Милош Немањић

Социолошки и историјски приступ проучавању живота и дела Лазе К. Лазаревића

Србија у време Лазе К. Лазаревића

Рођен на самом почетку друге половине 19. века (Шабац, 1851), напустио овај свет пре истека тог века (Београд, 1890), Лаза К. Лазаревић изразит је представник раздобља успона нововековне српске државе, стварања српске стваралачке интелигенције, њеног школовања на европским универзитетима, противречности културног обрасца који је тежио европским узорима али се борио и са турским наслеђем и са патријархалном културом српског друштва.

Почео да одраста за време кнеза Александра Карађорђевића у Кнежевини Србији и за владе Уставобранитеља (1839-1859)[1], овај писац и лекар, правник по својој првој дипломи на Великој школи, медицинар школован на Берлинском универзитету и лекар заслужан за отварање првог геријатријског одељења у Општој државној болници у Београду почетком 1881. године, књижевник који је оставио невелик по обиму, али значајан по књижевноисторијским дометима приповедачки опус, свој крај дочекао је у Краљевини Србији са краљем Александром Обреновићем као владарем. Био је то, дакле, буран и динамичан период у 19 веку, са три рата, убиством једног кнеза и династичком сменом.

Каква је та Србија у својим социјално-културним превирањима била за време релативно кратког живота Лазе К. Лазаревића? Кнежевина Србија, која је 1846. године имала 898.313 становника, непосредно по завршетку владе Уставобранитеља, 1859. године, први пут у 19. веку прелази бројку од милион становника – имала је тачно 1,078.000 становника. Београдски округ има 57.206 становника, а сама варош Београд 18.860 становника. Од 17 округа, колико је тада било административних јединица у Србији, највећи је био пожаревачки са 122.659 становника, следе ужички са 91.257 и крагујевачки са 85.111 становника. Укупно варошког становништва је било 86.841, што је чинило 8,1 % од укупног становништва. Било је само 24 вароши са преко 1.000 становника.[2] Занимљиво је навести редослед по величини тих вароши, а овај израз се користио за насеља у којима станују грађани, занатлије и трговци и где се налазе различити уреди и установе, град. После Београда, друго место заузима управо родни град нашег писца и лекара Шабац, са 5.309 становника, а онда следе Јагодина са 4.009, Крагујевац са 3.964 итд. Међутим, тек ће попис из 1866. године, вршен по правилима и и формуларима у статистичком одељењу израђеним (за ово је заслужан Владимир Јакшић рођен 1824. године у Крагујевцу, свестрана личност, први наш метеоролог, статистичар и др.) дати прецизнију демографску слику Србије. У ово време Србија је већ имала 1,215.765 становника и 29 вароши са више од 1.000 становника. Редослед се нешто мења, Београд има већ 24.012, Крагујевац 6.386, Пожаревац 6.900, Шабац 6.516 итд. У 38 вароши живи 115.928 становника.[3]

Развој школства у Србији 19. века имао је такође своје етапе. Познати су неки догађаји и датуми везани за њих – оснивање Лицеја у Крагујевцу 1838. године, његов прелазак у Београд 1841. године, прерастање у Велику школу 1863. године итд. Значајно је, међутим, и ширење мреже основних и средњих школа, посебно првих гимназија у Србији. Према историчарима школства, већ 1837. године отворене су три нове гимназије, са по два разреда, и то у Чачку, Шапцу и Зајечару. Пун развој школство ће ипак добити у раздобљу од 20 година владе Уставобранитеља – 1839-1859.  При крају њихове владавине радило је укупно 330 школа.[4] У исто време, од 1846. године, када је отворена прва читаоница у Смедереву, до 1894. године отворено је још неколико читаоница у српским градовима, међу којима, већ 1847. године и у Шапцу, родном граду Лазе К. Лазаревића.

У чему су ипак противречности културног обрасца који је давао печат политичком, друштвеном и културном животу Србије тога времена. Нови културни образац се изграђивао на темељима српског друштва и културе у једном од најпреломнијих историјских периода, противречности између најобразованијег, али танког слоја интелигенције, школоване на европским универзитетима и чиновништва и скоројевића, противречности између провинцијског духа малих вароши и варошица и тежње да се изгради модерна урбана култура у неколицини већих вароши и самом Београду, најзад противречности у оквиру саме интелигенције, с обзиром на различите аспирације њених појединих делова, проистекле из различитог социјалног порекла, различитих политичких оријентација и сл.[5] Па ипак, најзначајнија карактеристика овог новог културног обрасца је управо стварање домаће интелигенције, слање на школовање стипендиста или, како су их звали, благодејанаца , на бројне европске универзитете, од Беча и Будимпеште, преко Берлина, Лајпцига, Цириха до Париза, Лондона и Москве. Пример Лазе К. Лазаревића убедљиво показује како се и на њему преломила једна од противречности културног обрасца, али и како је на крају превагнула потреба да се још један млад човек из Србије пошаље на студије које је желео.

Лаза К. Лазаревић у кругу српске стваралачке интелигенције

Не треба сметнути с ума да је на самом почетку владавине Уставобранитеља 1839. године, у време када је Стефан Стефановић Тенка (1797-1865) био попечитељ просвештенија и врховни надзиратељ карантина, на школовање у иностранство упућена прва група државних питомаца.[6] То је управо први нараштај оне интелигенције која ће у Србију донети европске идеје и која ће се наћи насупрот нешколованим старешинама из прве владе кнеза Милоша. У сваком случају, постојање тзв. либералне групе, чије су језгро чинили млађи интелектуалци, обезбеђивало је поступно изграђивање новог културног обрасца. Међу њима су најистакнутији били Јеврем Грујић (1827-1895), министар правде, један од оснивача Дружине младежи српске и члан  Друштва српске словесности и Милован Јанковић  (1828-1899), хајделбершки и берлински студент, један од истакнутих професора Лицеја.[7]

Проучавајући процес образовања и територијално порекло српске стваралачке интелигенције у 19. веку, установио сам да је од преко 1.200 личности, међу којима су универзитетски професори, научници из свих области, просветни радници, новинари и публицисти, књижевници, уметници свих профила, чије сам биографије обрадио, око њих 700 прошло кроз један или више европских универзитета.[8] Књижевници су свакако, уз универзитетске професоре, најбројнија скупина – у овом избору их се нашло преко 200. Лаза К. Лазаревић, као једна од најсложенијих личности с обзиром на његов двоструки идентитет, познатог и признатог лекара и још познатијег писца, према периодизацији коју сам применио у својој социолошко-историјској анализи, припада другој генерацији српске стваралачке интелигенције. Ова генерација, којој припадају личности рођене у периоду 1840-1860. године, обухвата укупно 97 личности из кнежевине Србије и 75 личности из Војводине, тада у оквиру Угарске монархије, дакле укупно 172 личности. Од 75 личности рођених у кнежевини Србији, њих 23 су били универзитетски професори, њих 20 научници различитих профила и њих 11 књижевници. Занимљиво је да је у Шапцу рођено 7 личности које припадају стваралачкој интелигенцији, од укупно 48 колико се родило у свим градовима Србије. Овој генерацији српских књижевника припадају још и Јаков Игњатовић(1843-1880), рођен у Војводини, Милован Глишић (1847-1908)  и Стеван Сремац (1855-1906), такође рођен у Војводини. То је још увек период када велики број интелигенције долази из Војводине. Када је реч о књижевницима, овом периоду припада чак њих 20. Међутим, свака од тих личности је биографија за себе, а то посебно важи за Лазу К. Лазаревића.

Мада је много тога познато из биографије овог лекара и књижевника, можда је најзначајније споменути његов пут до Берлина, до државног стипендисте на студијама медицине. Као што је познато, Лаза К. Лазаревић је дипломирао права на Великој школи 1871. године, у својој 21. години и те исте године конкурисао за стипендију за студије медицине у Паризу.[9] Одбијен је јер је учествовао у побуни коју је предводио професор Аћим Чумић. Био је, као што је познато, близак идејама Светозара Марковића за време студија на Великој школи. Поновљени покушај следеће, 1872. године, за државну стипендију по струци медицинску, дипломирани правник је добио за студије медицине на тада свакако престижном Берлинском универзитету. Студије медицине у Берлину он прекида 1876. године и враћа се у Србију да би се ставио на располагање санитетској служби у Српско-турском рату 1876-1877. године. Занимљива су његова сећања на боравак у Пироту, о коме је понео тежак утисак на раскаљану српску варошицу. Тек 1878. године несвршени медицинар се враћа у Берлин и завршава с успехом започете студије медицине. Већ следеће 1879. године он ће одбранити и своју докторску дисертацију и бити промовисан за доктора целокупног лекарства и хирургије.

Прва фаза боравка Лазе К. Лазаревића у Берлину, од 1872-1876., била је пресудна колико за његово увођење у знања медицинске науке и праксе тога времена толико и за његов лични живот. Становање у кући Паулине Гутјар, која је имала кћи Ану, неизбежно је довело до приближавања ово двоје младих људи, до паљења оне искре љубави која не зна за препреке као што су национална припадност, језик, вера и сл., али и до њеног гашења баш због снаге културног обрасца под чијим је утицајем био и овај млади Србин.  Можда је упрошћено тумачење да је он раскинуо са Аном Гутјар само због привржености мајци. Мајка је овде само једна много шира метафора за земљу, за језик, за културу. Лаза К. Лазаревић се, као што је познато, оженио Полексијом Христић, ћерком Николе Христића, на чијим ће рукама издахнути 1890. године.[10] Он није могао да избегне културни круг коме је припадао по свом пореклу, по свом васпитању, по хабитусу који је прожео његову личност. Савремена књижевница Љубица Арсић, у свом роману Икона, чини ми се да је доста успешно протумачила ту културолошку парадигму.

Лаза К. Лазаревић као књижевни лик

Ма колико студија било о некој стваралачкој личности, а о овом писцу и лекару је несумњиво за ових 121 годину од његове смрти писано много, остају недокучиве многе тајне личности, необјашњиве одлуке, неразумљива опредељења. У том процепу, књижевност нам понекад понуди једно могуће виђење неке личности. Тако је и Љубица Арсић на животној причи Лазе К. Лазаревића, познатој по многим детаљима, а посебно по његовој чувеној приповеци Швабица, градила своју причу. Сам Лаза је дао довољно материјала за то. У једном писму својима у Шабац, које делимично цитира Ребека Леви у прилогу за другу књигу Код два бела голуба – Стари Београд, а под насловом Лаза К. Лазаревић први клинички лекар у Србији, студент медицине у Берлину пише следеће: шест пуних месеци  ја сам вечеравао само хлеба и масла или кафу са колачима, ишао сам исцепан, спавао сам у хладној соби – ништа не помаже.[11] Може се онда само замислити шта је за њега значио топли дом Гутјарових, али и борба коју је имао са собом да прекине са младом Аном. Овде је акценат само управо на томе. Поред још неких суптилних рефлексија, Арсићка пише следеће Мало је нечег недостајало па да буду срећни, само да он није био један од путника, странац у туђем свету, онај који лута  по граду разгледајући са дивљењем његове тргове, као авет међу људима који одлазе на посао, имају породицу која говори истим језиком, која зна шта је за Немце добро у сваком тренутку, док он то треба да прочита у књигама.[12] Дакле, културни јаз је био велики, а то време, иако је много младих Срба било по Европи, још увек није било у знаку тзв. мултикултурализма и интензивне комуникације међу припадницима различитих интелектуалних група. Улогу реалија у књижевности лепо је објаснио др Марко Недић у својој књизи Основа и прича, објављеној још 2002. године, где је између осталог, фино објаснио улогу реалија у роману Радослава Петковића Судбина и коментари.

 (Изговорено на научном скупу „Др Лаза К. Лазаревић – живот и дело, у САНУ 2. новембра 2011.)

[1] Александар Карађорђевић (Топола, 1806-Темишвар, 1885),син Карађорђев, на престо је доведен као изборни кнез, а не као наследник

[2] Државопис Србије. – Београд, 1863.

[3] Државопис Србије 1866. – Београд, 1869.

[4] Живојин С. Ђорђевић, Васпитање у Срба – уџбеник националне историје педагогике. – Београд, 1958., с. 37.

[5] Милош Немањић, Српска интелигенција и промена културних образаца у Србији у 19. веку. – У Рађање модерне српске културе. – Београд, 2006. – с. 109-118.

[6] Лицеј 1838-1863 – зборник докумената/приредио Радош Љушић. – Београд, 1988.

[7] Драгослав Јанковић и Ружица Гузина, Србија у 19. и на почетку 20. века. – У Историја државе и права југословенских народа (до 1918. године). – Београд, 1962., с. 180-301. (латинично издање)

[8] Милош Немањић, Један век српске стваралачке интелигенције 1820-1920. – Београд, 2001.

[9] У то време, занимљиво је, министар просвете и црквених дела био је  Димитрије Матић (1821-1884), филозоф, правник и политичар. Био је то његов други мандат (23. септембар 1868- 10. август 1872), а пре тога, у првом мандату, био је попечитељ просвештенија (22. октобар 1859-20. март 1860), како се тада та државна функција звала. Био је, иначе, најмлађи професор Лицеја (1842-1851), и то на предмету отачаствено грађанско право и судски поступак. – Министри просвете Србије 1811-1918. – Београд, 1994., с. 58-59.

[10] Никола Христић (1818-1911), политичар, једна од најмоћнијих фигура тог времена, министар унутрашњих послова 1860-1868., а председник владе у два мандата – 1883-84 и 1888-89. (узгред, ожењен унуком Томе Вучића Перишића), чија се кћер Полексија, једно од његових 12 деце, удала за Лазу К. Лазаревића, Енциклопедија Српског народа, Београд, 2008, стр. 12-24.

[11] Миља Милосављевић, Ребека Леви, Код два бела голуба – Стари Београд 2. – Београд, 2008.

[12] Љубица Арсић. Икона. – Београд, 2001. – с. 198-199.