Слободан Шкеровић

Судњи дан

Confusing time, confuses motive. If no motive – then all is pure coincidence. Revising history revises time, turning sense into coincidence. If no money – then all is pure ideology.^[1]

Reinhardt (www.еnterprisecorruption.com/?page_id=12076)

Оно што највише смета човеку да осети време у којем живи – јесу мртви наноси историје, која није ништа друго до гомила пробраног смећа али позира као „чврсто упориште-буњиште“ личног, културног или националног идентитета. Промене које се дешавају у технологији у великој мери мењају човека, а они који превиђају овакво дешавање бивају промењени без сопственог знања о томе. Свеопште потонуће човечанства у основне хемијске реакције осликане у глобалној наркоманији, или, у информацијско „Саргаско море“, бесмислени бујон идентичан оном на пројектованом почетку биогенетске историје планете Земље, непријатељски је настројено према интелигенцији која се труди да изнађе поуздани метод за тренутно разумевање свеколиких феномена с којима се сусрећемо у животу.

Друштвена надградња изгубила је сваки контакт с креативном делатношћу и већ одавно једино симулира окружење у којем човек, одвећ претенциозно дефинисан као интелигентно биће, постоји. Неспособност да се уметност дефинише као креативна активност која пре свега производи енергију неопходну да се удахне живот интелигенцији, довела је до свеопштег замирања уметности, немогућности да се уметност разлучи од безвредне порнографске производње било чега што изазива било какву реакцију и занимање публике. Све је сведено на веома сумњиве принципе „слободног тржишта“, размене танте-за-муфте, те веома слабе, рачунџијске, замене за интелигенцију. Лицемерно инсистирање на „ауторским правима“ довело је до најгорег могућег занемаривања квалитета производа за рачун поменуте тржишне логике, која представља чисту негацију интелигенције и каскадно преливање енергије.

Чини се као да је Суд већ донео своју пресуду и да човечанство већ одавно трпи заслужену казну – живот у незнању, болно батргање у обиљу система за тумачење стварности који ни у најмањој мери не могу да обасјају невољу у којој се обрело. Бескрајно понављање безизлазних ситуација, од којих је сачињена историја и пројектована стварност, показује да је интелигенција затрта, или је пред коначним уништењем.

Свака побуна или љутња против оваквог стања је неучинковита. Густа смола емоција и перје идеологија, као и рудача на коју је најашио људски род, захтевају очишћење које је изван моћи овог организма на својој интелектуалној самрти. Богова или Бога нема, који би желели или могли да помогну. То је јасно свакоме ко је тражио одговор на егзистенцијално питање. Све што канонизовани богови имају да понуде уместо одговора су – изговори.

Поетска енергија је енергија личности. То је стваралачка енергија која у тренутку твори читав свет захваљујући својој моћи да „тумачи“, то јест да производи „делове“ света повезане у целину – то  тумачење или виђење јесте свет. Живот настаје онога часа када тај свет „пожели“ да се сачува, конзервише, у „виђеној“, чулној и разумски (као смислени узрочно-последични низ) обликованој форми. Због тога што је након стваралачког чина енергија и даље слободна да ствара, долази до непремостиве провалије између света и енергије, пошто пројектовани свет, или живо биће, настоји да се одржи у својој представи – у времену и простору, у трајању. Ово би било једноставно када се свет не би кретао, када се делови не би распадали и наново састављали, увек на другачији начин. Визија-свет је у потпуности нестална и само у рефлексији сопственог „идеала“ она, као некаква авет, опстаје непромењена, као систем правила и закона, као догма, као „заповести о томе како би требало да буде“. Настојање да се све сведе под догму (рутину) јесте извор насиља и патње, што је основна особина људског живота. Последица оваквог настојања јесте да се енергија личности троши на одржавање структуре која је по својој природи непостојана, предодређена да траје свега један тренутак, колико траје и стваралачки чин, а затим пропадне. Овакво настојање јесте негација личности.

Трик је у томе да се „сопствени идеал“ лажно представља као да је у власништву човека, док је уистину – обратно. Идеја је власник човека. Човек служи идеји (или емоцији, представи), живи за њу и тако она опстаје, док генерација за генерацијом људи изумире исцрпљена до последње капи својих „телесних течности“. То је та – конфузија.

Постоји конфузија и у вези са значењем речи конфузија. Наиме, иако се правилно схвата (као: помешаност), као таква се и одбацује. То је „врућ кромпир“, јер у себи не подразумева: време, еволуцију, смисао, живот. Истовремено, конфузија (неуређеност) означава неспособност да се ствари доведу у међусобну везу – што је контрадикторно стварном значењу речи. Конфузија, као стохастичко јединство случајности, јесте предуслов стварања. С позиције искуства, ствари јесу помешане, заправо преклапају се у истој тачки простора и времена (сингуларност). Довођење ствари у ред и поредак могуће је једино у рефлексији. А рефлексија јесте производња времена. Као што је рекао Бах: Ствар је веома једноставна. Треба у правом тренутку притиснути праву типку. Тајминг!

Стохастички метод разара (тј. превиђа наводни) поредак стварности и „ослобађа“ енергију личности да чини увек нешто „ново“. Овакав метод може се једино применити уколико се располаже с довољно знања, пошто се све одиграва као импровизација, као игра. Чињење новог, међутим, у светском поретку представља терористички чин. Свет је апсурдан, он жели да се „обнавља“, јер то мора, али не жели да буде „нов“, јер би то значило његов „крај“. Узрок света је, стога, недостатак (тј. лишавање) знања. Уколико се у свету појави знање, као знање новога, онда је то – револуција! Пардон – конфузија!

Насупрот свету је претпоставка поезије – знање, довршено искуство света, задовољење потребе да свет опстаје све док се у потпуности не сагледа као принцип. Песник је у незавидној позицији, не због тога што је он сâм, као личност-дух, већ спасен у свету којем недостаје слобода, већ због тога што жели да освести-ослободи и друге, свет-и-жива-бића, и доконча патњу фракталног, бесмисленог тумарања узрокованог надом (празним обећањем) да се мир и срећа могу пронаћи у њему, у облику идиле (само, кад људи и друштвени систем не би били тако покварени!). Песник, као последицу наведеног, и даље има проблем представе себе-у-свету, али то је својство физичког облика с којим се обавезно мора обрачунати.

Знање заиста поставља песника у положај „уништитеља“ света, али овде смо већ на „познатој“ територији, зар не, пошто „рушитеља“ има доста у митологији (Сет, Вишну, пророци, анђели уништења, итд.).

Рад песника није исто што и рад поезије. И сама реч енергија садржи у себи „рад“, она значи дејство. Поезија има исто значење, слично као и драма. Ово дејство нема физичке карактеристике, нема форму ограниченог трајања и способно је да на непредвидив начин (као прекид) уђе и разори структуру света и свега у њему; а у конкретном случају поезије, структуру језика и смисла (слика и сигнала) које је створио језик како би у њима опстајао. Овај прекид језичке, смислене рутине, испољава се као оно најважније у поезији (и другим уметностима) – као ритам. Али, да не би било забуне, ритам стварања (драме) није исто што и такт, који је физичка мера, и служи да одржавање континуитета у оквиру материје, а не да се тај континуитет прекида.

Прекид је оно што је драматично. Након прекида, то се подразумева, долазе нове околности и оне су искушење за личност. За песника прекид није само средство којим ствара поезију, то је начин живота у најдословнијем смислу. То је тај „ратнички метод“ који од песника чини постојање у оба света. Нови феномени у свету јесу „ново старо“; као такви, они нису нешто несхватљиво, него нешто што песник неминовно може да схвати. Ово неминовно пада на одговорност методу. Стохастички метод јесте аналитички метод, он разлаже (прозире) привидну целину и одузима јој снагу, погон (наду/обећање/претензију) који свака идеја, свака емоција, свака представа садржи у себи. Стохастички метод се искључиво бави ослобађањем енергије од форме коју она (треба да) одржава. Сва је енергија у узроку, и када се захвати у тај узрок, форма се распада, а песник од тога (истом том енергијом) прави спектакл. Када се каже да песник чека на инспирацију, мисли се управо на енергију која се ослобађа у часу када се феномен схвати. Да би се догодила инспирација, песник мора да анализира. тј. да разара, а не да описује и диви се појави. Дивљење је резервисано за одвијање експлозије.

Личност и живот

Песник је амбивалентан, а личност није. Оно што песник жели јесте и један и други свет. Може да их добије оба уколико разуме, схвати, спозна. Спознаја, међутим, није увек најбољи начин преживљавања, она може да буде разлог преране смрти (тела). Треба знати какав је значај истине у свету лажи и мимикрије и како се њоме користити. Снажна личност је одступница, али да ли је личност жива?

На одређеном нивоу (или запремини) знања, смрт тела не значи крај личности. Који је тачно тај ниво, не знам. Оно што знам јесте да је однос према представи, чулним и разумским феноменима, одлучујући за интегритет личности – она не може да се меша с њима, не може да буде афицирана, а једини начин да се то постигне јесте искуство које у тренутку додира одређује однос према том конгломерату, свету феномена.

Друга је ствар дефиниција живота, пошто се тај израз користи на обе стране разграничења између светова феномена и знања. С једне стране, живот је тамо где је размена, и престаје кад ова престане. С друге стране, живот је у области искуства, која се не испољава као физичко простор-време, него као апсолутно кретање жиже у мноштву сакупљених детаља. Ова два живота један су другоме смрт...

У свету афекције, свету узрока и последица, живот је обећање себе самог самом себи. Ово обећање је, у крајњој линији, безвредно и не може да досегне до оправдања. Свеједно, читав свет је покренут управо овим испразним самохвалисањем незнања које се представља као знање. Сведоци смо људске историје управо као такве.

Додуше, оно боље – постоји, али је изван области предвидљивог. Због тога је оно „невероватно“: ненаучно, недоказиво, безначајно, неубедљиво, шизматично, јеретично, противдруштвено, и тако даље. Сетимо се како су добронамерни, системски умови градили своје визије идеалног добра, до у детаље, а у стварности је све завршавало као крвава диктатура, која се ни као идеално уходано насиље није могла одржати. Све то насиље, усмерено к одржању идеализоване „визије“ као замене за стварност, испоставило се као неспособно, импотентно, да оствари хармоничну, ничим узнемирену, машину замишљену као отелотворење физичких закона које је (по нечијој наруџбини) сервирала наука – друштвени perpetuum mobile, изолован од свега неподобног, савршено ограничен сопственим правилима, корисношћу, енергетски уравнотежен тако да је у њему претварање енергије из једног облика у други стопостотно, без губитака.

Нису се одржале конкретне творевине, нацистичка, стаљинистичка и сл. али сам процес се наставља. Требало је обезбедити довољно робова да се изврши следећа технолошка транзиција, требало је изградити фармацеутске корпорације, експериментисати на огромном броју заробљеника у концентрационим логорима, разрадити војну машинерију, населити и изградити Сибир, прокопати безбројне канале, сазидати огромне зидове, пирамиде, луке, олимпијске стадионе... платити пројекте производње нуклеарног оружја, инсценирати и финансирати Хладни рат, инсценирати рушење Светског трговинског центра, формирати и организовати Алкаиду након рушења торњева, потпалити ратове у областима богатим природним богатствима, наплатити пропале вакцине за пропалу епидемију свињског грипа, преусмерити средства у изградњу нафтовода и рудника у средњој Азији, заразити сидом и потом лечити читав континент (Африку) како би се дошло до лека и профита којег он доноси, сачекати да Бин Ладен умре од рака па онда унаказити његово тело и бацити га у море раковима, запленити Највећу људским радом створену реку и убити Пуковника као пса...

Технологија, односно технолошки „напредак“, „повећање“ стандарда, „освајање“ људских права... све је то коришћено као изговор да се неометано одвија пљачка и убиство – изговор/оправдање је садржан у самој идеји која сама себе нуди и тако скупо продаје. Обећање или нада јесте срж и месо рекламократије. Све се претвара у кредит, зајам, до апсурда се иде упркос томе што је јасно да толико „поверење“ заправо нема упориште у стварности, него је само део манипулације. „Нова“ технологија је увек скупа, док се не ухода. Али, питање је престижа поседовати „нову стварчицу“ коју је произвела јефтина радна снага из неке од светских „дивљина“. Уствари, технологија се пушта на кашичицу и са задршком, чека се да се сагради инфраструктура која ће је производити и ту се губи ужасно много енергије и ресурса, све узалуд, зарад лажне идеје о обавезности рада и „заслуживања“ живота. Скоро све што се производи могло би да буде барем десет пута боље и трајније. Технологија или живот? Или, технологија заправо живот.

Време и стварање

Стваралачки чин се не може историзовати. Опус једног уметника није историја његовог стваралаштва. Све што уметник створи међусобно се прожима и не формира временску линију како се то обично чини када су у питању други догађаји. Статистика настанка појединих дела нема у себи меру и однос према квалитету и може једино некритички да испрати метаморфозу представе коју уметник ствара. Често се околности из времена настанка дела користе као средство уз помоћ којег се уметничко дело тумачи, критикује или правда. Али, суштина оваквог одмеравања је у борби за превласт између уметникове динамике и динамике светског стереотипа која производи околности. Понекад је уметничко дело нова парадигма која мења стварност. Овде подразумевам иновацију било какве врсте, не само „чисто“ уметничку. На пример, изум у области науке, инжењеринга и сл. Свет који не жели да се мења, изоловаће оваква дела или ће их прогањати и уништити. Уметник и његово дело се најчешће мистификују како би се избегло нежељено дејство, јер уметник може да надјача власт убедљивошћу. Показује се на нарочито изолованом месту, рецимо у музеју, а тумачење је преобилно површним и баналним запажањима, тако да обичан свет не може да схвати праву снагу уметности. Уметник мора да пази на садржај свог дела, а то се обично регулише економским моментом, пошто је уметник најчешће сиромах који мора да ради по наруџбини и не може да бира причу. Због тога имамо тоне уметничких дела с религиозном папазјанијом на трпези, као да уметници нису имали о чему другом да размишљају. Још су неки од њих били и убеђени како то што чине – чине у славу Бога!

У поезији, време је подређено основном задатку – проницању у тајну која држи ствари на окупу. Време постоји само у стању неразумевања, злоупотребе, злочина, тада оно протиче у ишчекивању „откровења“. Када се откровење догоди, све дешавање већ је преименовано у „судњи час“, а тај час је „на крају времена“, он не протиче. То је апсолутни догађај који је избачен из историје и он је стална „претња“ која се никада не остварује. Ништа се толико ревносно не најављује као „апокалипса“. Апокалипса значи откровење, али се прећутно подразумева да је – уништење!

Ако постоји напредак, усавршавање форме, то је стога што се сматра да склоп, развијајући се (еволуција) постиже бољу искоришћеност енергије – ово значи да је учинковита форма циљ и да енергију треба претворити у „користан рад“, заправо – уништити је.

Овде „време“ игра улогу смернице к „позитивном“ исходу. Ствара се секвенца облика који „као“ да „напредују“ у времену. Време је, практично, у функцији (очекиваног, неминовног, логичног, обећаног...) „побољшања“. Наравно, побољшању се тежи јер „живот не ваља“ (тежак је).

Сабијање претходних облика у нови (као што се дешава с ембрионом који пролази еволуцијске фазе док не сазри до коначне форме), оптерећује ту „напредну“ форму и присиљава је да у себи одржава у животу читав свој развојни пут. Ово је суштински разлог гушења и трошења енергије (памћење и одржавање у животу претходних фаза, а не заиста њихово превазилажење), а то је оно што се покушава да сакрије на сваки могући начин. Испада да је коначна форма она која успешно скрива истину – наиме, да толико много кошта те обавезно изазива (енергетски) банкрот. Овде се скрива тајна ентропије. Људско друштво стално напредује из банкрота у банкрот. Унапређују се методи лоповлука и спасавања виновника од праведног гнева опљачканих. Ови методи су, у пракси проверен и упамћен, збир и комбинација свих ранијих, „неусавршених“, и сходно томе дисквалификованих, историјских прототипова – и, гле! – ето нас на „крају историје“, у постисторији, која нипошто није „обећани“ комунизам или технолошки рај, напротив – ово је време кулминације зла, а коначни производ (ентропија) јесте „оно“ што троши потрошача. Потрошач, који је истовремено лажно назван „радник“ и „творац благостања“, бива потрошен у процесу производње задовољења своје потребе да задовољава своје потребе. Ни Маркс, ни Кејнс, ни други, нису схватили, или нису хтели да схвате, да рад уопште не припада и не пада у удео радника, него је „радник“ просто извор енергије која омогућује рад клепања „нечега“, што има мноштво имена – роба, идеја, логика, математика, систем, живот... Радник није „радник“, идеја је радник-машина. Језичка збрка и фртутма је очигледна, зар не? Али, то је намерно.

Идеја, о којој је овде реч јесте – робот. Назив је од скраћеног роботник, радник = роб. Идеално, робот је машина која обавља „рад“ а да се притом не „троши“. Идеал је обиље, што значи: потрошња без рачуна за наплату. Реално, то је немогуће, а да није на нечију штету.

С друге стране, „робе“ које заиста има у изобиљу а не кошта ништа – то је знање – нема на тржишту! Процес размене, из себе (природно) искључује оно што нема разменску вредност. Назовимо то природним законом. Антагонизам је и привидан и стваран. Привидан, јер заправо између области незнања и знања нема додирних тачака. Неко, међутим, ствара вештачки сукоб и пројектује га у раван живота (то је раван представа). Тако, у тој области влада вечни рат, а у оној другој области, где је сва мудрост, сукоба нема, размене нема, постоји само фузија с безброј атрибута.

Проблем времена у производњи која влада човечанством је очит. У принципу, човек који је трошен, како би се радило, нема времена. Оно што се јавља као „време“ јесте низ акција које воде коначном остварењу нечега што, када настане, више не обитава у времену (јер више није потребно). Коначна усавршеност човека је његов нестанак. Докле год извршава радне обавезе, програм, човек је обичан ерг – чинилац сложенице ен-ергија, делатно+рад.

Веза између рада и живота је очигледна – живот је стање које је неодрживо без рада.

Супротност раду, који, рекох, припада идеји, конгломерату, агрегату, компанији, хунти, итд. јесте – стварање.

Суштинска разлика је у томе што се стварање догађа (не „одвија“) тренутно. Стварање је могуће из два разлога, а један је такав да може да збуни и да оправда патњу живљења. Ово оправдање се намеће када се каже да се „на крају, када се све искуси“ долази до мудрости и способности да се буде стваралац (тј. да зло служи коначном добру). Разлог против овога налази се у интуицији, непосредном увиду којим човек располаже и пре него што проживи пун живот. Оно што је скривено чулима и разуму, а јесте део човека, делује без обзира на еволуцију у времену, јавља се у било којој фази живљења, али често остаје непримећено или буде одбачено као „невероватно“, недоказиво... да не набрајам поново лажне аргументе.

Овај енергетски набој с којим се рађамо, али га и поступно стичемо, не потиче из овог живота, барем не у потпуности. Нарочито се неће акумулирати када човек све своје време потроши хранећи рад идеје; десиће се обратно, енергија ће нестати, интелигенција опасти.

Интуиција, таленат, дар, даровитост. Интуитивно понашање, на пример код уметника, пренебрегава традиционално успостављене „поступке“ стварања. Ова традиција је терет, гравитациони бунар, који не дозвољава непосредан увид захтевајући да се уместо тог безвременог чина – живи! Непосредан увид, доступност истине, не пројектује живот. Кад је искуство истине већ ту, живот није ни потребан како бе се постигао „циљ“. Овај циљ, досезање истине, у животу је увек лажно представљен – лаже се да се тежи истини, она се на све могуће, углавном подле начине, одлаже, скрива и одстрањује. Како би се живело, по могућству бесконачно дуго, јер то је главно „обећање“.

Гени и кретени

Приметан је напор науке да докаже да је „све“ у „генима“.

Тврди се да постоји ген за „поштење“, за „лоповлук“, за све карактерне и делатне особине – циљ овога је да се с човека скине одговорност за поступке.

Пут према вештачкој интелигенцији (ВИ) претворио се у доказивање да је интелигенција ионако „вештачка“ – машинска, програмска.

Постоје многобројне дефиниције интелигенције, углавном се све своди на сналажење у различитим околностима, што подразумева познавање/упознавање елемената света. У оквиру непознатих елемената, интелигенција би требало да успостави макар аналогни (познатом) систем односа и узрочно-последичног низа дешавања. Овде се доиста ради о способности програмирања стварности. Али, погледајмо шта чине глупаци. Они ће, када год се догоди нека промена и успоставе елементи који се не уклапају у „познато“, игнорисати или на силу преименовати непознате силе у познате (старе), а најчешће – прогласити их неподобним. То је прокрустовски синдром – синдром насиља. Насиље се увек испољава гледе разарања неког система, што ослобађа енергију, а енергија која није усмерена кроз систем, доживљава се као патња, бол. Тек после иницијалног грча, код оваквих реактивних типова, постаје могућа интеграција новог.

Било који систем постоји само током одређеног времена, док настаје (што је временска представа). Следеће што се дешава је промена, која је мењање система и то је та еволуција. Еволуција означава промену (у времену, наравно) и не треба даље надограђивати овакво одређење. Потреба за објашњавањем и оправдавањем еволуције је у вези с проблемом конзервације – на чему „инсистирају“ погрешна идеја или емоција да ствари могу и „треба“ да опстану непромењене.

Узрок ове погрешне идеје је незнање – читав низ заблуда, укључујући и оне о преживљавању и вечном обнављању.

У природи се стално дешава мутација, промена. Мутација није нужно узрокована дејством околине, она је „својство“ склопа да се мења, да пропада. Пропадање је оно што се дешава у сваком тренутку у природи. Идеја о одржању и инерцији материје је погрешна. Исак Њутн је обавио лавовски посао за глупаке, то се мора признати, јер је  формулисао законе насиља и, упавши у „луду амплитуду“ наметнуо „озакоњење“. Њутновска физика је паралелна и аналогна Лајбницовој Теодикеји.

Тежа (гравитација) и тежња

Опстанак система (као пантеистичког) је могућ уколико се он схвати као динамички, у сталној промени и то подразумева свеобухватно разумевање принципа који владају перцепцијом и рефлексијом. Спиноза је био оптуживан за пантеизам, а разлог томе је погрешно уверење инквизитора да се форма може одржати непромењена – што је узрок свеколиког историјског насиља. Ту се ради само о (неупитној = непроменљивој) власти.

Оптуживање и искључивање оних који правилно сагледавају начела („ред и везу између ствари“) је основна особина односа власти према личности. Енергетски извор за ово су – кретени.

Генеалогија кретена може се пратити кроз историју. То су такозвани јегеничари. Они су увек тежили томе да се репродукују као клонови – то је узрок настанка династија, васпитања по строгом кодексу, који треба да произведе програмирана бића с вештачком интелигенцијом. Ове тежње усмеравају науку и научну мисао уз помоћ монопола над финансијским средствима. Није тачно да јегеничари желе промену набоље. Они желе да се ништа не мења. За њих је то најбоље.

Разлог постојања државе и друштвених система је управо идеја о програмираном, контролисаном универзуму. Овај специфични пантеизам разликује се од Спинозиног једино по томе што је, за разлику од потоњег, опсесиван у настојању да сачува „идеју времена“ тамо где она не може да постоји. Спиноза је дефинисао време као начин на који мислимо. Мишљење је, наравно, одраз стварности. Идеја о томе да тај одраз може да буде самосталан, негирајући тако себе, као нешто без узрока, је погрешна. Њутн је прогласио аутономију материје, као да је она заиста нешто непроменљиво. Израз те непроменљивости, аутономије материје јесте њена тежња...

Ова „тежња“ је, затим, код Њутна проглашена за инертност, непокретност – што је апсурдно. Тежња материје за аутономијом од узрока/узора којег је одраз, јесте сам принцип кретања: разликовање. Ово је у филозофији најбоље, кроз примере, објаснио Зенон. Платон је тек нешто нањушио.

Мировање њутновске материје јесте рђава бесконачност, рђави апсолут. То и јесте дефиниција гравитације, силе теже.

Гравитација је перцепција, страх од првобитног узрока, од истине.

Гравитација је сила која делује у свим смеровима истовремено. Најјача је тамо где је највећа глупост – чиста перцепција, чиста материја, црна рупа начела рефлексије пропалог у самог себе.

То је она сила која Нарциса поистовећује са својим ликом. Оно што поништава гравитацију (забленутост, блентавост) јесте знање.

Знање није ствар која се огледа.

Човек од знања, када посматра огледало, не види ништа, јер одразе не узима за стварне, већ с њима општи у појму који је део искуства.

Знање нема масу. Знање је сила.

Машта као поетски метод

Поетска маштарија није „празна“, испразна производња слика и секвенци. Велики маштари не маштају ни трена. У њих је машта чист доживљај. Презент: слика тренутних збивања. ^[2]

Милоша Комадину сам упознао на Мљету, а тамо је свет који је измаштала природа у саучесништву с маштарима-намерницима. На том Медном острву, Бахова музика ниче из кршевитог тла, мирис смоле и биљних естера гради неописиве и непоновљиве просторе, човек се сукобљава са сопственом немоћи да се сачува, у својој крхкој чаури, од грома – силе која навире из непознатог извора и нагони га да се с њом суочи. А цена тога је, у то су се многи уверили, замена оног прозаичног за свет чија је стварност жива – у оном смислу у којем је жива прострујала, прокључала течност.

Понекад су људи заиста на истој таласној дужини, али то је због – таласа. Ови таласи, или клобуци врелине, јесу пулс силе која се отела реду и поретку и обитава у оним тренуцима спознаје која се не може упамтити, забележити и присвојити на било који начин осим у магновењу које се назива маштање. Песник учи да му је ту дом, и стога редукује све оно што се представља као вредно и важно, али не може да опстане на тој веома учесталој, проврелој таласној дужини.

Живот се појављује и као низ догађаја у памћењу, али се ти догађаји касније, ма колико их чували као драге или немиле, разарају бољим увидом сакупљеног искуства. То се догађа у машти, не просто умској анализи и разликовању, него као у једном другачијем медијуму живота. Другачијем по томе што напредује к младости и силини, за разлику од оног скончаног у бескрајно сложеном систему остава, чије кључеве непрекидно затурамо, а браве рђају и губе своју првобитну форму и намену.

У машти се енергија уложена у збивања враћа, ослобађа, а песник у својим текстовима управо бележи ту деконструкцију, разарање сопствених и туђих заблуда, као на некој анти-инквизицији која као млин непрекидно меље набеђена органска ткива у плазму која се више не дâ охладити.

Овај живот у машти све више заузима простор стварног живота, чак до оних размера које је означио Дис у својој песми Можда спава.

Песник који сада једино може још да слути, не би више мењао нову стварност за ону стару, просећану, која више не може ни очију тих да се сети. Уместо тога, те исте али измењене, сада невидљиве очи, долазе да њега гледају и чине да њима и он прогледа и коначно сагледа сву ту љубав коју једино жели да поседује.

Дис дипломатски користи можда:

Можда спава са очима изван сваког сна
изван ствари, илузија, изван живота...

Моћ сна је у сањању, у постојању које не зна за моћ буђења. Песник своју машту, или сан, преводи у живот и тај измаштани живот превлађује над овим на силу, законима природе, или људи, наметнутим.

У томе је сва борба песника, да се избори за слободу од условљености и коначности живота који се непрекидно окамењује у одвратну громаду историје, смешу насталу кувањем, мешањем и хлађењем лаве.

Поље маште је једино енергетско поље у којем се овај процес одумирања у времену може преокренути.

Методолошки, машта је подручје у којем не делује цензура – тек при записивању ступају у дејство уграђене кочнице. Тек на том месту, нуди се избор метафраза којима ће се песник послужити да избегне „опасну“ непосредност. Али у машти, као у сну, човек може да краде, да вара, да говори у лице, без гриже савести, која није ништа друго до условљавањем наметнута омча неслободе.

У машти, остварује се путовање кроз време. Човек не може да поверује да је то могуће, па ипак, у тренутку садашњем може се поништити претходни тренутак. Могу се вратити сви дугови и може се рећи „не“ и Богу и Ђаволу.

Критичко сагледавање догађаја у машти, то је критичко мишљење. Дис је у Тамници отворенији. Тамо се поништава свет патње и јада до краја. Остаје само песничка стварност.

Та стварност је – нирвана.

Код Диса је процес губљења света и патње очит и са снажним патхосом. Он то уме и те како да нагласи. Оно што многе збуњује, због недостатка песничког искуства, јесте немогућност да схвате да је крај нечега што фигурира само као консензус трајања нужан и добар, а не непожељан и трагичан. Трагедија обитава у стварном животу, она је последица неспоразума, ропске укочености пред влашћу логике и емоција. У нирвани тога нема. Она није просто негација, она је изван сваког зла.

Ова жица на којој песник балансира између света пролазности који у себи носи чисти губитак и нирване, која је место на којем свесно биће никако не може да изгуби, трепери таласима силе која јесте поезија.

Онај поглед који као кам, пада на све, обеснажује варку, враћа јој емоцију и заблуду – тај поглед је аналитички, немилосрдан, супротан милосрдном Богу који прашта и подноси туђе грехе. Није случајно питање страха прво на које песник мора да пружи одговор, и то делатно, да пође путем „смрти“ упркос свему. Слобода од страха (казне) је услов да се машта. Без тога, може се само замишљати. А замишљање је игра без последица. Безбедна, забавна и млака.

Проживљавање паралелног живота у машти нужно је песнику јер је тај живот онај у којем се одлуке, донете у сили која не пати, састављају и обзнањују. Прво тамо, а тек онда на папиру, на који се песник потписује безрезервно.

Патња је онај набој енергије заробљен у облике који се под њеним дејством ломе, вену, умиру, па ипак бандоглаво усмерен да и даље, узалудно, покушава да обнови ту булазан од среће, чиме се заправо троши. Песник је, заиста, пре свега обавезан да се одреди према овоме: до чега му је стало, до енергије или до варке?

Битно је да се сваки ерг енергије поврати из шупљине емоција, из пећине идеја. То је лавиринт којим песник мора да прође као кроз Пакао, то је дантеовска шетња. Песнички пролазак кроз Пакао је могућ једино када се стварност сагради у машти у којој се непрекидно симулирају животне ситуације и у њима налази слабо место, те се од таквог делања одустаје – у стварном животу. Пошто је песник већ у доброј мери искључен из друштвених токова, јер друштву није потребан неко ко ће да пали светла док свет ужива у представи, он у свом мраку осветљава гледалиште и избија из гледалаца мотиве који делују на начин силе теже (нужности) и паралишу их чулним, емоционалним и идеолошким доживљајем.

Оно што песник чини јесте да пише водич, као што су то чинили Данте, Даглас Адамс, Кастанеда, Хомер, и многи други, који су своје искуство „туристичког“ путовања записали. Песник, као туриста, који није у непосредном односу са светом којим путује. Ова метафора је битна, пошто песник има заштиту „више силе“ која га води и чува да не упадне у кал живота.

У одређеном тренутку, догађа се пресељење живота у машту која добија значај стварности, а претходна стварност, виђена као опште расуло, престаје да мами и дозива. Код Кастанеде, на путу за Ихтлан (Пут у Ихтлан), људи су обични фантоми, они су заправо измаштане творевине које се на сваки начин труде да зауставе путника.

Песник не може да објасни фантомима куда се то упутио. Ихтлан није неко одређено место на овој планети.

Јасно је да песник који је извршио трансфер стварности више не може да рачуна на сарадњу оних без слуха за застрашујући зов дивљине. Дивљина настаје тамо где не постоји монопол на дистрибуцију ресурса. У машти песника, у уму, влада расуло, пустош. Традиционални облици постоје, али они нису вредновани према функцији идеје којој припадају. Због тога су они у међусобно неусловљеном облику на располагању песнику. Нису статистички поређани и организовани, него су у калеидоскопској расутости.

Песничка истина може да се саопшти једино у оригиналном вредносном систему – коришћење постојећих вредносних система (традиционалних, друштвених, филозофских и религијских) унапред дисквалификује песника. Довођење елемената и садржаја по слободној вољи, која, да се разумемо, није песничка самовоља, тек тако из каприца одабрана, догађа се на основу ауторитета аутора. Стваралачка моћ песника заснована је на познавању форми којима барата. Песник се игра, али то није дечја играрија.

Управо у овоме и лежи тајна метода маштања. Оно што песник измашта на овакав начин, постаје чињеница коју нико на овом свету не може да порекне. Можемо да разговарамо о томе како су настале планете – наука тврди да се то догодило према природним законима, ма шта то значило. Када „научник“ каже „природни закон“, он под тим подразумева да су сва догађања у природи „усклађена“ с његовим виђењем. У томе је слаба тачка „погледа“ на свет. То је ипак само поглед (теорија). Песнику није стало да његов „поглед“ буде једини – никако догма, никако – закон.

Пошто метод песничког маштања подразумева стваралачку слободу, „закони“ према којима се понаша материја (садржај) нису у функцији поретка који се, нормално, намеће јер смо навикнути да свет сагледавамо организовано чулно – они су у функцији ослобађања енергије (шлагворт, панч-лајн, coup dе grace).

Због тога што у својој машти песник одустаје од сукоба између елемената садржаја (емоционални или идеолошки сукоб), тај сукоб се сели на друго место, у стварни живот у којем влада емоционални и идеолошки хаос, и то у име – реда и поретка. Стварни живот је тај који је противречан, а поезија маштовитог живота исмева и обесмишљава те такозване природне или друштвене законе. Судар две стварности може имати разнолике облике, од бизарног до насилног. Ово су најчешћи облици које песник призива у тренутку „судара“: гротеска, сатира, пародија, сарказам, цинизам, иронија, комедија, трагедија, патхос (сета). Сама драма је означена набојем, разликом у потенцијалу, који постоји између два нивоа стварности. Драма је сила. Тамо где нема ове силине, нема ни драме, то онда није поезија.

Сада је већ јасно да песник не машта ради угођаја, већ има „задњу намеру“. Знајући ово, свет зазире од поете.

На почетку 21. века, свет је озбиљно наумио да угуши сваку маштовитост. Шта се дешава када се оно што непрекидно испарава заклопи, свако зна.

Увидевши ово, песник лако може да претумачи значење Великог праска, те научне теорије која, очигледно, покушава да главни васионски догађај смести тамо негде у далеку, прадавну прошлост и тако се осигура да „поредак“ који се тренутно ствара остане ван њеног утицаја, да не доживи експлозију. Али шта, пита се песник, уколико Велики прасак тек треба да се догоди, због нагомиланих противречности које светска машина непрекидно производи?

Ко се овде заиста одаје маштарењу, наука и њени пребогати финансијери, или песник?

Песничка стварност превладава над оном историјском, која није ништа друго до представа, очишћена и пребрана од свега оног што „квари“ илузију опстајања. Танка глазура над ускипелим гротлом, која не може да спречи неминовну катаклизму.

---

[1]    „Смутно време, помућује мотиве. Ако нема мотива – тада је све чиста случајност. Ревизија историје ревидира време, претвара смисао у случајност. Ако нема новца – тада је све чиста идеологија.“ Рајнхарт (псеудоним).

[2]    Милош Комадина, Саучесник, „Шетње кроз нови крај“, Светске свеске Београдске мануфактуре снова, Београд, 2004, стр. 17.