Брана Димитријевић и Александар Недок
Прилог историји зубног лекарства у Србији
Сажетак
Зубно лекарство у Србији понавља историју медицине у Србији, али са закашњењем. Уз то је врло тесно везано за развој те дисциплине у XIX веку, у суседној Аустрији (касније Аустроугарској). Почетком XX века зубарство снажније продире у Србију. Посебно у Београду, отварају се ординације и зуботехничке лабораторије и од стране страних поданика, али се зубно лекарство публици се приказује као козметика. Појављују се и први домороци доктори опште медицине специјалисти зубног лекарства, који својим просветитељским радом шире видике. Различити начини образовања и стицања права на рад у овој области, у лекарским круговима изазивају подозрења, тако да се на Медицинском факултету у Београду предмет „Одонтостоматологија“ уводи тек 1936. године. Највише заслуга за то има др Атанасије Пуљо, који је и отац савременог зубног лекарства у Србији. Тек оснивањем Поликлинике за болести уста и зуба 1923, године, у Београду, на чијем је челу Пуљо био, почиње темељно, двогодишње специјализовање доктора опште медицине, чиме се стварају услови за настанак Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, убрзо по завршетку Другог светског рата 1948. године.
Кључне речи: историја, зубно лекарство, Србија
CONTRIBUTION TO THE HISTORY OF DENTAL HEATH CARE IN SERBIA
Summary
The dental health care in Serbia repeated the history of medicine in Serbia, but with delay. It is at the same time closely related to the development of this discipline in the neighbouring Austria (later Austria-Hungary) in the 19th century. Dental health care penetrated more strongly into Serbia at the beginning of the 20th century. Doctors’ offices and dental-technical laboratories started opening particularly in Belgrade, also by foreigners, but dental health care was presented to the public as cosmetics. First local general practitioners, specialists in dental health care appear also, who broadened visions by their work on enlightening the population. Different ways of education and of obtaining the right to work in this field, caused suspicion within doctors’ circles, so that the subject Odontostomatology was introduced at the Medical School of the Belgrade University only in 1936. Dr. Atanasije Puljo, who was also the father of modern dental health care in Serbia, deserves the greatest merits for this. Only with the establishment of the Polyclinic for Oral and Dental Diseases in 1923 in Belgrade, headed by Dr. Puljo, began the fundamental, two-year specialization of general practitioners, whereby conditions were established for the foundation of the Faculty of Stomatology at the Belgrade University, shortly after the end of the Second World War in 1948.
Key words: history, dental health care, Serbia
Увод
Модерно зубно лекарство, сматра се, настаје после књиге Пјера Фошара „Зубни хирург“, у XVIII веку. Фошар је први описао алвеоларну пиореју - разгнојавање зубних чашица – болест потпорног зубног апарата, која је и данас најраспрострањенија болест човечанства. Припадао је „Братству Св. Козме“, цеху бербера-хирурга, отуда оно „хирург“. Хирургија у то доба није припадала медицини, а бербери-хирурзи беху и видари и ранари и зубовађе, те је Фошарова књига обзнањивала збивања унутар једне већ постојеће делатности, указујући да је зубарство исцелитељско и обновитељско, дакле – самосвојно (1).
За настанак и развој зубног лекарства у обновљеној Србији, од највећег су, међутим, значаја зубно лекарска пракса и правна регулатива, тада, суседне Аустрије (доцније Аустроугарске). Тамо су се школовали и у Србију долазили зналци из те области, док се у правном погледу Србија, већ као део Отоманске империје, затим и као самостана држава, угледала на аустријски правни систем.
Технолошку револуцију и убрзани развој зубног лекарства изазвао је тек проналазак ножне машине 1871. године. А то је доба када и хирургија захваљујући Пастеровој науци, на велика врата закорачује у свет медицине. Стога се и што се стоматологије тиче, могу разликовати два периода, од Фошара до проналаска ножне машине и победе Пастерове науке, и период после тога, када зубно лекарство у наредном веку доживљава блистав успон.
Зубно лекарство у Аустрији и стање у Србији током XIX века
У равни свакодневног живота, све није ишло баш сасвим глатко; поготову у Србији, која је од 1804. године, па даље, кубурила с лекарима.
Издвајање зубног лекарства у Аустрији у самосталну делатности може се запазити већ у XVIII веку. Царица Марија Терезија, на предлог професора Ван Свитена (Van Swieten) доноси наредбу да се одреде два војна хирурга који би се бавили искључиво болестима зуба у аустријској војсци (2). Није то било формацијско одређење. Та два војна хирурга нису припадали ни једној аустријској војној јединици. Ишли су од гарнизона до гарнизона, и, највероватније, (само) вадили зубе.
У Бечу је у XVIII веку већ било хирурга који су се не само бавили зубарством, него су о томе и писали. Адам Брунер (Adam Brunner) (1766): „Увод у неопходно знање једног зубног лекара“, и Јозеф Паш (Joseph Pasch): „Уџбеник о зубима, деснима, болестима вилице и њиховом лечењу“, били су под снажним француским утицајем у погледу уклањања зубног каменца и пуњења кариозних шупљина златним фолијама, али без претходног чишћења. У Бечу и Берлину дуго је радио, и као дворски лекар, један од најчувенијих зубара тога времена Белгијанац Жан Жак Жозеф Сере (Jean Jacques Serre).
У Аустрији су постојали, патрони и магистри хирургије. Патрони су се образовали на основама заната, идући уз неког, и учећи од неког, док су за магистре хирургије постојале школе. За оба звања и дозволе за рад, био је неопходан положен испит. У пракси су границе између магистара хирургије и доктора медицине, у првој половини XIX века, биле танке, не само у Србији. У својој књизи „Историја панчевачке медицине до 1944“ доктор стоматологије Драгиша Ђорђевић описује Базилиуса Тира видара емпирика, који је почетком XIX века у Панчеву био градски хирург. Водио је болницу, био мртвозорац, обављао је санитарне и ветеринарске прегледе, вршио вакцинацију против великих богиња, лечио ране, преломе, ишчашења, издавао лекарска уверења о тежини и последицама нанесених повреда. Није имао права да преписује рецепте, али је и то практиковао, те је долазио у сукоб с градским физикусом (доктором медицине), између осталих и са др Љубомиром Ненадовићем, када је овај доспео на тај положај (3).
У обновљеној Србији, у недостатку дипломираних доктора медицине, магистри хирургије постављани су на места окружних физикуса. Имали су нижу плату у односу на докторе медицине, али су у свему осталом радили лекарски посао. Према кондуитним листама за 1844. годину, таквих је било осморица (4). Ниједан није био доктор медицине, чак ни сви нису били магистри хирургије. До доласка у Србију били су у аустријској војној служби. Код двојице ни документа нису јасна, а један од њих није имао никакве санитетске школе, него је био на занату код др Куниберта, и нешто мало у – Италији. Флоријан Бирг, означен у кондуитној листи као штаб хирург, касније, физикус окружја београдског, постао први управник „Болнице за с ума сишавше“ (1861) – Губеревца (5); али је остао физикус београдски.
Ови примери указују колико је, тада, било тешкоћа са школованим лекарима; али не сме се заборавити да ни у самој медицини, оној која је била у рукама школованих доктора, специјалности, тада, не беше на претек, док су саме специјализације у односу на данашње трајале знатно краће.
Што се зубног лекарства тиче, у Бечу се, у првој половини претпрошлог века, јавља Георг Карабели племенити од Ланкаспије. (По њему се једна од квржица на горњим сталним првим моларима зове – Карабелијева.) Написао је о зубарству три књиге: „Систематски преглед зубарства“: „Историјски преглед развоја зубарства“ (1831), „Анатомија усне дупље“ (1842), док је трећа књига „Физиологија усне дупље“ штампана после његове смрти, захваљујући његовом ученику и наследнику Морису Хајдеру (Moritz Heider). Године 1843 у Бечу је на Медицинском факултету уведено доцентско место за предмет „Зубно лекарство“, на које је постављен већ поменути Хајдер, који ће ускоро постати оснивач немачког (1859) а потом и аустријског (1861) зубно лекарског друштва. Он ће са хистологом Ведлом (Wedl) саставити и „Атлас зубне патологије“. Ипак, оцем савременог бечког зубног лекарства сматра се Ото Зигмунди (Otto Zsigmondy) мада су се зубним лекарством бавили и чувени хирурзи као што су Алберт (учитељ др Војислава Субботића), Билрот (учитељ др Владана Ђорђевића), Винивартер (Winerwarter).
Угледајући се на америчку зубарску школу основану у Балтимору 1846. године, и у Бечу је у другој половини XIX века отворена слична. Чиме се читава ствар – барем са становишта назива професије – замрсила.
Оснивање зубарске школе у САД било је изазвано медицинским али још и више правним разлозима. Све до тада зубним лекарством бавио се ко је хтео; сајџије, резбари слоноваче... Ни у погледу вађења зуба ствар није стајала боље, а зависила је од прилива бербера-хирурга из Европе, међу којима беше и знатан број самозванаца. Оснивањем зубарске школе правно је одређено ко се има тиме бавити. Основано је и „Америчко удружење зубних лекара“, тачније „доктора зубне хирургије“, а по угледу на Фошарову синтагму. Америчке зубарске школе мало су имале везе с општом медицином. Но, за америчке прилике систем је функционисао изванредно. После Балтимора отваране су исте школе и у другим градовима, а „Америчком удружењу зубних лекара“ препуштено је распоређивање кадрова, у шта се, ни данас, држава не меша. Већ под крај претпрошлог века за докторе зубне хирургије у САД установљене су две специјализације: орална хирургија и ортодонција. А после искустава из грађанског рата у војску су формацијски уведени и доктори зубне хирургије; по један на дивизију.
Европа је у погледу таквих школа, које су трајале три године, одмах почела да угледа на америчке, но правни системи различитих европских држава допуштали су да поред оваквог начина образовања у зубарству постоје и други. У Француској су се, све до краја XIX века, признавала три начина стицања права на рад у овој области: на бази заната, свршена зубарска школа (по угледу на америчку), и специјализације доктора медицине у зубарству. Све то ће неминовно произвести тензије између зубара и зубних лекара.
Србија се, у то доба, у погледу зубног лекарства испомагала како је знала и умела. Године 1867 на Великој школи у Београду, др Аћим Медовић, иначе бечки ђак, држао је предавања за хирурге-бербере, који би по завршеном течају и положеном испиту добијали дозволу за рад. Своја предавања др Аћим Медовић штампао је у књизи „Мале хирургијске услуге и прва помоћ у повредама тела“, у којој треће поглавље посвећује вађењу зуба. То је прва штампана књига те врсте у нас, иако не говори искључиво о зубном лекарству (6). Аутор говори о инфекцији, апсцесу и фокалној инфекцији. Описује симптоме алвеоларне пиореје, гангрене и пулпитиса. Говори о малпозицији и о млечним зубима. Па, иако су са становишта савременог зубног лекарства извесна гледишта нетачна, треће поглавље Медовићеве књиге показује шта се о зубном лекарству тада у Европи знало. Српски војни санитет је 1880. године штампао књижицу „Настава за болничарска предавања и испите“ у којој се болничарима, између осталог, дају упутства о вађењу зуба и отварању апсцеса (7).
Међу оснивачима Српског лекарског друштва налази се и Илија Ранимир. Рођен у Избишту недалеко од Вршца 1821; матурирао у Кечкемету, а стручне науке потребне за зубно лекарство свршио је у Грацу 1847. године. Приватну праксу имао је, потом, у Русији, Влашкој, Солуну, Цариграду, Смирни, и још неким градовима Мале Азије. Године 1864 враћа се у Вршац, а 1868 прелази у Београд, где у центру града отвара ординацију. 1872 учествује у оснивању Српског лекарског друштва. Заједно са супругом основао је „Фонд Илије и Катарине Ранимир“ за зидање Лекарског дома и стипендије талентованим студентима (8).
Илија Ранимир није био дипломирани доктор медицине, а стручне науке потребне за зубарство, које је завршио у Грацу, биле су у рангу магистара хирургије. Откуда, онда, да се нађе међу оснивачима Српског лекарског друштва? Можемо се бавити само претпоставкама (9). Једина документа која постоје о њему, су записници са седница Српског лекарског друштва. Био је веома активан и користан члан, те је 1900. године проглашен за почасног. Наредне, 1901. године је умро.
Продор зубног лекарства у Србију
Сва је прилика да су и пре Илије Ранимира зубари макар и повремено, долазили у Србију. Сачуван је документ од 16. априла 1863. годне у коме извесни Марко Кон „зубни лекар из Беча моли Управитељство (Београда) да му као и до сада када је долазио дозволи упражњавање зубнолекарске вештине.“ На то је донето решење „да се дозволи прошитељу да може художество зубнолекарско у вароши Београду док се буде овде бавио, слободно упражњавати“ (10). Исто одобрење дато је и Морицу Коену.
На основу Регистра Министарства унутрашњих дела (11) Краљевине Србије – јер је то министарство издавало дозволе за рад и у зубарству – почетком XX века у Србији су, посебно у Београду, отваране зубарске ординације и зуботехничке лабораторије, у изненађујућој мери, од стране српских али још и више од стране страних поданика. Прва дозвола (1902) гласила је на В. Видмеја, зубара из Швајцарске. Ту је и Пољак, др К. Станишевски (1905), зубарка Тода Ерхејлова Гелетриди, из Одесе (1906), итд. Од 1901 до 1911. године 27 лица, од чега 25 у Београду, добило је поменуте дозволе. Речи „ординација“ и „лабораторија“ (још мање „радионица“) нису коришћене, већ „пракса“, „салон“, „зубно технички завод“, „зубно лекарски технички атеље“; из чега се да закључити да је јавности зубно лекарство приказивано као врста козметике. Улепшати се, продужити младост... Надокнадом зуба, бавили су се не само овлашћени зубари и зубни лекари, него и неовлашћени зубни техничари, од којих су се неки представљали као – доктори. Министарству унутрашњих дела служи на част што је такве самозванце, а на основу пријаве грађана, гонило и кажњавало.
Почетком прошлога века у Србији се појављују и лекари опште медицине специјалисти зубног лекарства, домороци. Али треба имати на уму како су се онда у Аустроугарској стицале такве специјализације. Били су то интензивни курсеви за студенте медицине, обично током школских ферија, у трајању од шест недеља. Полагао би се испит, добијала диплома, па на основу ње дозвола за рад.
Међу првим докторима опште медицине специјалистима зубног лекарства је др Милош Ђ. Поповић, касније веома истакнути јавни радник. Био је један од оснивача Друштва трезвености, на чије је чело стао др Јован Данић. Др Милош Ђ. Поповић је оснивач прве две војне зубно лекарске станице (ординације): 1904. године у Главној војној болници у Београду, и друге 1909. у Нишу. Оснивач је и скаутског покрета у Краљевини Србији. Држао је и приватну зубно лекарску праксу, у Београду „преко пута Двора“. Писац је првих књига о зубном лекарству (искључиво): “Нега зуба” (са сликама), 1904; “О вештачким зубима” (са сликама), 1906. године. Али и научно популарног списа “О јектици” (туберкулози), 1907. године, која је штампана у 10.000 примерака, и награђена. Обе Поповићеве књиге о зубима су просветитељске, а намењене су широкој публици (12).
Осим Поповића ту су и два Петровића, који међутим, нису род: др Милан и др Миливоје. Овај други је потомак Хајдук Вељка, заправо унук Хајдук Вељковог брата. Обојица су били специјалисти зубног лекарства. Но, касније ће се др Милан Петровић сасвим окренути – педијатрији.
Најспремнији од свих њих био је данас већ сасвим заборављени др Јован Николајевић. Рођен је у Београду 1877, матурирао је у београдској Првој мушкој гимназији 1896, а медицину завршио у Бечу 1907. године. У Бечу је на „Институту за зубно лекарство“, основаном 1890. године, провео на усавршавању као доктор медицине пуна три семестра (1909-1910). Године 1911 одобрена му је приватна пракса у Београду. Исте године ступа у војску, као војни лекар. Од тада је шеф зубне станице у Војној болници у Београду, али је истовремено лекар Краљеве гарде и VII београдског пука, са којим учествује у Балканским ослободилачким ратовима. Његова лекарска и зубно лекарска каријера биле су кратке. Као лекар V пука другог позива и командир 2. пољске болнице Дринске дивизије, после Колубарске битке разболео се од запаљења плућа, а потом лечећи оболеле, и од пегавог тифуса. Умро је 8. марта 1915. године (13).
Оснивање војне зубе станице у Београду није, међутим, подразумевало и потпуну посвећеност зубног лекара само том послу. Осим тога уведено је само оперативно (вађење и оправљање оболелих зуба) али не и реконструктивно (израда протетичких радова) зубно лекарство. Бављење оралном – данас бисмо рекли – патологијом, био је безмало узгредан лекарски посао, у складу са потпуном равнодушношћу и војске и грађанства „према зубима“ (13).
Основавши зубну станицу и у Нишу др Милош Ђ. Поповић даје оставку на војну службу, те се та зубна станица поверава на управу др Милутину Копши који је био специјалиста офталмолог. У Београду је зубну станицу преузео др Жарко Трпковић. Слично свом претходнику др Милошу Ђ. Поповићу и он је формацијски припадао VII пуку. Био је не само специјалиста зубног лекарства већ и офталмологије, те је водио и офталмолошку и зубну војну амбуланту
У ратовима (1912-1918) сви доктори опште медицине специјалисти зубног лекарства мобилисани су и коришћени као трупни лекари. Др Милош Ђ. Поповић ће се 1913. године прославити својом књигом „Алкохолизам у балканским ратовима“, која је преведена и штампана на немачки језик.
Улога др Атанасија Пуље
Балкански ослободилачки ратови веома су значајни за историју хирургије лица и вилица, захваљујући др Атанасију Пуљи, који је из Земуна прешао у Београд „да помогне браћи“.
Рођен је у Земуну 1878. године, а медицински факултет завршио је у Грацу 1901. Усавршавао се у зубном лекарству у Паризу, Берлину, Бечу, Цириху. Догуравши до котарског лекара 1909. годино даје оставку на државну службу. Отворио је приватну зубно лекарску праксу у Земуну 1911. године. Доласком у Београд, октобра 1912, распоређен је као лекар у V резервну болницу. Пуљо се ту посвећује лечењу виличних костолома. Први је у свету, што му до данас није признато, на основу преко 200 лечених случајева, ударио стварне темеље хирургије лица и вилица, тврдећи да хирург и зубни лекар у лечењу тих костолома треба да раде заједно, али да би најбоље било „када би зубни лекар био и хируршки изображен“, да „и најтежи случајеви виличних костолома спадају на зубног лекара.“ Што је тек у Србији могло да зазвучи невероватно! Тврдио је, најзад, да прво треба извршити репозицију, па тек онда обрађивати мека ткива. Ово начело „од унутра ка споља“ данас се, као откриће приписује др Варазтаду Казанјиану; мада Казанјиан почиње да се бави повредама лица и вилица тек 1915! (15) (16) У руско-јапанском рату (1905) јапански лекари радили су обрнуто, прво су збрињавали мека ткиав па тек потом костоломе.
По избијању Првог светског рата наставиће се са праксом да се доктори опште медицине специјалисти зубног лекарства мобилишу и користе као – трупни. Пуљо је и ту изузетак. Искористивши краткотрајно ослобађање Земуна од стране Прве српске армије генерала Петра Бојовића, он са породицом прелази у Србију. Убрзо потом Министарство војно поставља га за шефа „Одељења за изломљене и повређене вилице“ у ратној престоници Нишу. За историју хирургије лица и вилица оснивање овог одељења је од великог значаја, иако у светским размерама ни то није признато ни Пуљи, ни Краљевини Србији.
Током 1915. године док још није било ратних дејстава, Пуљо се у Нишу бавио зубним лекарством. Осим њега у Нишу је дејствовала у руска мисија. (17).
После привремене пропасти Србије и повлачења, реорганизоване су све српске санитетске установе, но, Пуљо одлази у Француску.
(Наређењем војводе Путника, потписаним још у Призрену крајем новембра, Пуљо је као контрактуални војни лекар, страни држављанин, исплаћен 31. децембра 1915. године. Али је убрзо постављен на дужност лекара Ђевђелијског округа. Ђевђелија је још била у српским рукама, уз помоћ Француза. Нешто касније је, ипак, напуштена. Спашено је том приликом неколико стотина вагона и локомотива, и око 4.000 железничара. Повучена је и војна болница са неколико стотина рањеника. Тек тада је Пуљо отишао у Француску.)
Зубно лекарство на Солунском фронту
1. јануара 1917. године у Водени (или Водену, данас Едеса) у оквиру Реконвалесцентног одељења, новцем леди Тебит, формираће се зубна станица. Стање зуба у српској војсци, после свих патњи и мука било је катастрофално. Но, значај ове зубне станице је и у томе што тада први пут у историји српског војног зубног лекарства, почиње да се ради и реконструктивна стоматологија. Осим ове отворена је и зубна станица при Реконвалесцентном одељењу у Микри, о којој се до дана данашњег врло мало зна. И у Микри је рађено и оперативно и реконструктивно зубно лекарство. Сачувана је, међутим, само документација станице у Водени, из које се види да је у њој лечено близу 19.000 бораца.
На основу персоналних картона, која говоре о кретањима у служби, тешко је закључити, колико је зубних лекара и зубара стварно радило у Водени и Микри, јер према Париском уговору од 6. априла 1916. године Срби нису имали права на оснивање позадинских служби. Добар пример је др Милош Ђ. Поповић. Он је први шеф зубне станице у Водени, али је после шест месеци распоређен на нову дужност. Ипак је остао у Водени и учествовао у раду зубне станице.
Упркос томе, због недостатка кадрова, а и Париског уговора, Срби током последње две године Великог рата нису успели да досегну „идеал“: барем по један зубни лекар на дивизију (18).
После Великог рата
По завршетку Великог рата мањак лекара и зубних лекара и те како ће се осетити; али становништво, у великој већини пољопривредници, за зубним лекарима није претерано чезнуло; док је превентива била сасвим непозната.
Правни систем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, попут већине европских држава, допуштао је када је о болестима уста и зуба реч, и даље различите начине образовања ових стручњака. Могло се далеко стићи и на бази заната, почињући најчешће као зубни техничар. После 15 година праксе зубни техничар би стицао право да полаже испит, па, ако би га положио постајао би – зубар, с правом да ради и на пацијенту. Но, није било обавезно било бити ни зубни техничар. Руска емигранткиња гђа Гиљотен износи да је њен муж Петја који је завршио официрску школу, почео у Свилајнцу да ради уз њеног оца, који је, пак, као доктор медицине отворио зубарску ординацију, а у царској Русији беше одличан – неурохирург. После неочекиване смрти др Гиљотена, Петји је остављено време од приближно шест месеци за полагање зубарског испита, за које време се ординација није гасила. Петја је тај испит положио, и врло успешно радио као зубар у Петровцу на Млави (19)(20).
Прави зубари који би завршили зубарску школу, по угледу на америчку, могли су се, међутим, образовати само у иностранству. Узмимо још да су се и поједини зубни техничари неовлашћено бавили радом у устима, и добићемо јаснију слику. Стога се није чудити што чак и француски писац Марсел Пруст говорећи о предрасудама, помиње и „предрасуде неких лекара према зубарима“(21). И у Србији је у лекарским круговима зубно лекарство сматрано пуким занатом. Тако је, приликом оснивања Медицинског факултета у Београду, заобиђен предмет зубно лекарство, и тек ће силним Пуљиним трудом 1936. године бити уведен једносеместрални предмет „Одонтостоматологија“.
Године 1923. у Београду је у оквиру Опште државне болнице основана Поликлиника за болести уста и зуба. На њено чело стао је др Пуљо. Један од њених главних задатака било је специјализовање лекара опште медицине у зубарству, које је трајало две године.
Значај оснивања ове поликлинике ни до данас није оцењен као треба. Била је једна од ретких те врсте, у то доба, у Европи. А примањем искључиво лекара опште медицине на ту специјализацију, узет је добар правац; јер је и на терену и у врховима пламсао је рат између зубара и зубних лекара; па се потоњи јављају пре свега као носиоци највиших моралних норми. У то доба било је „шик“ састругати здрав предњи зуб, па на њега „ударити“ златну круницу, на шта зубни лекари, доктори опште медицине, никако нису пристајали. Поучан је и пример др Љубомира Ђоковића, који ће касније постати први декан Стоматолошког факултета у Београду. Ђоковић је у Бостону, одмах после Великог рата, као државни стипендиста завршио америчку зубарску школу, али је Пуљо, касније, када му је Ђоковић постао асистент, од њега захтевао да заврши и медицински факултет. Ђоковић га је послушао што ће се доцније показати кључним.
Упркос почетним тешкоћама у раду, Поликлиника, касније преименована у Стоматолошка, стварала је врло солидне кадрове, и у моралном и стручном погледу. Године 1933 у оквиру Српског лекарског друштва основана прва специјалистичка секција – стоматолошка. Те се тај период између два светска рата, може означити и као период предстварања Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, који ће бити основан 1948. године. Већину првих професора чиниће ђаци, тада већ покојног, проф. др Атанасија Пуље, укључујући и његовог десет година млађег брата Ђорђа.
Дискусија и закључак
Иако сав архивски материјал до сада није озбиљније претресен, зубно лекарство у Србији узима замах тек почетком прошлога века; Београд, као престоница, привлачи и стране поданике. Такво зубно лекарство било је окренуто пре свега, ако не и искључиво, козметици, а приказивано је као художество (уметност). Отуда се не треба чудити што су просветитељи на том пољу, др Милош Ђ. Поповић и др Атанасије Пуљо, наглашавали значај зуба са функционалне тачке гледишта, јер је усна дупља почетак дигестивног тракта. У својој књизи „Нега зуба“ (1923) Пуљо је изричит; ко хоће здрав желудац мора имати здраве зубе. Још пре њега, а пре ратова (1912-1918) др Милош Ђ. Поповић стварајући скаутски покрет, истиче начело одговорности појединца за сопствено здравље. Према Поповићу на челу пријатеља омладине стоји лекар. (Што је, уствари, развијање Пелагићеве замисли.) У књизи Беден Пауела, оснивача скаута, коју је Поповић превео посредно преко немачке књиге др Лиона, а издата је 1912. године у Београду под насловом „Четник“ – јер су се скаути пре ратова називали „Малим четницима“ – др Милош Ђ. Поповић говори и о нези зуба. „Скаут који има кварне зубе не вреди много за скаутске редове (22)“.
Ово Поповићево залагање такође је превиђено, можда и стога што се превиђа значај српског скаутског покрета у целини, а и иначе је тешко оценити колико је и ту Поповићева „пропаганда“, уствари деловала. Но, др Милош Ђ. Поповић се после Великог рата више не појављује на зубно лекарској сцени, већ др Атанасије Пуљо, коме је стоматологија била и родољубиви циљ. Одрекавши се понуда да остане и ради у Француској, Пуљо се у јесен 1919. године враћа у опустошени Београд, тражи дозволу за отварање приватне праксе, али је у Београду, иако је дозволу добио, не отвара већ у Земуну. Није још утврђено да ли је Пуљиним „додијавањима“ Поликлиника за болести уста и зуба уопште отворена, али се зна да су Пуљиним трудом зубни техничари из обртне преведени у санитетску деланост, чиме је опус овог марљивог посленика сасвим заокружен. Оно што се не може данас поуздано измерити то је навикавање грађанства на зубно лекарске услуге, и на редовне посете зубном лекару, које су део превентиве. Но, без Пуљиног труда историја зубног лекарства у Србији несумњиво би имала други ток.
Стоматолошком факултету Универзитета у Београду служи на част што је 2001. године постављена спомен плоча на кући у којој је Пуљо некада становао, и пред којом је погинуо 1. новембра 1944. године, а Граду Београду што је једна улица у родном Пуљином Земуну понела његово име.
Литература
(1) Б. Димитријевић: Стоматологија и култура, Нова Европа, Београд, 2002, стр. 36.
(2) L. Schoenbaruer: Das medizinishe Wien, II Ed. Wien 1947, стр. 425-427.
(3) Д. Ђорђевић: Историја панчевачке медицине до 1944. године, Теута, Панчево, 2004. стр. 32-34. И Кнез Милошева Србија обилује сличним примерима. Цинцарин Димитрије Капарис лечио је, пелцовао, војаковао дуго година током XIX века. Његов унук др Селимир Ђорђевић био је један од најчеститијих лекара, окружни физикус и управник болнице у Ваљеву током помора од пегавца (1915), коме ће и сам подлећи.
(4) В. Михајловић: Из историје санитета у обновљеној Србији 1804 – 1860;
САНУ, Посебна издања, Књига CLXXX, Одељење Медицинских наука, Књига 4, Кондуитне листе државних лекара у Србији за 1844 годину, стр. 436 – 446. Кондуитне листе уведене су за све државне чиновнике, а садржавале су ове рубрике: звање, име, одакле је родом, колико година је стар, је ли ожењен, где је и какве науке свршио, има ли о томе какав документ, је ли где пре тога служио, које језике говори, зна ли српски говорити, читати и писати, и како. А за лекаре: распитује ли се и испитује ли болести међу мештанима и у народу, даје ли прописане рапорте, и то петнаестодневне, тромесечне и осмомесечне, иде ли к болесницима ако га зову; држи ли прописану апотеку, издаје ли отуд лекове по такси; је ли приљежан и тачан у калемљењу крављих богиња (Џенерова вакцина); какав је с болесницима и уопште с људима; какве је нарави, има ли каквих порока, је ли здрав и снажан.
(5) Исто; стр. 337.
(6) Стоматолошки факултет Универзитета у Београду, Стом. фак. Београд, 1988, стр. 15.
(7) Исто стр. 16.
(8) Д. Ђукановић: Лична преписка.
(9) Б. Димитријевић: Једна од првих максилофацијалних операција у Србији и загонетан случај једног од оснивача Српског лекарског друштва „зубног лекара“ Илије Ранимира. Medicus. Год. III, Бр. 20, Београд, 2010.
(10) Живети у Београду. Књ. 3; Историјски Архив Београда, Београд, 2005, стр. 426, прилог бр. 291.
(11) Архив Србије.
(12) Б. Димитријевић: Неисцрпиви др Милош Ђ. Поповић; “Књижевни лист” бр. 25., септембар 2004. Год. III.
(13) А. Недок: Биографије српских војних лекара 1836-1918. рукопис код аутора.
(14) М. Петровић: О зубарству у српској војсци од 1914 до 1919; из Владимир Станојевић: Историја српског војног санитета&Наше ратно санитетско искуство, Београд 1925, стр. 710.
(15) Б. Димитријевић: Атанасије Пуљо – оснивач стоматологије у Србији. Братство III – IV, Друштво „Свети Сава“, Београд 1999 – 2000. стр.59-74.
(16) Б. Димитријевић: Атанасије Пуљо, Даница 2003, Вукова задужбина, Београд, стр. 166-176.
(17) А. Недок: Руска санитетска помоћ Србији у њеним ослободилачким и одбрамбеним ратовима XIX и раног XX века (1804 до 1917. године)
(18) Б. Димитријевић: Развој специјалистичких служби; Зборник радова са научног скупа „Српски војни санитет 1917-1918; Војносанитетски преглед 2008, Supl. Vol. 65, стр 35-37
(19) Јелизавета Жерадовна Гиљотен: Две моје домовине, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991, стр. 128, и 146-147.
(20) Б. Димитријевић: Последња страдања породице Гиљотен - прилог историји зубног лекарства и још којечему; Књижевни лист, бр. 76; год. VII, стр. 18.
(21 ) А. Мороа: У трагању за Марселом Прустом, Матица српска, Нови Сад, 1957; стр. 159. „То је била“ пише Пруст“ једна од оних малих слабости, једна од бесмислених предрасуда, каквих има баш у најисправнијим природама... аристократске предрасуде код Сен-Симона, предрасуде против зубара код неких лекара, против глумаца код извесних грађана...“
(22 ) Извидник; Савез Извидника и Планинки, Београд, 1925, стр. 177.
Одмах по изласку књиге „Четник“ иста је била строго забрањена на читавој територији Аустроугарске. А током окупације 1915-1918 за њом је помно трагано и у Србији. Била би одузимана и спаљивана, често заједно са читавом библиотеком њеног имаоца. По стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, др Милош Ђ. Поповић, „ради мира у кући“ прихвата реч „извидник“, коју је пре рата одбацио „јер ми нисмо имали извиднике који се крећу по неистраженим пространствима, али јесмо хајдуке, ускоке и четнике, који су бранили част и имовину српског народа“. Књига „Извидник“ је, како се у поднаслову каже „II- го издање Четника“.
Књига је у целини Беден-Пауелова, осим кратког Поповићевог поглавља из историје српског народа, а говори о правилима скаутинга, логоровању, ознакама, чворовима итд... Проткана је саветима о здрављу у складу с правилом да је први задатак скаута да – буде здрав.
(Напомена: Овај рад је још пре неколико година послат на штампање Српском Архиву за целокупно лекарство, али је потом „изгубљен“. Поново је послат пре годину дана, али ни од тада нема одговора. Аутори зато сматрају да је даље чекање – беспредметно. )
Датум последње измене: 2012-05-01 22:24:06