Владимир Н. Цветковић
Глобална герила – верски партизани
Проф. др Владимир Н. Цветковић
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ — ФАКУЛТЕТ БЕЗБЕДНОСТИ
Овај рад представља део резултата на пројекту „Регионални и европски аспекти интегративних процеса у Србији: цивилизацијске претпоставке, стварност и изгледи за будућност“, који финансира Министарство за науку и заштиту животне средине Републике Србије.
САЖЕТАК: Пратећи историјске фигуре герилца, тј. побуњеника: од разбојничко–хајдучких група, преко герилаца–устаника и герилаца–партизана (актери грађанских ратова, комунистички револуционари, антиколонијалисти), до глобалних герилаца у лику верских фундаменталиста, аутор указује на метаморфозе њихових мотива: пљачка и авантуризам, херојство и романтично жртвовање, политички идеали, верске доктрине... Нова врста гериле, глобални верски партизани, својим деловањем фактички уједињује све досадашње историјске мотиве, придодајући им нови — апокалиптички карактер.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: герила, модерност, политика, рат
Сви друштвени, посебно политички феномени, упркос могућој сличности у свом историјском појављивању, уистину трају и функционишу засебно. Услед заводљиве „идентичности“ они се могу називати истим именом, могуће је (при)давати им исте садржаје и конотације, па ипак, историјски контекст увек на особен начин ствара своје — јединствене актере и њихове међусобне односе. Утолико је највећа методолошка грешка историју читати или тумачити „уназад“ — помоћу савремених појмова позивајући се на актуелне друштвене процесе, субјекте итд. Такав херменеутички поступак одавно је препознат и проказан као заводљив и погрешан, но и поред тога, он се већ у новом руху свагда изнова појављује доносећи додатну конфузију не само у тумачењу прошлости, већ и савремености. Добар пример за то јесте рефлексија појма герила.[1]
I
Нема никакве сумње да су герилци — савремени „нерегуларни борци“, нека врста побуњеника или одметника. Таквих је, наравно, увек било и биће. Постоји, ипак, битна разлика између премодерних и модерних побуњеника. Она је садржана првенствено у мотивима, тј. циљевима, али и средствима која се при том користе. Побуна робова, сталежа или етничке групе (рода, клана, племена и сл), сасвим је другачија у односу на побуну класе, политичке елите или неке савремене „маргиналне групе“. Утолико, када се жели установити diferentia specifica гериле, тог изразито модерног политичког феномена[2], за почетак се мора извршити контекстуализација појма. Подразумева се да је реч о нужном, али не и довољном поступку. Због тога ћемо у наставку текста, после приказа различитих ликова/фигура герилца кроз историју, указати на одлике и потенције новонастајуће глобалне гериле — верских фундаменталиста.
Прва историјска фигура „гериле“ која нам се намеће у игри асоцијација, али и стварних историјских форми, јесте ознака коју етаблиране власти по правилу користе при именовању домаћих побуњеника — разбојник. Свако ко искаче из актуелних законских норми, а при том још употребљава силу, нужно се означава том дисквалификујућом етикетом. И заиста, готово и да не познајемо неки друштвени поредак без разбојника. Ипак, има разбојника и „разбојника“. Само они који прибегавају сили ради пљачке јесу стварни разбојници. Захваљујући том свом примарном мотиву измештања из друштвених норми, ови људи изван закона („одметници“) припадају традиционалном корпусу друштвених „девијаната“. Примарност разбојниковог циља, упркос могућем самопрокламовању или можда чак и неизреченим другачијим амбицијама, дисквалификује га у кандидатури за титулу стварног побуњеника — припадника гериле.
Слично ствари стоје и са другом премодерном фигуром „герилца“, карактеристичном за домаће и шире балканско поднебље — хајдуком. У разноликим историјско–географским издањима хајдуци представљају мешавину разбојника и правдољубивих устаника. Утолико мотиви њиховог деловања могу бити вишеструки: од обичне пљачке, преко авантуризма до својеврсне „правдољубивости“.[3] Управо ова последња карактеристика од хајдука чини извесни прелазни облик ка устанику, последњој међуфази у стасавању герилаца као модерних побуњеника.
Устаник је протомодерни феномен, нека врста политичког хајдука са два основна мотива свог деловања: борба за социјалну правду и/или борба против страног завојевача. Комбинација ова два мотива чини погонску снагу устаника и услов је за коначни успех, тј. реализацију идеолошких циљева ових протомодерних побуњеника. Ствар је до тога да су код њих циљеви увек везани за „старе правице“, односно успостављање традиционалних поредака („изворно краљевство“, „закони предака“ и сл). Митологизација неког „златног доба“ локалног поднебља, иначе карактеристична за све културе и сва времена, од устаника прави неку врсту модерних хероја, трагичара који упркос сазнању о узалудности својих тежњи (изоловани отпор вишеструко моћнијој сили), непоколебљиво стају на страну потлачених, понижених или ускраћених.
Коначно, аутентични модерни побуњеник, тзв. герилац, у потпуности је одређен својим политичким, тј. идеолошким мотивима. Копча са традиционалним побуњеницима јесте насилност коју ови мотиви захтевају, њихов незаконит статус, као и утопијски pathos који стоји иза њих. С друге стране, герилци теже успостављању делимично или у потпуности нових поредака, онако како су они представљени у доктрини дотичне идеологије. Њихова утопија није окренута златној прошлости већ „светлој будућности“. Нова политичка форма кроз коју се та будућност има реализовати јесте странка, тј. партија. Управо зато је могуће спецификовати име модерног герилца и назвати га партизаном.
Партизан је у потпуности модерни политички делатник, по дефиницији присталица /присташа одређене политичке партије. То није било који партијски активиста, већ сасвим одређени — наоружани присташа партије који се дословно бори (води рат) против владајућег режима у име одређених идеја/идеала. Овај герилац, као „нерегуларан борац“ (за разлику од војника–официра који је засебна врста државног службеника са посебним школовањем), настаје или бива формиран на два начина: кроз унутрашње (грађанске) или кроз колонијалне (ослободилачке) ратове.
У оба случаја партизан је неко ко егзистира изван законских норми (домаћих или међународних) што његову позицију чини неиздрживом, односно прелазном: или ће дословно физички нестати (убијен у борби; смрт егзекуцијом; у бољем и то ретком случају — вишегодишња тамница) или ће победити и онда тиме можда неког другог поставити у своју некадашњу герилску улогу. Утолико „бити партизан“ није, нити може бити професија, чак не ни она која му је по вокацији најближа — „професионалан револуционар“.
Постати партизан, тј. модерни (политички) герилац, значи ући у егзистенцијални ризик који је принципијелно привременог карактера: побуњеник до коначне победе. Утолико је на делу правило „све или ништа“. Компромис за партизана представља неуспех, пораз пак — дефинитивно ишчезнуће. Зато се борба води без милости, моралних ограничења или било ког другог правила.
II
Партизани настају са с нестанком класичног ратног права који је у Европи неформално постојао пред и током ренесансе (магловита представа о рату као витешком двобоју аристократских хероја, који уз то користе само мачеве). Таква представа о рату, доцније преобликована кроз теорије државне суверености XVII и XVIII века (ius publicum Europaeum), подразумевала је да се непријатељу признаје једнакост. Наиме, чак и непријатељ може да се бори за праведну ствар (из његове перспективе; или просто — из перспективе борбе за моћ), што претпоставља да је вођење рата исправна, односно праведна ствар. Непријатељ је утолико имао привремен статус и није значио отелотворење самог Зла. Срећа оружја, а не исправност мотива, одлучивала је сукоб. Зато је било могуће одржавати вођење рата у одређеним границама, што је даље обезбеђивало склапање мировних споразума који су успостављеним односима снага давали правни изглед. Наравно, у овим правно санкционисаним ратовима суверених држава унутрашњи побуњеници нису имали шта да траже. Они су сматрани за обичне злочинце, односно хајдуке који су били изван међународног или унутрашњег законодавства (герила–разбојници или герила–одметници).
Са настанком народних војски (општа војна обавеза) и народних ратова (националне државе), настају и герила–партизани који, међутим, и даље бивају третирани као герила–одметници, побуњеници, дакле — злочинци. Они остају изван правила ратовања, тј. међународног (ратног) права.[4] Зато партизани не очекују од непријатеља ни правду ни милост. Заузврат ни они немају милости. С обзиром да су изван конвенционалног ратовања и тзв. обузданог непријатељства, односно ограниченог или обузданог рата, они воде тоталан рат. Утолико је за њих непријатељ оличење апсолутног зла које се мора уништити — физички и етички. Најбоље обрнутим редом. На тај начин модерни ратови бивају криминализовани, а терор и противтерор који они подразумевају воде ка истом циљу: уништењу, а не савладавању непријатеља.
Логична последица оваквог стања ствари је да криминализација рата води криминализацији мира, из чега проистиче контекст „ратног мира“, тако карактеристичан за колонијалне ратове, али и за време „хладног рата“, као и савремене „ратове против тероризма“. Сасвим посебан аспект модернизације рата јесте његова „индустријска димензија“. Захваљујући фантастичном технолошком потенцијалу, модерни господари рата су у стању да дословно униште противнике који су сувише заостали да могу да им парирају.[5] Технологија овде има за циљ да унапред осуди и обесмисли сваки индивидуални отпор као безначајан и ирационалан — шта вам вреди појединачна храброст, довитљивост или племенити циљеви отпора када вам ракете са неба директно иду у чело. Тако се на неочекиван начин у високо софистицираној култури Модерне ревитализовао варварски мотив Монгола који су непријатеља настојали фактички да збришу са земље. Независно од реченог, модерни ратови и даље имају потенцију да трају дуже него што су стратези замислили и самим тим да буду суровији но што су то у почетку актери били спремни да прихвате.
Уз известан опрез дало би се закључити да постојање партизана обелодањује, прецизније: огољује суштину модерне политике. Оне се своди на следеће: стећи моћ и освојити власт — свим средствима и по сваку цену. Утолико се партизани идеално уклапају у познату Шмитову тезу о пару пријатељ–непријатељ као суштини политике. Одређењем стварног непријатеља („окупатор“, „узурпатор“, „буржуји“ итд) партизани стварају властити легитимацијски оквир, а са њим и нови легалитет супротстављен старом и/или постојећем. Њихова логика је јасна и тако рећи огољена: „Постојећи закони злог режима искварени су и неправедни, зато су сва средства уперена против њих оправдана. Када ми победимо успоставићемо истински праведан поредак“.
На том трагу[6] можемо утврдити и кључне одлике гериле, тј. партизана. Прве две су формалне природе и могу се односити и на премодерне форме гериле, док преостале чине суштину модерног феномена гериле, тј. партизана:
а) Партизани постоје изван правних норми. Нерегуларност или незаконитост њихов је усуд: са или без униформе они егзистирају насупрот или изван конкретног актуелног правног режима, баш као и међународног ратног права.[7]
б) Партизани су увек у покрету. Речена мобилност представља услов или предстепеницу за потоње (у случају тријумфа) формирање „класичне“ војске од некадашње гериле. Постоји, дакле, могућност формирања међуступњева гериле: од локалне оружане борбе, преко народног устанка до формирања војске и елите новог режима.[8]
ц) Политички ангажман (револуционарни, антиколонијалистички ...) јесте суштина гериле. Он представља друштвени легитимацијски основ, уједно и услов постојања. Речју, мотиви герилаца–партизана принципијелно су изван пљачке и приватног богаћења чиме се они разликују у односу на премодерне облике (разбојнике, хајдуке и сличне). Циљ ове врсте гериле није обично стицање власти, већ успостављање „истински праведне власти“, оне због које ваља ићи толико далеко да би се водио рат. У исти мах, политички узвишени циљеви гериле подразумевају и сасвим обичне, да не кажемо приземне услове: пре свих широку организацију и строгу унутрашњу хијерархију (разлика у односу на класичне устаничке групе или појединачне јунаке), стални приток свежег новца (ово је пак јака веза са премодерним побуњеницима), као и војну, економску и пропагандну помоћ спољног фактора;
д) Телурски карактер партизана — везаност за локалитет, аутохтоно становништво и географске специфичности (шума, планина, пустиња...). Изван свог непосредног круга деловања (регион или држава — увек територија, готово никада вода, тј. море)[9] партизани немају довољну мотивацијску снагу. Међународни — глобални партизани до сада или нису постојали или нису имали снагу за стварно и дуготрајно деловање, што герила, упркос свом посредном карактеру, напросто подразумева.[10] Међутим, управо овај последњи лик/фигура герилца у виду револуционарног комунисте и/или антиколонијалисте, представља историјску међуфазу ка могућем новом облику гериле који је данас у настајању, ако већ није и сасвим стасао. Реч је о новој врсти гериле коју за ову прилику називамо верским партизанима.
Независно од наведених појединачних карактеристика (пред)модерне гериле, предуслови или елементи за њен коначан — војни успех, практично подразумевају увек исте чиниоце:
- постојање и активна подршка савезничких регуларних војних трупа (домаћих или страних);
- дипломатска и сваку друга помоћ јаких међународних чинилаца;
- подршка локалног становништва, тј. постојање сталне „базе“ или региона у којима герилци налазе уточиште (уз битан економски потенцијал подручја, важна је и сензибилна идеолошка делатност герилаца у њој — они морају делати без идеолошке острашћености, увек са идејом народног јединства у борби против заједничког непријатеља);
- снажна војно–политичка организација способна да упркос свим искушењима (поразима и губицима вођства) доведе до завршне победе, тј. уништења непријатеља.
Наведени елементи герилске успешности, у зависности од историјских прилика, могу се на различите начине појављивати по важности, с тим да искуство говори да тек када се остварују у целини постају делатни. Такође, герилци морају знати да тек када су у стању да формирају праву војску, способну за отворене „фронталне“ сукобе, могу рачунати са реализацијом свог крајњег циља — преузимања државне власти.
III
Пратећи историјске фигуре герилца, тј. побуњеника (или „учесника немеђународних оружаних сукоба“): од герилца–одметника (разбојника и хајдука), преко герилца–устаника и герилца–партизана (актери грађанског рата, комунистички револуционари и/или антиколонијалисти), дошли смо до новог лика герилца — верског фундаменталисте. Са њим је фактички заокружен пут посредовања кључних мотива класичних и модерних облика гериле: од пљачке и авантуризма, преко херојства и романтичног жртвовања, борбе за политичке идеале и утопијске снове, све до оног изворног покретача свих људских потреба и амбиција — верске метафизике. Премда је из ове перспективе тешко замислити неке нове мотиве, готово са извесношћу можемо рећи да то није и коначан вид герилског постојања.
Пре него што укажемо на специфичне и уједно противречне карактеристике најновијег лика герилца као глобалног верског терористе, подсетимо се разлике између две подваријанте модерног побуњеника: герилац–ослободилац и герилац–револуционар. Данас већ „класични модерни партизани“, актери грађанских и антиколонијалних ратова, имали су пред собом јасне циљеве који су им омогућавали да прецизно одреде своје стварне непријатеље. То су били страни завојевачи и/или домаћи издајници. У том смислу ратови у којима су герилци (партизани) учествовали подразумевали су њихову принципијелну дефанзивност: они су првенствено бранили, тј. ослобађали „своју“ територију (домовину, државу итд). Насупрот овој директно локалној усмерености, подваријанта партизана — герилци–револуционари (комунисти) у начелу нису имали географски омеђеног непријатеља.[11] Њихова борба је принципијелно активистичка, самим тим и протоглобална јер је у потпуности идеолошки (и транстериторијално) мотивисана: непријатељ је апсолутан (капитализам; империјалистички нови светски поредак или како већ...) и као такав мора се тотално уништити — политички и морално.
Револуционарни партизани, као специфична „авангарда гериле“, криминализовањем, прецизније — сатанизовањем непријатеља руше све ограде конвенционалног рата који (би) се води(о) на основу међународног или било ког другог права.[12] Герилац–партизан је у том случају бескомпромисни политички активиста апсолутних идеолошких циљева (нпр. комунизам као светски поредак) за кога су сва средства која воде остварењу прокламованог циља унапред дозвољена.[13] Тако су револуционарна партизани, као глобални герилци у настајању, упркос свом епохалном неуспеху и безмало ишчезнућу, отворили пут новој, далеко амбициознијој врсти уистину глобалних партизана. Разлика је у томе што нова врста герилаца (у виду верских фанатика и терориста) основу свог деловања не тражи у чисто политичкој, већ у мешовитој политичко–верској доктрини и циљевима коју у себи носе и елементе потенцирања до недавно сасвим потцењеног (штавише — презреног) сукоба култура/цивилизација.
*
Средином шездесетих година прошлог века Карл Шмит је написао следеће пророчке редове: „Године 1914. народи и режими Европе загазили су у Први светски рат без стварног непријатељства. Стварно непријатељство је настало тек из самог рата, који је почео као конвенционални рат држава европског међународног права и завршио као светски грађански рат револуционарног непријатељства. Ко ће спречити да на аналоган али далеко интензивнији начин, настану неочекивано нове врсте непријатељстава, чије остварење призива неочекиване облике новог партизанства“.[14]
За разлику од револуционарних партизана чији су мотиви, макар у исказу имали секуларан карактер, нови верски партизани свој разлог постојања, опет декларативно, дугују светом циљу, односно сакралном мотиву. Наравно, могло би се лаконски рећи да је овде реч о само још једном одговору на поражавајућу световност Модерне. Таквих примера има много у већ петовековном трајању модерног света.[15] Међутим, у случају верске гериле ради се о релативно новом квалитету оспоравања: модерност се напада старим идејама при чему се користе изразито модерна средства. У том смислу постоји јасан континуитет између револуционарних и верских партизана. Сличност њихових циљева, који се, узгред речено поклапају и са (не)прокламованим циљевима њихових идеолошких (либералних или других модерних) противника: успоставити „нови светски поредак“[16], готово да је занемарљива у односу на њихову везу са модерном техником као средством комуникације и уједно разарања. Светске амбиције техницизованих револуционарних или верских партизана додатно оснажује стару хајдегеровску тезу о нихилистичком карактеру науке/технике, при чему апокалиптичка димензија проблема никада није била ближа реалности.
Нова генерација герилаца са (псеудо)верским циљем и легитимацијом, међу којима су свакако најзначајнији они који делују са позиција исламске правоверности, делује изван модерног политичког стандарда — националне државе. У тој борби, бар када је реч о исламским фундаменталистима, непријатељ је дефинисан и као стваран (државни режими са исламском већином) и као апсолутан (САД као симбол модерне искварености и безверја; све што није по исламским законима). Свеколике теорије о неизбежном или историјским нужном урушавању националног суверенитета ову чињеницу не би смеле да пренебрегну. Другим речима, ваљало би и ову консеквенцу урушавања суверености појединачних држава укључити у дебату.
Као и у случају класичних герилаца, тако и код најновијих („верских партизана“), важи старо правило мобилности. Они су и даље „свуда и нигде“, с тим да сада имају и једну битну карактеристику више: не постоји изразита везаност за тло или аутохтоно становништво. Поприште борбе је ни мање ни више него планета Земља.[17] Овде се води борба за ослобађање верника, а не народа, за слободу Бога, а не појединачне државе или региона. Отуда и највећи могући мотивацијски капитал нових верских герилаца, све уз решеност да се искористе сва расположива средства, без изузетка. Управо је ту садржана основа за апокалиптичко предвиђање. Усуд модерне технике је у политичкој логици модерне политике: освајање власти захтева одговарајућа средства, с тим да су она увек изван моралних ограничења. Другим речима, ко тражи апсолутну власт употребиће за то апсолутна средства.
Преведено на наш проблем „технике“, логика је једноставна: апсолутно насилно средство (овде: атомско оружје) постоји, дакле, оно мора бити употребљено. Пре или касније нуклеарно оружје доћи ће у посед револуционарних група (не више само држава као што је то случај сада), а када до тога дође питање је тренутка када ће бити заиста употребљено. Ту више није реч о политичкој вољи, већ о политичкој нужности![18] Утолико нова врста герила, по први пут у модерној историји, постаје глобални, а не више национални или ограничени геополитички проблем. Гледано из тог угла савремени верски герилац може се назвати именом које је донедавно имало сасвим другачију конотацију — терориста.[19]
Суочивши се својевремено са партизанским ратом након војног освајања Шпаније, разљућени Наполеон је изјавио:“Против партизана само партизанским средствима“. У његовом случају то је значило вођење рата са шпанским устаницима без правила, тј. без заробљеника, а са пуно одмазди и насиља. На сличан, погрешан начин, данас САД покушавају да воде рат са верским партизанима, конкретније исламским тероризмом. Искуство је показало да је такав приступ контрапродуктиван: уместо да слаби, фронталним нападом противник додатно јача. Преведено на терен „безбедносних студија“, то значи да се тероризам, као савремени облик глобалне гериле, стварно може савладати, ако не и искоренити, само путем класичног обавештајног рада — проваљивањем изнутра у његову организациону структуру. Обратно, вођење ратова против других држава у којима се „крије“ нова герила (као што је тињајући рат у Авганистану, отворени хаос у Ираку или сутра можда у Ирану или Северној Кореји нпр.) додатно повећава шансе за катастрофу јер умножава, па тиме и оснажује првобитног непријатеља. На који начин ће међународна политика одговорити на овај нови, али свакако не и неочекивани изазов, остаје да се види.[20] Извесно је да тај одговор неће бити уместан, односно успешан, уколико се једнострано намеће од стране само једног заинтересованог актера. Наличје приче јесте то да док се други актери укључе, а то значи док друге државе стасају за равноправну позицију у одмеравању снага са тренутним светским лидером и као такве се прикључе борби против међународног тероризма (глобалне гериле), све може бити већ касно... И ком царству се онда приклонити?
[1] Успешан покушај поређења различитих облика — видова гериле кроз историју, више уз нагласак на историографију и војни аспект, видети у John Ellis: Gerila kroz stoljeća, Загреб 1979. Такође, упор. — Arthur Campbell: Guerillas : a History and Analysis, New York 1968. Robert B. Asprey: War In the Shadows : the Guerrilla In History, New York 1975.
[2] О приступу значењима и карактеру модерне политике видети шире у Владимир Н. Цветковић: Моћ и мудрост (О политичкој димензији филозофије), Службени лист СРЈ, Београд 2001.
[3] Добар пример двострукости природе хајдучије представљају српски хајдуци с почетка XIX века. Они су позитивни хероји, предмет народне митологије, онда када се боре против туђинске – турске власти. У том случају хајдуковање има и своје пуно морално оправдање (као ослобађање од насилничке окупаторске власти; свака крађа, отимање или убиство упућено против Турака, независно од стања рата или мира, сматра се моралним делом). Међутим, чим се успоставила нова – домаћа (српска) власт у ослобођеним крајевима, хајдуци постају предмет осуде и прогона. Оно што је рађено под условима окупације (и окупатору) не може се толерисати у ослобођеној земљи. Тако се и у помало романтичарској историографији разликују „добри“ од „злих“ хајдука: први су они код којих је хајдуковање израз њихових племенитих особина (родољубивост, праведност итд), док су други они који су у хајдуковању налазили само задовољење својих ниских — користољубивих побуда. Види Душан Поповић: О хајдуцима, Београд 1931. У зачецима модерне српске државности (1804) често су представници нове власти и сами раније били хајдуци или њихови помагачи. Преузимањем власти они осуђују хајдучију због разбојништва (у виду оружаних пљачки, уцена, отмица итд.; данас би се рекло „организовани криминал“), или због ометања или одметања од нове (српске; народне) власти. У овом другом случају хајдучија је представљано као побуна („бунташи“ или „ребелијаши“). Самим тим је хајдуковање сматрано за једно од најопаснијих кривичних дела тог доба. Види Димитрије Папазоглу: „Хајдучија“ у: Кривично право и правосуђе у Србији (1804 — 1813), Београд 1954. Занимљиво је да су хајдуци готово по правилу најпре били „позивани на веру“, тј. покајање, па да су тек онда били гоњени и тамничени. Онима који су се одазивали позиву на веру сви претходни злочини су се праштали и био им је омогућен миран живот. Упор. ibid., стр. 108.
[4] Кодификација међународног права везана за унутрашње сукобе своје зачетке налази тек током XIX века када се диференцирају две врсте међународног права: право у доба рата и право у доба мира. Правно регулисање хуманитарне заштите учесника у немеђународним оружаним сукобима, што је герилски рат, бар до недавно, садржано је у распону од Прве женевске конвенције за побољшање судбине рањеника у сувоземном рату из 1864. год., преко Женевских конвенција из 1949. год, и допунских протокола I и II из 1977. год.
[5] Пример употребе атомске бомбе у Јапану или могућност бесконачног бомбардовања противника који не може ничим да узврати – НАТО бомбардовање Србије.
[6] Видети Карл Шмит: „Теорија партизана (Узгредна напомена о појму политичког)“, Луча, Никшић, бр. IX/2, 1992.
[7] Партизан није војни професионалац (официр), он је најближи професионалном револуционару, иако се, као што смо видели, не може са њим у потпуности поистоветити. Дабоме, од успешног партизана могуће је направити и доброг официра, иако то није нужно случај.
[8] Наравно, могуће је ићи и обратним путем: герила као група настала из пораза претходно регуларне војске. Овако настала герила задржава политички карактер, али као поражена елита нема утопијску снагу, односно надахнуће карактеристично за групе које се тек надају освајању власти.
[9] Зато партизана нема међу пиратима и гусарима, а сасвим су ретка – изузетна појава у ослободилачким или грађанским ратовима.
[10] Подразумева се да герилци — партизани морају разбити зачауреност домаћег становништва и њихову опседнутост локалним проблемима. Само они герилци који превладају хтонске осећаје локалног (сеоског) становништва, њиховог рачуна у животним (природним) циклусима и бриге до следеће жетве, могу рачунати на дугорочну борбу са крајњим позитивним исходом.
[11] Овде ваља разликовати начело („пролетери немају домовине, они не знају за границе“) од конкретног историјског искуства које се увек одиграва партикуларно – у границама држава, империје или региона. Зато су и герилци–револуционари увек деловали локално, премда су им мисли врлудале глобално. Ту је „глобално“ више служило као метафора, него као стварни мотив или предмет делања. Тако је чак и комунистичка III интернационала служила као инструмент спољне политике једне државе (СССР), а понајмање као самопрокламовани центар „светске револуције“.
[12] Занимљиво је, а уједно и симптоматично, да морални моменат сатанизације непријатеља подједнако радо и лако користе све модерне идеологије, укључујући ту и ону која би тога у начелу требала да се клони (либерализам). О начину како је либерализам пригрлио тековине социјализма видети у мом тексту Реал–либерализам (или нове глобалне и локалне тираниде), Социолошки преглед, Београд, 1–2/1999.
[13] „Партизан је језуита рата“ писао је Че Гевара, свакако најпознатији модерни герилац.
[14] К. Шмит, op. cit., стр. 76.
[15] Више о томе видети у Владимир Н. Цветковић: Воља за ново (О генеалогији модерности), Дерета, Београд 2006.
[16] На тај начин се потврђује шмитовска теза да не постоје верски ратови – они су увек политички, с тим да религија може бити подручје на коме се рађа дихотомија пријатељ – непријатељ.
[17] Средства те борбе су Интернет, колико и експлозив.
[18] Зато су, између осталог, у корену погрешне све оне расправе о међународном криминалу као изворишту општег хаоса у свету. Чак и да до њега дође, организовани криминал никада неће употребити атомско оружје јер то обесмишљава суштину његовог постојања – добит, плен, пљачку. То важи и за атомско оружје „ограниченог домета“. Оно као такво не може бити предмет интересовања мафије јер је његово поседовање, макар и само привремено, до неке могуће продаје, директан пут у властиту пропаст. Локални атомски удар у некој земљи Африке, Блиског или Далеког Истока означиће почетак масовне употребне у свим другим деловима света. Сасвим другачије стоје ствари са изворно политички мотивисаним групама. Када своју политику (доктрину и деловање) заснивају на верским премисама, оне долазе у посед (само)легитимације за коју је не само дозвољено, већ је чак и пожељно коришћење апсолутних средстава.
[19] Терориста је актер организованог политичког насиља које има за циљ да кроз стварање климе страха и неизвесности утиче на локално јавно мњење које даље притиска режим да удовољи одређеним политичким захтевима. Герилци–партизани нису имали потребе да тако делују јер је би такво поступање било погубно за њихове дугорочне политичке циљеве.
[20] Почетком септембра 2006. Генерална скупштина УН једногласно је усвојила Стратегију борбе против тероризма, у којој су махом садржане одредбе ранијих резолуција скупштине и Савета безбедности УН. Усвајању стратегије претходило је годину дана тешког рада на њеном тексту. Као и обично, циљеви који се овом приликом прокламују (као што су „култура мира“, подстицање дијалога међу верама, владавина права и сл.) обично су неухватљиви услед своје флуидности, тј. неодређености. Због тога је и практична конкретизација оваквих стратегија често изостајућа.
Датум последње измене: 2012-03-05 15:35:15