Зоран Стефановић

Широким оностазама: Реч уредника о роману „Шаманијада“ Слободана Шкеровића

Шкеровић, Слободан. Шаманијада, едиција „Знак Сагите“, књига 59, „Еверест Медиа“, Београд 2012. Рецензенти: Мирољуб Тодоровић и Адријан Сарајлија. Илустрације: Зоран Туцић и Раде Товладијац. Уредник издања: Зоран Стефановић, уредник едиције Бобан Кнежевић

Деветогодишњи Неандерталац је завирио у бунар будућег времена и сагледао последице које смо ми, модерни људи — сваки Мршавац којим владају Грабљивци — са собом донели у дане сутрашње, из бездана горњег палеолита.

Није ово видилаштво технички далеко од Павићевог прозорљивог Јелена Приамужевића из „Коња Светог Марка“, али је Павић писао геополитичку метафору, представљао је историјско лудило које племенски карактер намерно изазива. И то без намере да се, као господин-човек, упушта у патолошке корене таквог духа и менталитета.

Али Шкеровић није господин-човек, већ неретко демон, а у Шаманијади нам отворено ради знатно стравичнију ствар. Прича нам о човечанству каквим га гледамо, али недозрели одбијамо да видимо.

Ова приповест измешта спознају и виђење на раван где је дух врсте или појединца буквална физичка сила. Тамо где наша духовна сакатост уназађује Свемир.

Ако очистимо романтизовани, драмски и мисаони оквир овог јединствено сложеног дела, схватамо да је Шкеровић засновао роман и драмски сукоб две човечје врсте на научној чињеници да су Неандерталци имали већу запремину мозга него модерни човек. Али ту је и један научни табу: слутња да су Неандерталци имали и телепатских способности, науштрб звучног говора. И посебну склоност ка музици.

Ова тематска јединственост романа је некима од нас посебно драга. Српска култура скоро да нема прича о палеолиту, иако је поникла на балканском тлу, оном које је модерни човек прво населио у Европи. Очигледно, ментална условљеност коју смо повукли након 1945. — да се не смемо бавити причама старијим од XII века — још важи.

Али, чак и овакви какви смо, не можемо бити спречени да на данашњем згаришту свих новодобачких мисаоних поредака склопимо дивне корице ове књиге — два су их шамана радила, Зоран Туцић и Раде Товладијац — и пожелимо ходочашће у тек откривено пећинско налазиште у Сићевачкој Клисури или да тихо ослушнемо своје било, које можда дамара неким промилима неандерталског генома. Да слутимо пробијање опне и сопствени раст.

Шаманијада нам, дакле, прича о духовном разрастању, па и о његовој (не)могућности. Зазива Буду, Кастанеду, Јунга и Хокинга, напоредо сплиће најновија са најстаријим знањима о свемиру.

И чита се два пута, ако сте уопште предодређени да је схватите. Говори вам новостарим речима које дете-окаринаш, Вук своје расе, непосредно шаље у замрли српски језик преко Шкеровића.

Тако и Србљи добише књигу о шаманизму, али са преокретом да је шаманска сама по себи. Философско и приповедно у њој је безобзирно подређено мистичком и енергетском.

Данас, када се већ ближимо трећем десетлећу постојања едиције „Знака Сагите“, њена 59. књига нам показује да овај Кнежевићев мали континент и даље циклично порађа  мајушне преврате, не само у домаћој  фантастици, већ у целој српској књижевности.

Није мала дрскост штампати оваква штива и дражити гиковштину Југосфере.

Сâм Шкеровић (рођен 1954) је изданак нараштаја који је први код нас одгајан у хипермарксистичком, радикалном раскиду са локалном културом и цивилизацијом. Тај блистави нараштај је по много чему одређен глобалном поп-културом, и то као њен делатни чинилац. Међутим, у даљим личним духовним развојима (ко је уопште од њих имао такве среће), неки од њих су искрено полазили стазом будизма и кастанедизма, пресађени као семенке на небалканска и ваневропска тла, она које су мање осећали непријатељским по себе, и где се неки смисао за њих лично наслућивао.

Али то су биле привремене оностазе (пишчева новореч), успутне станице до саторија, просветљења и разбуђивања

Међутим, Шаманијада није ни Буда ни Кастанеда. Довикивања са поменутом двојицом, истина, има, али ћемо наједном — кроз сву повремену црногорску туробност — схватити и шта је крајња порука иза духовног поретка који нам, ретко подробно за нагло оплићани српски дух, нуди овај писац.

Осетићете се радоснијим и разбуђенијим. И схватићете да је нагон/погон овог романа изворно шкеровићевски. Атавистички и пророчки. Синтетички моћан. Еп сада изниче из сопственог тла, кроз јаукање, бол и крв порађања другачијег опажања стварности, оног који је нама — урођеницима и Граветијенцима, Веригашима у потенцијалу — био и потребан и прирођен.

Проћи ћете кроз Шаманијаду лакше него сте мислили. Али ћете се вратити промењени јер је у питању (наглашавамо за оне који читају само закључке) шаманско, а не књижевно путовање. Истина, има ту драмске забаве и авантуре, сваковрсне страве, великих мудрости, антологијски написаних сцена, блиставих научних и фантастичних замисли, па и метода који је спроведен толико сигналистички да нам се чини као драгоцен прилог покрету који је велики Мирољуб Тодоровић нашем добу подарио...

Али је још и више онога што се баш нас, читалаца, лично тиче.

Већина потврђених путника ове књиге без сумње ће поново ићи на оностазе, да би видели јесу ли заслужили да их Киш убије, Каму–Пал удари мочугом по глави или да их мали Окаринаш зазове у Збориште, где се душе сабирају.

Ако тај трен поново дође, не имајте сумње, страхове одбаците, на силу узмите горки лек. Шкеровићева моћ разградње сваковрсне стварности разголитила је оне веће датости што се крију иза скраме чулних опажања.

Због тога ће, сматрамо, у временској перспективи овај писац остати као један од ретких истинских пророка које је наше доба имало, чак и када се враћа у архајске бунаре људскости у Шаманијади, том палеолитском епу над еповима.

Зоран Стефановић