

Разумевање стварности је оно што омогућује њено расклапање (деконструкцију). Знање за последицу има ре–визију. Ова ревизија има квалитет смрти и слободу сагледавања елемената који више нису повезани пројекцијом „пирамидалне хијерархије власти“ идеје о сврсисходности. Енергија човечанства је у историји усмерена к врху пирамиде, а то је и узрок ове коначне, и у основи, исцрпљености људског рода.

Они који су ухваћени у паучину идеја, сматрају да је постојао прајезик из којег су настали остали језици...

Стохастичка ревизија показује да таквог језика никада није било него да је он говор анализе. Говорни језик је заправо стална деградација језика личности. Песнички поступак бави се обликовањем овог „прајезика“. Последица тога је поезија. Мој напор је био, пре сvега, усмерен к ослобађању од квазипоетских средстава — стилских фигура, козметичког нијансирања, прилагођавања, метафора, алегорија и аналогија. Из оваквог минималистичког приступа произишао је наглашени дисконтинуитетни ритам, јер сам континуитет преселио тамо где му је место — у тачку која обухвата искуство (Хигсов бозон). То је личност која се у овом свету појављује непредвидиво у свакоме од нас — као спознаја.

За овакав концепт личности искористио сам идеју „Аватара“.

Синхроно се потрефило да је Џејмс Камерон снимио свој контроверзни филм Аватар. Настрану његова комерцијална изведба, сам појам аватара којег је „потурио“ обезбеђује да ово дело још задуго буде битна референца. Аватар је појављивање „Бога“ у човеку (у Камерона је то представљено као борба између технологије и личности). Бог или личност, обитава у „колективном несвесном“, у Еону, у „тамној материји и енергији“ Универзума, у метафизичком — он је заправо знање, а знање је у односу на живот, као агрегат нејасних представа и заблуда — смрт!

У последњем делу Сидонијског квартета, Коферу, који по унутрашњој хронологији претходи дешавањима у Невидљивом Марсу, субјект који приповеда има особину Аватара да се шета из једног лика у други и континуитет приповедања почива на њему а не на уобичајеном „лику“ омеђеном „јединством места и радње“. Овакав приступ сам даље разрадио и применио у свом коначном роману Шаманијада, где се у личности приповедача сабирају искуства многих генија који су обележили своје епохе сопственим ревизијама стварности.

Поема Крома је претеча Кофера, утолико што се приповедач шета кроз већ самим собом разграђени постмодерни свет технолошке фузије и метаморфозе биолошког и друштвеног човека. Ова поема у највећој мери указује на рекалибрацију људске перцепције, а самим тим и нестанак људских бића каква познајемо или уображавамо да познајемо.

Мој даљи рад на оваквој поетској методологији тиче се циклуса Моритомо, у којем сам извршио реинтеграцију своје првобитне интуитивне поетске фазе (песме сакупљене у збирци Индиго и песме у прози у свесци Све боје Арктуруса) у акциони сценарио у којем се свет посматра као стапање простора и времена у једну једину фракталну тачку свемирског Еона доживљеног као мрежа или сплет физичких и метафизичких форми у којима и кроз које се Аватар креће. И даље је поетски исказ минималистички, ликови су архетипови који се међусобно преклапају и преливају. Ово поигравање димензијама на начин фрактала аутентично представља актуелни тренутак света који се убрзано, пред нашим очима, претвара у ново, непроживљено искуство.

Први део Квартета је збирка песама Јерихон, Јерихон. Ово су моје прве стохастичке песме и заједно с поемом Смрт паперја, представљају основ с којег сам кренуо у експеримент са Земљофобијом. У овој потоњој, показало се да стохастичка поезија има неколико гранања, а једна од грана је „аутистичка“ или „афазијска“ поезија. У последњем делу Земљофобије користио сам се „правилом“ да су врсте речи, мимо свог садржаја, оно што је битно за поезију.

Поезија је енергија, дејство, које разара (деконструише) установљено виђење и показује да је ослонац личности изван тумаченог, формалног и традиционалног. Песник се поистовећује с овом енергијом а с материјом језика поступа тако да структура у тренутку свог распада, као и у тренутку стварања, представља збир произвољних елемената који, с обзиром на дејство силе, стичу или губе своје особине, значење и значај, вођени сигурном руком песника која им дозвољава да постоје само у једном, бескрајно кратком али волшебном тренутку.