Милорад Павић

Симеон Пишчевић: Руски генерал и српски писац

Пореклом из села Пишча, насељени у Паштровићима, у време велике сеобе 1690. године Пишчевићи су већ били у аустријској војној служби. Дед нашег писца, Гаврил Пишчевић, борио се против мађарских побуњеника и против Турака, а и касније у време сеобе као официр командујући лаком коњицом. Један Пишчевић био је ађутант принца Александра Виртембершког за време његовог боравка у Београду. Алекса Пишчевић био је капетан у Чачку 1724. године и преко њега је будући патријарх Арсеније Јовановић Шакабента одржавао везе са карловачким митрополијским двором. Отац Симеонов, Стефан, био је капетан подунавске ландмилиције и заповедник Шида (у то време место са преко стотину домова и 500 душа). Почетком ХVIII века Пишчевићи били су се већ одомаћили у овим крајевима и уживали углед старе војничке породице, мада су се у исто време, неки од њих, бавили и књижевним пословима бар као преписивачи или редактори преписиваних књига.

После рата за аустријско наслеђе у којем је учествовао 1744–1745. Стефан Пишчевић служио је у Петроварадину (Новом Саду) и Сремским Карловцима, а затим као старији капетан сремског хусарског пука у Крчедину (1748). Ускоро је дао оставку због честих сеоба у служби и несређених прилика у војсци које су настале после распуштања српске ландмилиције и развојачења границе. Једно време се настанио у Новом Саду, а 1756. је прешао у Русију, за сином, где је постављен у новоосновани хусарски пук у Белој Слободи. Имао је у првом браку четрнаесторо деце, која му се нису одржала сем синова Симеона и Гаврила.

Симеон је рођен у Шиду (14. IХ 1731), где је од пете године имао домаћег учитеља. Ускоро је прешао у Петроварадин ујаку Секули Витковићу, који је 1735. тамо постављен као оберкапетан за команданта пука подунавске ландмилиције.

Школа, коју је с једним прекидом Пишчевић похађао између 1735. и 1740. године у Петроварадинском шанцу (Новом Саду) била је, нема сумње, латинско–словенска школа коју је основао 1731. године бачки епископ Висарион Павловић и у којој је касније учио Јоаким Вујић. Пишчевић сам каже у мемоарима да је у тој школи „продужио учење матерњег језика, а затим прешао и на латински“, што је одговарало програму ове школе. Једним делом његово школовање пало је у време када је префект и наставник школе био Дионисије Новаковић (1739–1749), а то је најплоднији период рада новосадске латинско–српске школе. Пишчевић је из ове школе понео знање латинског језика које му је касније користило; приликом писања историје он се служио делима писаним на латинском а и иначе је умео да употреби по коју латинску пословицу или да по нешто преведе с овог језика. Ту је Пишчевић учио школу док ујак није отишао у Беч и повео га собом. У Бечу се на школовању задржао око три године (1740–1743). Живео је у пансиону у неком од предграђа, можда у близини Јозефштата. Добро је познавао и предграђе Ландштрасе; вероватно је одржавао везе са отаџбином и породицом преко трговаца који су одседали у једној гостионици у улици Алтфлајшмаркт. Првих дана боравка у Бечу присуствовао је догађају који је узбудио аустријску престоницу: учитељ га је одвео да види смотру чувених јуришника, Пишчевићевих земљака, који су били изведени у својој живописној ношњи пред младу владарку Марију Терезију. Деветогодишњи дечак није ни сањао да ће кроз неколико година ратовати раме уз раме са овим страшним војницима. Пишчевић је око три године између 1740. и 1743. провео у Бечу на даљем школовању. Ту је научио немачки, тако да је лако говорио, писао и читао. Учио је аритметику и геометрију, касније у Сегедину и Осијеку немачки и математику је и даље усавршавао, а упознао је судску и војну администрацију.

Поред оперских либрета Голдонија и Метастазија можемо само да наслућујемо шта је рана бечка лектира могла да пружи младоме Пишчевићу. Постоји, међутим, једна значајна књига, за коју се поуздано може тврдити да је Пишчевићу била у рукама највероватније већ у Бечу, четрдесетих година. То је Робинсон. Пишчевић у мемоарима чини алузију на ову књигу, или тачније, на неку „робинсонаду“, поредећи српске пресељенике у Славено–Сербији са „несрећним бродоломницима које су морски таласи избацили на пусто острво“.

Несрећа у породици — смрт браће и сестара и болест мајке — прекинули су Пишчевићево школовање у Бечу. После четири године боравка код куће прешао је у Сегедин, где је отац покушао да га упише у пијаристичку гимназију. Пошто као православни није могао бити примљен, а како отац није пристао да га преведе у католичанство, Пишчевић је остао у пансиону једног немачког приватног учитеља. Затим га је отац превео у Осијек, у тамошњу тврђаву, где је 1744. године боравио неко време учећи судску и војну администрацију на немачком језику. С пролећа те године под командом принца Карла Лотариншког у рату за аустријско наслеђе (1740) узео је учешћа и један пук подунавске српске ландмилиције. У том пуку, којим је командовао Вук Исаковић, пошли су на Француску и Пишчевићи — отац и тринаестогодишњи син, као пуковски писар.

Тај поход био је један од најзначајнијих у животу будућег војника и писца. На смотри у Печују произведен је за ађутанта; у Штајерској, у Грацу, почео је водити дневник; у Кремсминстеру је остао засењен блеском барокног дворца једног прелата, који је официре његове јединице позвао на обед. Код Мајнца је прешао Рајну и доживео ватрено крштење; ту му је отац задобио прве ране, а под тврђавом Луј, Французи су вештачким бранама скренули воду у аустријске ровове, поплавили их, а затим картечом тукли све што се није хтело подавити. У Стразбуру му је отац заробљен и одмах ослобођен; Рајну су поново прешли код Пајнхајма и вратили се у Немачку. Пук је зимовао у Горњем Пфалцу, код града Шартинга, где је отац Пишчевићев оптужен да подбуњује војнике, ухапшен и пребачен у замак Сум, седиште фелдмаршала грофа Баћани. Симеон се није одвајао од оца; касније се вратио у пук, добио писмено јемство о очевој исправности и ослободио га. Преко Пасаве вратили су се у зимовник и ту је Пишчевић провео једну пријатну зиму у селу Милдах, у кући барона Шенбруна. Маја 1745. пук је био упућен у Чешку, где се водио рат с Прусима, али већ у Баварској дошла је нова наредба о повратку у Славонију. У Петроварадину чули су да ће пукови којима припадају бити укинути.

Мађарско племство, које је пружило велику помоћ Марији Терезији у борбама против Фридриха Великог, захтевало је извршење законских одредаба из 1741. године о укидању поморишке и потиске границе, која се налазила на територији угарске краљевине, а била је насељена српским територијалним јединицама. У току рата за наслеђе ово извршење аустријски двор је одлагао страхујући да развојачење границе и предавање потиске и поморишке крајине мађарским цивилним властима не огорчи Србе. Тако је процес развојачења границе и даље спровођен постепено и опрезно. У Петроварадин је с пролећа 1746. стигао генерал Енгелсхофен са задатком да руководи развојачењем. Пишчевића је узео у службу и израдио му потпоручнички чин. У тој служби обишао је Пишчевић бродску, посавску и градиштанску ландмилицију, учествовао у мерењу траса за крчење нових путева у славонским шумама и у цртању нових карата. Канцеларија се задржала у Вуковару, али како је генерал Енгелсхофен наишао на велике тешкоће и отпор Срба приликом покушаја развојачења и реформисања војне границе, он је у зиму 1747. отишао у Беч по нове инструкције. Срби–војници из поморишке и потиске ландмилиције били су развојачењем границе веома погођени: тек што су се били вратили са ратишта у Елзасу, Баварској, Пруској и Италији били су стављени у положај да бирају — или да напусте милитарски позив и да као паори потпадну под власт мађарских спахија, или да напусте своје домове и имања и с породицама се иселе преко Мориша и Тисе у Банат и друге крајеве где српски граничарски пукови нису укидани, али где је такође дошло до реорганизације, те је подунавска и посавска српска ландмилиција претворена у регуларне јединице аустријске војске.

Све ове реформе изазвале су дубоко огорчење српског живља у Подунављу. Одржавани су зборови на којима су учествовали готово сви шанчеви преко својих изасланика; упућивана су писма митрополиту Павлу Ненадовићу са захтевом да народне интересе пред бечким двором узме у заштиту. Неки од виших официра из Поморишке границе нису се хтели определити ни за останак под мађарском влашћу ни за селидбу у друге крајеве Угарске и Славоније, него су одлучили да наставе сеобу коју су започели њихови дедови 1690. и њихови очеви 1737. године; тако да се јавио покрет за сеобу Срба у Русију. Тај покрет, који су с једне стране потпомагали Срби–официри у руској служби и руски посланик у Бечу Бестужев, а с друге мађарско племство, којем је ишло у рачун да српски прваци, носиоци војне моћи и самосталности, напусте границу, ометао је свим средствима митрополит Павле Ненадовић. Ускоро се идеја о сеоби раширила и на остале крајеве; пошто су њени иницијатори Хорват и Шевић добили генералске чинове у новој руској служби и пасоше аустријских власти, покрет је захватио и оне српске војне јединице које нису биле под ударом развојачења. Тако је после Хорвата и Шевића затражио пасош за Русију Рајко Прерадовић из славонског хусарског пука, којем је припадао и Пишчевић.

Пошто је због једне повреде био принуђен да у зиму 1747. одустане од пута у Беч, куда је требало да прати генерала Енгелсхофена, Пишчевић се вратио у Петроварадин и Карловце, где су га отац и мати задржали. Ту је ушао у највише кругове ондашњег српског друштва Одлазио је у двор тада још живом патријарху Арсенију IV Јовановићу, где се упознао са чувеним пуковником Атанасијем Рашковићем, који је био ожењен патријарховом сестром. Код Рашковића упознао се касније са Петром Шевићем, сином генерала Шевића. Капетан Шевић био је ожењен једном од кћери пуковника Рашковића, а у патријаршијском двору Пишчевић се упознао и са другом Рашковићевом ћерком, шеснаестогодишњом Дафином. Њоме се оженио против своје воље у седамнаестој години, 1748, убрзо после изненадне мајчине смрти и очеве друге женидбе. Исте године унапређен је за поручника и служио је најпре у сремском, па у славонском хусарском пуку, где му је мајор био Михаило Продановић, с којим се спријатељио и с којим је и касније у Бечу одржавао везу. У тренутку када је нерасположење наших официра у аустријској служби достизало врхунац, дошавши у сродство са вођима покрета за исељавање Срба у Русију, наишавши на разумевање код стрица, који му је дао писмо за једног рођака у Русији и код оца, који се и сам желео иселити, млади Пишчевић је донео одлуку да напусти аустријску војску и пређе са Шевићима у руску службу. То је било 1751. године, када је Хорват већ кренуо тим путем. Генерал Шевић Пишчевићу је одмах дао чин капетана и у Темишвару код генерала Енгелсхофена израдио му отпуст из аустријске војске. Међутим, против Пишчевића је из Петроварадина поднета тужба аустријском двору, акт генерала Енгелсхофена о отпуштању је поништен, и Пишчевић је ухапшен. После двомесечног ислеђења у осјечкој тврђави, царским рескриптом од 3. новембра 1752. године кривица му је опроштена, дат му је капетански чин у аустријској војсци, али је премештен у бродски пешачки пук. Незадовољан оваквим решењем, Пишчевић се после смрти свога таста Рашковића, који је 1753. отрован, уместо натраг у јединицу, упутио крадом у Петроварадински шанац оцу, а отуда — ширећи глас да путује у Темишвар –прешао у Пешту, трговцу Георгију Ракосављевићу, а затим у Беч. У Бечу је провео неколико месеци кријући се од власти као војни бегунац, ухођен од људи митрополита Ненадовића. Најпре је одсео у једној гостионици у улици Алтфлајшмаркт, коју је одраније знао. Нашао се са својим познаником трговцем и банкаром Грком, Димитријем Хапсом, руским човеком, који му је помогао да дође у везу са руским посланством у Бечу, а касније му нашао и други стан код неког трговца у Постштајну, док се Пишчевић није преселио у руско посланство у Јозефштату. У то време одлазио је једино мајору Михаилу Продановићу у предграђе Ландштрасе у гостионицу код „Енгер бирта“, где је овај одсео са женом. Најзад је добио пасош за Русију оверен од аустријских власти на име своје, своје жене, двоје деце и петоро слугу. Из Петроварадинског шанца кренуо је 24. октобра 1753. године преко Сентомаша, Сегедина у Токај, где се нашао с руским мајором Жалобовом, који се тамо бавио под изговором да за руски двор набавља вино, а у ствари је прихватао српске избеглице за Русију. Преко Пољске и малог пограничног прелаза Шељеговке приспео је Пишчевић у Русију 22. децембра 1753. године.

У Кијеву се нашао с пашеногом мајором Шевићем и добио стан у Подољу. Јануара 1754. пошли су у Москву генералу Шевићу. Пишчевић је ту постављен у Шевићев пук с капетанским чином, представљен је царици Јелисавети и провео четири месеца одлазећи на пријеме, балове, маскараде и ватромет. Ту се упознао са Петром Текелијом и с црногорским владиком Василијем Петровићем, који је дознавши за Пишчевићево порекло послао по њега и врбовао га да се прихвати организовања сеобе Црногораца у Русију, на чему је владика радио у то време. Када се Пишчевић из Москве вратио у Кијев (где се са владиком видео поново) српска колонија је прешла у зимовник, и ту су провели јесен и лепу зиму у лову. С пролећа 1755. почели су изграђивати насеље у бахмутској провинцији у пустом крају око река Донца и Лугана, који је био уступљен српским колонистима и добио назив Словено–Сербија. Пишчевићу је припао шанац у близини реке Донца, место се звало Рајевка. Ту је провео зиму 1755, а почетком 1756. отишао је у Петроград да моли упражњено место мајора у Шевићевом пуку. Иако је место било дато другом, Пишчевић је остао у Петрограду. Издејствовао је допуштење да и оца пресели у Русију. Посећивао је угледне личности (Воронцова, С. Ф. Апраскина, П. С. Сумарокова, В. И. Суворова), одлазио у двор, у оперу и на балове. Априла 1756. вратио се у насеобину, али већ после два месеца добио је наређење да с поверљивом мисијом оде у Беч и тамо се јави руском посланику Кајзерлингу.

Из Кијева је кренуо с породицом преко Пољске и Мађарске (где се срео с оцем) до Прашове; у близини Кошица био је с пратњом задржан у притвору седам недеља док му из Беча није послат пасош с аустријском овером. У Токају је остао месец дана лечећи болесног сина. Дочекао је и зиму и по снегу приспео у Нови Сад, Ту се јавио генералу Елфенрајху, свом старом познанику, још увек команданту петроварадинске тврђаве, већ слепом и глухом. Затим је прешао у Митровицу, пуковнику Рашковићу, који је ту живео са женом и таштом — сестром и мајком Пишчевићеве жене. У Митровици је Пишчевић провео зиму врбујући људе из Турске да преко Саве и кроз ћесарску прелазе у Русију у оквиру плана за исељење владике Василија. С пролећа 1757. пошао је са прикупљеним људима натраг остављајући породицу у Митровици. У Кечкемету му се ставила под команду још једна партија исељеника из Трста. Преко Пољске, прелазом Васиљков, стигао је у Кијев; очекујући даља наређења отпутовао је у Петроград, где је поново срео оца.

У Петрограду Пишчевић је остао до октобра 1757. године; добио је службу на двору, стан у Мјешчанској улици, екипаж и одржавао службене везе с бароном И. А. Черкасовим. У то време у Петрограду, наш писац је накуповао књига, начинио библиотеку и целу зиму провео у читању. Нема сумње, његову лектиру су тада сачињавале поред немачких и руске књиге. У то време штампана су дела Ломоносова (Москва, 1757) и почео је излазити часопис Трудољубива пчела А. П. Сумарокова; 1756. основано је народно позориште где је за директора постављен Сумароков (једног Сумарокова из исте породице Пишчевић је лично познавао). Крајем октобра упућен је преко Кијева, Пољске, Егра и Пеште у Беч, опуномоћеном руском министру Кајзерлингу по једном новом важном и поверљивом послу. У Бечу се задржао два месеца, походио двор Марије Терезије и оперу. Марта 1758. из Митровице је жену, кћер и новорођеног сина пребацио у Токај, а сам отишао у Трансилванију, где се задржао купујући коње за дворску ергелу. 18. јула 1758. године у Карпатима, на пољској граници у близини малог места Горњи Свидник водена бујица која се нагло излила на пут однела му је жену и сина. Остали су се једва спасли. Преко Јарослава стигли су на руску границу код Васиљкова. У Кијеву је био 30. септембра 1758. Средином децембра преко Туле и Москве стигао је у Петроград, где је имао аудијенцију код царице у присуству свог новог претпостављеног. А. В. Алсуфјева. Крајем 1758. виђао се с владиком Василијем, који је инсистирао да Пишчевић буде постављен за команданта црногорских исељеника у Москви, али како је овај то одбио, а владика ускоро био протеран из Русије, Пишчевић је остао и даље у престоници.

Године 1759. по наговору генерала Хорвата поднео је молбу да се разреши службе на двору. Унапређен у мајорски чин, буде прекомандован у Хорватову јединицу. Преко Москве и Кременчуга отишао је у Миргород, Хорватово боравиште; желео је да иде с македонским пуком на фронт у рат с Прусима, који се у то време водио у савезништву с Аустријом, али му је наређено да ради формирања бугарског пука оде у Украјину, у место Манжелеј. Ту је службовао мењајући места (Чигирин–Дубрава, Белоцерковка), ту се оженио по други пут једном рођаком генерала Хорвата и браће Чорбе. После смрти Јелисавете и ступања на престо Петра III (1762) и под Катарином II против Хорвата је поведен истражни поступак, лишен је чина, послат у заточење, а Нова Сербија је 1763. изгубила име, и повластице дате Хорвату престале су да важе. Рат с Прусима био је завршен и Москва је била пуна официра који су се вратили с фронта и тражили чинове. Те године и Пишчевић је четири месеца у Москви; постављен је у српски пук Петра Текелије, који је био у месту Поречје, у општини Дворцоваја. У вези са преуређењем хусарских пукова 1764. године, Пишчевић је убрзо унапређен у чин потпуковника и премештен у харковски пук, где му је командант био пуковник Никола Чорба. 1766. су на егзерцирима у селу Валки. Фебруара 1767. премештен је у ахтирски пук под командом генерала Подгоричанина. Марта месеца је стигао пук у Кијеву и придружио му се на маршу у Пољску, остављајући жену и децу у Новој Сербији.

После преласка границе и краћег задржавања у Житомиру и Бродију, Пишчевић је добио поверљиво наређење да са једним одредом маршује у брацлавско војводство у среско место Виницу, где се задржао до августа 1767. године. Ту је ступио у везу са пољским генерал–поручником и пехарником литавским, грофом и касније маршалом Потоцким, и као руски представник учествовао у проглашењу руско–пољске конфедерације у брацлавском војводству. По обављеном задатку враћен је у пук који је маршовао према Варшави, с наређењем да опседне град. У току заседања главне скупштине у Варшави су извршена хапшења. Неки од хапшеника (краковски бискуп Солтик, гроф Ржевуски са сином и кијевски бискуп Залуски) поверени су Пишчевићу и он их је депортовао преко Гродна у Вилну, где их је предао руском генералу Нумерсу. Када се после закључења такозване „барске конфедерације“ Пољска окренула уз помоћ Турске против Русије, Пишчевић је остао у Пољској и учествовао у том „несрећном крвопролићу“ како сам назива тај рат.

У великом руско–турском рату, који је убрзо избио (1768–1774) командовао је под генералом Румјанцовим ахтирским хусарским пуком. У то време с пуком и породицом проводи ратне дане у Румунији и летује у Букурешту, водећи онај угодни живот руских виших официра који се није мењао ни у рату. Већ у првим окршајима се истакао у бици код места Журже и одликован је. После Кучуккајнарџијског мира Пишчевић је поново у Русији и ту учествује у уништавању и расељавању Запорошке сече 1775. године после угушивања Пугачовљевог сељачког рата Ту је био поново под командом свога земљака Петра Текелије, који је тада, већ као генерал, управљао уништењем Сече и расељавањем Козака

Ту се Пишчевић у ствари враћао једном старом сукобу између колониста из Србије и домаћег живља, који није прихватао стварање Нове Србије у Украјини.

После смрти оца, Пишчевић организује нови „Далматински“ пук од придошлица из отаџбине, службује и живи у близини својих сеоских добара у Дмитровки и крај Крилова. Године 1777. путује у Петроград, где се среће са Потемкином, бива примљен код престолонаследника и у аудијенцију код царице Катарине П. Унапређен је у чин генерал–мајора и добија 1000 душа у Могиљевској губернији. По повратку сукоб са командантом Текелијом, који је одраније тињао, избио је поново свом жестином када је Пишчевић одбио да пређе за команданта Бугарског хусарског пука на Бугу. Званично укорен, у сталној свађи са сином, уморан и несрећан (друга жена му је у то време умрла), Симеон Пишчевић је демисионирао 1778. године и на запрепашћење високих заштитника у Москви и Петрограду повукао се из војне службе у пензију, синове разаслао у војне школе, а кћери упутио на образовање у Смољни манастир код Петрограда. Сам је остао у селу Скаљевати да пише своје мемоаре и своју историју Срба. Године 1782. живео је у Новом Миргороду. Те, 1782. године, посетио је Пишчевића у Новом Миргороду, у тренутку када је овај давао завршни облик својим мемоарима, један други писац мемоара — Герасим Зелић. Он је на путу у Херсон, где је походио свог познаника генерала И. Д. Ханибала (деду, тј. стрица мајке Алехсандра Пушкина) обишао српску колонију у Новом Миргороду:

„...20. јунија 1782. године стигнем благополучно у Ново–Миргород у Новој Сербији — пише Герасим Зелић у свом Житију — овђе нађем гна мајора Јована Скорића, мога најближег сусједа из Међеде у Далмацији и друге млоге Србе. Њеки из Мађарске и Баната због различни у оно вријеме збивши' се политически' узрока, њеки из Србије, Босне и Ерцеговине од теготе ига турског, њеки из Далмације и Албаније због гоненија венецијанскога избјегли бијау и дошли у она времена у Русију и населили ону, празну бившу, земљу, која се по њима и назвала Нова Сербија. И другу сам знатну господу познао ту: славнога Текелију генерала, генерале Чорбу и Хорвата из Баната, грофа Ивана Подгоричанина из Црне Горе, генерала Пишчевића из Паштровича и књаза Анту Стратимировића, генерала из Новог Ерцега от Боке Которске... Сва горе поменута господа у Новој Сербији дочекала су ме лијепо и благороднушно милостињом на пут обдарила...“

Године 1785. Пишчевић се дао на довршавање свог историјског списа. У то време, у вези са својом историјом Срба, он је прикупио обимну литературу и деценија између 1785. и 1795. припала је његовим историјским лектирама (Мавро Орбин, Василије Петровић, Диканж у верзији Саског, Владиславић, поп Дукљанин, Н. И. Новиков, Карол Виндиш, Ф. М. Пелецел, Керали, Таубе, Есих, Хибнер, Бишинг и византијски извори као Порфирогенит, Пахимер, Григора, Кинам, или антички, као Корнелије Непот). Године 1788. већ заборављеном генералу пише оду један српски песник — Алексије Везилић. Пишчевићев син Александар, који је и сам био официр и писао мемоаре попут оца, сећа се како седи генерал и његови пријатељи урлају уз гусле српске народне песме, као чопор курјака.

Већ стар и болестан Пишчевић је 1795. довршавао своје списе у тренутку када су његов син Александар и синови из другог брака Пишчевићева оца, увелико текли војничку каријеру као официри у руској служби. Умро је новембра 1797. године. Наредио је да га сахране на отвореном месту, како би његов син Александар могао над његовим гробом подићи цркву. „Кажите му нека је подигне — поручивао је на самрти сину — на име архиђакона Стефана, патрона наше фамилије.“

***

Симеон Пишчевић написао је две књиге: историју Срба и мемоаре. Ниједну од њих није штампао.

Пишчевић је своју историју писао у два маха. Први пут се њоме бавио ваљда између 1775. и 1785, а други пут око 1795. године. У сваком случају у тренутку када је око 1784. давао завршни облик својим мемоарима, прву редакцију своје историје већ је имао довршену. Он то сам каже у предговору мемоарима: „Написао сам једну књигу пре ове у којој се говори о српском народу, о српским владаоцима, царевима, краљевима, кнежевима као и о другим догађајима из прошлости народа српског“. Да је Пишчевићева историја била писана већ око 1785. године види се и по томе што у дефинитивној верзији из 1795. године на листу 97, б стоји: „прошедшаго 1784–го года“, што значи да је тај део текста писан 1785. године. Пишчевић је очигледно оставио историју да би се прихватио мемоара, а затим се поново вратио историји, која је по други пут „почета пре неколико година, довршена 1795. године“ како стоји у наслову његове књиге, мада се из једног другог места у самој историји види где је текст био спреман за штампу још негде око 1793. године, али је Пишчевић оклевао надајући се да ће му се пружити прилика да књигу допуни: „Сије књиги мојеј сочиненије ка изданију на печат имел ја уже два года прежде (тј. око 1793, јер је овај текст писан 1795) готове...“ Тако је око 1793. године, дакле у тренутку када је почела излазити на свет Рајићева историја, довршено још једно историјско дело о српском народу, рађено независно од Рајићевог. Наслов те Пишчевићеве историје гласи:

„Извештај сабран из различитих аутора и склопљен у историји преводом на словенски језик, о народу словенском, Илирији, Сербији и свим те српске нације некадашњим кнезовима, краљевима, царевима и деспотима, бившем угарском бунту, а напослетку о изласку српског народа у Русију, — сачињен генералмајором и ратног ордена каваљером Симеоном Пишчевићем, његовим личним трудом и властитом руком, започет пре неколико година довршен 1795. године“.¹

Пишчевићева историја је писана на плавичастим листовима великог формата увезаним у свеску од преко сто листова. Последњи листови свеске су празни, а у почетку после наслова исечено је десет првих исписаних листова историје, тако да Пишчевићево дело данас нема почетка. Из сачуваног текста види се да је пред историјом стајало „Предуведомленије“ и затим текст о Илирима, који се довршава на првом сачуваном листу рукописа. На том листу Пишчевић је оставио напомену из које се вида да је историју радио „трудећи се много година“. Он се ту обраћа „једнонационалном читатељу“ очекујући од њега благодарност и пажњу. Следи текст још увек писан у управном излагању о српском народу, затим о Пољацима и Чесима, о Бугарима, па излагање према начину писаца родослова, „О государјах, књазјеј, корољеј, цареј и деспотах сербскаго народа“, затим одељак у којем је изложена историја Босне, одељак о Турцима, о Паштровићима, Црној Гори (засебно), а у једној дугој напомени екскурзија у облику летописачких бележака о мађарским бунама између 1629. и 1712. године; над тим текстом тече опис прве, па друге сеобе Срба с екскурзима у којима су објашњења о Цинцарима, о Клементинима, о породици Рашковић, мала монографија о Новом Саду од ХVII века до сеобе Срба у Русију; следи опис догађаја у којима је Пишчевић и сам учествовао: развојачења потиске и поморишке границе, реформе Марије Терезије и сеоба у Русију. У том делу историје, која се у ствари завршава сеобом, има екскурза о Тренковим пандурима, о Пишчевићевој служби у Русији, и најзад списак Срба у руској служби од времена Петра Великог до тренутка када је текст писан. Пишчевић је, дакле, обухватио у својој историји период од доласка Словена на Балкан до сеобе Срба у Русију.

Извори којима се Пишчевић служио у овом свом делу већ су набројани; поред тих овде већ споменутих аутора, Пишчевић је користио пишући своју историју декрет мађарског краља Андрије из 1222. године, једно од издања српских привилегија како изгледа на латинском језику, штампану повељу из породичне архиве Пишчевића о Монастерлији као вицедуктору, а од рукописних извора: писма мађарских бунтовника Србима из времена опсаде Беча из архиве у Карловцима, породичну архиву Пишчевића, списе и документе добављене из Паштровића, руске грамоте као што је она дата Михаилу Милорадовићу 1718. године, хронике бохемске на словенском језику, „какове се и сада тамо у престоном граду Прагу у архиву налазе“. Поред сопствених бележака које је почео водити још у Славонији, Пишчевић је у својој историји употребио и податке добивене од породице Рашковић усменим путем, затим сопствена породична предања и усмена обавештења о другој сеоби Срба у Аустрију.

Језик којим је његова историја писана Пишчевић назива „славенским језиком“, а у одељку о Паштровићима (свом ужем завичају) он каже да тамо „језик свој славено–сербски држе“. Та дистинкција је тачна и важна. Пишчевић није саставио своју историју језиком којим се у његовој отаџбини говорило, и којим је сам водио дневник, али ју је писао језиком на којем се и у његовој отаџбини писало у његовој младости — на рускословенском. Наиме, његов језик у историји близак је Орфелиновом језику у Житију Петра Великог, и језику Рајићеве историје Срба пре но што је извршен ретуш тог језика приликом штампања дела, дакле једној хибридној књишкој мешавини која је допуштала да се књигом служе и српски и руски читаоци. Пишчевић је, међутим, имао на уму углавном своју „једнонационалну“ читалачку публику. На безброј места у историји он се обраћа српским или тачније својим једноплеменим читаоцима. С тим обраћањима он почиње и завршава своју књигу: он свој труд поверава пажњи једнонационалних читалаца с надом да ће они из његове књиге моћи сазнати каква су дела „прапредака наших била“; он на једном месту пише: „храбри људи наша браћа Серби Херцеговци“; наш „српски народ“; он се осећа једно исто са својим читаоцем и каже после једне дигресије: „Сада се повратимо опет натраг у нашу драгу Сербију и погледајмо шта се још у тим прошлим столећима и после пропасти царства српског с народом нашим Србима догађало и каква им је судбина била...“ У предговору мемоарима он каже спомињући своје историјско дело: „Увек сам желео да свом народу учиним неко добро и да му будем од неке користи. Увек сам о томе мислио и колико ми је било могуће то и у дело приводио. Написао сам једну књигу пре ове у којој се говори о српском народу, о српским владаоцима... и надам се да ће моји сународници тај мој рад примити као знак љубави“. У том смислу Пишчевић је дао и завршетак својој историји:

„Благонаклони читалац може веровати да ме је много труда то стало (тј. писање историје), но ипак због тога нимало не жалим, него остајем веома задовољан што сам на овај начин могао свом својем једнонационалном обштеству бити на услузи и привести ово дело крају«.

Пишчевић се, дакле, осећао као српски књижевник и писао је за српске читаоце. Што је то чинио на једном језику којим они нису говорили, али на којем су у то време читали и писали за штампу, била је ствар школе и књижевне конвенције, а не свесно одрицање од сопственог језика и националности. Пишчевић је исто толико српски писац колико је био и Орфелин и по тематици и по публици за коју је писао и по личном осећању и у истој мери је разумљив или стран нашој данашњој публици његов језик колико је стран или прихватљив језик Рајића и Захарије Орфелина. Када се поставља питање штампања његових дела у преводу или оригиналу, онда је то питање које се поставља и за низ дела Орфелинових и за нека друга дела српске књижевности писана руско–словенски.

Пишчевићева историја остала је до данас у рукопису. Године 1867. рукопис овог Пишчевићевог дела предао је унук нашега писца руском научнику Нилу Попову, који је краће одломке из њега објављивао 1870. и 1877. године; у једном чланку из 1884. године Нил Попов каже да је дело предато Српском ученом друштву; отада му се изгубио траг и до недавно се сматрало да је изгубљено. Рукопис Пишчевићеве историје данас се чува у архиву Српске академије наука и уметности у Београду (9238, кут. CL.)

***

Мемоари Симеона Пишчевића знатно се разликују од његове историје. Прво, они нису писани истим језиком којим и историја, него првобитно на српском. Наш писац почео их је бележити у облику дневника за време похода аустријских трупа на Французе 1744. године, у којем је учествовао. Идеју да води тај дневник дао је Пишчевићу писар његове јединице и његов помоћник, подофицир Хехер. Он је подсетио свог претпостављеног да би требало да води дневник јединице којом командује; да га је Пишчевић послушао, изишла би књига статистика, извештаја и рачуна. Пишчевић је водио и такве, чисто стручне војничке белешке, на пример 1764. у Славонији за време службе код генерала Енгелсхофена, о чему говори у првом делу мемоара и у историји. У овом случају, међутим, он је учинио нешто сасвим друго. Он је почео писати књижевно дело; имао је и правих књижевних амбиција са својим мемоарима. Он их је дотеривао и дао им још две редакције пре но што их је сматрао готовим за штампу. „Хтео бих да ми тај труд не пропадне тек тако, него да изиђе на свет, на радост мојих благонаклоних читалаца“ — каже Пишчевић у другом делу своје књиге.

Првобитни текст Пишчевићевих мемоара писан је, дакле, на српском језику, на оном језику којим је Пишчевић говорио. Тако је писан све до 1756. године, а свакако и дуго затим, јер те године Пишчевић још увек није знао руски и споразумевао се с Русима на немачком. Не знамо када је настала друга верзија Пишчевићевих мемоара. Ако узмемо дословно његове речи да их је почео преписивати, и друга би била на српском језику. Тек трећа, завршна редакција текста, настала око 1784. године, била је писана на оном језику којим је Пишчевић и своју историју спремао за штампу — на некаквом руско–словенском. Поред већ наведеног, Пишчевић о тој верзији као да говори у предговору трећег дела својих мемоара: „...после сам, и кад сам се преселио у Русију, наставио с том својом навиком и бележио из године у годину, свакодневно, све догађаје и тако сам дочекао... да ми се до сада накупи повише таквих свезака. И да ми не пропадну без трага и гласа, решио сам да из њих по историјском реду створим својеручно једно дело које ће неко данас–сутра са уживањем читати...“

Пошто је део Пишчевићевих мемоара који се односи на његову службу у Русији за време руско–турског рата и касније изгубљен, десило се да у тим мемоарима о његовој другој отаџбини, Русији, има најмање спомена. У првом делу он је описао свој живот у Ћесарској, до одласка у Русију, у другом делу углавном своје мисије у Аустрији, где је боравио у два маха као руски официр; трећи део његових мемоара догађа се цео у Пољској. Само завршетак другог дела и неколико одељака у почетку тог истог дела мемоара посвећени су описивању живота у Русији, али и ту се причање ограничава на Пишчевићеве односе са Србима–пресељеницима, с којима је стално био у тесној вези и с којима је дуго заједно служио у истим јединицама. У историји, пак, која је обухватила све Западне Словене и све јужнословенске народе, Пишчевић је Русију једва споменуо. Тако је Симеон Пишчевић о свом животу у Русији и о својим руским познаницима оставио мање сведочанства но што бисмо очекивали и желели.

То је било и због тога што он своју историју и своје мемоаре није намењивао руским читаоцима, него својим земљацима у Русији и отаџбини, како је то чинио понекад и Орфелин у то време. У предговору мемоарима Пишчевић о томе сам говори: у жељи да буде од користи свом народу написао је две књиге, најпре историју па сада и мемоаре, и нада се да ће његови сународници тај његов рад примити као знак љубави. Кад је писао о животу наших исељеника у Русији, а таквих места има много и у мемоарима и у историји, чинио је он то покушавајући да успостави и одржи везе између завичаја и тих одсечених колонија српског народа, осећајући да им прети опасност да се однароде и претопе. То се и догодило. „Срби су се у Русији доиста претопили. Нова Сербија и Славено–Сербија су се потпуно изгубиле. Само је Пишчевић са својом књигом духовно остао у своме народу“ (С. Матић).

Живот генералмајора и каваљера Симеона, сина Стефана Пишчевића, како гласи краћи наслов Пишчевићевих мемоара, писан је око четрдесет година, између 1744. и 1784. године. Завршна редакција књиге није спроведена до краја и Пишчевић је много више текста оставио у концептима него што је доспео да дефинитивно уобличи. Тако део његових мемоара који је спремио за јавност обухвата период Пишчевићевог живота између 1731. и 1767. године у три дела. Последње странице издате су према концепту, бележеном на листићима на руско–словенском, и припадају најраније споменутој 1767. години. Тај текст унук нашег писца дао је (као и Пишчевићеву историју) руском научнику Нилу Попову, који је рукопис мемоара објавио. Пун наслов Пишчевићевог дела гласи:

Известийе о похождении Симеона Степанова сина Пишчевича, генерала–майора и кавалера ордена св. Георгия, о ево рождению, жизни, воспитанию, наук, зачало службы, преселение в далную страну, происхождение дел военых и о случивишсхя с ным по судбам разных счастий и несчастий; писал сам собственною своею рукою, собирал из разных преждных своих запыкок и продолжал до 1785. года. Како је један од Пишчевићевих наслова сачуван и у аутографу, може се видети да је Нил Попов приликом објављивања Пишчевићевих мемоара њихов језик и правопис русизирао. Попов је Пишчевићеве мемоаре објавио најпре у часопису Чтения в Обществе истории и древностей российских (1881, књ. 4, 1882, књ. 2), а потом је објавио и засебно издање (Москва 1884). Из рукописа Пишчевићеве историје Нил Попов је објавио одломак под насловом Из рукописи „Сербская история“ Пишчевича конца XVIII века (Родное племя 1887, књ. 2,124 –131). Године 1902. један мађарски преводилац, Имре Хусар, објавио је најпре у илустрованом листу Vasarnapi Ujság скраћени мађарски превод Пишчевићевих мемоара, а потом га је штампао у засебној књизи (Пешта 1904). Од 1961. године у Зборнику Матице српске за књижевност и језик Светозар Матић почео је објављивати у наставцима савремену језичку верзију Пишчевићевих мемоара и та верзија доживела је потом још два изданьа у књигама (1963, 1972). У закључку могло би се рећи да је Пишчевић био човек новог књижевног укуса не само по својој осећајности, него и по лектири. Подвлачење важности „језика и обичаја“, „језика и рода“ показује да је Пишчевићу била добро позната терминологија немачког предромантизма и Хердера

Важнија литература:

О Пишчевићу није много писано; помиње га у својој преписци владика Василије Петровић (Д. Д. Вуксан, Преписка митрополита Василија... (1852–1759), Споменик САНУ, LХХХVIII, Београд 1938, 78); Алексије Везилић посветио му је једну кратку оду у Сапфином метру у својој књизи Краткое написаније о спокојној жизни (Беч 1788, 3), а Герасим Зелић помиње га у својим мемоарима (Житије Герасима Зелића, Будим 1823, 75). У руском часопису Славянин 1829, стр. 23–24, има белешка о Симеону Пишчевићу као пуковнику ахтирског хусарског нука; у Летопису Матице српске (1879, књ. 120, стр. 176 и 181) помиње се Пишчевићева историја и наводи њен пуни наслов уз преведени чланак Срби у Русији, од В. И. Григоровича. Нил Попов је пропратио своја издања Пишчевићевих текстова краћим уводима; уз мемоаре у часопису Чтения в Обществе истории и древностей российских, 1881, кн. 4, отдел I, стр. I–IV, уз издање у књизи (Москва 1884); и у оквиру своје студије Военниыя поселения сербов в Австрии и России (Вестник Европы 1870, бр. 7., стр, 584–614). Излазак Пишчевићевих мемоара пропраћен је рецензијом у Журналу министарства народного просвещения 1885, апрель, часть 238, отд, 2, стр. 327–338; Имре Хусар, преводилац мемоара на мађарски у скраћеној верзији дао је пропратне белешке уз Пишчевићев текст у часопису Vesárnapi Ujság, Pest 1902. No 47, и уз књигу која је изишла у Пешти 1904. код Франклина,

У новије време литературе је све више: Hans Uebersberger, Studien zur serbischen Memoirenliteratur, Zeitschrift für östeuropäische Geschichte, Berlin 1913, Band III, Heft 4, S. 499–515. Светозар Матић, О мемоарима Симеона Пишчевића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1961, VIII, 66–69. — Милорад Павић, Симеон Пишчевић Књижевност, Београд 1963, бр. 7–8 и бр. 9. — М. Павић, Језичко памћење и песнички облик (шира верзија претходног текста), Нови Сад 1976,75–167. — Милорад Павић, Историја српске књижевности барокноі доба, Београд 1970, pasimm. — Бошко Петровић, Симеон Пишчевић и његови мемоари, Летопис Матице српске, Нови Сад 1971, св. 2, стр. 123–146. — Средоје Лалић, Документи о оставци на војну службу Симеона Пишчевића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1972, св. 2, стр. 373–377. — Милорад Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Београд 1979, passim — М. Павић, Тема 'вечитог младожење' у српској књижевности, Књижевност, 1979, бр. 6, стр. 907–918. — Предраг Степановић, О мађарским издањима Пишчевићевих 'Мемоара', Књижевне новине, Београд 1981, бр. 630, стр. 27. Архивске грађе о Симеону и другим члановима породице Пишчевић има у руским архивама (упор. Средоје Лалић, Архивска грађа о нашој земљи у архивима и другим установама СССР, Заједница архива Војводине, Извештаји о истраживачком раду у иностранству, Сремски Карловци 1972, св. V, стр. 32, 36, 141–142). — М. Павић, Рађање нове српске књижевности, Београд 1963, стр. 561–582.

Напомена

1 Известие, собранное из разных авторов и введеное в историю преводом на славенский язык, о народе славенском, Илирии, Сербиии и всех той сербской нации бывших князей, королей, царей, и деспотов, также некоторые пояснении о Греции, Турции, и о бывшем давнем венгерском бунте, анапоследок о выходе сербскаго народа в Россию, сочинено генералом майором и ордена военнаго кавалером Симеоном Пишчевичем, его собственным трудом и рукою, зачалом пред несколъкимн годами, окончено 1795–го года.