Слободан Шкеровић

Шта је то научна фантастика?

Већ сам раније^[1] назначио да је појава НФ нужна у контексту свеопштег осећања које зрачи модерно доба, а то је стално повећање значаја научно–технолошких изума, као и спекулативне могућности нових технолошких пробоја и револуција.

Из овога се лако може закључити да је НФ она врста фикције у којој научно–технолошки елементи имају значајан моментум у њеној конструкцији.

Неки нетерски концепти савремене НФ

Као што у египатској филозофији, из које је настала египатска митологија, односно религија, постоје принципи (нетери) с врхунским принципом Нетер нетеру, тако и у другим свеобухватним системима, у друштву или у књижевној фикцији, постоје идеје које покушавају да у себи одреде основне покретачке силе, правце и смерове њиховог дејства, форме и динамичке целине, архетипове, типове, индивидуалне моделе, хабитат, природу, итд. У савременој научној фантастици, којој су основни медији изражавања књижевна проза, филм, стрип и видео–игре, најпознатији модели ове врсте су „Звездане стазе“, телевизијски и филмски серијал, затим филмована епска фантазија „Звездани ратови“, филмски серијал „Матрикс“, као и још нека, мање позната или импресивна остварења.

У основи ових вишезначних остварења, јасно се истичу егзистенцијални и етички моменти, усредсређени пре свега на развој личности главних јунака и њихову интеракцију с друштвом, односно најважнијим друштвеним дешавањима. У серијалу „Звездане стазе“ најбоље обрађен аспект су међулични односи, при чему је фантазијски технолошки елемент искоришћен како би се за развој оваквих односа створили погодни друштвени услови. У овом серијалу, премиса која омогућује напредовање и изградњу личности је утопијски социјализам, који искључује било какву могућност, у данашњем свету владајућих, егоистичких, приватно–сопственичких, себичних, злочиначких, технократских, итд. амбиција. Главни јунаци су у доброј мери идеализовани и служе као модели личности често супротстављени интересима који нужно извиру из неких друштвених концепата, нарочито државе, која је у овом замишљеном свету изгубила највећи део својих стварних атрибута, а тиме и иницијативу. Један од главних мотива–покретача у „Звезданим стазама“ је радозналост, жеља за истраживањем и стицањем знања, унапређењем личности, што је заправо основни филозофски и егзистенцијалистички захтев (нпр. код Спинозе).

У серијалу епске научне фантастике „Звездани ратови“, постоји нешто другачија врста друштвеног окружења. Тамо су две главне друштвене формације — диктатура и република, које се дијалектички преплићу у задатом биполарном моделу, историјски и реално веома актуелном. Овај дуализам се пресликава на главне јунаке и они морају да се определе између светле и тамне стране силе, која је такође двојака. Према томе, оно што одређује личност јесте етос, а његови главни носиоци су нека врста „светих ратника“ — џедаји. Дуализам је доследно спроведен и у подели главних улога — два носећа лика су близанци (што се до самог краја приче може само наслутити), принцеза Леја и џедај Лук Скајвокер. Други јунаци с одлучујућом улогом су типски карактери (Хан Соло) који су у сталној борби са својим карактерним особинама (заправо друштвено одређеним векторима индивидуације) јер се на њих врши притисак са стране етоса. Хан Соло је идеалан пример индивидуалног предузимача који се креће зоном између дозвољеног и недозвољеног, али његов лични однос с осталим јунацима увек превлада његову условљеност. Искварена логика типа „ланца командовања“ (пирамидалне структуре друштвене организације) оличена у „империји“, одн. „императору“, не садржи у себи овај унутрашњи мотив и због тога тежи освајању свих доступних области, као и уништењу оних који одбијају да се прикључе на систем. Унутрашња борба код палог џедаја Дарта Вејдера (Анакина Скајвокера) тек на самом крају епа разоткрива дубоко закопано језгро његове личности. Овај лик је типична жртва емоције самосажаљења, од прве епизоде у којој се појављује, жртва друштвеног система који је поробио његову мајку, а њега емоционално условио да својим реактивним понашањем чини зло и онда када жели да чини добро. Иако и јунаци са супротне стране имају сличну ситуацију, њима је на услузи мудрост етоса (вечности) за разлику од „лукавог ума“ (праксе владања).

„Матрикс“, осим замерки упућених на претерано коришћење маркетиншких и кореографских елемената, има такође веома снажну идеју, која стварност представља на релацији представе („Великог Брата“), обмане и самообмане, с једне стране, а с друге — слободне и освешћене личности, која је у сваком погледу маргинализована и стављена изван закона. „Матрикс“ понајвише одражава тренутну друштвену ситуацију, у складу с владајућом технологијом краја 20. и почетка 21. века — уједињени систем тзв. „вештачке интелигенције“ и његово вишеструко уплитање у свакодневни живот човека, с тенденцијом да се сваки тренутак и свака, па и најмања активност, уклопи у „матрицу“, како би се остварила контрола која јесте — безбедност. Данас је читав свет узнемирен оваквим догађањем, одавно антиципираним у класичним делима научне фантастике (Ми, 1984, Метрополис, Дан када се Земља зауставила, итд).

Доминација неинтелигенције

„Вештачка интелигенција“ је један од доминантних појмова дигиталног доба (прим. доба се у последње време смењују сваких неколико година). У суштини, ВИ нема ни „и“ од интелигенције. Овај појам, пре свега, обухвата сложени систем протокола и прорачунате реакције, заснованих било на стандардном тумачењу ситуације, било на пројекцији жељеног исхода. Највећа и најскупља примена ВИ је у политичке сврхе — очување тј. наметање поретка који одговара постојећем систему експлоатације. У „Матриксу“ је ВИ делатно, и спектакуларно, присутна у лику агента Смита, који, много више од „интелигенције“ користи грубу силу. Владајући систем се у „Матриксу“ не бори против истинске конкуренције, тј. неког другог сличног система, већ против оних који „кваре“ систем јер се у њега не уклапају.

У серијалу „Звездане стазе“, ВИ је дат у два основна исхода. Најпозитивнији представник ВИ је андроид Дејта (Data, тј. Подаци) који у свему парира људским бићима, а у много чему их и надмашује, осим у умећу балансирања емоција (емоције су неадекватно обрађене у „Звезданим стазама“ и углавном идеализоване као нешто „позитивно“, што је једна од слабости овог иначе импресивног пројекта). Али, најимпресивнија ВИ је свакако она код Борга (скраћено од Киборг), колективног кибернетско–органског бића које прети и тежи да овлада читавом галаксијом, намећући организацију „кошнице“, где су индивидуе (трутови) под контролом централне процесорске јединице, „колективног ума“ — можда, до сада, најбољи пример могућег даљег развоја технолошке цивилизације. Успостављање система који је сам себи сврха и оправдање је покушавано много пута у историји, а најсличнији примери овоме су они почев од Јакобинске диктатуре, преко стаљинизма до фашизма и нацизма. У данашњем свету, ранији модели засновани на идеологији и административној ефикасности, све више су технологизовани и у функцији континуиране технолошке револуције. Чини се као да је технологија преузела власт над људима и све расположиве енергије се усмеравају у циљу очувања таквог система. На крају крајева, испада да су Маркс и други филозофи–економисти, превидели чињеницу да је идеја (тј. производна средства) та која заправо врши рад, а не радничка класа, и да је „нормално“ да њој и припадну производи тог рада. А људи су ту, наравно — отуђени, или боље речено „употребљени“. Посматрано на овакав начин, заиста је тачна тврдња да је „рад створио човека“, али велико је питање — чији рад? И да ли је овакав човек заиста најбољи и најпаметнији човек, када су људске потребе и потенцијали у питању?

Научна фантастика, у овом тренутку, доживљава (привидну?) кризу. Можда баш због тога што је сама наука, односно у највећом мери сама технологија, преузела на себе улогу, коју у људском свету има уметност, да формира свест и одређује/процењује делатност људи. „Етика“ технологије је у функцији одржања њене доминације. Технолошко знање омогућује, пре свега, ефикасно спровођење власти, која заузврат улаже у технологију, затварајући тако зачарани круг насиља. Она прича која је у почетку дала подстицај научној фантастици, прича о високом стандарду свих људи, о слободи коју технологија нуди, неограниченом кретању свемиром, освајању и ослобађању времена како би се људи ослободили потребе да раде и посветили себи — одавно је изгубила замах и важност. Ентузијазам у научној фантастици је спласнуо још почетком шездесетих година прошлог века, а појавом сајбер–панка, ствар је у доброј мери приземљена. НФ је ушла у клинч с данашњицом и много мање се бави предвиђањем далеке будућности, а више оним што следи већ сутра. Као жанр је скоро потпуно претопљена у обичну, углавном дилетантску фантазију, који не нуди ништа на плану етике или конкретног супротстављања владајућој технологији, најбоље оличеној у глобалним корпорацијама и глобалном систему. Последњи трзај, који као да је ставио тачку на НФ — „Аватар“ Џејмса Камерона, једног од најзначајнијих режисера научне фантастике („Терминатор“). Овај филм на сажет начин прича о владајућој технолошкој економији, која од људи чини или жртве или злочинце. Није ту ништа ново речено, али је индикативно да је Камерон формално истакао појам „аватара“ — мада га није у потпуности анализирао. Његов аватар је материјализовани Нео, главни јунак „Матрикса“, стављен у процеп између етичког и технолошки сврсисходног.

Ко преживљава?

Преживљавање је главна (наметнута) тема данашњице. Оно је императив технологије, пошто је очигледно да у историји једино она преживљава, без обзира на то да ли се ради о идеологији, религији или машинској, дигиталној, научној техне... Живети и умирати зарад одржања система, а истовремено веровати у сопствено преживљавање, је у најмању руку парадоксално, а и потпуно неинтелигентно.

Вештачка интелигенција као сурогат истинске, креативне интелигенције, која своју егзистенцију остварује сливањем ресурса, а не њиховим исцрпљивањем (о чему је реч у „Аватару“) — показује се као чиста супротност интелигенцији. Треба заиста бити глуп па поверовати у могућност да ће ВИ успешно преузети на себе доброчинитељско деловање у корист људских бића. Али тај процес заглупљивања одавно је узео маха, он се систематски спроводи и није никакво чудо што ствари изгледају оволико суморно.

Шта научна фантастика може овде да учини? Још од времена Филипа К. Дика, и других аутора који су видели шта се спрема, она склапа слагалицу с којом мало ко још покушава да се забавља. Постоји снажна тенденција да се све занемари, забашури, да се не размишља и не брине превише, да се препусти токовима историје, и највећем злу — забави... Ионако, када би човек и хтео, не би могао да се организује против овако материјализоване претње — био би истога часа етикетиран као терориста и елиминисан. Дакле, као што каже Борг: Сваки отпор је узалудан. Бићете асимиловани.

Историја је потрошила и прежвакала све могуће системе и кулминирала до стадијума „вештачке опште интелигенције“ (AGI), која тренутно успоставља сензорску мрежу на и понад планете, прикупља податке о свему и свакоме и готово моментално интервенише где год се догоди нешто изван протокола (већ обрађено у литератури).

Ако је мисија научне фантастике била да просветли и образује човечанство, она је у томе успела у веома малој мери. Данас још само може да из прикрајка пресликава и предвиђа следеће потезе овог залауфаног Левијатана који је већ прогутао куглу Земаљску.

[1]    Есеј „Политика жанра“, Емитор, бр. 478, јун  2010, Београд .