Владимир Н. Цветковић

НАТО, сувереност и Србија

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ФАКУЛТЕТ БЕЗБЕДНОСТИ
редовни професор доктор ВЛАДИМИР Н. ЦВЕТКОВИЋ

Већина историчара се слаже са тезом по којој је овај наш — XX век „најкраће“ столеће у Модерни. Његов почетак, опште је место, припада Првом светском рату, а наводни крај — паду Берлинског (комунистичког) зида. И док је „почетак“ неспоран, „крај“ остаје проблематичан, тим пре што се са њим не изједначава само крај једног века и миленијума, већ и нешто много више — крај једне епохе. Разуме се — модерне епохе, доба политичких идеологија као крипторелигиозних доктрина о добру и праведности у личном и колективном животу. Логика датог закључивања сасвим је једноставна и већ у различитим облицима током Модерне више пута демонстрирана. У најкраћем, она тренутно гласи: формално утрнуће комунизма као система, уз претходно нестајање фашизма у лику друштвеног поретка, значе коначни тријумф свеколиког либерализма. Његово апсолутно остварење (на делу, тј. „пракси“, и у мишљењу, тј. „теорији“) означава прелаз у епоху лишену традиционалних трвења супротстављених идеолошких образаца праведности и истинитости. То ће рећи да је начелно првенство либералних слобода, над заводљивим чарима комунистичке једнакости и фашистичког „братства“, напокон и чињенично потврђено. Шта даље конкретно ова победа треба да значи — о томе се углавном не говори, осим ако актуелну ламентацију о „људским правима“ не прихватимо као основну и довољну матрицу за доношење судова о томе шта јесте, а шта није (политичко) биће (пост)модерног либерализма.

Међутим, управо је наведено место самоидентификације новог — свелибералног доба, одлучујуће за процењивања стварног или тек сањаног краја и домета овог века, као и Модерне у целини. Да ли смо заиста сведоци настанка нове епохе, или можда (још увек) живимо логичка исходишта старе? Одговору на то питање смера овај текст чији је конкретни повод НАТО напад на Србију и Црну Гору, подухват који, наизглед бар, подједнако добро може да симболише довршење једне, односно најаву друге епохе.

♦♦♦

Уколико је суд о инаугурацији нове епохе тачан, онда надолазећи век и миленијум, који су уједно и претпостављени почетак нове епохе, формално почињу на исти начин као и још увек актуелно столеће — ратом на Балкану. Стицајем несрећних околности (или је можда у питању нека неоткривена законитост и смисао?), у оба случаја један учесник, мимо своје воље, остаје исти — Срби.

Као што је познато, формални повод (нипошто не и разлог) за обележавање почетка XX века, била је српска одлучност у одбрани националног суверенитета.[1] Она је била негирана другим — јачим (али такође национално утемељеним) вољама, и тај је сукоб партикуларитета који, у зависности већ од величине, смерају самодовољности или „универзализму“, на неки начин, постао метафора за сва друга, не само политичка догађања у овом, може бити, најсуровијем веку људске повести.[2] Разуме се, Срби, тј. сувереност Србије, били су само непосредни повод за догађања која су далеко надмашивали њихов историјски значај. Међутим, несрећни историјски „случај“ (!?) је хтео да баш на том — српском простору, симболично буде зачето XX столеће. Данас пак, у време хронолошког краја истог, као да су поново исти актери и њихова хтења (Срби и њихова национална сувереност), онај „формални повод“ за најаву новог века, и — може бити, за нова идеолошка разрачунавања у новом поретку светске моћи. Као да поново са нерешеним „српским питањем“ у нови век улазе не само Срби, већ и тзв. међународна заједница коју тај (српски) проблем, свакако не импресионира (штавише), али зато ипак нешто значи као симптом историјских тенденција и као најава „реда односа ствари“ који се конституише глобално.

С друге стране, НАТО агресија на Србију и (делимично) Црну Гору, може се са више уверљивости „читати“ и као стварни крај XX века — логичко и симболичко довршење борбе око суверености — политичка изведеница оних истих међународних сукоба који су управо на том тлу и уз сличан заплет својевремено зачети. У том случају, Берлински зид би имао само статус епизоде, док би 24. март 1999. године уистину представљао стварно окончање XX века и борби за националну сувереност, односно међународну хегемонију. Пролећни рат у новој Југославији, који је довео до фактичког нестанка суверености Србије и СРЈ, представља стога увод у објаву краја једног од централних појмова (не само) модерне политике. Том приликом се заборавља да је најава краја борбе за сувереност, обележена инаугурацијом једне друге врсте апсолутне суверености која се управо „универзализује“.[3] Међутим, та „нова сувереност“, као апсолутна моћ у лику формално транснационалне организације попут НАТО, не жели да буде транспарентна, већ као да се због нечега (сигурно не лоше савести) крије. О чему је заправо реч?

Сасвим је извесно да актуелна најава, а за неке чак и обзнањивање коначног краја приче о националној суверености, не може бити уједно и најава краја модерне политике. То није, нити може бити, никакав „крај историје“, како је с почетка краха комунизма, често и без добрих аргумената говорено. Нестанком комунизма као система нису нестале модерне идеологије, баш као што нису ишчезле ни националне државе. Штавише, нестале су само (или боље — управо) оне државе које су свој идентитет градиле на идеологији која је искључивала, или бар потискивала, сваку везу са националним.

Од када је настала, у превирањима постренесансног доба, Модерна је значила стални идеолошки рат који је на реал-политичком плану значио борбу посебних националних држава око светске моћи, тј. превласти. За остварење тог циља, у складу са локалним традицијама и околностима, коришћена су потпуно различита модерна идеолошка средства-циљеви: почев од либералних, до фашистичких и комунистичких — у већ бројним модалитетима. Борба за апсолутну светску моћ, која је тек у Модерни добила на значају и смислу, није била никаква „борба за признање“ (она је доминирала на унутрашњем — „чисто идеолошком“ плану), већ је представљала борбу за апсолутну доминацију Једног над свима другим. Различита савезништва у том смислу су била добродошла, и ту се обично није гледало на унутрашњу идеолошку структуру савезника. Као таква, савезништва у борби за светску моћ су била неискрена и краткога даха. Све то, уосталом, најбоље потврђује историјско искуство XX века.

Борба око стицања светске превласти, или борба за планетарну моћ, која је отпочета првим Великим ратом средином двадесетих година овог века, и која је била логична последица планетарне глобализације европске модерне, сада је у — (пред)задњој години XX столећа, кулминирала ратом у Србији који је de facto, а не само симболички (као што је то било током деведесетих), инаугурисао Великог Лидера („слободног“ и оног другог) света. На тај начин је стварно, а не виртуално довршен XX век. Он је закључен „природним“ окончањем оних истих историјских процеса који су га најавили и створили: победник је једна национална држава која то не жели да обелодани, док модерне идеологије и утом контексту настављају своје трајање, сада пак у знатно суженом оквиру, мада не и са сниженим интензитетом. Тако је, наизглед коначно, трка за моћ без граница окончана промоцијом глобалног Победника који опет, парадоксално, тај свој, толико жељени тријумф, као да не жели да призна. У чему је ствар, и откуд та неочекивана „скромност“?

Одговор ваља потражити у идеолошкој лукавости и политичком прагматизму Победника. Наиме, премда је глобални Победник свима врло добро знан, он сам, очигледно, није спреман да на себе директно преузме одговорност која му као Првом (једино сувереном) неминовно припада. Наиме, иако су САД несумњиви глобални шеф тзв. новог светског поретка (шта год то значило), они по свему судећи нису вољни да преузму властиту одговорност за судбину Целине која следи из тог и таквог лидерства. Уместо тога, радије се заклањају иза стратешких глобалних институција као што су НАТО, ММФ или чак ОЕБС (?!). Апсолутна контрола речених, као и бројних других институција, укључујући ту и „ванстраначку“ ОУН, и хиљадама километара удаљену Европу (која се брани из Вашингтона), омогућује пуну реализацију партикуларних америчких интереса, при чему разлози за дату мимикрију не проистичу из неког посебног снебивања или скромности, већ припадају „самој ствари“ — чине органски део идеолошке потке актуелног реал-либерализма који стоји у основи читаве приче.[4] У томе се даље огледа и историјски новум наступајућег миленијума и нове епохе.

♦

Повесни систем реал-либерализма, као сигнум (пост)модерног доба, мимо или чак потпуно насупрот властитих носећих идеја, више није спреман да се користи националним државама, самим тим, више ништа не полаже на идеју суверености. Она је одбачена на оно чувено „сметлиште историје“, док су сада, уместо дојучерашње светиње, у игри „транснационалне“, односно „универзалне“ вредности оличене у ревитализацији природног права (у међувремену преточеног у тзв. људска права), као и у додатној афирмацији слобода које се све више окрећу свом економском темељу (тржиште), а мање до недавном идеолошком светионику — политици, односно парламенту.

Генерално потискивање и одбацивање националног, које се тако лако и неутемељено аутоматски изједначава са шовинизмом, за последицу има образовање нове врсте „либералистичке“ мисли у којој и сама чаробна реч демократија постаје више некаква „вредност по себи“ (све чешће са крајње магловитим садржајима: што су високопарнији, то су мање употребљиви, самим тим отворени за манипулацију), а све мање или никако оно што би по дефиницији требала да буде: скуп транспарентних процедура преко којих се артикулишу различити интереси и слободе.[5] Потискивање однекуд презрених процедура, које, наводно, спутавају „исправно коришћење слободе“, симптом је актуелног обликовања модерне воље за моћ која у свој нови вокабулар убацује мноштво појмова, па чак и аргументацију наводно „поражених“ идеологија, посебно оне социјалистичке провенијенције. Тако се ствара један нови идеолошки хибрид који као да је клонирана јегуља: немогуће је ухватити голим рукама у њеном природном простору, док на сувом не престаје да исклизава из руку политичког (раз)ума услед своје љигавости и хладноће.

Перверзна смеса социјалистичких морализаторских парола и либералних вредности (може и обрнуто), као новостворени легитимацијски оквир реал-либерализма, све уз отворено милитаристичка средства, означава коначно обелодањивање изворно шизофрене позиције Модерне. Она се својевремено утемељила и развијала на брижљиво негованим унутрашњим разликама које су свој живот прихватале као смрт другог. Комунизам је себе видео на гробу либерализма (капитализма) и вице верса, док је фашизам свој страшни „смисао“ налазио у смакнућу оба. Ови пак, са своје стране, управо су у фашизму препознали своје мрачне стране што им је давало додатну снаге да елиминишу заједничку невољу. Када је комунизам, притиснут споља (трка у наоружању), и пре свега — изнутра (неодрживост не-рационалног система производње), коначно испустио душу (премда многи то још увек нису у стању да појме или прихвате), онда је и идеолошки победник морао да се промени, преобликујући се у милитантног „социјал-демократског“ полутана либерализма.

Гледано традиционалним очима, дојучерашња демократија слободног света повукла се у олигархију и прикривену тиранију, док је новопеченим пријатељима са Истока препустила (штавише — трасирала) природну еволуцију у мање-више отворене тираније. Разуме се, ни једна од тих тенденција различитих смерова, али са сличних идеолошких полазних тачака, није се (још!) реализовала у свом идеално-типском облику, но, то не значи да значајни делови њиховог друштвеног бића не функционишу по тим класичним моделима. Тако је Модерна постала властита карикатура у којој се више нико не препознаје.

Имајући у виду горе наведене напомене, показаћемо на примеру НАТО агресије на СРЈ, како се речени дух новог идеолошког времена и примереног одсуства сваке саморефлексије, реализује на конкретним самопоимањима актера у том сукобу. Најпре, разуме се, о олигархији унутар „међународне заједнице“.

♦♦♦

Зашто је НАТО напао Југославију? Од првог дана рата, мимо или поврх оних званично прокламованих оправдања којима су прибегавали савезници из Алијансе,[6] у редовима тзв. аналитичара — домаћих и страних, навођено је безброј различитих мотива за ту војну акцију, и то у широком распону од оних најопштијих — геополитичких[7], преко економских[8] и политичких[9], па све до разних (пара)психолошких објашњења у чије „суптилности“ овде није упутно залазити.[10] Такође, било је и биће покушаја синтезе свих наведених чиниоца — разлога за отворени војни напад на једну суверену државу која никог другог није споља напала, нити је показивала намеру да то учини. Време које је пред нама показаће (не)оправданост свих тих разлога понаособ и заједно.

Наше пак објашњење за оружану интервенцију НАТО савезника против Србије и (делимично) Црне Горе, сасвим је једноставно, и по садржају се не везује ни за један од наведених узрока посебно. Сажето, оно гласи: НАТО, односно САД (као глобални Победник у светском такмичењу за неприкосновеног Лидера света) и њихови (не)добровољни савезници, напали су СРЈ првенствено, ако не и једино због идеолошких разлога. Идеологија, дакле, овде не значи, односно нема функцију накнадног оправдања неких „стварних“ (неизречених, скривених) разлога за одређење поступке, већ представља истинско погонско средство актуелне историје. Она се данас појављује у лику још једне мета-нарације која сама себе производи и оправдава — самодовољна идеолошка стварност праведног „начина живота“ чије су вредности опште добро свих. У том случају НАТО се појављује као светски организатор мира и гарант планетарне сигурности — чувар и промотор „људских права“ и сваког добра, тј. хуманости доступне људима.

Да би дата тврдња о чисто идеолошкој позадини НАТО интервенције против Југославије била јаснија (и прихватљивија), дужни смо да подсетимо како борба за светску сувереност, тј. за доминацију светом, никада није била прост сукоб партикуларних модуса модерне идеологије (либерализам, фашизам, комунизам), већ да је увек, на тзв. појавном нивоу, означавала међусобно гложење суверених држава око моћи, при чему су ове преферирале већ различите идеолошке легитимитете. У борби за светску доминацију победила је пре свега једна држава (САД), а мање, и то тек посредно, једна идеологија (либерализам). Упркос тој чињеници, да би извојевана победа била оправдана и дуготрајна, она нужно тражи нешто измењену идеолошку потку преко које би се даље учврстила и наметнула као „опште место“ политичког здравог разума, односно као промотор „општег интереса“. Овај, у конкретном случају, више није (или не значи) интерес унутар неког конкретног друштва, већ представља, наводно, ни мање, ни више — интерес Свеколиког Човечанства!

Речено опште место новог реал-либералног дискурса, које је у међувремену стекло статус Велике идеје водиље „слободног“ и „ослобођеног“ света, сконцентрише се у идеолошком троуглу савременог либерализма који, између осталог, образују никад магловитије одреднице као што су људска права, мултикултурализам, демократија итд. Како год, у том посредовању једно је условљено другим(а), и ко год својим (не)деловањем нарушава једнакостраничност тог троугла, има се сматрати глобалним Непријатељем који угрожава сâм светски поредак и његове темељне вредности.

Речена идеолошка матрица по којој функционише наше историјско време, попут Анаксагориног света хомеомерија, садржи у себи понешто од сваке претходне варијанте Модерне. По свему судећи, највише су се измешала одређења класичног модерног идеолошког пара супротности, некад љутих и непомирљивих непријатеља: либерализам и социјализам. Они, тј. њихови деривати, данас образују специфичну еклектичку смесу коју смо, уз нужне ограде, за потребе овог текста назвали доба реал-либерализма. То, дакле, није нека нова (рецимо „постмодерне“) идеологија, већ пре свега нова политичка стварност која се још увек легитимише старим вредностима насумице помешаним и разбацаним унутар заједничког повесног оквира.

Једна од важнијих одлика тог „новог политичког доба“, јесте генерално одбацивање, или бар максимално потискивање свега што је партикуларно, тј. национално — почев од националног идентитета (као основе државне суверености), па све до индивидуалног самопоимања чланова заједнице. Натегнуто и некоректно изједначавање националног са националистичким,[11] имало је за последицу специфично глорификовање демократије као универзалне — општеобавезујуће вредности „по себи“, способне да од дрвета направи гвожђе, а ако треба — и обратно. Образујући демократију као систем вредности који по дефиницији одбацује све партикуларно (читај: национално), и који трансцендира свој ранији процедурални смисао, реал-либерализам промовише практично празан идеолошко-морализаторски склоп који је могуће пунити врло различитим садржајима — већ по потреби.

Идеолошка „логика“ гласи: с обзиром да је демократија најразвијенија у најслободнијој међу слободним земљама, онда је нужно да САД треба да буду предводници новог (постлибералног) поретка — шта год да он представљао. Тиме се, наравно, на већ безброј пута током историје варирани начин, намерно бркају општи циљеви („човечанство“) и посебни интереси (држава САД). Утолико је суштински интерес САД, као глобалног Победника у светској трци за моћ без граница, и као једине стварно суверене државе данас, да своју водећу и фактички диктаторску (ако не и тиранску) улогу у међународним пословима, прикажу као неку врсту безинтересног залагања за свет изван партикуларних „ограничења“, тј. изван националне суверености. Другим речима, једна апсолутна сувереност, сувереност оног најјачег, не подноси постојање појединачних моћи, а још мање пристаје на поредак којим се ограничава његова доминација. Да та свеколика надређеност свему и свима не би исувише „бола очи“, па тако можда и провоцирала неки могући отпор, водећа светска елита је разложно закључила да је у њиховом „најбољем интересу“ да делају по старом и више пута испробаном идеолошком обрасцу: оно што је засебно прогласи за опште, а свој проблем представи (и решавај) као светску муку.

Гледано из дате перспективе, постаје јасно зашто повесни систем реал-либерализма не може, тј. не би смео да има једног и јасно уочљивог лидера. Уместо фактички Једног, ту је сада мноштво као алијанса слободоумних и за слободу свих људи орних и самопожртвованих држава. Зато, између осталог, реал-либерализам, начелно, више није спреман да прихвата националну сувереност појединих држава — укључујући ту, парадоксално, чак и самог Победника — промотора „новог светског поретка“. Баш због тога, између осталог, последњи (на жалост, готово сигурно не и задњи) Балкански рат, и није окончан на већ уобичајени начин — јасним разликовањем победника и пораженог. Никада, наиме, чак ни привидно, није било да се рат заврши „нерешено“. Неко, макар и само привремено, мора да победи, док други, по природи ствари, мора да изгуби. Уместо те диференцијације, која је нужна за стварно окончање неког рата, у овом најновијем балканском, на делу је некакво прелазно стање „подељене суверености“ и остварних циљева „кампање“, при чему је чак и несумњиво пораженој страни остављено да по сопственом нахођењу тумачи свој пораз.

Победник у рату који се de facto водио за и против суверености (са већ различитим разлозима и образложењима), готово да неће да призна своју победу. Зашто? Да је „победио“, онда би признао и да је уистину водио један рат (а не тек безбојну „ваздушну кампању“), и што је много важније — победник би признао да је поразио супарника, те да је сада дужан и да му коначно пресуди. Међутим, у привидно „одлучујућем тренутку“, НАТО се пресвлачи у ОУН, улази на Косово и уводи своје трупе, законе и институције, на жалост, не и сигурност за тамошње Србе, а при свему томе „потврђује решеност да се не мењају границе“, и тврди да признаје сувереност и територијални интегритет СРЈ (!?).[12]

Тако је појам суверености испражњен од сваког значења, док је на делу нескривени и симптоматични цинизам Победника који, ето, признаје очување противникове „суверености и територијалног интегритета“, тиме што фактички окупира (под туђим — неутралним именом УН) део његове „суверене територије“! Са своје стране поражени треба да буде задовољан јер је могао све изгубити и чак бити потпуно уништен. Овако, остало му је да се нада да ако и није шија (пораз, окупација), онда је сигурно врат („победа“, „сувереност“)! У том, наизглед — „сви задовољни“ решењу, крије се тајна нових светских правила у борби за моћ: интелектуално-политичка мизерија оних који одлучују и неизмерна беда оних који директно бивају погођени „компромисима“ (транс)националних и/или (ново)демократских елита.

♦

Како видимо, када су сирене у Београду, Новом Саду, Подгорици и другим градовима Србије и Црне Горе означиле „почетак ваздушне опасности“, и када су „интелигентне“ и мање интелигентне бомбе почеле да падају на грађане Југославије, оправдање оних који су то започели, било је већ одавно дефинисано. Идеолошко легитимисање те рушилачке „кампање“ могло се, такође, пронаћи и у већ од раније време вођеним бројним стручним — етичким, и сличним, али зато мање суптилним — војним расправама, око тзв. хуманитарне интервенције. Хуманисти постмодерног доба, ти софисти реал-либерализма, загледани у „меке истине“, а забринути над постојећим тамним острвима у мору светлеће слободе, све „опуштено резонујући“, али и уз свест о савести и моралној одговорности човечанства (у ту шаролико друштво удобно се смештају и постмодернисти и њихови опоненти попут једног Хабермаса[13]), дошли су да закључка да ако се у некој земљи масовно крше „људска права“ од стране владајућег режима, и ако није могуће другачије спречити такво стање ствари, онда је „међународна заједница“ дужна да преузме одговарајуће кораке како би све то стало. Дакле — криминална влада би морала бити кажњена, док би потлачени (обично националне мањине) на тај начин били ослобођени од терора.

Све би то још и могло да се брани, да није оних „проклетих детаља“ који се појављују при даљој разради консензусом или општом сагласношћу усвојених начела. Када се завири иза речених основа, остаје још“једино“ да се види ко, када и где одлучује о томе да је потребно да се оружано, тј. војно интервенише? Када, и ако се то утврди, разуме се — кроз све демократске институције и процедуре, преостаје још да се каже ко и колико мора да се конкретно ангажује у датом смислу? Најзад, чак и када се несумњиво закључи да је интервенција „међународне заједнице“ неизбежна, и када се зна ко је „дужан“ да је оствари, неопходно је још утврдити процедуру и субјекте одлучивања о престанку интервенције. Питања се даље множе геометријском прогресијом: када се, примера ради, интервенција уистину окончава: проглашењем капитулације од стране „криминалне владе“, окупацијом дате земље (цела или само део територије?), или можда онда када иста влада промени спорне законе и престане са дотадашњом праксом? Даље: како водити рат против „владе“, а не убијати (невине?) грађане те државе? Или су можда дотични грађани криви већ самом чињеницом што су живи и што имају владу? Такође, ако дотична влада, којим случајем не манипулише гласовима својих грађана, да ли то значи да истима након спољне интервенције треба ускратити право гласа (рецимо чекати њихово „политичко сазревање“?), или је можда упутније „ослободити“ их државе како би могли несметано и „без посредника“ — како се то некад говорило у монархијама — да саобраћају са Међународном заједницом и/или њеним Сувереном?

У сваком случају, сва ова, и још многа друга питања у чију елаборацију овде не можемо посебно улазити,[14] када се политички операционализују, захтевају много времена, пуно енергије и гомилу пара, са све крајње неизвесним исходом. Шта ако се, примера ради, субјекти одлучивања, тј. народ на референдуму или посланици у скупштинама/парламенту земаља „међународне заједнице“, одлуче да ипак није нужно да се војно интервенише? Шта ако за време одлучивања „лоши момци“ победе и онда сав труд постане сувишан? Шта ако угрожени „мањинци“ постану исто онолико агресивни колико и „већинци“?[15] Коначно, шта ако они чија су мањинска, а опет — „универзална људска права“ угрожена, почну да истребљују своје наводне истребљиваче? Шта када се мањина претвори у већину и идентификује са противником? Против кога и колико дуго у том случају (онда) ваља „интервенисати“? Слична питања се даље могу готово непрегледно ређати.

Извесно је да уколико се желе предупредити такве (неугодне) ствари (питања и интервенције уз скепсу), потребно је имати снажну, брзу и оперативну „транснационалну“ организацију која ће бити способна да независно и правовремено доноси одлуке о животу и смрти држава, тј. о светској правди и неправди. Оно „независно“ овде значи по страни од националних држава, а „правовремено“ — у складу са тренутним интересом оне државе која једина заиста има сувереност. Тако је реал-либерализам, за сада, изнедрио пре свих једну војну организацију НАТО, и то као идеолошку институцију — праву „либералну“ псеудокоминтерну с краја миленијума! На тај начин се показује да идеолошка матрица Модерне функционише по правилу кроз велике потезе и глобалне институције. Наравно, по себи је разумљиво да тамо где је реч о судбоносним питањима, о Истини, Правди и Добру Човечанства, не може да се говори у некаквим „неутралним“ терминима, „објективно“ или „неидеолошки“. С друге стране пак, ко у Модерни доноси судове о праведности, добру и злу…тај једноставно мора бити утопљен у неку од њених идеолошких матрица преко и на основу којих се мисли и дела. Новоизграђена матрица реал-либерализма задовољава више различитих актера у игри и пружа могућности за манипулацију о којој су могли само да сањају они који су с почетка века ушли у борбу за светску доминацију.

Разуме се, када су НАТО бомбардери полетели пут Југославије, њихови стратези и оперативци нису пуно марили за дате суптилности и (не)могућности модерног духа. Они су, једноставно, чинили „праву ствар“, при чему је одлуку о садржини те „праве ствари“ доносио неко други. Истина је, биле су то демократски изабране елите Запада, које, опет, нису налазиле за сходно да по том питању консултују своје бираче, па чак ни своје националне парламенте. Разлози за ту брзину и самовољу правдали су се „хуманитарним“, дакле, неким „вишим разлозима“ који пак, већ по дефиницији, улазе у сферу идеологије. Можда је најискренији у свему томе био је и остао један, у суштини маргинални точкић дате машинерије — Бернар Кушнер, данашњи главни администратор цивилне мисије УН на Косову. Овај „доктор без граница“ је без увијања рекао да његов мандат значи стварање управе на Косову која ће „чињенички представљати самосталну владу унутар једне суверене земље“. Том приликом се није либио да потврди ново вјерују реал-либерализма по коме „заштита мањина, а у име људских права, понекад мора да буде изнад суверенитета држава“, па је зато и интервенција НАТО у Југославији била ништа друго до — оправдано „хуманитарно (!?) уплитање у унутрашње послове“. За разлику од Кушнера, нико из НАТО нико није био вољан да објасни како то да се разлози за интервенцију (про)налазе у њеним последицама (бомбама против „хуманитарне катастрофе“!), и како то да се једна катастрофа лечи другом, још већом? Још мање је било речи о томе како то да због, наводно недопустивог понашања једне владе, страда читава држава, укључујући ту смрт или сакаћење хиљаде њених грађана, уништавање заједничких материјалних добара и руинирање природне средине? Коначно, ко је то успео да докучи критеријум разликовања цивилних од војних циљева? итд. итд.

На сва та и слична питања водећи људи Алијансе, на челу са актуелним вођама глобалног Победника, одговарали су на мање-више исти начин и по следећој схеми: тамо негде далеко — на мрачном и брдовитом Балкану, једна, али зато повелика мањина (Албанци) бива прогоњена у земљи Србији (Косову), држави иначе познатој по не придржавању „светских демократских стандарда“ — људска права су тиме угрожена у тоталитету — човечанство пати — међународна заједница то не може да трпи — САД и сав остали слободни свет су морално дужни да нешто предузму — НАТО мора да војно интервенише.

Ако се речена схема посматра са њеног краја, онда ће се видети да НАТО, тј. глобални Победник, кад год то зажели, може, односно мора да интервенише. Све друго је ствар технике: кад НАТО види да „међународна заједница“ тражи одмазду над непоћудним бунџијама који, из било ког разлога, чине да човечанство пати од гриже савести, онда се подразумева да ће ови, већ по потреби (читај: тренутним интересима Победника), бити лоцирани и по заслугама кажњени. Такав пример биће поучан за све друге, укључујући ту и властите (тренутне и будуће) савезнике. Речени механизам „одлучивања“ биће примењиван све док се то може, тј. док се не наиђе на неки чврст орах у лику подједнако јаког супарника у бризи за миран сан човечанства. Принципијелно узев, такав (још један, могући светски душебрижник) не може се појавити у „слободном (демократском, западном итд) свету“ , дакле — непријатељ је увек онај други, онај ко не припада нама слободнима, јер није мултикултурни демократа који се кроз НАТО бори за људска права свих на Планети. Утолико је онда свака „хуманитарна интервенција“ унапред оправдана јер је спроводи слободни свет, а предводи глобални Победник. Све друго има се сматрати класичним кршењем неприкосновеног међународног права, те ће се с тим у складу и санкционисати. Ова логика закључивања, у чију је истинитост, прецизније уверљивост, а приори забрањено сумњати (јер се тиме сумња у аксиоме слободе и савести човечанства), по први пут је своју пуну примену доживела у Југославији. Сасвим је извесно да ту не може бити и крај формалној логици а ла НАТО.

Оно што посебно пада у очи, а што је такође крајње симптоматично, јесте чињеница да је НАТО, као војни савез суверених националних држава, у свему овоме функционисао мимо било какве контроле локалних демократских тела. Суперструктуре једне наднационалне, при том још и војне организације, показале су се далеко моћније него националне демократске (значи не-милитантне) институције земаља чланица. Политиколошки аналитичари ће свакако имати штошта да закључе из тог, за демократију и национални суверенитет, заиста фрапантног, али речитог података. Са своје стране примећујемо да крај XX века пролази у једном парадоксалном обрту који представља врхунац перверзије модерног идеолошког садржаја: нови либерализам, као еклектичка смеша својих дојучерашњих противника, етаблира се и промовише преко војне организације која у начелу бива супротстављена идеји либералног устројства света.

Изворно створен као одбрамбени штит спрам комунистичке пошасти, НАТО се сада претвара у либералистичку Коминтерну која утерује слободу и правду диљем планете — свуда где се оцени да је степен „угрожавања демократије“ неиздржив са становишта човечанства самог! Тако један војни (а то увек значи привремени и за конкретну употребу створен) савез, изниче не само у светског полицајца[16], већ и у институционализовану светску савест која се има (са)чувати свим расположивим средствима. На тај начин се неповратно компромитује и последња „Велика прича“ Модерне, у којој су либертетске идеје, макар и само у главама родоначелника, стајале као регулативни, а не као конститутивни моменат политичког, односно државног и међународног (светског) устројства. Урушавање идеје либерализма, паралелно са његовим реал-политичким тријумфом, обележено је НАТО интервенцијом против СРЈ и то је вероватно најзначајнија последица тог сукоба који својим значењем увелико надмашује значај непосредних актера.

С тим у непосредној вези стоји и дробљење појма „међународна заједница“ који постаје празна форма способна да прими, практично, било које садржаје. Услед тога, међународна заједница, која је представљена са ОУН, претворена је у олигархију најмоћнијих држава чији се интерес приказује као општи, тј. интерес свих. То није ништа необично с обзиром да у свакој заједници неједнако моћних, увек одлучују они који располажу „вишком моћи“. Тако ће „интерес међународне заједнице“, када се са њега скине онај једини могући заједнички именитељ — „светски мир“, постати интерес најмоћнијих унутар ње. Зато, када се чланице олигархије одлуче да поведу неки „праведан рат“, онда ће се оправдање за тај рат нужно пронаћи у „одбрани светског мира“, што ће рећи одбрани партикуларних циљева олигархије. Утолико је и „ширење мира у свету“ ништа друго до ширење интереса водећих светских сила, данас — pax americana, као посредна владавина над читавим светом. Општи мир, или елиминација међународних конфликата, стварно значи апсолутну доминацију једне светске силе. Њена хегемонија, да би била успешна и корисна, мора се прикривати општим интересом за миром, просперитетом итд.

Све то не треба да чуди с обзиром да нас је још Платон упозоравао да свака олигархија природно тежи да се представи као демократија. Онај пак коме су уста пуна демократије, све уз непрестано ласкање, али и претње демосу, често неосетно (чак и за самог себе) постаје тиранин. Тиранин пак, завршава „као вук“: вреба све и сви вребају њега. Његов карактер га у исти мах чини пијанцем, заљубљеним и сулудим. Он је у будном стању онакав какви су људи обично само у сну. Најзад, иако није у стању да влада собом, он то нужно настоји да чини над другима. Зато, „Иако то не изгледа, прави тиранин је, у ствари, прави роб, највише се улагује и потчињава и улагује најгорим људима. Своје страсти очигледно не може да задовољи, а у очима онога ко уме да прозре целу његову душу, он је очигледно испуњен страхом и свој век проводи у бојазни, немиру и муци“ (Пол., 579 е).

Поређење актуелног стања у међународној заједници са Платоновим извођењем преласка из олигархије у демократију и најзад тиранију, сматрамо умесним јер смо и ми данас сведоци прастаре политичке хипокризије где се једно мисли, друго ради, а треће говори. Савремено представљање интереса неколицине, или конкретније — само једне велике силе (Платонов тиранин) као самозваног репрезента светске савести и свеколике међународне заједнице, само је доказ више да се под капом небеском, бар када је политика у питању, мало шта — ако и уопште ишта — истински мења.

Кант је својевремено писао да идеја међународног права претпоставља да постоје многе независне и одвојене државе које лако могу доћи у међусобне сукобе (уп. Вечни мир). Међутим, „иако такво стање значи већ само по себи рат“, мислилац из Кенигсберга сматра да је „и оно (стање државног суверенитета — прим. аут.), према идеји нашег ума, боље но то да једна држава својом моћи надвиси остале и да се оне под њеном моћи стопе у универзалну монархију“. Такво стање, коме иначе увек теже најмоћније државе, пре или касније води у „бездушни деспотизам“, анархију, безакоње и „гробље слободе“. Уместо свега тога, закључиће Кант, ваља прихватити и чак одржавати разлике међу државама и народима. Премда те разлике могу значити (или водити у) рат, њихово јединствено (заједничко) контролисање грађанским правима, омогућиће „равнотежу народа у најживљој утакмици“. Тако ће оно што раздваја народе и државе (језик, обичаји, традиције, интереси…), самим „механизмом људских склоности“, учинити да се гарантује стање вечног мира.[17] Кант је знао да је нереално очекивати формирање некакве светске републиканске заједнице (она је немогућа, тј. неостварљива, већ и због људске природе склоне деобама и са нагнућем ка злу), те је зато заговарао формирање међународног права заснованог на „федерализму слободних држава“. То је, између осталог, претпостављало и формирање светског „савеза мира“ (foedus pacificum) који би унапред гарантовао слободу сваке поједине државе.

Следи да се жељени „вечни мир“, као реална, иако тешко остварива могућност, може постићи искључиво сарадњом међу државама, уз узајамну помоћ и саветовање који начелно елиминишу сваку употребу насилних средстава — како оних економских или војних, тако и ратних, укључујући ту и идеолошко наметање неког посебног „погледа на свет“. Свака држава има право на самосталност, слободни развитак, властити унутрашњи поредак и традицију. Наметање споља неких посебних интереса, или активно вођење спољне политике ради промене унутрашњег уређења друге државе, све и када се то ради у име „великих“ и „општих“ циљева, сматра се погрешним, штетним и недозвољеним. Кант је мислио да је могућно „непрестано се приближавати“ вечном миру, иако је врло добро знао да је „рат исувише добро накалемљен на људску природу“, те да једно значе идеали, добре намере и позивања на разум, а да су нешто сасвим друго реални „односи снага“. Упркос свему, светски мир није никаква политичка утвара, већ реални циљ који се остварује приближавајући му се. Основно је било и остало: прилагодити средства циљу. Актуелни међународни тиранин то свакако није у стању, или напросто неће да чини. Тиме је већ све речено о његовој искрености, добрим намерама и „најбољој вери“.

♦♦♦

Према речима најављивача, односно, по властитом разумевању — обелоданитеља „Пропасти Запада“, империјализам је нужан резултат сваке цивилизације. Он силом хвата један народ за гушу и гура га у господарску улогу коју дотични народ, тј. држава, углавном невољно прихвата. Велики Господар даље стиче самосвест и функционише онако како мисли да је (за њега) најбоље, а при том бива вазда разапет између искрене жеље да помогне себи и лицемерне бриге за друге. То важи са тираниде „у великом“. Проблем је кад њени стварни вазали (који то јесу независно од могуће самозагледаности — признавали они то или не) умишљају да и они могу бити господари, тј. да је њихова сувереност истог реда као и Господарева. Таквим понашањем они ризикују одмазду која по правилу не изостаје.

Уколико је опште окружење тренутно у стању мира, онда је одмазда тим већа и страшнија. Шпенглер је луцидно приметио да су ратови у доба светског мира нека врста „приватних ратова“ — страшнији од свих других јер су безоблични. Време тзв. светског мира, које никада није дуго, па чак ни реално постојеће (постоји само утисак мира), према Шпенглеру, садржи приватно одрицање већине од рата, при чему оно (одрицање) фактички значи непризнату готовост мирољубиве већине да буде плен оних који се рата не одричу. За Шпенглера, тежња ка општем миру, насупрот Кантовим закључцима, заправо разара државе неспремне за вођење рата. Оне пак државе које пристају на ризик рата (тј. на сопствене жртве, разарања, а можда и уништење), при чему нису истог реда величине као и њихов противник, морају рачунати са тим да нико из њиховог суседства (и шире) неће ни простом маћи да им помогне. Штавише, све док несрећа рата погађа само оне друге, свака држава не-учесник настојаће да остане по страни, и мање или више отворено ће подржавати онога који је јачи. Тако је било и биће док је држава и међународних односа.

Извесно је да за упозорења те врсте нису знали (или боље — нису желели да знају) они који су СРЈ увукли у рат који, већ и по њиховом властитом сазнању (тј. признању) никако нису могли да добију. С друге стране, легитимни разлог супротстављања вишеструко јачем непријатељу — одбрана националне суверености, врло брзо се показала више као одбрана интереса локалне олигархије, а мање као искрена борба за националну независност и, што из тога треба да следи — унутрашњу правичност. Ако ћемо право, рат НАТО против Србије и Црне Горе, уколико за тренутак оставимо по страни интерес Алијансе, представља логичну последицу већ деценијског историјског посртања српског народа. Оно је изазвано низом спољних разлога на које није могло утицати (распад СССР, нпр.), али понајвише услед бахатости, неодговорности и неспособности локалног режима. Комбинација наведених „објективних“ и „субјективних“ разлога је довела Србе из Србије, али и оне из читаве бивше Југославије, у ситуацију да ступе у отворени конфликт са највећом војном силом која је икада постојала на кугли земаљској! У свему томе, највиша одговорност за национално понирање је на онима који имају највише моћи у Србији– дакле, на онима који су одлучивали шта да се ради.

С тим у вези ваља рећи да брига за државу и народ, подразумева phronesis који се пак никада не може свести на маштање или мешетарење и „сналажење“ од данас до сутра. С друге стране, речена брига није ни пуко ишчекивање шта ће учинити други, још мање отворено пркосити најјачима. Наравно, национална, тј. државничка разборитост у себи садржи полет и борбеност, но они су далеко од било које милитантности и хулиганства. Најзад, и то је основно: брига за националну ствар претпоставља да постоји свест о нацији и њеним интересима, баш као и јасна спознаја одговарајућих циљева и средстава. Све то драматично недостаје у српском случају, или још боље — све је то недостало (и даље је тако) владајућој елити у Србији.

Да је било искрене бриге за српски национални интерес, онда је Србија морала бити прва земља комунизма која је изашла на слободне парламентарне изборе, добила вишестраначку владу, поделила власт и одговорност за судбину српског народа и грађана у Србији и Југославији. Уместо свега тога, Србија је последња изашла на (полу)слободне изборе, а њена влада и државни врх су наставили да осцилирају између недореченог југословенства и митоманског српства, командне и криминалне привреде. Знатно редукована држава је наставила да функционише по старом идеолошком обрасцу, па је чак задржана и негована симболика „старог југословенства“ и анахроног комунизма, комбинована, да ствар буде гротескнија, са чудноватим инстант-национализмом четничког типа — онако како је то представљено у партизанским филмовима реал-социјализма, све уз појединачне „либералне“ мере које су тренутно одговарале деловима домаће политичко-привредне олигархије. Таква количина и смеса неодговорности, некомпетентности, и најзад — неморалности, није могла а да не проузрокује нарцисоидност локалне елите која, остајући у континуитету са старим „структурама моћи“, чак ни у начелу више није била способна да рефлектује властиту позицију у драматично измењеном међународном окружењу. Када свему томе додамо и хронично одсуство сваке унутрашње равнотеже политичких снага, а уз стално репродуковање социјалне неправедности у држави, онда је јасно да је Србија била потпуно неспособна да у новом међународном поретку реал-либерализма (таквом какав је) пронађе своје место и оправда и одбрани своје националне интересе.

Понашајући се на локалном плану онако како се понаша међународна олигархија и глобални Победник на светском, домаћи режим је мислио да његова структурална различитост од новотражене светске униформности може остати, ако не већ непримећена, оно бар непромењена. У том самозаваравању, као и ослањању на маргиналне снаге и поражене идеје светског точка историје, домаћи режим је ишао чак толико далеко да је своје интересе (у обланди државних, назови „српских“), изједначавао по вредности и мерио по значају са интересима оних чија моћ далеко надмашује локалне оквире. Уместо да на време створи унутрашње претпоставке за националну стратегију која не би штрчала у очима Победника (у драматичном раскораку и са реториком новопечених, покондирених „младих демократија“ на истоку Европе, укључујући ту чак и Русију!), домаћи режим се закључао у удобност идеолошке самодовољности и изолационизма.

Зато, када је коначно „избио рат“, и када су на све стране грозничаво тражени савезници, нико није био спреман да ишта конкретно учини за српску ствар. Они на које се највише рачунало — с обзиром да су у неким геополитичким (стратешким) питањима, можда и највише били угрожени и на губитку (Русија и Кина) — уистину су највише профитирали из НАТО-вског тренирања строгоће над (пре свега) грађанима Србије и Црне Горе. Показујући својим немуштим дурењем да још увек „нешто значе“ у постојећем свету који има свог глобалног Победника, Русија и Кина су успели да понешто конкретно добију (нпр. кредите) — као реванш за, у крајњем случају, „конструктивни допринос мировном решењу“. Тако је Србија остављена и препуштена сама себи и својој историјској незрелости да антиципира светске токове. Но, пре свега, тако је Србија дошла главе самој себи — што на време није била способна за унутрашњи преображај и формирање демократских институција које би амортизовале спољне притиске. Да је до тога дошло, да је Србија изнутра демократски преобликована, све оне објективне околности које нису производ тупости режима, већ наслеђа историје и стицаја околности: сепаратизам Словенаца, Хрвата и Албанаца, распад биполарног света, интереси великих сила на Балкану итд, итд., могли су бити ако не неутралисани, а оно свакако решавани на другачијим позицијама но што је то била она у лику „последње земље комунизма“ у Европи.

Утолико треба примети да владајући режим у Србији, од тренутка свог устоличења, па до данас (а то је фантастични политички континуитет од преко пет деценија!), има само један једини стварни циљ: сачувати власт. У ту сврху сва су средства дозвољена и пожељна, па чак и она која су идеолошки изван обрасца који је устоличио (изнедрио) режим. Зато је погрешно оптуживати актуелну власт у Србији да с времена на време противречи својој „званичној идеологији“, јер она, као таква, напросто не постоји. Ако је некад и постојала, она је данас засигурно непостојећа, чак и када се буса у недефинисани патриотизам. То што се, када затреба, режим позива на некакву „одбрану националног идентитета“, или пак по потреби на још магловитију „социјалну правду“, и тсл., само су пуки прогласи, идеолошки покличи за једнократну употребу, и на њих се обазиру, како се чини, само малобројни домаћи интелектуалци — ове или оне, „леве“ или „десне“ провенијенције. За разлику од (понеког) од њих, који по правилима свог посла бивају сензибилни на идеолошку доследност, остали људи су много пријемчивији за конјуктурну идеологију од данас до сутра. Највећи број грађана Србије, сви стасали у корумпираном режиму који брине уместо њих, а за узврат тражи послушност, једноставно „пристају на све“, и ствар је само политичког маркетинга шта ће им се понудити као тренутна вредност изван сваке упитности. Тако је овај режим с подједнаким одушевљењем и успехом могао да шири причу о "уједињењу свих Срба", „одбрани српства“, али и да критикује „српски национализам“, да брани „југословенство“, да се позива на социјалну једнакост и друге рецидиве негдашњег југословенског комунизма.

Утолико, што је можда парадоксално за уши навикнуте на супротне ставове, критике и оптужбе, у Србији уистину никада није било никаквог „српског експанзионизма“, већ увек, и само — борба за очување привилегија елите на власти с једне, те пристајања на све — само да се преживи до сутра — од стране грађана у најамничком односу спрам Државе, с друге стране. Корен и усуд српских невоља није никакво национално митоманство, расизам и шта све не — како се причињава западним „аналитичарима“ и слободним интелектуалним стрелцима у потрази за добрим новчаним уловом, већ је стварна домаћа — национална несрећа заосталост српског грађанског друштва у коме још увек не постоје артикулисани социјални интереси и њихови политички промотори. Уместо тог самосталног политичког простора, свемогућа држава је прекрила читаво друштвено тело, и све је онда до тога да се освоји (или сачува) државна власт. Зато изборе, уз све невероватне махинације, по правилу добијају „државотворне странке“ и зато ове, уколико макар симулирају минимум социјалне сигурности и државног континуитета, могу да раде шта хоће и да се позивају на било које идеолошке разлоге — они ће на крају увек излазити као победници уколико макар симулирају патриотизам и обезбеђују минимум хлеба. Новац, односно стан, струја и храна, јесу основни параметри одлучивања за српске бираче. Нација, „Велика Србија“ и уопште — „Срби“, тек су повремене поштапалице да се привремено забораве, или пак ојачају темељи политичког мишљења у нас. Међутим, основни проблем државне елите у нас је у томе што се њен маневарски простор данас опасно сузио, и то тако да је угрожена основна полуга њихове вишедеценијске власти — (минимална) социјална сигурност.

Како год, разапети између легитимних тежњи за националним јединством и суверенитетом с једне, односно идеолошким митовима и унутрашњом корупцијом с друге стране, Срби и Србија, ни пре, а још мање после успостављања полувековне комунистичке власти, нису били у стању да остваре ни један постављени национални циљ у XX веку. Од почетка века то нису могли, а од његове средине — то нису ни желели. Истовремено, огромне и никад пребројане ратне жртве (почев од Балканских ратова, преко Првог и Другог светског рата, распада и грађанских ратова унутар република бивше Југославије, закључно са НАТО агресијом),[18] као да до сада нису биле довољна опомена и разлог за запитаност о српским циљевима, и посебно — средствима. У пустошећем свету новог реал-либерализма, српске неприлике се могу још додатно удвостручити уколико се коначно не поведе рачуна о ономе што је за једну модерну државу најважније: демократски легитимитет њених институција и недвосмислени национални идентитет њених грађана. Ти предуслови (али и производи) државне стабилности подразумевају унутрашњу правичност и јасну колективну самосвест — изван сваке самозаљубљености и самообмана. Све док не будемо у стању да се сами са собом суочимо, док не победимо сами себе, своје фантазме и затуцаност, све друге српске жеље (п)остаће утопија, а наша „самосвојност“ пука умишљеност.

♦

Надовезујући се на речено, дужни смо још неколико речи поводом тзв. српског традиционализма, металног стања нације који, наводно, представља највећу препреку за улажење, тј. ускакање у (некад се говорило) „воз“, а данас би се рекло „авион“ или пре — „ракету“ светске историје. Наиме, интелектуалистичком и помодном фразом по којој је Србија „традиционалистичко друштво“ — или почиње, или се завршава већина аналитичких и иних текстова посвећених разумевању и објашњавању домаћих политичких догодовштина. Дата необавезујућа констатација представља врхунски налаз и уједно заједнички именилац међусобно различитих социолошких, политиколошких и сличних истраживања, баш као што представља опште место новинарских написа, партијских политика и дипломатских „споразума“. Сви актери јавног мњења и тајних договарања, фактички без изузетака, дату флоскулу прихватају као аксиом и на основу њега разрађују сопствену даљу стратегију. Међутим, да ли је она истинита?

Упитајмо се најпре шта то значи „бити традиционалиста“? Прво што нам пада на памет јесте „вера у традицију“, тј. вера у неки систем постојаних вредности који би требао да одсликава само биће или устројство света. Наиме, основне вредности конкретне заједнице увек представљају специфично виђење и обликовање онога што се сматра универзалним и вечним. Као што само постојање (космос, Бог итд.) подразумева извесне — нужне хијерархије, тако исто и свака заједница промовише одређене сопствене вредности — у складу са својом рефлексијом хијерархије бића. Довођење у питање дате лествице вредности, не само што је богохулно, оно је истовремено и дубоко неправедно делање чије даље опстојавање директно води заједницу у пропаст. Отуда се сваки онај ко се нађе на том и таквом грешном путу, обавезно мора „довести у ред“. У супротном — ваља га изопштити из заједнице. Хоће ли анатема завршити пуким прогонством или насилном смрћу „неверника“ — од секундарне је важности по „саму ствар“, а то је да егзистенција заједнице мора остати у складу са (замишљеном) вечном истином постојања.

Дакле, бити традиционалиста значи бити конзервативац — изворно: онај који верује у непроменљиву структуру стварности и добра које из ње следи. Традиционалистичко друштво, у складу са тим, јесте оно које није склоно променама и које, заузврат, поседује јасне оријентире за разликовање добра од зла, погрешног од исправног, лепо од ружног и сл. Традиционалистичко друштво је спремно на жртве да би сачувало свој Ред, и оно као такво одбија да се повинује било чему што долази из „спољног света“ чија туђост је већ довољан разлог за сукобљавање са Другим (непознатим, па зато и готово нужно непријатељским светом). Ствар је до тога да традиционалистичка друштва поседују сопствене друштвене и моралне лествице које чине основу њиховог идентитета. Без њих, дате заједнице (као такве) престају да постоје и постају неки нови социјални поредак који тек почиње да ствара свој нови идентитет, или — „нову традицију“. Другим речима, тзв. традиционалистичке земље грчевито се боре за очување сопствене „посебности“, с тим да је она, макар у начелу, мање-више прецизно уобличен идентитет који се као такав може недвосмислено одредити.

Како видимо, сва су ова одређења, наизглед, „душу дала“ за један историјски кроки Србије: страх од модернизације, стално окретање ка царству небеском (!?), склоност ка ауторитаризму и тоталитаризму… све су то могуће изведенице из тезе о традиционалистичком друштву, те стога „идеално пасују“ уз рам савременог српског друштва. Када се свему томе придодају и ламентације над домаћим „страхом од слободе“, општом корумпираношћу насталу из малих потреба и неразвијеног јавног мњења итд., онда и није неко чудо да је фраза о српском традиционализму опште место новинара, политичара и научника, дакле оних којих конституишу модерну стварност и њој примерене „истине“. Незгода је што нико, па чак ни највећи домаћи „традиционалисти“[19] — ако таквих уопште има — нису у стању да недвосмислено (а то значи и истинито — на разуму засновано) одреде које су то посебне вредности српског друштва и који то идентитет треба да се штити. Да ли би ико у Србији могао да одреди неки стваран ред вредности који служи као несумњиви оријентир или узор српском друштву/народу? Да ли у тој заједници постоји прихваћена, дакле — политички легитимизована друштвена хијерархија? Да ли српска заједница има свој недвосмислени национални идентитет? (За оне који мисле да га има — у чему се овај огледа?) Постоји ли неко релевантно историјско искуство српске заједнице као националне демократске (што нужно значи и грађанске) државе? Постоји ли нека опште прихваћена лествица моралних вредности, а да оне не улазе у ред приповести „о сналажењу“, „изигравању обавеза“ и сличним „симпатичним несташлуцима“? Уколико се макар и за једно од ових питање покаже да је одговор „не“, онда је свака прича о српском традиционализму — и у „негативном“ и у „позитивном“ смислу — само обична интелектуална поштапалица којом се баш ништа не може заиста спознати ако се жели разумети данашње, и уопште — модерно функционисање српског друштва.

Уместо честог ламентирања о традираној ауторитарности српске заједнице с једне, односно ништа ређег бусања у прса и фантомску српску традицију с друге стране, било би значајније да се покаже како овдашња заједница још од позног средњовековља, фактички не познаје (па тако и не признаје) моћ друштвених лествица. Чињеница да готово сви Срби у једном тренутку постају „раја“ (или „Власи“), те да тек неколико векова касније почињу да обликују властиту националну (дакле: грађанску) државу, и то из беде тзв. демократије патријархалне заједнице — можда јесте основи разлог зашто потоње модерно српско друштво непрестано почиње историју „од почетка“. Одсуство јасно обликованих локалних социјалних хијерархија, па с тим у вези и одсуство артикулисаних социјалних интереса (одатле и једни налик другима, тј. индиго-програми актуелних политичких партија, као и слабашно јавно мњење), условили су да након стварања монархистичке Југославије сваки „српски традиционализам“ постаје смешан и сувишан. Сама чињеница општег прихватања идеологије југословенства (понајвише зато што она долази „одзго“ — тј. од Краља, дакле — власти), довољно говори да ту од некаквог традиционализма нема ни „т“. Постоји само пуко подаништво-удвориштво, а ништа од неког кохерентног грађанског, па макар и грубог сељачког система социјалних обавези и норми.

Коначно, како је могуће тврдити да је ово друштво традиционалистичко када оно и не познаје властиту традицију? Ако је нека заједница спремна да у неколико наврата у потпуности „заборави“, тј. потисне и најзад — уништи властите „корене“ (присетимо се монархистичког југословенства и комунистичког псеудоинтернационализма упакованог у најчистији антитеизам), те да се у таласима препушта модерним идеолошким опијумима сваке врсте — од комунизма до национализма, онда је могуће закључити само то да је она напросто једна политичка глина неспособна за стварање постојаног идентитета, па тако и за било коју врсту „традиционализма“.[20]

Србија, дакле, није традиционалистичка заједница, јер да то јесте онда она не би сваких пар деценија „откривала“ своје затомљено порекло. Даље, у датој заједници не постоји никакав постојани социјални и аксиолошки ред који би се бранио пред изазовима нових времена. Самим тим нема ни једног релевантног социјалног слоја (изузев уског слоја врха државног апарта) који би штитећи своје интересе бранио и од свих признату Традицију. Уместо свега тога, модерна Србија познаје само хирове државних „елита“ које су произвољно и насилно обликовале друштвени и национални идентитет — искључиво у складу са својим тренутним (пре свега материјалним) интересима, док је друштво наставило да егзистира у муљу предмодерног егалитаризма који само наивни или неупућени могу изједначавати са некаквим „традиционализмом“. Најзад, камо лепе среће да смо у модерни вихор ушли као „традиционалистичко друштво“ — онда бар не бисмо непрестано производили нове генерације скоројевића и ваљда не бисмо таворили у актуелном (а већ, ево, двовековном) мраку стручне, политичке и моралне некомпетентности.

♦♦♦

♦

Српско друштво се данас поново, по ко зна који пут, налази на раскрсници. Овај пут дилема готово да не постоји: ми се морамо „отворити“, тј. прилагодити светској констелацији моћи, ма колико она тренутно била (не)праведна спрам наших легитимних интереса. У супротном, остаћемо да таворимо у самоизолацији, сличном безумљу које је пратило Енвер Хоџину комунистичку Албанију ослоњену на Мао Цедунга. Данас пак, не постоји чак ни такав егзотични режим као што је то била некадашња Кина. Зато нам ваља бити отворен спрам Другог, што не значи да није потребно окренути се традицији и у том галиматијасу пронаћи оне вредности које нас као нацију и државу могу покренути из вишедеценијског дремежа. Већ смо нагласили да би то пре свега значило да ваља учинити све да наша држава стекне демократске — некомпромитоване и некорумпиране институције преко којих би се изграђивала национална свест о посебности, као и рационална рефлексија о свету.

Стицајем разних историјских околности које су произвеле страсно везивање за самосталну државу — ма каква она изнутра била, и — ма како се она звала — „само да је наша“[21], Срби су стекли навику да се кроз отпор спољашњим притисцима истовремено идентификују са сваком врстом локалног режима који им, макар и само привидно, обезбеђује сувереност. Отуда, даље, чак и спремност за погибију за „наш начин живота“, само да се не наруши наша слобода да сами себи пресуђујемо. Проблем је, међутим, у томе што нико не може да посведочи о томе — шта је то специфично наше, и шта нас разликује од других? То „нешто између“, сасвим извесно постоји, но, може ли се оно и појмовно дефинисати?

Мада сасвим парадоксална, и готово ирационално постављена, та се констатација о неодредивости онога за шта смо спремни и да се жртвујемо, готово не може порећи. Управо зато што је тако „очигледна“, од ње се мора поћи при неком промишљенијем обликовању пројекта наше „боље будућности“. Оно што је специфичност колективног нашег менталног склопа, признавали ми то или не, јесте православље, односно православна култура. Разуме се, оно је данас више одраз обичајности, а мање, и понегде готово никако, ствар вере. То ништа не треба да чуди с обзиром на то да је читава данашња Европа резултат болних, али ипак плодотворних процеса прилагођавања хришћанског света токовима модерног „рашчаравања света“ и свега оног што из тог „искорењивања“ следи. Утолико, оно што нам даље, уз сва кобна кашњења несумњиво следи као политички задатак, јесте духовни и институционални напор да кроз рефлектовано искуству тог и таквог (православног) духовног простора нађемо упориште за искушења у којима јесмо и која нас тек очекују. Разуме се, то не може бити никакав позив на вођење некакве „мантијашке политике“ или залагање православни клерикализам, већ напросто угледање на једини постојани камен неосвешћеног националног идентитета из кога се[22] може изнедрити копча са (пост)модерним светом (и реалношћу реал-либерализма) — не зато што је то „политички коректно“, већ напросто зато што је то данас услов живота и националног опстанка.

---

[1] Данас се та одлучност, односно воља за националним суверенитетом, у редовима одређеног броја либералних теоретичара сматра напросто превазиђеном категоријом. У том погледу сагласни су и други — не–либерални мислиоци савремене политике, који национални суверенитет не само да сматрају „потрошеном причом“, већ свако делање у том правцу виде као „неуротично“ (Хабермас), па самим тим и ауторитарно — националистичко или чак расистичко, а које служи искључиво за унутрашње потребе креирања „лажног идентитета“. У критику (не)оправданости датих погледа овде не можемо посебно улазити.

[2] Речена „суровост“ овде је, пре свега, квантитативно одређење (технолошка моћ масовног убијања) и као таква не потцењује традиционално људско нагнуће ка злу (Кант) које, признавали то или не, остаје заједнички именитељ свим претходећим епохама и културама.

[3] Разликујемо процес универзализације као етички принцип поопштавања које обезбеђује једнаке критеријуме, односно правичност, и универзализам као процес уподобљавања свих спрам једног узора, што представља општу унификацију свих у складу са одређеним партикуларним интересом или погледом на свет.

[4] Уместо уобичајеног израза „неолиберализам“, овде се користимо помало ишчашеном синтагмом „реал–либерализам“ која сугерише и уједно наглашава парадоксално приближавање умрлих световних доктрина о спасу човечанства с једне, и победничког система неспутаних интереса у строго контролисаном поретку ствари, с друге стране. Утолико је реал–либерализам право чедо модерне декадентности: сумњива смеша неосвештених рецидива месијанизма, расизма и меркантилизма — све тачно супротно од онога што би желео бити.

[5] Више о томе вид. Владимир Н. Цветковић: „Бермудски троугао модерне политике: демократија, мултикултурализам, национализам“, НСПМ, Београд 3–4/1999.

[6] Њихова генеза је довољно речита сама по себи: најпре се начелно говорило о заштити мањинских, односно људских права у Србији, затим се проблем сузио на ексклузивну „заштиту косовских Албанаца“, да би се потом, као најучесталији и уједно најважнији разлог за интервенцију (у време кад је она већ увелико трајала), спомињала „заштита албанских избеглица“. Како је рат даље одмицао, све се чешће говорило о „обезбеђењу дуготрајног (безмало вечног) мира на Балкану“, да би се најзад руководеће чланице Пакта споменуле и „свргавања режима у Београду“. Дабоме, у неком коначном збиру, као што обично бива, сваки (официјелни) разлог је (сасвим) „добар разлог“, тако да сви наведени (и прећутани) разлози за војну интервенцију НАТО, у очима тамошње јавности, могу подједнако добро да симулирају легитимитет, односно да задовољавају потребу за никад транспарентном праведношћу. Симптоматично је да данас, када на Космету, упркос присуству УН, односно НАТО снага, влада опште безакоње и анархија, и када дословно сваког дана неко од Срба бива масакриран, убијен или избачен из своје куће и стана, дословно нико у тзв. међународној заједници не говори о потреби бомбардовања оних који отворено спроводе „етничко чишћење“. При свему томе, портпарол Беле куће показује беспримерни цинизам изваљујући како „има разумевања“ за осветољубивост и склоност одмазди којој прибегавају косовски Албанаца који су, ето, толико дуго — 10 година, изложени „српском терору“, док истовремено Србима поручује да не би требало да имају превелика очекивања од међународних трупа које, „ипак!“, не могу заштитити баш све становнике Косова. Сличне изјаве су даване од стране представника САД још за време „ваздушне кампање“ и након потписивања споразума о повлачењу југословенске војске и српске полиције са Косова.

[7] Политичка и економска контрола целог Балкана од стране НАТО и његово даље ширење ка Русији, као коначном циљу САД које чине окосницу и spiritus movens Алијансе.

[8] У складу са наведеном геополитичком стратегијом: контрола светских сировина и задобијање нових, великих и што је најважније, „слободних“ (царинама и осталим протекцијама незаштићених) тржишта.

[9] Односи се на међународну политику: стварање нових и превентивно заплашивање старих савезника; пуно увлачење Русије у зону НАТО утицаја; конфронтација са Кином која се, слично некада СССР–у, присиљава на трку у наоружању коју не може да добије услед неједнаких почетних позиција — самим тим, стратешка елиминација (дугорочно посматрано) главног светског конкурента у борби за престиж и доминацију светском политиком и/или економијом.

[10] Био је то специфични домаћи „прилог за дискусију“. Колико је значио овај разлог за вођење пропаганде у рату, посредно говоре и (за сада) непотврђене информације из „добро обавештених извора“, по којима су домаћи ратни цензори посебну пажњу обраћали на листове типа „Треће око“ и сличне парапсихолошко–астролошке ревије у којима се рађене астралне карте и хороскопи водећих политичара, агресорских земаља, као и сличне магијске антиагресорске радње. У сваком случају, било би занимљиво истражити шта се све на ту тему није појављивало не само у „жутој штампи“, већ и у назови „озбиљним“ новинама и часописима у нас.

[11] Због тога Светозар Стојановић с правом прави разлику између, како он зове — „националства“ и национализма. Националство се дефинише као „давање преимућства властитој нацији над туђом у сукобу интереса, права, вредности, и то напросто зато што је властита, иако су обе у истом положају и задовољавају исто мерило“. Националство је „масовна, нормална и бенигна групна пристрасност од које полази свака реалистичка друштвена концепција и пракса“. Насупрот томе, национализам је давање предности једној нацији над другом „применом двоструког мерила иако су обе у истом положају“. Тиме се националиста оглушује и о етичко правило универзализације које принципијелно искључује „двоструке стандарде“. О томе више вид. Светозар Стојановић: Нација, национализам и грађанизам, Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд фебруар–јун 1999 (радни материјал).

[12] То би се дало, рецимо, овако тумачити: неко вам одсече руку у лакту и затим је пришије уз тело неког другог. Међутим, за све то време исти „хирург“ вас уверава да одсечена рука уистину припада само вама, а то што је не видите, боже мој, свакако је још увек осећате „као да је ту“. Фиктивна рука на вашем телу, та рана која стално боли, имаће свој засебни имагинарни живот, док ће она стварна (одсечена) рука служити неком туђем телу, и правиће онолико сложене покрете колико јој то хирург буде допустио.

[13] У свом осврту на рат у Југославији (вид. Die Zeit, Nr. 18, 1999.), овај је, и поред карактеристичног нећкања и изношења бројних pro et contra разлога, на крају ипак закључио да је интервенција била и остала неопходна. Истина, приметиће Хабермас, остаје горак укус моралистичког шепурења САД које „у погледу људских права играју инструментализовану улогу хегемонијског гаранта реда“, но то је ипак мање штета у односу на перспективу угрожавања онога до чега је мислиоцу комуникативног деловања првенствено стало: „светска држава/друштво“ и „грађанин света“. Како видимо, када је у питању властита идеолошка позиција, тј. одбрана својих писанија, онда и највећи филозофи (писци, хуманисти и остали) неподношљиво (о)лако прелазе на мутне позиције „шире перспективе“, као што су „Човечанство“, „Светска држава“, „Људска права“ и сл., одакле онда и фамозне НАТО „колатералне штете“ изгледају мање драматично, однекуд подједнако прихватљиве и за савест и за ум брижно–мислећих интелектуалаца.

[14] Део њихове конкретне операционализације на случају рата НАТО vs СРЈ, ефектно сумира Загорка Голубовић у свом чланку „Рат НАТО–а против Југославије и будућност Србије“ (Република, Београд 218–219/1999, где уз приказ стручне анализе Транснационалне фондације за мир истраживање будућности, показује да се демократија напросто не може уводити бомбама. Последице таквог начина „размишљања“, а посебно деловања, погубне су како за жртву, тако исто (у погледу његових прокламованих намера и дугорочних интереса) и за „племенитог анђела“, тј. агресора.

[15] Пример косовских Албанаца је ту више него речит иако је он за светске душебрижнике, за сада, лако протумачив као ружна али „неизбежна освета“, недостатак традиције демократије и толеранције и сл. Биће интересантно видети да ли ће неко од ангажованих интелектуалаца на страни НАТО имати критичких речи за садашње масовно расистичко деловање Албанаца на Косову и Метохији, и вероватно ауторитарно, ако не и тоталитарно уређење косовских међу–албанских прилика у непосредној и даљој будућности.

[16] Прецизније: полицијску станицу на чијем челу стоји шеф који је „супер–тешка категорија“ — тако је улогу и значај САД, непосредно по завршетку НАТО напада на СРЈ, сликовито оценио немачки министар спољних послова Јозеф Фишер. Било би интересантно направити генезу америчког интервенционизма и упоредити је са моралистичко–религиозним вјерују њених протестантских оснивача — „отаца демократије“.

[17] Телеологија појма међународна заједница подразумева тежњу ка једном једином циљу: „општи“, „вечни“ или „светски“ мир. У супротном, међународна заједница представљала би само ознаку за прости скуп држава које функционишу на уобичајени реал–политички начин — вођене својим себичним интересима и већим или мањим хегемонистичким амбицијама. Уместо тог традиционалног начина функционисања у међународним односима, савремени концепт међународне заједнице, оличене најпре у Лиги народа (Версај, 1919), касније у Организацији Уједињених Нација (Сан Франциско, 1945), претпостављао је међусобно одношење међу државама чланицама које су у стању да концептом мирољубивости и сарадње превладају класични концепт силе. Тиме је већина Кантових поставки уграђена у званичне документе једне наднационалне организације (ОУН) која је за своје основне циљеве поставила одржавање међународног мира и безбедности, поштовање права човека и основних људских слобода, равноправност и међусобну солидарност држава–чланица. У којој мери је та организација данас способна да реализује властите циљеве довољно говори чињеница да НАТО агресија на СРЈ никада није била осуђена или бар критикована у неком од тела ОУН. Каснија резолуција Свата безбедности поводом ангажовања „мировних трупа“ на Косову само је дала толико тражени легитимитет НАТО бомбардовању.

[18] Само у Србији: Први и Други балкански рат: 71.000; Први светски рат: 1.236.435 (од 4,5 милиона укупног становништва). Број погинулих Срба у Другом светском рату, као и пострадалих у распаду СФРЈ још увек је неутврђен, али свакако није испод милион људи. Данас у Србији, заједно са избеглицама из бивших југословенских република (првенствено Хрватска и Босна), нема више од 7,5 милиона Срба. Више о томе вид. Владимир Н. Цветковић: Страх и понижење (Југословенски рат и избеглице у Србији: 1991–1997), ИЕС, Београд 1998.

[19] Слично, међутим, ствари стоје и у прокаженом белом свету, с тим да се у већини „модернизирајућих“ осврта, тј. критика на рачун „традиционалистичке затуцаности“, напросто превиђа да друштво које је утемељено на Традицији није спремно за новум само онда уколико овај нарушава унутрашњу хијерархију претпостављених „вечних вредности“ (како оне социјалне, тако и оне духовне провенијенције). Свака пак новост која не дотиче дати друштвени табу, не само да је радо виђена, већ се и подстиче. Класичан пример за то јесу савремене државе Блиског и Далеког Истока које с већим или мањим одушевљењем прихватају све тековине западних технолошких револуција, али само до оне мере (бар тако то они мисле или се надају), док те новине не угрожавају традирани свет друштвених и/или моралних хијерархија.

[20] То што је „српство“ аналогно са „православљем“, а ово даље са „царством небеским“, само је послужило као епизода у идеолошком поигравању актуелне власти. Уосталом, православље је за ту исту власт, услед отвореног сукоба са СПЦ, данас у приличној мери проблематична одредница, па се зато колективни идентитет у самом врху државе (тзв. елита) поново тражи у нешто новијем „континуитету“ са назови „традицијом“, дакле: са комунистичком југословенском заједницом и њеним атеистичким вредностима. Добар пример дате намерне „шизофреније“ власти, тј. манипулисања прошлошћу, била је својевремена прослава педесетогодишњице Новог Београда у којој су евоцирани, и за ново време адекватно препаковани култни елементи комунистичког југословенског идентитета: радне акције („изградња“) и „историјско Не“ туђину. Њима као да се желео антиципирати постагресорске дане у бомбардованој Србији. Наша је колективна несрећа што је сва та фарсичност одвећ блиска трагедији.

[21] Тако су Срби, захваљујући савезницима, Карађорђевићима и делу своје интелектуалне елите, данас истовремено исто што и „Југословени“, а можемо само спекулисати са коликом горљивошћу би постали „Балканци“ у некој могућој Балканији, и с коликим би се презиром односили спрам „југословенског национализма“, или још горе — српске „етничке затуцаности“ (ово друго је већ одавно на делу). Пристајање на сваки тип државе, само да је „наша“, та фиксација за „слободу од“, и неспособност плодотворног артикулисања „слободе за“, стварни је усуд политике у Срба, и реални доказ одсуства продуктивне традиције до које се наводно држи.

[22] Шта год о томе мислили псеудокомунистичке елите власти с једне, односно њихови лево оријентисани антитеистички критичари, с друге стране.