Милорад Павић

Пушкинове „Српске песме“

После слома српске револуције у 1813. години бројне избеглице из Србије, међу којима и Карађорђе са породицом и неким вођама устанка, нашли су се у Бесарабији, на подручју руског царства. У исто време ту се нашао као прогнаник млади Александар Сергејевич Пушкин и ту се први пут срео са српским устаницима. Тада и касније он им је посветио посебну пажњу и у његовом делу остали су видни трагови интересовања за „Западне Словене“ како је он назвао Србе и друге јужне Словене полазећи од источног положаја своје отаџбине. Занимао се Александар Сергејевич за српске писце, књиге, за српску народну песму, учио српски језик, преводио с тог језика и црпео податке из српских књига за своје студије и књиге.

Већ је српски писац XVIII века Сава Владиславић Рагузински (1664–1738) привукао пажњу Пушкина на више начина: као личност која је ушла у историју петровске епохе у Русији и као заштитник Абрама Петровича Ганибала, Пушкиновог претка, којег је Сава Владиславић ступајући у руску дипломатску службу довео у Русију и поклонио цару. Касније, Владиславић је на путу у Кину као руски амбасадор водио на челу обезбеђења Абрама Петровича Ганибала.

Али, у Пушкиновом времену постојали су и други разлози који су га везали за српске теме и политику на Балкану. Тада су српска народна песма и српска револуција (1804–1815) опевана у њој привлачиле пажњу широм романтичарске Европе. Познато је да су Пушкинови сусрети са Србима у Кишињеву били бројни и од интереса како политичког, тако и књижевног. Н. С. Алексејев, познавалац руско–српских дипломатских односа, званично задужен да их прати и о њима реферише, био је један од извора Пушкинових знања о српским масонским ложама. Пушкин је имао политичке сусрете у Измаилу, у дому Србина Славића, о којем ће још бити речи, у Кишињеву песник се упознао и стално сретао са Алексом Петровићем, Карађорђевим сином, као и са Карађорђевим кћерима и њиховом мајком. Треба рећи да се у Бесарабији налазе у време када и Пушкин тамо бива, чувени Ненадовићи, Јаков и Јеврем. Карађорђев секретар Јанићије Ђурић, војвода Цинцар–Јанко, војвода И. Рашковић, Петар Добрњац, београдски митрополит Леонтије — све угледне личности српског политичког живота и вођи устанка. Према сведочењима из руске средине Пушкин се у Кишињеву 1820. године сретао у кући свог пријатеља Липрандија са Карађорђевим војводама, са Вулићем, са Јаковом Ненадовићем (који је био министар унутрашњих дела устаничке Србије), али и са писцима, са Стефаном Живковићем, преводиоцем на српски Фенелоновог романа Телемах, аутором чија је жена у перо казивала Вуку Караџићу већи број народних песама за Песнарицу из 1814. године. Ту Песнарицу у Кишињеву је растурао Живковић и 1819. године писао Вуку да му је не шаље, јер је још има. Ту се већ Пушкин могао обавестити о овој књизи коју је набавио и држао у књижници. Од тих личности Пушкин је бележио српске народне песме и обавештавао се о значењу појединих речи. У Липрандијевом дому Пушкин је слушао песме о српској буни, о Карађорђу и Милошу Обреновићу, а у Измаилу Пушкину је једна млада девојка, Ирена, рођака већ поменутог Славића, певала српске народне песме и преводила их на руски. Можда је то она „девица Екатарина Славич“ коју заједно са оцем Николом Славићем налазимо 1837. године међу претплатницима из Одесе на књигу Вука Караџића Црна Гора и Бока Которска. Ту, у Кишињеву, Пушкин се упознао и са Атанасијем Стојковићем (1773–1832), једним од најбољих песника српског класицизма, романописцем и научником. професором харковског универзитета, чији превод Новог завјета на славјеносербски језик Пушкин набавља за своју библиотеку. Разговарали су о руској граматици и правопису.

У Хотину, близу Кишињева. живела је у то време Карађорђева најмлађа кћи Стаменка и Пушкин јој је спевао једну од својих „српских песама“ уносећи у своје песништво легендарни и митски лик вође српске револуције. Касније, Пушкинове песме посвећене српској тематици носиће и формалне трагове. Пушкинов несиметрични десетерац инспирисан је као и Гетеов српским епским десетерцем са одмором после четвртог слога и у том стиху Пушкин ће испевати низ превода и изворних песама. Улажење у карактер тог стиха захтевало је и познавање српског језика и његове акценатске структуре, другачије од руске. У вези с тим и другим интересовањима за српске ствари, Пушкин је набавио и у библиотеци држао следеће књиге: три тома српских народних песама Вука Караџића, Вуков Српски рјечник из 1818. године, збирку српских народних песама у преводу на немачки Терезе Јакобсон Талфи, Гетеову књигу Serbische Volkslieder са Гетеовим преводом чувене баладе Хасанагиница, Viaggio in Dalmazia опата Фортиса из 1774. где је Хасанагиница први пут објављена, петроградско издање Вукове књиге о кнезу Милошу, путопис Ота Дубислава Пирха по Србији, Стојковићев превод Новога завјета и два тома монографије о Петру Великом коју је написао и у Венецији 1772. објавио српски песник и историчар Захарија Орфелин (1726–1785).

Када је Пушкин 1834. године саставио своју збирку Песме Западних Словена, у ствари збирку подржавања и превода српских народних песама, он је користио чувено у оно време дело Гусле француског песника Проспера Меримеа, за које се зна да не доноси изворну српску народну поезију, него је мистифицира, али је Пушкин у исто време преводио и из Вукових збирки, дакле са извора аутентичног српског усменог песништва. Као што је познато, то су препеви песама: Бог ником дужан не остаје, једног одломка из Хасанагинице, Три највеће туге, Коњ се срди на господара. Када је болдинске јесени 1833. написао Бајку о рибару и рибици, опет у десетерцу српске народне песме, Пушкин је уз рукопис ставио примедбу: „14. окт. 1833, Болдино, 18. српска песма“. Очигледно рачунао је и њен мотив као српски и желео да је прикључи осталим Песмама Западних Словена (којих је било 16) и препеву Хасанагинице, који је рачунао као 17. српску песму. У српском епском десетерцу Пушкин је испевао и своје песме о вођима српске револуције, о Карађорђу и Милошу Обреновићу.

Уз овај низ превода и изворних песама у десетерцу, иду и неки други Пушкинови стихови везани тематски за предмет о којем је реч. У Оњегиновом путовању Пушкин је описао свој живот у Одеси и Јована Ризнића, тршћанског трговца, једног од оних, који су финансирали српску револуцију. Ту је настала веза са Амалијом Ризнић, која је била пореклом из банатске породице Нако. Песме посвећене „госпођи Ризнић“ написане тада и касније (после њене смрти) улазе у све изборе Пушкинове лирике, а портрети Амалије Ризнић налазе се у Пушкиновом рукопису Евгенија Оњегина цртани руком песника. У успоменама Алимпија Васиљевића, познаника Ризнићевог, остале су белешке о овој Пушкиновој вези.

О интензитету Пушкинових личних веза са Србима у Одеси као да говори и један акт у Државном архиву Србије (под бр. 8 од 1935). Из њега се види да су неки Пушкинови рукописи који су из Одесе пренети у Србију, били (споменуте године) упућени од стране извесног Обрадовића из Београда натраг у Русију, у „Књижевни музеј“.

У исто време када је радио на збирци Песме Западних Словена Пушкин је предузео рад на монографији о Петру I, која је остала недовршена и објављена у затеченом облику тек у нашем веку. У његовој библиотеци нађено је поред осталих књига и двотомно дело српског писца Захарија Орфелина објављено у Венецији 1772. године под насловом Историја о житији и славних делах великаго государја императора Петра Перваго... Та раскошно украшена књига послужила му је у раду на монографији о Петру I али и у другим приликама. Она је била популарна у Русији његова времена и раније, јер је већ 1774. објављена у руској верзији у издању Руске академије наука. Пушкин је користио прво издање и из свог „венецијанског историка“, како је називао Орфелина полазећи од чињенице да је дело штампано у Венецији, пренео неке информације и на десетак места се изричито у свом делу о Петру Великом позивао на Орфелиново дело. Ту је нашао и користио и четири информације о руско–српским културним и политичким односима током владавине Петра Великог.

Међутим, неки делови Орфелинове монографије о рускоме цару као да су оставили у Пушкиновом опусу и један другачији траг. Познато је да је радећи на Борису Годунову Пушкин мењао жанровску назнаку уз ово дело. Најпре је то била „Комедија о Цару Борису и Гришки Отрепјеву“, па је и цар Николај I предлажући песнику да своје дело преради у прози, називао Пушкинов историјски комад комедијом. Касније, Пушкин се определио за назнаку трагедија и то је остало, иако није пристао да мења свој комад, нити да га прерађује. Одговор откуда Пушкину и једна и друга назнака за Бориса Годунова — и назив комедија и назив трагедија, није једноставан. Најпре треба рећи да је Пушкин пишући о високој комедији и сам сматрао да постоји блискост између комедије и трагедије, али то ипак не објашњава како се тако лако одлучио да исти драмски текст најпре назове комедијом, па потом трагедијом. Притисак двора није једини извор ове промене. Можда помаже да се нађе одговор на ово питање Орфелин. Треба одмах рећи да је Орфелинова обимна књига о Петру Великом уствари једна веома лепо написана историја Русије од почетка до епохе великог цара, којем је посвећено највише пажње и простора. У првом тому венецијанског издања Орфелиновог дела, у глави другој, српски списатељ је понесено и подробно описао одсек из старе руске историје о владавини цара Фјодора, о убиству малога царевића Димитрија, долазак на власт Бориса Годунова и целу причу о самозванцу Гриши Отрепјеву. Наравно да је Пушкин све те податке имао и у другим изворима, у првом реду код Сумаркова и Карамзина, којем је дело зато и посветио. Али, Орфелин је уз поменути одсек старе руске историје додао и свој суд, који гласи:

„Русија је постала позориште у које је дошла цела Европа да види велику нестабилност и буде сведок грозног пада човека, који је размишљао о Русима овако: И ко је тај, који ће вас извући из мојих руку?... Тај Самозванац имао је у свом подухвату толико среће да је придобио велики број присталица и на крају остварио свој циљ. И мада то није трајало дуго, ипак је од Русије направио позориште у коме се одиграла необична, чак ужасна комедија, или боље рећи трагедија, коју су играли он лично и остали преваранти заведени његовим примером.“

Лако је одговорити на питање како је барокни писац Орфелин могао употребити израз „ужасна комедија“ или напоредо израз трагедија и комедија за исту материју, што се, као што знамо, јавља и код Пушкина. Препоручујући на неки начин ова збивања око Бориса Годунова као позоришне призоре Орфелин је употребио жанровске назнаке у барокном значењу, где је трагедокомедија била стално присутна сценска врста у којој се мешају дела високог и ниског стила античке поетике, трагедија и комедија. Иако је Пушкин писао у суштини трагедију, па је на крају такву назнаку и оставио уз свој историјски комад, одјек овог, барокног жанровског одређења, као да се назире у његовим колебањима између две назнаке. Било како, Пушкин је код Орфелина прочитао редове који инсистирају на „сценичности“ (како бисмо данас рекли) историјских збивања око Бориса Годунова и ту, у Орфелиновом делу, нашао још један подстрек да се овај одсек руске историје преточи у „ужасну комедију“ или још пре у трагедију.

Треба даље рећи да је код Орфелина Пушкин свакако читао и одељак о полтавској бици, која је подробно описана у једанаестој глави прве књиге Орфелиновог дела. Улажење у однос Пушкина према овом тексту захтева посебну студију. Овде бисмо само упозорили да има места која су готово дословце преточена у стихове Полтаве. Такво је, на пример, оно место где Орфелин пише за битку на реци Бибич следеће речи: „Ова битка је уверила Карла Дванаестог да то више нису они Руси са којима се он под Нарвом просто поиграо“. Сви се сећамо Пушкинових стихова из треће песме Полтаве где се помиње битка на Нарви и где песник каже нешто сасвим слично. У вези с тиме треба подсетити и на чињеницу да је један дубровачки песник XVIII века, Игњат Градић у Риму 1710. године испевао поему о полтавској бици и послао је Владиславићу у Русију. Та „Полтава“ пре Пушкинове Полтаве можда је била позната руском песнику, који је трагао по архивима за заоставштином петровске епохе и за вестима о Владиславићу.

Најзад. да кажемо и то, да је на страницама Орфелинове монографије о Петру Великом Александар Сергејевич могао срести и податак о завери коју је један Пушкин 1697. године спремао против цара. То место Орфелин је израдио према бројним сведочанствима. С једне стране нашао је обавештења која дају Пери, Рабенер и Лакомбе, с друге стране преузео је једну информацију Александра Гордона који тврди „да је, наводно, лично Пушкинова жена исте вечери отишла цару... и открила му ову заверу“. Орфелин, међутим, не поклања поверење овој Гордоновој верзији и такав став поткрепљује архивским материјалом до којег је дошао. Тако је једна жена из породице Пушкина код Орфелина узета у заштиту. У свом делу Историја Петра I Пушкин се између две хипотезе определио за Орфелинову. Не зато што Орфелин отклања сенку са породице Пушкин, него зато, што Орфелинова теза доиста делује уверљивије и заснива се на документима.

***

Нама данас, кад говоримо о српској револуцији изгледа да она није имала истоветну међународну оријентацију све време свог трајања. У почетку, у припремама под Ненадовићима и касније, после 1804. под Карађорђем, она је била интернационализована и везана за грчку Хетерију. То и јесте један од разлога што се Карађорђе нашао после слома од 1813. године баш у Бесарабији, где је било јаких упоришта Хетерије и то је Пушкин свакако морао и сам знати. Други ток, везан за обнову револуције, за други српски устанак из 1815. године под Милошем Обреновићем, значи крај интернационалном концепту револуције, ослањање искључиво на сопствене снаге и на дипломатске акције усмерене не на Европу, него на Турску.

Пажња коју Пушкин посвећује вођима српске револуције очигледно претеже у корист Карађорђа, јер њему је посветио више простора и пажње. Али, у Пушкиновој визији Милош Обреновић је лик без трагичних примеса, док је Карађорђе за Пушкина трагични јунак, готово митска личност, „преступник и херој“, слободе војник и оцеубица, вредан и славе и ужасавања, бунтовник покривен светом крвљу, чији је и гроб страшан. Постхумно објављена друга Пушкинова песма о Карађорђу описује у одломку који је сачуван Милоша као „злотвора“ који шаље у Хотин човека („млађег Јанка“) с налогом да „сатре“ Карађорђа. Ту је Милош дат као „подлац“ и „душман крвни“ Карађорђа Петровића. Пушкин такође даје обавештење из којег се може закључити да није реч о познатом војводи Цинцар–Јанку, него о личности која је млађа од ове.

Очигледно, трагични херој Карађорђе, загонетан и после смрти, Пушкину је више одговарао него Милош Обреновић, који је сигурним корацима кретао ка успеху. Веза Карађорђева са Хетеријом, а Пушкин је знао лично Карађорђеве пријатеље из врха Хетерије, као што су Ипсилантијеви, грчки устанак који је следио српском, Бајроново присуство и смрт у служби Хетерије, морали су у очима руског песника донети Карађорђу једно накнадно осветљење, чија је снага постајала све већа. У очима Пушкина Карађорђе је видео будућност, иако је био онај који губи.