Предраг Тојић

Др Лаза К. Лазаревић – Србин у Европи и Европљанин у Србији

Прим. др Предраг Тојић

У дисконтинуитету српског духовног и државотворног колективног трајања, условљеног историјским приликама, постоји континуитет појединачног српског и свесловенског духа. Тај дух континуитета огледа се у појединачним примерима прилагођавања и одржавања, када се појединац нађе ван националног топоса, прилагођавајући се новонасталим околностима. Тада се то национално изоштрава, добија лепшу димензију и интегрише у затеченој страној средини. Повратно, када се врати у свој етнички простор свом понашању и чињењу придодаје вредне елементе на страни усвојне. Убедљив пример напред реченог је др Лаза К. Лазаревић, који је седамдесетих година 19 века у Берлину својом појавом показао најлепше врлине једног младог Србина у Европи. Завршетком студија медицине вратио се 1879. године у Србију и следећих 11 година у свом великом лекарском и књижевном чињењу показао најлепше издање Европљанина у Србији.

Да бисмо до краја разрадили тему из наслова морамо поћи од животног почетка др Лазе Лазаревића. Лаза Лазаревић, од оца Кузмана и мајке Јелке, рођен је 1. маја 1851. године у Шапцу, као треће дете у породици. Жељно очекивано дете, словио је за мезимца својих родитеља, али и старијих сестара, и ближег и ширег окружења у Шапцу. Отац Кузман ситни поседник, занатлија и трговац, важио је за часног човека и старешину у свом хармоничном патријархалном дому. Мајка Јелка, као и све жене тадашње патријархалне Србије, стуб дома Лазаревића и богородична посланица у том дому. Тако хармонизована породица, у свој својој патријархалној приватности, подизала је своју децу по важећим јавним и приватним узусима. Лаза, као вољено, мажено и пажено дете, одрастао је у оквирима постојећих породичних и јавних законитости. Знатижеља му је била наглашена врлина. Показивао је велико интересовање према природном и друштвеном окружењу свога одрастања у Шапцу. Управо те особине су му биле компаративна предност у основном и ниже гимназијском школовању у Шапцу. Породична љубав је била додатна предност и стимуланс у његовом одрастању. Али, као што често у нашем етносу бива благословено стање се наруши. То се десило и млађаном Лази болешћу и смрћу оца Кузмана. Но, ни то се није завршило без снажног печата у млађаној Лазиној души. Наиме, отац Кузман у предсмртном часу Лазу је заветовао да одржи хармонију дома Лазаревића као једина мушка глава. Сматрао је то за обавезу, иако је Лаза био још малолетан, да га заветом обавеже. У завету је стајало: поштовање мајке, крсне славе, част дома и старање о сестрама. Материјално одржање дома и евентуално увећање истог се подразумевало. Очева смрт и завет су Лазу увели прерано у свет одраслих. И до тада, озбиљан и радан, те особине су постале још видљивије. Са тим душевним стањем је 1866. године отишао на даље школовање у Београд.

У Београду се настанио у дому старије сестре Милке и зета Милорада Поповића — Шапчанина, већ познатог београдског књижевника, драматурга и управника Народног позоришта. Дом Поповића у Београду је био стециште многих јавних личности, књижевника, глумаца, професора и политичара. Та средина је дала Лази додатни шлиф. Његове дивне особине добијале су у племенитости и квалитету.

На сеансама познатих и паметних Београђана у дому Поповића Лаза је спознавао до тада њему непознати свет друштвених контраста, противуречности и збивања. Социјални и економски проблеми нарастајућег грађанског сталежа у Београду, текли су новим диференцијацијама. Лази нису остале незапажене многобројне друштвене неправде и греси у Србији. Пожелео је да постојеће стање упореди са неким другим, и да да свој прилог поправљању постојећег у Србији.

Да би ту своју намеру остварио, по завршеној гимназији 1870. године у Београду, затражио је државну стипендију. Пошто је није добио уписао је Велику школу у Београду. Међутим, није одустао од стипендије, ни жеље да студира медицину негде у Европи, да допуни своје природњачке склоности понете из завичаја и да се стави у службу чувара здравља у Отаџбини. Завршио је Велику школу и постао практикант у Министарству правде и финансија, али и добио жељену стипендију за студије медицине у Берлину.

Са очевим и мајчиним заветом стигао је у Берлин са намером да ради највише што може, да личну и породичну част одржи до краја и да се као човек уклопи по мери у затеченој средини.. Сво троје је добро интегрисао у пансиону Гутјар у Фридрихштрасе 111 и на Хумболтовом универзитету у Берлину. Тадашња Немачка, тек уједињена под Бизмарком, није имала никаквог анимозитета према Србији и Србима, па ни према Лази. Српски ентитет у Немачкој важио је за неки словенски народ на Балкану, који се тек ослобађао из Отоманског ропства. Па и предрасуде према Србима су биле посве оскудне. Лаза, као млад студент, брзо је то уочио. Трудио се да у тој студентској популацији не искочи ничим негативним. Шта више, рад је подигао до највећих могућности, коректан према окружењу и младалачке жеље са средином усаглашавао. Од стране професора и колега уочена је његова радност и даровитост. На свим проверама показивао је добре резултате. Све је било како се пожелети може и како се Лаза пред Богом и собом обавезао. Све би то до краја текло, како је и почело, да се није десила љубав између Лазе и младе Ане, ћерке власнице пансиона Гутјар.

Љубав, као узвишено људско и Божанско осећање, многе људе ставља у дилему — како даље. Препрека за било како озакоњење љубави није била само сиромаштво Лазе студента. Препрека је била и сама личност Лазе Србина. Препрека није била за Ану и породицу Гутјар већ за Лазу Србина. Наиме, у очевом и мајчином завету стајало је и да се Лаза не ожени девојком из друге нације и вере.. Та дилема раздирала је Лазу без могућности да је сам реши. Није могао помирити родитељски завет и лична осећања. Сукобили су се у њему приватно и јавно, европејско и балканско, свевременско и тренутно. Поред осећања морао је водити рачуна о части и достојанству Ане и породице Гутјар. Горео је на упаљеној ватри љубави и хладио се пред балканским заветом. Није то дуго трајало. Морао је преломити. И преломио је. Угасио је тешком муком буктињу љубави. Понео се часно према Ани и Гутјарима. Није се огрешио о очев и мајчин завет, који је био неписани закон тадашње Србије. Као што и бива, патња се морала видети. Почео је да поболева, не само због оскудног живота, него и због самоукинуте основне хране људске — љубави. Све је то мелодрамски описано у приповеци „Швабица“. Између ватре љубави и стања заветованог сина Србина, одабрао је хладноћу даљег живљења Србина у Берлину. Да одржи Србина у себи, да савлада љубавне јаде, пише топла писма са патриотским набојем и меланхолијом: мајки, сестрама, Стојану Новаковићу и другим пријатељима. Њима куражи себе и тражи ново место Србину у Берлину. Поново постаје онај Лаза Србин, присебан, самопоуздан и намеран до краја да испуни родитељски завет и очува српску част.

Избијањем рата између Србије и Турске 1876. године Лаза се и без позива одазива да потврди узвишено патриотско осећање. Вероватно је и то била прилика да још једном „овери“ Србина у себи. Истовремено је то био лек за раскинуту љубав у Берлину. У Крушевцу добија чин санитетског поручника, наоружан сабљом и револвером и објаву да одмах крене у Шабац, где су 600 рањеника на једном лекару. На лађи између Београда и Шапца 23, јуна 1876. пише писмо пријатељима. Између осталог: „У Београд сваки час стижу из околине нове чете, које се таборе на београдском брду, и брзо даље путују. Ја сам често бивао до тог ступња дирнут видевши на јави моје давнашње снове, да су ме обузимала чудновата осећања, са још чудноватијим притиском на срцу, као оно кад човек хоће да бризне у плач. Кад сам припасао сабљу, кад су ми дали револвер и казали, „Турци не знају шта је то црвен крст“, ја сам мислио да ћу се растопити — можете се смејати! А кад добијем првог рањеника Србина, не верујем те га нећу загрлити и сабљу му у балчак пољубити“. Ни је ли ово доказ чистоте и узвишености патриотских Лазиних осећања!?

По повратку у Берлин, да приведе крају студирање, није дуго чекао да се још једном докаже у патриотизму. Избио је други рат 1878. године. Сада већ искуснији, због учешћа у минулом рату, одлази у Ратне болнице у Алексинац и Ниш. Стечено знање из хирургије успешно проверава са одличним резултатима. Његово самопоуздање тече узлазном линијом, поносан на све, до сада учињено, у корист свог напаћеног рода. Враћа се у Берлин да заврши студије, које окончава на почетку 1879. године. Доктор Лаза је међу првим Србима био доктор медицине на Хумболтовом универзитету.

Са великом надам и жељом у Србију долази доктор Лаза са европским образовањем и српском намером да Србе еманципује, по стандарду Европљанина. Потоњих 11 година доктор Лаза Лазаревић оверени Србин у Берлину ће демонстрирати Европљанина у Београду.

Доктор Лаза, човек наглашене радљивости још од детињства, у Берлину је довео исту до перфекције. За меру рада узео је време и дату реч, односно планирани циљ. Држао се пословице да све што може урадити данас не оставља за сутра. Прихватио је начело да све учињено треба записати. То начело га је довело до тога да објави 78 стручних радова. Убедио је себе да ништа није до краја научио већ да то мора свакодневно доучавати. Учио је из нових медицинских књига и из објављених радова у стручним часописима, у којима је и сам објављивао. Све научено пажљиво је покушао да примени са девизом „Primum non nocere”. Ово је потврђивало Европљанина у Лази.

Све однето из Београда у Немачку, тамо доживљено и проживљено, повратно је у Лази тражило да буде записано. Тражило је да се сучели европско и балканско, немачко и српско, приватно и јавно, колективно и лично, интровертовано и екстравертовано, кроз приповетке које су уследиле. Била је то аутобиографска ретроспектива патријархалног, социјалног, моралног, узрочног и последичног, у души Лазе Србина по стандардима Европљанина. Наглашену слабост показивао је према сиротињи, трудећи се, иако сам сиромах да им максимално помогне, кад год је то могао. Обављао бесплатне прегледе, давао лекове, одлазећи у удаљена села да им уштеди долазак у Београд, као део надграђене филантропије у Берлину. Даноноћно је био пацијентима на услузи. Због тога је саградио кућу у Хиландарској улици како би био што ближе градској болници у којој је радио као градски физикус и београдски примаријус. И то је била парадигма доктора Лазе Европљанина у Београду.

Затечен у Београду у коме још царује балканштина и османлијска морална баштина, где је лекарска част била условна категорија, покушао је да то стање лечи европејством. Наиме, у тадашњој Србији свака врста непочинства, која је доносила било какву врсту користи, није се сматрала неморалном. Одбијао је да стави свој потпис на било какав документ који није носио истину, без обзира ко то од њега захтевао. Па је тако одбио и краљу Милану Обреновићу, као један од његових дворских лекара, да потпише умрлицу од батина умореном човеку, да је умро природном смрћу. Није се плашио последица своје часне одлуке. Управо због часности одлуке није их ни имао.

Брижност према свим члановима породице била му је за сваког, беспристрасна, увек присутна и драгоцена у датом тренутку. О свему је размишљао правовремено. Сваког часа и сваког дана. Лазино расположење је било одмерено, без осцилација, еуфорије и меланхолије. Значи потпуно контролисано. И понашањем Европљанин је обитавао у Лази. Страна му је била свака врста дискриминације, увек с поштовањем према свима и свакоме. Радност, педантност, правовременост су га савременицима, колегама и званичницима, препоручили за члана Српске краљевске академије. У ствари, препоручили су га европски квалитети добродошли у Србију. Доктор Лаза је добио пуну задовољштину, јер су ти квалитети Србији били неопходни и они који су требали, знали су да их цене. Можда данас тако не би прошао!

Лазина устројена личност и преузете обавезе нису могли издржати све захтеве времена. Морао је негде пући. А пукло је Лазино здравље. Почео је да побољева. Да се сам лечи, да га лече колеге, али ни за јоту није престајао да ради и на раду сагорева. Одлазио је да тражи лека у Берлин, у немачке бање и у Рогашку Слатину у тадашњој Хабзбуршкој монархији. Интересантан је један детаљ за време боравка у Рогашкој Слатини 1890. године, тј. писмо мајци Јелки, у коме између осталог пише: „ Мајко не знаш колика је радост живети за друге!“ До тада посвећен својим пацијентима радовао се да може да чини и живи за њих. Закинут, због болести, схватио је колико му недостаје рад и радост живљења за друге. Јер за Лазу радост давања и радост живљења за друге била је много већа од било какве радости добијања или узимања. Радост за друге, давање и живљење био је Лазин животни кредо, који је он у писму оверио. Можемо само замислити колико би нам Лазин кредо данас помогао, да будемо бољи и достојанственији?!

Доктор Лаза је био медицински мултидисциплинаран и интелектуално омнипотентан. У његовим радовима описане су све иновације из области: офталмологије, хирургије, гинекологије, геријатрије итд. Посебну пажњу представља Лазаревићев знак код обољења nervusa isiadicusa, који стицајем околности није ушао у светску литературу пре Ласека, који га је административно претекао, али не и иновативно. Остаје чињеница да ми са пијететом у опису ишијалгије записујемо и дан данас, постоји ли или не постоји присуство Лазаревићевог знака код исте. И овом чињеницом се Лаза потврдио да је Европљанин у Србији.

* * *

Када је у питању Лазаревићево књижевно дело усудићу се да устврдим да је оно прилог новијој историји приватности, која успоставља другачију свест о прошлости, стављајући у центар интересовања малог човека у јавним и приватним просторима. Приповетке Лазе Лазаревића сликају приватни живот Срба у 19 веку, карактеристичном по мешању двају култура, европејске и србијанске. Балканска традиција и европеизација, која све више истиче снагу личности наспрам колективног, обликује понашање и мишљење јунака. Мешање јавног и приватног простора, сукоб личног и колективног, лице и наличје родних улога, слика детета као пуноважног члана породице, који има став и свест шта се у дому дешава, борба и слабост да се интима простора сачува или изгуби. Десакрализација светих простора и баналност јавних, на којима се брише свака индивидуалност. Поређење са Чеховом и Тургењевим још једна је потврда да је Лаза био Европљанин у Србији под крај 19. века.

* * *

Колико је доктор Лаза Лазаревић био вољен и поштован у Србији потврђује писмо Љубомира Христића, Лазиног шурака, брату Ђорђу Христићу од 31. децембра 1890. године:

„Драги брате,

и тако јуче предадосмо земне остатке најбољег рођака, најприснијег пријатеља, најбољег лекара, најславнијег писца, најдостојнијег човека. Никад га више нећеш видети, ни веселог при чаши вина, ни брижног код болесничке постеље, ни умиљатог друштву, нити срдачног у фамилијарном кругу. Све је то прошло заувек!

Нема повратка! Осмејак на његовом лицу сигурно је хтео рећи: Умирем спокојно, нисам никоме остао шта дужан, а задужио сам све, нисам никога вређао а увреде нисам враћао, радио сам да зарадим, али нисам глобио никога, сам сиромах, помагао сам сиротињи, рођен са незнатним именом, створио сам име којим ће се моје потомство и земљаци дичити!

Сумњам да је ико у тај пар плакао за Лазом —, не, сваки је плакао за једним идеалом, који се појавио, па се накратко изгубио. За цело, ако се идеали могу остварити, он је био остварен у Лази, као човеку.“

Ко изгуби сећање изгуби и поштовање. Хоћу да верујем да ова генерација није изгубила ни једно ни друго. Доктор Лаза Лазаревић заслужује трајно сећање, као пример и вечна опомена.

(Научни скуп „Др Лаза К. Лазаревић — живот и дело,
у САНУ 2. новембра 2011.)