Ранко Павловић

Срж

ПЈЕСМЕ

„Рад“, Београд, 2005.

Спољна веза: Ранко Павловић — Званични сајт

САДРЖАЈ


Шта ми још преостаје

Шта ми још преостаје?

Можда само,
у тачку да се прометнем.

Јер, треба коначно рећи:
тачка јест почетак и крај свега,
срж отјеловљене мисли,
она је тај битак
за којим трагају филозофи и фарисеји,
то је вршак игле
који испуњава васиону,
врх ножа под грлом
или у шаву чеоних костију,
испред можданих вијуга.

Уосталом,
између тачке и ваздуха,
између тачке и воде
знак је једнакости.

Шта ми још преостаје?

У тачку да се прометнем, можда?

У тачку испод упитника
или ону што је под ускличником.
У тачку између двије реченице,
а ниједној не припада,
јер ко ће знати гдје је крај
а гдје нови почетак.
У тачку која надвисује запету,
у двотачку претворену у наговјештај,
или у једну од три тачке
чији смисао се не зна,
па баш зато су вишезначне.

Шта ми још преостаје?

У тачки уточиште да нађем
и тако постанем честица бескраја.

Јер,
иза тачке не остаје ништа,
или -
иза тачке остаје све.

       Муртер, октобра 1987 -
       Бања Лука, децембра 2003.

Срж

Из тачке,
која нема границе
ни у дубокој мисли,
када узмеш срж
- не остаје ништа.

Јер, срж јесте
срце и душа тачке,
њена жарна срчика,
жила куцавица
која само једном утихне.

То што те испуњава
срећом или болом
не знаш шта је -
тачка или срж,
срж или тачка?

Тек када тачка
изгуби срж,
остане само љуштура,
схватиш -
срж јесте тачка
и тачка јест срж.

Елементарност тачке

Када рашчланиш тачку
на саставне дијелове,
тек тада,
у огољеној елементарности
савршенства њеног,
видиш колико је једноставна.

И схватиш, неук и наиван,
да тачка може без коже,
без срца, вена и артерија,
без плућа, костију и тијела,
без свега што грешно око
видјети може,
само без оног што се не види -

никако не може.

У шкољкином сну

Потајно,
свака шкољка жели
да савршенство спирале
оплоди и оплемени
ненаметљивим складом тачке.

Јер,
неухватљиви шумор шкољке,
у коме се почетак стапа с крајем,
само пулсирање тачке
може да прожме и осјемени.

И зато,
када спокојно усни
у дубоком виру мјесечине,
шкољка своју спиралну потку
уткива у савршену основу тачке.

Апотеоза тачке

Тачки јест мјесто
крај десног кољена
Оног Који створи Ријеч.

Јер, под ореолом,
од Ријечи само је
Тачка савршенија.

Тачка јест Клица,
она јест Трајање
и јесте Судњи Дан.

И зато, кажем ти,
заиста ти кажем,
без двоумљења:

Тачки јест мјесто
крај десног кољена
Оног Који створи Ријеч.

Шта још може да ми се догоди

Шта још може да ми се догоди?

Можда нека необична слика
заласка сунца
кад се нагло разведри
послије олује.

Зуј пчеле изнад усамљеног цвијета
на који - ко зна зашто -
неће да слети,
а он - тај тужни цвијет -
снужден јер не зна
да ли ће у својој скорој зрелости
расути потомство по тратини.

Капљица росе
на ивици латице различка,
слична сузи дјевојчице
док гледа за мајком
која некуд одлази.

Невин осмијех старца,
ослоњеног о штап на стази у парку,
чији стидни поглед,
попут гуштера на врелом камену,
врлуда топлим облинама
изнад дубоког изреза
наранџасте мајице
на дјевојци која пролази крај њега.

Мирно поподне
пуно птичјег цвркута
у који се мијеша сјетни звон
далеких манастирских звона.

Шта још може да ме изненади?

Можда нека пјесма
или тек један стих
пјесника који се први пут оглашава.

Ил' тачка, можда,
која се одједном појави на хоризонту,
наговјештавајући олују.

Посестриме

Покаткад,
заогрне се тачка тамом,
па у сопственој -
створи нову таму,
туђу и зато тешку,
тјескобну и пуну језе,
досуђену несрећници,
као што је омча
створена за врат.

И тада, свијетла тачка,
њена посестрима,
настала од мрвичка сунца,
треперави свитац у ноћи,
божански дар у тмини,
недоношче збуњеног алхемичара,
устостручи своју свјетлост,
заблиста изнутра и споља,
све тежећи да макар трунак
свога раскошног сјаја
подари тачки заогрнутој тамом.

Све залуд,
јер тачка која једном задрхти
под мрачним плаштом
никада не напушта своју љуштуру,
па ни онда
када се блистава тачка,
у жељи да помогне посестрими,
распрсне и расплине у таму.

Расцвјетавање тачке

Кад тачка с прољећа наједра
и почне да се расцвјетава,
када невиност свог полена,
на сунцу сва устрептала,
подастре даху повјетарца
или баршуну лептирових крила -

све друго губи смисао.

Понекад се, међутим,
тачка расцвјета пред путовање,
каткада и пред олују,
а неријетко, богами,
мирисне латице отвори
уочи ратне грмљавине,
и онда замишљен филозоф,
залуд се трудећи
да проникне у суштину
њеног неодгонетљивог бића,
пред зачуђен свијет
мудро истреса питање:

Чему уопште расцвјетавање тачке?

У народној пјесми

У свом узалудном походу
ка ивици бескраја, тачка
залута у народну пјесму
и стидљиво застане на крају
десетерачког стиха.

Ту јој нелагодно, јер -
ко осим Створитеља,
оличеног у народном творцу,
зна гдје је мјесто на коме они
који у епском псалтиру
освану и омркну -
могу да предахну?­

На крају пјесме

На крају пјесме
када се нађе
тачку раздиру
многа питања:

Завршава ли се то мој пут,
или сам тек на почетку?

Додирују ли моја стопала
ивицу провалије,
или сам пред мраком
сопственог ждријела
које чека жртву?

Ко сам ја,
дрзник или луда,
да станем тамо
гдје мјесто је
Провиђењу?

Нисам ја Бог -
о, грешне ли мисли! -
па да одређујем
крај пјесме гдје је!

Тако говори тачка
гледајућ' над главом,
као жаба леден сјај
у змијском оку,
омчу која се
заносно њише.

Тачка у грлу

Претворена у плод дивље оскоруше,
прометнута у кост лукаве пастрмке
која је давно прозрела суштину мамца,
уобличена у челичну куглу избачену
из уста увијек гладне топовске цијеви,
прикривена у глави звијезде репатице,
скутрена у зрелој бобици бурјана,
склупчана у зјеници свевидећег ока -
 
тачка понекад запне у грлу.

Узалуд тада грцаш и гуташ,
залуд колуташ избеченим очима;
са заводљивим смијешком
на загонетном лицу,
разбашкарена у тјескоби грла,
тачка данима тако мирује,
пркосећи себи и своме пркосу.

Ако се ипак стровали у сопствену утробу,
тачка настави живот у влажној мрклини,
а ако остане несретница у грлу,
никада не сазна ко је преживио -
грло или она.

Као двије птице на телефонској жици

Како бесмислено дјелују
двије тачке,
једна изнад друге,
кад ништа нема испред
и ништа иза њих,
ништа изнад
и ништа испод њих.

Усамљене на бјелини хартије,
усред велике ледене празнине,
личе на двије покисле птице
на телефонској жици
испод бескрајног сивила неба.

Саме,
сасвим саме,
у оку оног
чија рука их је исписала
до бола усамљене,

а оне задовољне -

ништа им друго
и нико им други не треба.

У сјеменој ћелији

Саму себе да оплоди,
потомство да остави,
лоза да јој се не затре
и под старост да не буде
самотна гранчица под ударима
побјесњелог сјеверца,
у паучини да не сконча
и да јој гроб на ћувику
без биљега не остане -

у добу пуне зрелости,
као у животни сок материце,
жустро ускочи тачка
у сјемену ћелију

и ту, ближа вјечности него себи,
у тренутку вртоглавог понирања
у дубоко гротло страсти,
не мисли више ни на шта,
и ништа јој више није важно.

Тек кад се врати на хриди сопства,
с остацима опне сјемене ћелије
по изнуреном тијелу,
тачка једва наслути
суштину опстајања.

У сјеменки босиљка

У сјеменки босиљка,
сићушном зрну већем од ока
којим свједок трајања
памти клицу прапочетка,
у тој честици талога Небеске сузе,
безгрешном језгру суштаства,
зна да се примири тачка.
Стрпљењем монахиње,
загледане у оно што се
само затворених очију
видјети може,
у светој утроби сјеменке
чека право вријеме клијања.

Када Сунце животодајним зрачком
озари Ваздух, Воду и Земљу
и створи првотно клијалиште,
набуја тачка у сјеменки босиљка,
њеним крвотоком закола
исконска жеља за опстанком,
па пружи клицу према небу,
све мислећ' на потомка
који ће гнијездо да потражи
у некој другој сјеменки босиока.

У црвеном крвном зрнцу

Да истражи тајанство тијела,
највећу мистерију васионе,
да види добро и зло на истом лицу
и спозна клицу будућег бола
у трунку случајно нађене среће,
да доживи хистерију олује
и спокој ћарлијања развигорца,
да види слику сопственог бића
у огледалу у које се сама прометне -

непримјетно се увуче тачка
у црвено крвно зрнце

и тада,
када угледа себе у своме лику,
заискри радошћу живота,
или се,
што чешће бива,
полако увуче у љуштуру
досуђеног јој сопства.

У зоолошком врту

Стазом између челичних кавеза,
у централном дијелу зоолошког врта,
безбрижно корача тачка.
За њом, измишљени,
држећи се за руке,
гледајући у њена леђа,
као што се у причин
божанског духа гледа,
смјерно пружају корак
муж/супруга и троје дјеце.

Одједном, гоњен глађу,
разјарен лав,
уз урлик што леди крв,
трга дебеле решетке кавеза.

Заврши ли тачка
у ждријелу гладног силника
или у кљуну врапца
што се одједном створи
пред разјапљеним чељустима?

Када поново усркне ваздух
који новорођенчету живот даје,
тачки биће свеједно
налазили се у измету
краља свих животиња,
или у сивој гомилици
што је на стазу пала
испод репа неугледне птичице.

Прелазак тачке у сјенку

Тек мрвичак,
ни колико је црно под ноктом,
ни колики је врх трна црног глога
заломљен у руку невјештог берача,
ни колика је седефна пјегица
у широм отвореном оку
радознале дјевојчице,
тек толика мрвица одломи се од тачке
и падне крај њених стопала.

Тако почиње да се ствара сјенка
млађане и разуздане тачке.

Временом,
мрва за мрвом,
круни се ткиво тачке
и прелази у ткиво сјенке.

Када се коначно и срце саспе у прах,
цијела тачка пређе у своју сјенку.

На стубу срама

Да их питаш зашто
рекли би да не знају,
ал' људи од власти
над људским животима
прикују често тачку
на централни стуб срама
у главном градском парку,
па дуго круже око ње,
гледају је презриво
и пљују пут несрећнице.

А догоди се понекад,
врло ријетко додуше,
да на миг оног изнад њих
ти исти људи од власти
над људским животима
скину тачку са стуба срама
и посаде је у главну ложу
краљевског позоришта,
да гледа драму о Прометеју
ил' слуша Пјесму над пјесмама.

Тада јој прилазе смјерно
и клањају се понизно,
све мјерећ' једним оком
оног што је изнад њих,
а другим онај стуб срама.

На неизвјесном путу

Кад се најмање надаш,
упути се тачка на неизвјестан пут.

Залуд упозорења и одвраћање,
залуд брижни савјети и молбе,
тачка не одустаје од своје накане
ни кад јој предочиш да то може бити
њено посљедње путовање.

Тек кад се у охолој тврдоглавости
сувише удаљи од свога бивства,
тачка схвати да није ништа друго
него само тачка у тијелу тачке,
подсмјешљиво клопарање празнине
у привидној сигурности љуштуре.

С истраживачима Сјеверног Пола

У срж кристалног бића леда
дубоко зарони тачка
кад с истраживачима Сјеверног пола
допре до срца авантуре.

Смрзнути мозак васељене,
чувар највеће тајне постања,
наједном се претвара у постељу
по којој се опружи тачка.

Крај истраживача Сјеверног пола,
међ' оштрим иглицама иња,
као у сјецишту дрских погледа,
тачка чека реинкарнацију.

Заслијепљени њеним бљеском,
истраживачи Сјеверног пола
клизе полако у дубок сан
из кога се само ријетки буде.

Преданост молитви

Загледана у дно сопствене душе,
у гротло зјенице властитог ока,
у скривени фетус мождане ћелије,
у плод његов - спиралну мисао;

зачуђена над понором Велике Тајне,
пред забрављеним дверима свијести,
сред чистине окружене хридинама ума,
изнад бразготине  у ткиву времена -

тачка се покаткад посвети молитви.

Пред твојом  моћи, о Далека Сржи,
под пљуском свјетлости из твога извора,
сред раздјелнице твојих бијесова,
од кукавног мрава ја постајем мања;

у твојој милости, о Блиска Доброто,
на крилу твоме топлом од постања,
у загрљају твога земног лика,
и од највеће наде ја сам већа -

ромори тачка предана молитви.

У бљеску муње 

Шта све не чини тачка
да доспије у бљесак муње.

У жељи да краће од трена
блиста у нестварној свјетлости,
саспе се у пепео
па из њега, још врелог,
попут опјеване птице,
васкрсне у своје двојство.

Само час касније
вратоломно се вине
под зенит дугиног лука,
да осјети љубичасту привлачност
боје која пије невиност
из два горска извора,
и ту, у недогледу,
привремено уточиште нађе
у другом лицу сопства.

Понекад опет, сва устрептала,
у листу јасике прикривена,
ослушкује зуј небеске тишине,
не би ли у њему препознала
танану разлику између
сивила вјечности
и сласти кратког бљеска.

Кад тачка коначно доспије
у срце громове кугле,
више јој није важно
ко је, шта је и гдје је,
и не зна шта би друго
могла да буде вјечност
него распршена свјетлост
краткога бљеска муње.

Поглед с осматрачнице

На тјемену док осјећа
у куглице олова измрвљен
поглед оних одозго,
тачки се осматрачница,
пропета на брешчићу,
чини небеским гнијездом
у коме мудрују повлашћени.

Пред погледом с осматрачнице
сав свијет се отвара
и распрскавају се опне
које од нас из котлине
скривају исконске тајне -
шапуће збуњена тачка
тупо зурећи у недохват.

Само тренутак касније,
када се и сама, ко зна како,
нађе на осматрачници,
под собом тачка не види ништа,
па чупа поглед из ледене празнине
и устремљује га у висине,
тражећи нову осматрачницу.

Пред огледалом, пред оком

Загледана у свој лик,
пред плавим огледалом
као пред сантом леда,
у дим се топи тачка.

Једно за другим гасну:
сјај њеног ведрог лица,
пламен дубоког ока
и ватра густих вјеђа.

Већ туђа сама себи,
тачка стисне песницу
и у комађе срче
разбије огледало.

Тада снуждена стане
пред понор свога ока
и бојажљиво тражи
свој лик у модром бљеску.

И, гле - каквог ли чуда! -
дим се у пламен пропне,
нов сјај озари лице
новорођене тачке.

Одраз у огледалу

Кад тачка нађе свој одраз
у стрмом лицу огледала,
суштаство њено зачуђено,
као душа изгубљеног човјека,
стреловито се вине у недојав.

Тачка тад почиње да се увлачи
у срж сопственог бића,
и прије него што трепнеш,
само онај ко спозна
суштину пролажења
може тек да наслути
прах њене издужене сјенке
у леденој празнини огледала.

Два огледала

Стану понекад два огледала
једно пред друго
и дуго се гледају.

Лијево огледало гледа десно
и себе у дубини,
а десно гледа лијево
и свој одраз у њему.

човјек би рекао да све је празно -
да празно је лијево
и да празно је десно огледало.

И тек кад се помири с том мишљу,
пажљив посматрач назре
честицу чисте свјетлости
у тачку прометнуту,
која час у десном,
час у лијевом огледалу
тражи сигурно уточиште.

На завијутку

Подерали смо по три пара ципела
на путу с којег повратка нема
и, преварени, застали на завијутку
одакле се не види ни почетак
ни слућени крај путовања.

Литица с лијеве, бездан са десне стране,
пут ужи од нити која раздваја
смрт од наде у оздрављене,
а у крику гаврана што нас надлијеће
зачиње се клица долазеће олује.

Види ли се, ипак, у оку орла,
који кружи над гаврановим криком,
тачка у којој дрхтури жижак,
будући пламен велике ватре
у чијем ће жару сагорјети све?    

Биљур

Кад плавет с далеког хоризонта
прожме узбуђену тачку,
када кристал биљура
заискри у њеној сржи,
све се одједном заплави:–
плав друм пред њом вијуга
и у модру шуму урања,
азуран сунчев сјај зари
плаветнило завичаја.

И тад се мисао плава
вине у срце биљура, -
око што све то гледа,
ил' запамћена плавет
из давних дјечјих снова.

О чему још да сањам

О чему још да сањам,
који сан да удјенем
у све чешћу несаницу?

Очеве касне повратке
са шумског радилишта,
мајчине брашњаве руке
док мијеси питу за суботњу вечеру,
пуцкетање сирове грабовине
у зиданој пећи крај које
дремуцкајући преде олињали мачор,
невину сњежну бјелину
што се кроз чађаво окно
усијеца у радознали поглед
зачуђеног дјечака
– све то, и још стотину чуда
у сан да призовем,
опет бих осјећао празнину
коју је вријеме издубило
у ономе што године нису изглодале
и у незаситу утробу
халапљиво стрпале.

Којим сном још да унесем
мало радости у сивило свакодневице,
који сан да подарим
стрпљивом чекању
расцвјетавања тачке?

Можда онај о стази
што вијуга између потока
и пристранка обраслог шипражјем,
или о каменој кичми
поврх брда сличног самару,
куда ме пут водио до школе?

Да ли сан о звијезди
која је једне ноћи пала
на јастук уснулог дерана
док је погледом мрсио
плавичасте нити мјесечине,
или треперав сан о лептиру
што се одједном нашао
на раскриљеној свесци,
пуној бесмислених бројки,
на часу математике?

Све то, и још стотину чуда
у сан да потопим,
опет би смисао свега
био у несаници.

Коме још да вјерујем

Коме још да вјерујем?
Клици сумње
што се прије рођења
замеће у материци
и расте из плодове воде;
глави испод које бјеже ноге,
сите њене луде памети;
човјеку који ми уступа мјесто
у аутобусу градског саобраћаја,
све гледајући у празнину
пред уплашеним очима
у којој нестају улице и пролазници.

чему још да вјерујем?

Праизвору свјетлости
у дубоком оку муње;
првотном трептају
од кога и сада
дрхти васиона;
инстинкту дивље звијери
док брани немоћ младунца.

Коме још да вјерујем?

Одразу властитог лика
на површини сузе
кануле са дјечјег лица,
ил', можда,
само прецвалој тачки
која примирена у прикрајку,
скривена у сопственом бићу,
у сржи скрајнутог суштаства,
чека коначно распрснуће.

С ким доручак да подијелим?

Свечане ручкове
одавно не приређујем,
јер –
зар бих ја некога
и зар би неко мене гледао
док сунце у зениту
недвосмислено даје нам до знања
да још смо живи?

А на вечеру ми,
у самотан собичак
сред тамне пољане,
покаткад пристигне
зачуђено дјетињство.
Бахато кад дрско заборавим
да бројим дане,
а тихо кад ме опсједне сјета,
крочи у моју избу
и заузме мјесто у прочељу
гдје обично
то што се на столу затекло
сам са собом
дијелим.

Оно озарено росом,
ја притиснут тјескобом,
дуго у сјећање призивамо
слике које блиједе,
све од оног другог кријући
понешто за сљедећи сусрет.

А доручак,
с ким доручак да подијелим? –
питам тишину
кад опет останем сам
у суморном собичку,
у тјескоби тачке.

Мирис јабуке

Кад румен њене коре,
препуна сунчевих зрака
смрвљених у прах,
напусти гладно око,
увијек жељно боје
коју ум не зна да опише,
ни срце у стих да преточи;

кад је враголасто,
само начас,
прекрије лист на грани,
ил' заклон кад нађе
испод раширених птичијих крила,
ноћ кад је привремено отме
жудном погледу занесењака,
или када је ставе
под болесниково узглавље;

кад јој се на старом ормару
међ' теглама компота од дуња
и везеним пешкирима,
смежура насмијешено лице,
к'о восак жутим
и к'о погача топлим
мајчиним рукама слично -

неуништив остаје
мирис јабуке.

Јер,
у њему је срж,
у том мирису који натапа памћење
суштаство је милоште
коју су нам у јабуци оставили
наши на осмијеху шкрти очеви
и наше бригама забрађене мајке,
да је,
кад за то дође час,
баштинимо потомству.

У љубавном писму

Ту тачка нема шта да тражи,
то је љубавно писмо.

Хоће ли изгорјети у пламену,
или се прометнути у ледено срце?

У Љубавном писму, румена и боса, тачка
постаје немоћна звијер ухваћена у замку.

Зар не би тамо, међ' цвјетовима,
личила на црну злослутну птицу?

И камен леден, и трн, и страшило –
све би то била у писму љувеном.

За тачку ту нема мјеста,
јер то је писмо љубавно.

Сјенке на годинама које су прошле

Огрнута плаштом сунчевог свјетла,
пролази плажом.

Стопалима од слонове кости
Љуби врели пијесак
док се златне честице завлаче
међ' прсте од ћилибара.

Скидам сунчане
и на широм отворене очи
стављам наочаре за поглед у даљину.

Пристиљ
  сунчевих зрака,
заобилазећи обнажена тијела,
самоувјерено корача линијом
која раздваја небо
од морске површине.

Она споро иде. Ко зна
када је кренула из мојих мисли
и кад ли ће се у њих вратити?
То питам сам себе
и расклапам књигу
на чијим се страницама,
пред ужареним стаклима
наочара за поглед у даљину,
слова претварају у тачке,
бацајућ' сјенке на године
које су давно прошле.

Граматика тачке

Из правописа,
тачка често бјежи
у граматику,
јер тамо,
у три лица једнине
и три лица множине,
има исти облик -
облик срца
и мождане ћелије,
покаткад и облик бола.

Тачка хоће да има
своју граматику,
мушки и женски род
љубави и патње,
садашњост и будућност
заробљене у прошлости,
једначење судбине
по мјесту творбе
и по звучности крика,
синтаксу радозналости
и семантику среће.

Бјежећ' од ускличника
и упитника,
зачуђена тачка понекад
од саме себе се скрива
у сржи граматике.

Срж граматике

У срж граматике ко продре,
одгонетнуће тајну постања.

Коријен и настанак Ријечи
спознању кад неко доведе,
значење њено пред Творцем
када смртнику приближи –
знаће све тајне васељене.

А дотле, крхка клицо
у кљуну нијеме птице,
јачај у капљици мастила
као у сјеменој ћелији,
стрпљиво чекај свој час
када челом ћеш моћи
дотаћи срж граматике.

Над осуђениковом главом

Као сјекира у џелатовој руци
стоји тачка над осуђениковом главом
и чека час извршења казне.

Како је крхка и сићушна нада
онога који ће умријети,
саткана од тачкиних кошмарних мисли!

Ко је егзекутор? – пита се тачка.
– Онај што је изрекао пресуду,
џелат у чијој је руци сјекира,

или она, распамећена тачка,
која никако да се одлијепи
од заводљиве оштрице бритког сјечива?

Међ' звијездама

Заведена сребрним прахом,
понекада се тачка
прометне у звијезду
и заблиста раскошним сјајем,
али убрзо постане незадовољна,
јер – пита се, обарајући поглед –
у том пламеном жару
ко је и шта је она?!

А каткад понека звијезда,
уморна од трајања,
пожели да буде тачка,
да мир нађе у савршенству,
јер кад је и у великом роју,
тачка је увијек једна.

На просјаковом длану

Када се, игром случаја,
на просјаковом длану нађе,
тачка намах постане
честица златног праха.
Ту само тренутак свјетлуца,
па се претвори у хљеб,
румен и округао, сличан
априлском сунцу на заласку.

Кад је угледају на очевом длану
очас се скупе просјакова дјеца,
искидају хљеб на залогаје,
и тачка, прије него што схвати
ко јој то трга руке, ноге, главу,
нестане у гладним устима
неумивене дјечурлије.

Неки филозофи који проучавају
историју и смисао њеног постојања,
тврде да се баш на тај начин
умножава и размножава тачка.

У пахуљици снијега

У пахуљици снијега,
док лелујаво пада
на твој испружени длан,
надмоћно се смијуљи тачка.

Одраз небеског склада
у дубоком оку пахуљице
сигурно је уточиште
блаженством озарене тачке.

И кад у капљу праха пређе
тијело пахуљице,
у празнини на твоме длану
куцаће срце тачке.

У Адамовом ребру 

Да ли у трену надахнућа
настала сама од себе,
или је Створитељ у њу
удахнуо живот,
тек – тачка се обрела
у Адамовом ребру,
опчињена едемском
љепотом једноставности.

Кад је постала свјесна
апсолутне довршености,
осјетила је да мора
у нешто да се прометне,
јер чим пркосница схвати
да је довољна сама себи,
свака тачка потражи
своје друго лице.

Адам је усрдно моли
у Еву да се прометне,
јер плод његовог ребра
жена треба да буде,
а она, са сјајем  надмоћи
на враголастом лицу,
само истражује знамења
свог лика у огледалу.

Повратак у тачку

Не бјеше ли то
Првотна Суштина
из које Господ створи
све видљиво
и невидљиво?

Још се, међутим,
поуздано не зна
да ли је Првотна Суштина
проистекла из тачке
или је тачка зачета
у њеном ембриону,
у њеној сржи.

Они који погледом
разгрћу вријеме
тврде да су тачка
и Првотна Суштина
двије сестре рођене,
стопљене у једно биће,
и да при сваком
додиру границе
поново моле оца
да им открије тајну
и у повјерењу каже
је ли дошло вријеме
да коначно изњедре
изданак своје мајке.

Ни најмудрији не знају
у којој мисли обитава
клица мајчиног изданка,
и не трагају за одговором,
јер им је дато да знају
шта је за њих неспознајно.

И још им је 
дато да знају
да из тачке је
произишло све
и да у тачку –
све ће да се врати

кад за то дође час.

У зрну брашна, у зрну соли

Када пожели душу да прочисти
тачка се увуче у зрно брашна,
а сржи кад хоће да буде ближа,
и ум да јој прожме невидљива свјетлост,
примири се начас у зрну соли.

Тако обожена и просвијетљена,
у мрву бесквасног хљеба расплинута,
на трпези од бљеска воде начињеној,
дочекује оне који љубав носе,
или саму себе кад је усамљена.

Између матице и плићака

Како је изазовно
из скрајнутог плићака
посматрати дамаре
увијек живе матице,
и жељети да се што прије
допре до њене куцавице,

и како мир плићака
неодољиво привлачи
већ преморену тачку,
дубоко уроњену
у успјенушану гриву
разуларене матице.

Друга обала

У коријену моста,
ураслог у једну обалу,
разбашкарила се тачка,
срећна што ће се некад,
као из Адамовог ребра жена,
винути у лептирицу.

Тако све док не пожели
да витким луком моста,
као по златној жици дуге,
пређе на другу обалу.

Кошмар

Уђе покаткад
црв у тачку
и грицка њену срж.

Потоне тада тачка у тмину
и у сопственом мозгу
посрће, пада.

Почиње гозба.
Слади се стрпљиви црв,
а тачка на трпези.

Задовољан си? -
пита вука у себи.
Шкљоцају зуби.

Ко се то гости -
црв, вук, ил' тачка
саму себе прождире?

Судбина и усуд тачке

Провиђењем ваљда тачки је дато
да на латици тек процвалог цвијета
сањиво покаже првој зраци сунца
гдје ће наћи извор невине Љепоте.

И још јој је дато да првој звијезди
у бистром извору покаже облутак
на чијем ће лицу у раној вечери
угледати своје насмијано лице.

Поврх свега тога – какве ли радости
у том крхком бићу! - судбина јој дала
да пјегица буде на руменом лицу
дјетета заспалог на мајчином крилу.

Али усуд злобни, побратим судбине,
предодређен сваком у клици настанка,
несрећан што гледа искру њене среће,
нов задатак смишља зачуђеној тачки.

Међ' борама чела, пред вратима мисли,
на самом извору живота и смрти,
пронађе јој мјесто гдје ће дочекати
заобљени вршак оловнога зрна.

Језгро таме, језгро свјетлости

Покаткад у густој, непрозирној тмини,
дубљој од несрећом опрљене мисли,
разједра се језгро сабијене таме,
мрачније од самог дна бездушне душе.
Понекада опет, нико не зна како,
у срчики тмине, кћерке кобне ноћи,
засвјетлуца језгро сублимне свјетлости,
свјетлије од зраке из сунчевог ока.

Догађа се често, памћење свједочи,
да у надирућем пљуску јарког свјетла
развија се клица бљештавога језгра,
свјетлија од сјаја озареног лица.
Каткад изненада у срцу свјетлости
као шаш у бари расте језгро таме,
мрачније од ума оног који не зна
шта у себи носи клица новог дана.

И како ће онда обезглављен човјек,
када душу своју удјене у тачку,
моћи да одреди, или бар наслути,
у којем ће језгру наћи уточиште?
И хоће ли тачка, посестрима сумње,
знати да разлучи од тамнине свјетлост,
да л' ће препознати гдје је које језгро,
тамно у свјетлости, свијетло у тами?

Сјенка на дну зјенице

Шта је то што се склупчало
на дну твоје пламене зјенице?

Срж прометнута у тачку,
у којој се оцртава
блиједи сјај мјесечине
априлског неба –
сигурно није.

То осјећам дамаром
који из мог
прелази у неко друго,
можда твоје тијело.

А сјенка?
Није ли сјенка тачке
прометнуте у срж
то што се скрило
на дну зјенице
твог зачуђеног ока?

Поглед у даљину

Ослоњен на нит паучине,
загледан у даљину,
са завежљајем несреће
на повијеним плећима,
човјек погледом тражи
тачку спаситељицу.

Тамо гдје небеска плавет
додирује врхове брда
и прозирном бојом шкропи
тамно зеленило шума,
ни у назнакама нема
спасоносне тачке.

Гле, нема је ни тамо
гдје се болно укрштају
ледено лице сјевера
и осмијех ватреног југа,
ни на мјесту гдје крв липти
из ране изазване додиром
оне стране свијета
што по изласку сунца
добила је име
и оне што по његовом заласку
западом је прозвана.

Ни у замаху крила
птице у висини,
ни у измаглици
која од знатижеље крије
далеку планину,
ни у нијемој празнини
која неосјетно испуњава
неспознајне просторе
човјекове слутње,
ни у дрској помисли
која не зна за границу - 
нема тачке спаситељице.

Па гдје би онда била
него у сјетном погледу
или туробној мисли
замишљеног посматрача?

Облутак

Стазом којом су дивље хорде,
прије него што су рођени
прадједови наших прадједова,
носиле плијен ка другој обали
- силазим на ријеку.

Нигдје трагова коњских копита,
нигдје рупа које су копљима
дубили разјарени ратници,
нигдје шиљака с врхова стрелица
- спрали их еони.

Узалуд у шибљу дуж стазе тражим:
комаде непробојних оклопа,
зарђале штитове и топузе,
кости погинулих и умрлих
- појело их вријеме.

Тек на ријеци, у бистром плићаку,
облутак боје можданих вијуга,
тачком окренутом сунчаној ведрини,
памти срж бљеска  небеске свјетлости
- пркоси пролазности.

Кућа у кући

Исцједак из сузе радоснице
или из капље благословеног зноја,
сведен у невидљиву тачку,
закопаш дубоко у земљу
и на том освјештаном мјесту
без грешне мисли оплодиш жену.
Ноћу, у густом тијесту таме,
када ни мудрац затворених очију
не види и не чује ништа,
из тачке потопљене у срж сјемена
изникне чврст темељ.
Послије, сами од себе, расту:
зидови с прозорима и вратима,
таван и кров, затим високи  оџак
кроз који ћеш, у часовима одмора,
гледати плавет бескрајног неба.

Тако грађена кућа
недјељом има огњиште
на коме весело пуцкетају
грабове и церове облице,
а у чађавом лонцу
објешеном о вериге
крчка мирисна цицвара.

Послије недјељног ручка
у кући пуној љубави
окупе се сви укућани
и веселој причи никад краја,
а ти с нестрпљењем чекаш
да свако крене својим путем
па да потражиш нови исцједак,
у обожену тачку прометнут,
и да га закопаш још дубље у земљу,
баш ту, близу неугашеног огњишта,
да би на том мјесту жену оплодио,
нови темељ да никне,
кућу у кући да изградиш.

Историја листа који пада

Треба проучавати историју листа
који ти, док шеташ дрворедом крај ријеке,
пада на раме или на стазу под твојим ногама.

У жилицама на полеђини тог јесењег листа,
руменкастог као лице заљубљеног дјечака,
осликавају се годови стабла с којег пада.

Одгонетати треба историју листа
који ти се у румено септембарско вече
спусти на сједине проријеђене косе.

Јер, док лист слободу лета животом плаћа,
у петељци која више нема ослонца,
назире се коријен стабла с којег пада.

У историју листа који бјежи с гране
без одлагања треба проникнути,
раскринкати тајне скривене од ока.

Само тако можеш призвати сјеменку
из које је давно ижђикало стабло
с којег румен листак пада ти на раме.

У срж руменила свенулога листа
треба завирити и пронаћи тачку
у којој пулсира смисао падања.

Портрет и рам

Када је славни умјетник
насликао портрет тачке,
сви су посјетиоци
у Централној галерији
дуго застајкивали
пред сликом пуном жара,
не обраћајући пажњу
на златом пресвучени рам,
и сви величали сликара
и славу насликане тачке.

Касније, када су и сликар
и тачка пали у заборав,
тек понеки посјетилац
Централне галерије
само би овлашним погледом
окрзнуо некад хваљени портрет.

Временом, тачка је с платна
на волшебан начин нестала
и уступила мјесто
даху леденог ништавила.

Посјетиоци су послије тога
дуго стајали пред рамом,
дивећи се његовом сјају
и бјелини оивичене празнине.

А много, много касније,
кад у Централну галерију
стигоше нови посјетиоци,
неко у тамном валеру
увијек блиставог рама
угледа блиједу мрљицу,
и сви углас рекоше:
Оно је портрет тачке.

Само за тебе

Док гледаш и слушаш птицу
на грани тек процвале јабуке,
претпостави да пјева само за тебе
и бићеш неизмјерно срећан.

Онај што замишљен испод стабла
проноси жарку жељу да удвостручи
у илузије уложен сав свој иметак,
можда не види и не чује птицу.

Тај што занесеним погледом
над стаблом одгонета тајне неба,
можда и не слути да доље при земљи
једно друго небо пјесмом ствара птица.

И зато, док је гледаш и слушаш
на грани тек процвале јабуке,
птица јест само твоја, јест твој дах,
и само теби заносно цвркуће.

Непоновљиво јутро

С првим јутарњим зрачком,
изданком младога сунца,
оснажена чудесним чином рођења,
тачка се њежно увлачи
у кап тек пробуђене росе,
у чашицу још сненог цвијета,
у рани трепет пчелињих крила,
у неспутан пој  расањене птице.

И ту, у једном једином јутру
које се никад не понавља,
у начас заустављеном
слапу пролазности,
милином и  срећом прожета,
у трен трајање призива.

Јер, слути и осјећа,
већ идућег јутра
нека друга ће тачка,
у неком другом сунчевом зрачку,
миловати неку другу кап росе
и неки други снени цвијет,
устрептала крилца неке друге пчеле
и неку другу птицу заносног поја.

Прозрачна пјесма о јутру

Понекад из књиге,
најчешће у освит,
кроз отворен прозор
тихо одлепрша
Пјесма о јутру
у крошњу трешње,
давни очев поклон
мојој радозналости.

На затегнутој струни
јутарњег плаветнила,
која пробада крошњу
као Аморова стрелица
заљубљено срце,
гласом разбуђеног славуја
Пјесма о јутру цвркуће
оду новоме дану.

Кад и посљедња ријеч
плаве Пјесме о јутру
с цвркутом уђе у  тачку
иза задњега стиха,
врати се пјесма/птица
у раскриљену књигу
која је пробдјела ноћ
крај мог топлог узглавља.

Ја се јесам домислио  

              Ја уз брдо, ја низ брдо,
              Ја се мислим што ћу саде?
              Ја се јесам домислио...

                 (Из на­род­не пје­сме Ја уса­ди' грки пе­лим)

1.

Под танким трачком блиједог свјетла,
приспјелог из неспознајне дубине васељене,
у сузи канулој из Спаситељевог ока,
препознах склупчан фетус графема.

Блажено уљуљкан у свету плодову воду,
с осмијехом на лицу које се тек наслућује,
разбашкарио се тај невини заметак,
баш као Будући у дјевичанској материци.

            Ја уз брдо, ја низ брдо,
            Ја се мислим што ћу саде?
            Ја се јесам домислио.

Сагнух се смјерно и, обрисав руке о груди,
примих божанску клицу на испружен длан;
позвах затим Небо да благослови заметак
и у Слово да га истог часа претвори.

2.

Из тањушне мисли што Слово је измами,
настаде - гле чуда! - нови фетус графема,
и поче да се грчи под оштрим врхом оловке,
и одмах ту на хартији у слово се прометну.

И зби се оно што морало се збити:
оплоди  Слово Слово, и роди Слово Слово,
и заграјаше Слова по беспућу листине,
баш као дјеца у прољеће по ливадама.

            Ја уз брдо, ја низ брдо,
            Ја се мислим што ћу саде?
            Ја се јесам домислио.

Сабрах Слова у јато и на крило их узех,
као што брижан отац своју дјецу окупља,
умих лица њихова, зачешљах косе њине,
и од њих - каквог ли чуда! - Ријеч се ту сатвори.

3.

Ријеч - гле! - усамљена љубовцу себи тражи,
и не потраја дуго, тек док си дланом о длан,
у њеном загрљају нађе се друга Ријеч,
мелем за душу чедну, још један дар са Неба.

И опет зби се оно што морало се збити:
оплоди Ријеч Ријеч, и роди Ријеч Ријеч,
и расцвјеташе се свуд наоколо Ријечи,
и коло поведоше по бјелини хартије.

            Ја уз брдо, ја низ брдо,
            Ја се мислим што ћу саде?
            Ја се јесам домислио.

Сабрах Ријечи у рој, у кошницу их смјестих,
затражих да се одмах у стихове посложе,
па, предахнув на трен, сам себи мудро рекох:
на крају неизбјежно тачку треба додати.

Ненаписани сонет о зимском предвечерју

Као четворопрег из руске баладе
по широкој степи прекривеној
невином бјелином снијега,
на сребрној кочији истканој
од свјетлости залазећег сунца
и пуног мјесеца што се тек појављује,
по неисписаној страници књиге
која још нема ни наслова,
клизи четворостих одбјегао
из Сонета о зимском предвечерју.

Пршти сув снијег испод саоника
као прах мастила испод несигурног пера,
циличу у њему грлени сугласници
као метафоре у незачетом стиху,
звоне прапорци самогласника
у гривама распомамљених риђана
који ће ускоро постати вранци,
као што одзвањају неспутани дамари
у пјесми која би хтјела да буде
Сонет о зимском предвечерју.

Реским фијуком танки бич ријечи
комада згуснуту тишину предвечерја,
пригушен топот и рзање спајају
равницу с тајном тачком на небу.
Стих...дрхтај... ништа, па опет стих...
И док четворопрег у бијело предвечерје
утискује траг неке давне мисли,
са ивице степе у касу стиже тројка,
посљедња строфа још неиспјеваног
Сонета о зимском предвечерју.
СЊЕЖНИ ПРЕДИО СА ТАЧКОМ
У ГОРЊЕМ ДЕСНОМ УГЛУ

У правоугаонику снијегом прекривене пољане,
оивиченом прљавом бјелином прозорског оквира,
нигдје ништа за шта би макар једним крајичком
запео зачуђен поглед тек пробуђеног човјека,
осим усамљене црне тачке у горњем десном углу.

Без ње, без те тамом заогрнуте злослутнице,
без тог угљеног украса на грудима невине љепоте,
ситнијег од сјеменке лана на испруженом длану,
како би једнолична била пољем затегнута бјелина
и равнодушан поглед тек пробуђеног човјека.

Одједном гракну тачка, ко оштрим врхом ножа
криком распара тишину осунчаног сњежног јутра,
и, слиједећи свој гак, нестаде из видокруга.
Коме је сад потребан четвртаст зимски пејзаж
без црне злосрећнице у горњем десном углу?

У прољетном врту стихови позни

Пјесма, питаш, шта је и одакле,
оснажена јутарњом зраком,
долази у нашу собу,
пуну смислене празнине
коју удишемо жудно,
док се небеско клатно
неумитно над нама њише
и приближава сржи дрхтаве мисли?


Није ли то она несигурна ријеч
која је некад давно
запела у твом или мом грлу,
па се баш овога часа,
испред широм отвореног прозора,
на врху младог стабла јабуке
у нашем прољећном врту
у мирисни цвијет расцвјетава?

Откуд, питаш, поново пјесма
у нашој тијесној соби
пуној твоје и моје самоће,
и како је нашла скривени пут
из слеђене грудве нијемог крика
до распрснутог пупољка
на јабуци у нашем врту
из кога навиру ријечи?


Стих тај позни зар није мој или твој
дјетињи дах на прозорском окну,
слеђен  у паучинасто иње
једне давне богојављенске ноћи,
а сада ватром из твога ока
распршен у бијеле лептирице,
које се, ено, у нашем врту
на врху јабуке гнијезде?

Усамљеник на брду

То што ми грије рањена стопала
док шетам расцвјеталим прољећним вртом
и снажим крв соковима пробуђене земље,
нису ли дуге жиле оног храста на брду
што усамљен призива орла који над њим кружи
да се на његовој највишој грани гнијезди?

Док на стаблу младе јабуке у осунчаном врту
од несигурних мисли савијам гнијездо
у које ћу призвати стихове о старом храсту,
осјећам да сам усамљенику на брду близанац
и да стопала се наша у исту тачку стапају
а гране нам ка истом недохвату залудно стреме.

Јабуке препуне стихова

У нашем прољећном врту
убрах камен са гране
умјесто јабуке,
и, гле –
у њему препознах стих
давно преминулог пјесника.

Обрадовах се
и загрлих стабло.

Тада се све претвори
у јабуке
препуне стихова.

Чекајући почетак књижевне вечери

Затворене у себе,
ријечи капљу из тишине
у бездан мисли која блиједи.

За који тренутак
у препуној дворани
треба да почне књижевно вече.

шта ако се ријечи узјогуне
и остану у својој тишини,
затворене у тачку која нема дна?

Усамљени стих

Пјесник је записао један стих
и тада је зазвонио телефон.

Да, неизоставно ћу,
још вечерас,
за ваше новине
написати текст о књижарама
у којима за све има мјеста,
осим за књигу -  
рекао је пјесник у слушалицу.

Плетући у мислима прву реченицу
колумне о кастрираним књижарама,
пјесник је несвјесно
иза записаног стиха
усадио тачку.

И сада ено
гдје на бескрајној бјелини хартије,
као тек ухваћена птица
у тијесном кавезу,
самује онај стих.

Сизиф на пропутовању

Ноћас свратио Сизиф
у пјесникову радну собу;
провирио кроз прозор тек онако
и нешто га привукло да уђе.

Зури у хладну пећ у углу,
разгледа отворене књиге на столу,
дуго поглед прикива за
као крвна плазма чисту
бјелину хартије пред пјесником.

На његова плећа
одједном се свали
неподношљив терет
још неухваћене мисли.

Гурај ти, пјесниче, своју тачку
по том несавладивом пољу,
а ја одох за својим послићем -
рече са смијешком на лицу Сизиф
и без поздрава крену
пут стрмог камењара.

А зима је тако близу

Све више је оних којима,
макар о Задушницама,
на гроб треба отићи.
А зима је тако близу,
тако близу...

Студен се неосјетно
у коштану срж увлачи,
и тамо затиче ватру,
још незапретану.

Све више је, ипак, оних
којима неизоставно
на гроб треба отићи.

Распрскавање тачке

Када коначно дође час
распрскавања тачке,
свеприсутне честице
која испуњава васиону
и преко ивица безграничног
дотиче бескрај мисли;

када тај врх оштрице,
осион и разуларен,
из нарциса изникао,
дотакне завршетак нерва
из кога свјетлост зари;

када се у магми сјећања,
у сржи недокучивог,
у праискону страха
и прародитељском гријеху,
у бићу умножене свијести,
у складу савршеног бесмисла,
распрсне злосретница;

у праску када се
коначно у неухватљив прах
прометне разголићена тачка;

слутим:
потпунио равнодушан,
спознаћу гдје је почетак
а гдје крај
обесмишљеног смисла.

Све на свом мјесту

Све ће коначно да дође на своје мјесто:
славуј на тек излисталу грану јаблана,
пчела на први цвијет јагорчевине,
сунчев зрачак на бистру капљицу росе
пробуђену на још нераспрслом пупољку.

На своје мјесто све ће коначно да се смјести:
осмијех на пјегаво лице уснулог дјетета,
дјевојачка жеља у мирис једре јабуке,
обезглављена рима у складне стихове
пјесме којој се не назире почетак.

Све ће на свом мјесту коначно да се смири,
само ће моје биће бити далеко,
у потрази за тачком у којој дрхтури срж,
само ће моја мисао бити на путу
на коме стопала не дотичу тло.

На Растку објављено: 2012-03-12
Датум последње измене: 2012-03-12 10:29:15
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује