Снежана Милосављевић Милић

Ликови болесника у приповеткама Лазе Лазаревића

Проф. др Снежана Милосављевић Милић
Филозофски факултет (Ниш)

 

Апстракт: У раду се анализирају ликови болесника и мотив болести у приповеци Ветар Лазе Лазаревића. Указује се на симболичко значење ових ликова, као и на модернистички „Das Unheimliche“ контекст интерпретације где се посебно издвајају: мотив болесног места, фигура двојника, повратак потиснутог, наративне итерације и понављања. Тиме се подвлачи теза о Лазаревићу као претечи модернистичке прозе и антиципатору психоанализе у науци и књижевности.

Кључне речи: болесници, болничка соба, слепило, потискивање, двојник, наративна понављања, симболичко

 

О Лази К. Лазаревићу написано је много студија у којима се његово дело разматра у синтези две професије: лекарске и књижевне. Тако можда не би било да Лазаревић није врхунске резултате показао и у науци и у уметности. И док се у књижевним студијама писац–лекар појављивао као аргумент, разлог или одговор на питање откуд тако добра психолошка опсервација у обликовању ликова, (доказ да је добар писац), у стручним медицинским студијама, где би у фокусу морао бити Лазаревићев научни рад, књижевно дело је увек било нека врста потврде Лазаревићевог стручног знања, доказ да је добар лекар. Дакле, једно друго није искључивало, већ се само потврђивало у складу са основним истраживачким полазиштем студије.^[1] Тако, Д. Миловановић, објашњавајући зашто Лазаревић нема стручне научне радове из психијатрије, наглашава да је његов стварни допринос у психијатрији видљив у његовим психолошким приповеткама и у радовима о опсервацији психијатријских болесника. Међу истраживачима који су доказивали како се у приповеткама открива Лазаревић — лекар, најексплицитнији је Милош Н. Ђорић у студији Лаза К. Лазаревић, лекар и писац.^[2]

Књижевна историографија је досад указала на многе аспекте његовог дела у којима су видљиви врхунски уметнички домети. У новије време Лазаревић је актуелан и провокативан и за сасвим савремена, постструктуралистичка тумачења. Традиционална критика посебно је истакла Лазаревићев значај за генезу једног жанра у српској књижевности. Иако је написао свега девет приповедака, Лазаревић се сматра творцем психолошке приповетке у српској књижевности. Из тог жанровског угла највише је писано о ликовима, односно о њиховом психолошком портретисању. Међу вредносним оценама помиње се: дубина увида, истанчани смисао за фине психолошке преливе, за драматичне преломне тренутке у којима се његови јунаци налазе. Међутим, до сада није посебно представљен један аспект ликова који би се на основу индикативних наслова студија о Лазаревићу, лекару и писцу, могао сматрати сасвим логичним приступом. То су ликови болесника, дакле, оних људи за које је писац могао имати бројне прототипове у стварности, у реалном животу. У овом раду покушаћемо да одговоримо на питања ко су ликови болесника, каква је фреквенција њиховог појављивања, начин њиховог обликовања, типологија и значење.

Ликови болесника се јављају у приповеткама Ветар, Швабица, Вертер, Све ће то народ позлатити и Школска икона. Ако пођемо од критеријума идентитета, морамо се питати шта ћемо подразумевати под болешћу. Очито је да се могу анализирати јунаци који имају физичку болест и јунаци „болесне“ душе. У првом случају идентитетски означитељ је чврст (према теорији наративних јединки Јурија Марголина, име је један од експлицитних критеријума идентитета),^[3] што значи да приповедач–наратор поједине ликове именује као „болеснике“. Примера за то имамо у приповеткама Ветар и Швабица. Са овим начином обележавања и увођења ликова тесно је повезан и сасвим одређен хронотоп — болница^[4] Трећи маркер, или идентитетски означитељ, је конкретно означавање болести, које се јавља као варијабилни поступак. Насупрот овом објективном, чињеничном приступу болесницима, пишчев угао интересовања и тежиште никада није на физичкој или физиолошкој анализи болесника;^[5] У неким случајевима они и нису главни јунаци (или, у књижевнотеоријском смислу, протагонисти), али су изузетно значајни за обликовање главног лика. Зато је сасвим оправдано питати се како Лазаревић надилази миметички аспект ликова болесника да би им дао једну другу, не више (само) научну или документарну, већ и симболичку, фигуративну димензију. Са овим видом профилисања у тесној су вези ликови који пролазе кроз некакве душевне патње и доживљавају одређене психичке проблеме. Управо је поводом ових ликова у критици најчешће помињано пишчево изузетно познавање људске психе.

Такође је врло инспиративно истражити начине на које Лазаревић первертира, односно, замењује или релативизује „болесна стања“, јер утисак је читаоца (као избор идејног тежишта), да су истински болесни неки други ликови (за које се то експлицитно не каже), а не болесници. Наша анализа би требало да покаже и како овај мотив има врло важно место у поетици Лазаревићевог приповедања и у којој мери открива један посебан поступак симболизације. Уводећи тријаду: болест–љубав–смрт, Лазаревић топосима ероса и танатоса додаје мотив болести који на један посебан начин постаје њихова маска (друго име), или спона.

Дакле, нећемо се само питати колико је Лазаревић био близу научним истинама и у којој мери је две деценије раније антиципирао продор психоанализе, већ и како се те истине трансформишу у висок уметнички учинак. У тумачењу Лазаревићевих ликова морамо посегнути и за наратолошком методом и тада је посебно значајан однос који се успоставља између наратора и ликова. Наиме, када је приповедач субјективизиран, када је лик у причи, све што се приповеда, говориће и о том јунаку и у функцији је његове карактеризације. Овај аспект хомодијегетичке нарације посебно је делотворан код Лазаревића при чему се уочава специфична тензија или раскорак између доживљајног и приповедног ЈА, али и између ЈА–приповедача и имплицитног приповедача, о чему ће даље у раду бити више речи.

Премда се ликови болесника јављају у више приповедака, у том је погледу најизразитија приповетка Ветар (1888). Критичка литература је поклањала доста пажње овој приповеци и њеном загонетном смислу, углавном потенцирајући модерност Лазаревића, односно, симболичке аспекте значења Ветра.^[6]

Приповетка почиње за Лазаревића уобичајеним оквирним обликом са казивачем који постаје наратор у даљем току. Тежиште при том није на комуникативној оквирној ситуацији, нити на самом чину причања, већ на јунаку чије је име Јанко. Врло брзо се након оквирног облика уводи и главни мотив женидбе а уз њега одмах и пратећи, паралелни мотив болести. Даље ће се показати да је паралелизам основни композициони поступак у овој приповеци те да се сви мотиви и значењске линије могу посматрати по контрасту или сличности у једној специфичној поетици (замућених) огледала. Наиме, наратор саопштава да је био сасвим задовољан као нежењен, те да је женидбу препуштао случају од кога је „боловао“. Оваквим асоцијативним повезивањем два опречна мотива успоставља се благи иронијски отклон према мотиву женидбе (и посредно, наравно, љубави) и неутралише болест као потенцијално (а као ипак нереално, стање јунака). Други асоцијативни ланац са којим се доводи у везу мотив женидбе, јесте смрт, иницирана у поређењу мајчиног говора о женидби са говором о припремама након њене смрти.

„Али је увек, кадгод је говор о мојој женидби, узимала тако неки значајан, тајанствен и свечан израз, као да је говорила о томе где су јој ствари и како да је обуку, кад умре.“

Тиме је дискретно релативизован мајчин рационални став: „све са светом и кад је чему време“, чије ће подривање у даљем току приповетке бити још израженије. Оваквим је паралелама тематско и значењско језгро наговештено и тек сугерисано. Уводна нарација претходи сижејном почетку, односно унутрашњој причи спрам које ће бити антитетички постављена (јер, нити ће јунак бити тако срећан као неожењен, нити ће његово „боловање“ остати пуки фразеологизам).

Простор први — језива соба из маште

Увођење хронотопа болнице приповедач почиње на фигуративни, рекли бисмо, „нереалистички“ начин, активирањем бајковитог предлошка: имплицитног — Јанко крши уобичајени ред збивања (кад посећује пријатеља у болници, обично га чека седећи у канцеларији) и неочекивано креће у сусрет непознатом и опасном месту због чега ће бити најпре зачаран, а онда и кажњен; и експлицитно — Јанко исповеда свој (ирационални) страх („Не знам зашто“) пред болесничком собом, где му се „чинило да је нешто тешко, тамно, мистериозно“. Простор болнице је тако најпре представљен као виртуелни, односно, као субјективни простор јунака који су обликовале „гатке из детињства“, страшне, фантастичне приче „о оживљавању умрлих и о сахрањивању живих, о гујама у срцу“. Једно савремено психоаналитичко читање би могло овакав простор сагледавати у смислу Фројдовог Unheimlichе.^[7]

Мотивисана на првој миметичкој равни као сведочанство о предањима, делу фолклорног, народног живота, у другом симболичком подтексту оваква представа болнице је изванредна симболичка најава ликова (Ђорђа који оживљава из прошлости, Јанка кога ће љубав убити као гуја у срцу). Овај фолклорни мотив (ирационална збивања) се такође јавља и као антитеза рационалном схватању стварности коме Јанко тежи као здраворазумском погледу на свет. Није случајно што се „пад у сан из раног детињства“ прекида појавом Јоце доктора, Јанковим рационалним алтерегом. Исход приче доноси, међутим, победу и потврду управо те ирационалне логике јер ће улазак у болницу за јунака заиста бити трагичан сусрет са мистериозним.

Таква симболичка паралела даје нам за право да поводом ове Лазаревићеве приповетке говоримо о разлици између наратора (фигуре/функције приповедања) и имплицитног приповедача као залихе наративних стратегија међу којима је најуочљивија иронизација наратора.^[8]

Светла болничка соба

Реторички ефекат бајковитог простора посебно долази до изражаја приликом описа прве болничке собе у коју Јанко улази. Уместо очекиваног „тешког, тамног и мистериозног места“, он види „једну велику, светлу, високу, чисту собу“. Даљи опис ове собе у потпуности испуњава захтеве реалистичке миметичке дескрипције: „С обе стране кревети с белом простирком. Крај кревета мали сточићи с чашама, пљуваоницама, медицинама и понудама. (...) Два или три била су празна, у другима су лежали болесници.“ Ликови болесника су уведени као колективни лик, без посебне индивидуализације, на шта указују неодређене заменице („неки“), набрајање, помињање безименог, типизованог младића са крвавом кошуљом.

Међутим, оно што уноси нелагоду у објективност ове слике, јесте њена отежана перцепција од стране јунака. Јанко најпре не зна колико је било кревета, („У соби је било с обе стране — не знам колико — кревета“), не може да види како су болесници обучени иако му се „чини“ да су подједнако обучени, не може да чује кратке одговоре болесника упућене његовом пријатељу, лекару Јоци, нити чује шта му Јоца говори о болесницима, нити осећа како иде (вукући се) из собе у собу. Самом Јанку је овај његов први доживљај болесника загонетан јер га не разуме. „У мени је било све неодређено, тужно, влажно, мекано, као она цицварица што је болничар скиде једном с образа.“ Овакви асиндетски паралелизми представљају својеврсне реторичке појачиваче којима се обликује психолошки профил јунака као преосетљиве личности и латентног хистерика.^[9]

Сусрет са болесницима у признању јунака потврђује почетну стрепњу пред сусретом са болешћу као мистеријом, као метафором оностраног и смрти. На трагу нуминозне мотивације (као предосећај сусрета са доброчинитељем из детињства), уводи се јунаково самопреиспитивање: „Па добро! Па шта је то, врага, што ми је тако страшно насело на груди? Та овима је људима добро! Они су у чистом, једу добро, услужни су, имају ваљаног лекара! Па онда, ја сам ту, ја све то гледам. Није то, дакле, оно од чега је мени тако тешко. А ипак ми је, и опет ми је тешко!“ Чињеницама и објективној перцепцији о стању болесника супротстављен је субјективни утисак јунака чиме ће се његов душевни бол и простор несвесног најавити као доминантна тема приповетке. Реалност виђеног све више ће бити метафора или маска јунакове имагинације и самоспознаје.

Мала болничка соба, први улазак

Трећи простор са ликовима болесника уводи се реторички појачаном екскламацијом као градацијским изразом јунакове раздражености: „Ајаох! Страшне слике!“ То је сада камерни простор „мале собе“ са два кревета и једним болесником. Његов опис је дат кроз метонимију, у крупном плану су његово лице и поглед. Јанкова перцепција, односно, нараторов исказ је и даље изразито емоционално обојен. „Ох, Боже, какав је то поглед?“ Док су из претходне собе болесници уведени као колективни лик — синтагмом „изболела лица“, сада је пажња наратора фокусирана на портрет једног човека, пре свега на његово унутрашње психолошко стање. „А лице! На њему је било нешто тужно, па — не умем вам друкчије описати — па весело! Поверљиво, благо, куражно, па десператно. А све скупа тако страшно, нејасно и укочено.“

Потресна сцена сусрета са болесником предочена је првенствено кроз импресију јунака, Јанка и доктора Јоце („И на моме другу Јоци видео се један тежак утисак.“, подв. С.М.М.) То потврђују учестале реторичке фигуре, у првом реду асиндетска набрајања и метафоре. У „гласу“ болесника наратор чује „поверење, десператну наду, слепу преданост“. Несумњива емпатија са којом Јанко доживљава болесника, знак је и његовог аутопрофилисања.^[10] Истовремено, посета болници као потврда искуства („језовите приче“) за јунака је својеврсни чин иницијације, самоспознаје и сазревања. Њему се управо ту „почиње отварати књига живота“. У првом тренутку она делује „читљиво“. Упркос стварним узроцима болести, Јанко ће претпоставити да је најтежи извор патње болесницима то што крај њих није мајка.

„То ли је оно што ми тако притискује груди, кад видим ове људе! Они имају, истина, све и свја, па ипак они немају ништа! Они немају свога болећега, немају . . . мајке!“

Тиме се физичком болу опет претпоставља душевни бол, а непостојање утехе (уточишта) и усамљеност постају извор још веће несреће. Фигура одсутне мајке, као репетитивна варијација уводне, виртуелне фигуре „мртве мајке“, или „мајке на одру“, сада постаје метафора болести саме, первертиране до антипозитивистичког, имагинарног, фигуративног смисла. Јанков необичан закључак не треба довести у везу са очигледном психолошком мотивацијом или са олаким свођењем на едиповски синдром, већ пре са оном симболичком равни приповетке на којој се преплићу љубав (еротско и сексуалност), смрт и религиозно осећање.^[11]

Градацијски, Јанкова потресеност прераста у трауматично искуство при сусрету са Ђорђем, чије се препознавање најпре дешава у простору несвесног („Шта је то тако силно и страшно, па ипак тако неодољиво слатко у њему? Је ли то беда, јад, невоља, чемер, што ме вуче њему, а ипак ме тера из његове собе?“ При том је Јанкова (емоционална) перцепција болесника у малој соби још израженија у поређењу са потпуно дехуманизованим регистровањем Ђорђа као броја 17. Даље развијање ланца асоцијација као начина на који се профилише психолошки портрет Јанка, постиже се у процесу покушаја идентификације слепца. Фрагменти неповезаних сећања на детињство још једном потврђују да и овај сусрет јунака са болесницима представља и тренутак самоидентификације и аутопројекције. Такође се и овде, начином на који Јанко открива чича Ђорђа, показује како Лазаревић интерполира тада актуелни медицински дискурс о људској психи и, далеко више, на који начин антиципира кључна тежишта Фројдове психоанализе.

На паралелизму фрагмената заснива се и следећа асоцијативна прича, сада мајчина, која сасвим дискретно, као асоцијативни окидач, уводи мотив очеве трагичне судбине и улогу коју је у њој имао Ђорђе. Међутим, тек ће један нови, виртуелни простор сна, довести јунака до сазнања о тајанственом идентитету слепца. Јанково страдање у сну (тип кошмарног сна — дављење у црној и врућој води)^[12] и сугестивна слика очију сада отварају нови асоцијативни низ којим се наговештава, не више ониричка, већ стварна трагедија јунака. Ретроспективна прича мајке уводи претприповест о страдању и болести Јанковог оца као и о почетку губитка вида код Ђорђа. Јанкова прејака реакција се сада ретроспективно може разумети преко логике преноса кривице због очеве смрти и казне Ђорђевим слепилом. (Ирационални) страх од слепила је тада симптом реалног страха од суочавања са кривицом због очеве смрти и губитка куће.^[13] На овом месту се поново активира едипална проблематика и кастрациони комплекс. Ослепели очев ортак у послу стиже као опомена, с оне стране детињства и смрти, као казна коју је јунак само привремено избегао. Језовита атмосфера сусрета готово да у потпуности прекрива егзактни дијагностички аргумент о „сушењу очног живца“. Да Лазаревић чува латентни паралелизам између два поетичка концепта — реалистичког и модернистичког, потврђује нам мотивацијска улога коју ће прича о Ђорђевом страдању и његовом будућем економском суноврату имати у сижејном завршетку приповетке, у његовим социјалним импликацијама.

Мала болничка соба, други улазак

Репетитивна симболика мотива погледа повезана је са репетитивним обиласком мале болничке собе као и са поновним активирањем магичног, Unheimliche простора. „Али тек што сам био отворио врата и видео онај значајан поглед, који, кад су врата шкрипнула, беше укочено управљен поврх њих — тек сам, велим, ошкринуо врата, а неки затварач, који осећам да је унутра, у мени, хтеде их против моје воље и силом залупити и оставити ме напољу.“ Уместо очекиваног описа болесниковог, Ђорђевог стања (Јанко му је на подстицај мајке пошао у посету), изнова се презентује нараторово, Јанково тешко психичко стање: страх пред призором у соби, неодлучност, одузетост моторичких радњи („не умем да корачам“), осећај да му се „решава судбина“, доживљај рупе на темену и за патос закованих ногу, презнојавање, нагли доживљај топлоте и хладноће, укоченост леве стране тела.

У првом Јанковом сусрету са Ђорђевом кћери, девојка је описана као магична појава, готово непокретна и са фаталним, погубним дејством на јунака чије се (болесно) стање нагло погоршава. „На кревету покрај чича Ђорђа седело је женско створење, и оно је гледало, и гледало је у мене. Али тај поглед био је нешто сасвим друкчије од Ђорђева. И тај је поглед долазио, истина, озго, али је се спуштао кроза ме и слазио још за читав хват у земљу. Ја сам бар осећао горе на темену рупу и доле за патос приковане ноге. И онда сам се знојио, кухао, топио и напослетку био хладан као леденица. (...) Дакле, та девојка имала је црне очи, велике, тако да је од њих дувао неки ветар, и нека промаха ме одмах ухвати и укочи целу леву страну.“ (Подв. С.М.М.) ^[14]

Стратегијом одгоде, која је карактеристична за Лазаревићеву поетику приповедања, врши се прелаз са Јанковог душевног стања и описа девојке на лик Ђорђа и на дијалог који се одвија између Јанка и њега. Извесни паралелизам уочавамо на нивоу психолошке димензије ова два лика: обојица несвесно избегавају суочавање са истином, или болешћу. Ђорђе се и пред собом и пред кћери усиљава да види и да верује у исцелитељско дејство зеленила и природе, чиме изазива још теже душевно стање кћери. Она је сада још један болесник унутар простора мале собе: „Девојка се мења у лицу, бледи, и израз лица почиње да се крути и да се навлачи неком стравом и озбиљношћу. Њене обрве дигоше се на крајевима, а угнуше на среди. Очи се још јаче отворише. Из њих је севала тама.“

Симболичко и иронијско увођење паралелних болесника изражено је још једном просторном конкретизацијом — попуњавањем „празног“ кревета у Ђорђевој болесничкој соби и приповедачевим стављањем придева „празан“ под наводнике. „(...) ја седох до помоћника на 'празан' кревет.“ Техником асиндетског набрајања изнова се потенцира реторички (хиперболички) учинак слике тешког душевног стања девојке и, на симболичком плану, активира њена блискост и изједначавање са смрћу. Упадљиво је да у портретисању девојке наратор у више наврата описује лице и на њему поглед и очи. Када је њено лице објекат виђења, оно је „без израза“, или „бело“, или „укочено“, а када је нагласак на Јанку, који гледа у девојку, лице као да оживљава и поприма магична својства. ^[15]„И опет беше на њој све друкчије, све као обамрло, обешено, без израза!“ Истовремено, асиндетска дескрипција је и језички рефлекс Јанковог доживљаја и узбуђења у коме се налази. Са наратолошког аспекта и дистинкције приповедног и приповеданог времена, односно доживљајног и приповедног ЈА, овај језички рефлекс је у темпоралном смислу амбивалентан — као знак јунака у тренутку времена приче и као знак наратора и ретроспективног времена казивања.

Још један лик болесника уводи се техником паралелизма, када лекарски помоћник Ђока прича о рођаку који је био на самрти, али се у природи излечио. Егземпларна прича сада функционише као маска и илузија на коју сви добровољно пристају, иако не верују у њу и истовремено, као иронична антитеза неумољивом дискурсу научне истине у парафрази Јоцине анализе Ђорђеве неизлечиве болести.

Присила понављања

У непосредној вези са поступком репетитивних варијација мотива болести и ликова болесника (лексичким и синтаксичким паралелизмима) — јесу још неки видови наративних, дескриптивних или дискурзивних репетиција, које се сажимају у варијацију мотива двојника. Следећи примери илуструју његову фреквентност и разноликост.^[16]

1) Јанко и Јоца: „ С њиме сам провео детињство и мислио с њиме лећи и на чамову даску. Често сам једва чекао да га нађем, па сам после пристајао и да га пратим чак и по његовим визитама, и да га чекам и пред туђим вратима.“ Јоца је истовремено Јанково „друго ЈА“, његов рационални алтерего.^[17]

2) Мајка и Ђорђе: „Видео сам, сасвим изненада и зачуђен, да је она налик на чича Ђорђа. Ја не знам како то да вам кажем, како да опишем, али је сличност необично јака! Много сам о томе мислио, и сад ми се тек чини да сам тада и на њој видео онај исти израз лица, ону исту тишину душе, оно поуздање, поуздање у — Бога!“ Паралелизам ова два лика има своју потврду у наративној репетицији изразито наглашеног симболичког значења — у сцени са доношењем векне хлеба под мишком: „Онда је испод пазуха извадио један читав сомун и дао га мени. Сасвим се лепо сећам тога сомуна и онога везикатора што су га залепили тати. (...) Често је, каже ми мати, доносио чича–Ђорђе сомун испод мишке (...) Али кад сам видео маму с хлебом под мишком и с боцом вина, и моја се 'савест' умири, и, чим је пољубих у руку и рекох 'збогом'!, ја опет заспах.“^[18] Док однос Јанка и Јоце почива на антитези, као једној од фигура хибридног идентитета, поистовећивање мајке и слепог Ђорђа значајно је за тумачење религиозне и у ужем смислу, етичке подлоге приповетке. Двојник је овде вешто прикривен знак иронизације вере у Бога, фигура којом имплицитни приповедач деконструише и дестабилизује вредности хришћанске параболе које су у првој равни приповетке афирмисане.^[19] Упркос нади, Ђорђева болест остаје неизлечива, управо као што је и неизлечивост стање на које је Јанко осуђен.

3) Изглед девојке: „А девојка исто онако сеђаше, исто онако руке држаше, исти поглед, сузе — све! И опет беше на њој све друкчије, све као обамрло, обешено, без израза!“

4) Понављање беле боје, као ефекта који настаје „брисањем речи“ (потискивањем): „(...) и залогаји од њега (чича Ђорђа, прим. С.М.М.), тако су одсудно брисали све моје интензивне утиске, као четка с кречем оне за нас пуне значаја речи и слике што смо их ми угљеном писали по зиду од школе.“ „Око њених очију, а по лицу, као по неком платну живота, као да је неко почео замазивати бело, бело, бело, далеко, пустош, бесконачност, и само као да се тамо чак у дну, у страни, једва приметно, неразговетно опажа један крајичак неба.“ Паралелизам потискивања (спознаје о очевој смрти, али и онога што девојка изазива: жудње и љубави), или брисани садржаји, поново указују на блискост и поистовећивање ероса и танатоса, љубави и смрти.

5) Понављање снова: Јанко сања два сна кроз која се манифестује, да парафразирамо тезу Лиз Милер о „психоаналитичкој текстуалној археологији“ — паралелни, али претходећи, латентни и нецензурисани наратив. Изазов суочавања са истином Јанко не може да избегне упркос покушају са бројним рационализацијама. Према логици психолошке мотивације, та истина пробија кроз простор несвесног, у сну. Други Јанков сан представља путовање у простор потиснутих страхова (љубомора према доктору Јоци) и неостварених жеља, један виртуелни наратив^[20] који се у стварности не може аутентизовати, али од кога се рачвају ретроспективне епизоде из Јанкове прошлости (љубавне везе) и наговештава трагичан исход његове несрећне љубави. У овом делу приповетка се, на тематском плану, са до тада доминантног мотива болесника и простора болнице, окреће ка своме наличју у чијем је средишту мотив љубави, потиснуте сексуалности и неостварене женидбе. При том се лик девојке (Ђорђеве кћери) не конкретизује, већ и даље обликује поступцима симболизације. За јунака је и њено лице својеврсна енигма, још један простор нечитљивог: „али на њену лицу стајаше, као на насловном листу каке књиге, нешто крупно и неразумљиво.“

6) Ликови три девојке у Јанковом сећању: Као три љубави које нису имале срећан завршетак, Каролина, Марија и Станка су један лик, антитетички двојник фаталној девојци из болнице. Као метонимијски лик, оне означавају и фигуру невесте као једне у тријади женског принципа у приповеци, уз фигуру жене мајке и жене–судбине (первертиране невесте), која најављује смрт.^[21]

7) Јанков одлазак у болницу: Ово је још један пример наративних репетиција, које имају изразиту градацијску улогу, о чему је у претходном делу рада већ било речи.

Читан са позиције ових репетитивних делова, наративни глас се чује као симптоматичан израз „присиле понављања“ којима се активира садржај потиснутог. Потврђујући своју перформативну природу, наратив Ветра постаје метафора подсвесног, још једна прича–карика у бескрајном ланцу причања, „по реду“, која, симболишући садржај несвесног, активира један виртуелни, бескрајни низ казивача, низ неизлечивих судбина. Оквирни облик на тај начин сведочи о тежњи имплицитног приповедача да можда још рубом и границом сачува и омеђи смисао текста.

У критици је завршетак приповетке тумачен на различите начине, најчешће као својеврсна апотеоза патријархалног морала (чији је носилац мајка), или као логичан расплет који карактерише животне судбине „јунака слабе воље“, што се може рећи за Јанка, при чему је мотив ветра нарочито истицан у симболичком кључу. Са тематског аспекта, који је полазиште у овом раду, завршетак приповетке можемо читати као поражавајући тријумф болести, не само оне којој се дијагноза може исписати латинским речима, већ оне која се може тек наслутити, чији се узрок не зна а која слама, руши људе немоћне да прочитају, можда тајне и црне речи, а можда и белу страницу њеног имена.

Тумачена у том смислу, кроз симболичку тријаду љубав — болест — смрт, приповетка Ветар открива ону неизрециву смисаону дубину, која у покушају интерпретативног досезања постаје још непрозирнија или, налик ветру, још флуиднија. Ухваћени у вртлог Лазаревићевог „ветра“, остајемо заробљеници ефекта DAS UNHEIMLICHE, „опседнути литературом“^[22] код сваког поновног покушаја тумачења ове приповетке.

Извори

1. Лаза К. Лазаревић, Ветар, Целокупна дела, приредио Ј. Живановић, стр. 267–305.

Литература

2. Драган Бошковић, „Лаза Лазаревић и крај реалистичког дискурса“, Српска реалистичка прича, Крагујевац, 2007.
3. Милош Н. Ђорић, Лаза К. Лазаревић лекар и писац, Београд, 1938.
4. Душан Иванић, Драгана Вукићевић, Ка поетици српског реализма, Београд, 2007.
5. Diane Jonte–Pace, Speaking the Unspeakable, Religion, Misogyny, and the Uncanny Mother in Freud's Cultural Texts, University of California Press, 2001.
6. Александар Лешић, Марко Бумбаширевић, Лаза К. Лазаревић, књижевник и лекар, Београд, 2005.
7. Јури Марголин, „Јединке у наративним световима, једна онтолошка перспектива“, Реч, бр. 30, 1997.
8. Srđan i Dimitrije Milovanović, „Laza K. Lazarević, Lekar, pisac i naučnik”, Engrami — časopis za kliničku psihijatriju, psihologiju i granične discipline, Beograd, 2002, vol. 24, br. 1, str. 5–10
9. Снежана Милосављевић Милић, Прича и тумачење, Београд, 2008.
10. Иван Настовић, Снови. Психологија снова и њихово тумачење, Нови Сад, 2008.
11. Mariela Cvetić, Das Unheimliche. Psihoanalitičke i kulturalne teorije prostora, Beograd, 2011.

(Изговорено на научном скупу „Др Лаза К. Лазаревић — живот и дело, у САНУ 2. новембра 2011.)

---

^[1] Више је радова који у самом наслову имају овај бинарни паралелизам, а као примере можемо навести студије Милоша Н. Ђорића, Срђана и Димитрија Миловановића, Александара Лешића, и Марка Бумбаширевића.

^[2] Више о томе у нашој студији о Фројдовом концепту Das Unheimliche, као методи тумачења Лазаревићеве приповетке.

^[3] Уп. Јури Марголин, „Јединке у наративним световима, једна онтолошка перспектива“, (Марголин, 1997:88-100)

^[4] Јури Марголин издваја критеријуме места и времена као идентитетске означитеље наративних јединки.

^[5] То по себи не мора искључивати аутобиографски, професионални контекст, као један од контекста тумачења Лазаревићевих приповедака.

^[6] Поред Душана Иванића и Драгише Живковића, који су први опширније писали о нереалистичким и модернистичким одликама Лазаревићеве прозе, у новије време је Драган Бошковић, на примеру анализе приповедака Ветар и Швабица, указао на однос Лазаревића и симболизма. ( Бошковић, 2007:65-77)

^[7] У тексту Das Unheimliche, објављеном 1919. године, Фројд пише о психоаналитичком и естетском значењу овог појма што је каснијим проучаваоцима омогућило да о њему говоре као о научном концепту и поетској метафори. Извори за Das Unheimliche, према Фројду, су повратак потиснутог, инфантилног садржаја и повратак примитивних веровања. Das Unheimliche се јавља као продукт оствареног, жељеног или очекиваног тајног сусрета, као осећање које је неодвојиво од зебње, истовремено тајно и видљиво. Три су начина његове манифестације: повратак потиснутог, двојник, примери чудних и механичких понављања. (Цветић, 2011:61,62)

^[8] То је онај ефекат када се чини да приповедач подрива самог себе и ослабљује истину примарног наративног гласа. Д. Иванић уочава у Лазаревићевој прози поступак деструкције онога што се управо каже. (Иванић, 2007:183)

^[9] У време боравка Лазаревића на студијама у Берлину, у Европи је утицајно актуелно откриће психијатра Жана Мартена Шаркоа о хистерији, према коме од ове болести не болују само жене, како се до тада мислило, већ и мушкарци. Проучаваоци Лазаревићевог медицинског научног рада сматрају да је Лазаревићу морао бити познат Шаркоов рад. Из чињенице да се и С. Фројд позивао на утицај који је на њега оставио Шаркоо, произилази и објашњење за необично велику подударност између Фројдових и Лазаревићевих анализа несвесног, као и за сасвим оправдану тезу о Лазаревићевој антиципацији Фројдове психоаналитичке теорије, а пре свега Фројдовог концепта „Das Unheimliche“.

^[10] Код хомодијегетичког приповедача сваки исказ је и чин аутопрофилисања.

^[11] О значењу фигуре мајке у Фројдовом концепту „Das Unheimliche“ в: Diane Jonte-Pace, 2001.

^[12] Иван Настовић пише о савременом, „дубинско-психолошком приступу“ тумачењу снова у књижевности који се разликује од „литерарног тумачења снова“. Настовић цитира тезу Роџера Кајлоиса о касној појави измишљеног сна у књижевности, у време које претходи периоду када је наука сматрала сан само физиолошким процесом и резултатом телесног надражаја а не деловања несвесног.(Настовић, 2008:736)

^[13] На овом месту уводи се бездомност (anhomely), што је још једно круцијално место поменутог Фројдовог концепта.

^[14] Милош Н. Ђорић је Јанкове снове и необичне реакције („чулне радње и сарадња разних чула“), објашњавао помоћу психијатријског приступа и терминологије. Ђорићу, међутим, није довољно да само дијагностификује код јунака „читав низ хистеричних поремећаја покрета и осетљивости“, већ у радикалној интерпретацији своди уметнички текст на импликације научног дискурса, као легитимног модуса писања/читања. У јунаковим реакцијама аутор препознаје симптоме „клаудикације или дистазије и хистеричне афоније“ а онда закључује да „Лазаревић каже то исто другим речима: -Моје рањено срце поче клецати и најзад покушавати да се поштапа за језик, али се он узео и обамро.“ (Милосављевић Милић:2008:262-273)

^[15] Динамика односа између виђења и „бити виђен“ такође се сматра релевантном у психоаналитичком читању које полази од Фројдовог ефекта Unheimliche. (Цветић,2011:73).

^[16] Опширније о поступку понављања као извору „болесног стања“ биће речи у студији у којој детаљније разматрамо однос приповетке Ветар и Фројдовог концепта „Das Unheimliche“.

^[18] Репетитивна сцена у којој мајка доноси хлеб и вино, у недељу („Тога дана била је недеља.“), асоцира, на симболичком плану, чин причести, али Јанко је „искушеник“ чија ће се савест само на тренутак „умирити“ кад угледа мајку, да би повратком у сан опет дошла пред потиснути изазов. Као одрастао, Јанко неће кушати хлеб који „брише“ речи и садржај несвесног и тиме ће оживети сећање на прошле љубави.

^[19] Оваквим тумачењем не желимо ни на који начин да поистоветимо имплицитног приповедача (идеолошку стратегију текста) са самим Лазаревићем, чија религиозност и морални систем вредности ниједног тренутка нису предмет овог рада.

^[20] Овде треба поменути да Џералд Принс не сврстава снове у ову одредницу.

^[21] О лику мајке и мртвог тела мајке као садржају Uncanny, в: Diane Jonte-Pace, 2001.

^[22] Из чињенице да је Фројду као иницијални текст за формулисање концепта послужила Хофманова приповетка Пескар, М. Цветић закључује да се овај концепт може разумети и као сам „опседнут литературом“. (Цветић, 2011:56).