Брана Димитријевић

„Устав“ Српског лекарског друштва и савремени српски језик у медицини

Приказ књиге Софије Мићић: Студије о језику медицине у енглеском и српском, „Београдска књига“, 2009.

Неки ће, можда, рећи да се ова књига мирног упозорења Софије Мићић, појављује у минут до дванаест, неки, опет, „да је и та ствар већ пропала...“

Подсетићемо, ипак, на четврти члан некадашњег „устава“ Српског лекарског друштва, из времена када је оно основано, који говори о очувању српског језика. Донели су га, како примећује ауторка, лекари образовани на страним универзитетима, јер тада (1872) Медицински факултет у Србији још није постојао. Било је то доба великог преображаја, наглог бујања целокупне медицине, после победе Пастерове науке (1870), па се у том трену, у свим европским језицима, поставило једно те исто питање, може ли дотични језик то да прати? У овом случају српски, до јуче „говедарски“, како доказиваху Вукови противници. Заоштрено све до питања: или – или! Јер, ако може, онда и јесте језик, ако не може, онда то (више) није. Сетимо се да је др Сигмунд Фројд добио награду Гетеовог института за унапређење немачког језика; и да су језик и мисао, баш као што то истиче у својој књизи и Софија Мићић, тесно повезани.

Др Милан Јовановић – Батут у свом часопису Здравље (1878 –1882) – који је излазио прво у Сомбору, потом на Цетињу – постицао је читаоце да му пишу о називима ове или оне болести, како се она зове у њиховом крају, што ће, напослетку довести и до његовог (медицинског) речника, нажалост необјављеног. Мање видљив, али ни у ком случају не мање значајан, је и рад тадашњих уредника Српског Архива за целокупно лекарство, који су у сваком на штампање поднетом раду, помно оцењивали (и исправљали) обе стране, и стручну и језичку. Ово нарочито важи за дугогодишњег уредника, првог српског неуропсихијатра, др Јована Данића. Резултати се могу проверити и дан-дањи, ако се упореде са те језичке стране ондашњи и данашњи чланци из поменутог часописа.

И у новинским огласима и на сачуваним таблама с насловима ординација из тог доба, на прелому векова, користио се само и само српски језик: породиљство, женске болести, унутрашње болести, болести ува, грла и носа, а не: акушерство, гинекологија, интерна медицина, оториноларингологија... И треба с поносом рећи да је тај „удар науке“ тадашњи српски језик издржао, без тешкоћа.

У тој бризи, у проучавању и посрбљавању медицинске терминологије стижемо већ половином прошлога века до проф. др Александра Костића, коме и ауторка одаје највише признање за заслуге на том пољу. Али, он је и „последњи Мохиканац“. Лекара који би се данас бавили и тим послом више нема. Једно, што је кварење српског језика узело маха, друго, што баш та врста посла данас захтева добро познавање и лингвистике (па и психолингвистике) и целокупне медицине, што изискује тимски рад. Да је тако доказ су странице и странице књиге Софије Мићић, којима ауторка покушава да објасни садашње стање у лингвистици, да нас укратко упозна с њеним развојем, многобројним њеним појмовима, ставовима и теоријским поставкама.

Данас, истиче ауторка, све као да проистиче из енглеског језика. Енглески језик је већ више од пола века међународни језик медицине. Стога „кварења“ почињу већ одатле, иако су још увек незаобилазне основе целокупне медицинске терминологије старогрчки и латински језик.

Али, камо лепе среће да опасности по српски језик само одатле прете. Највећа опасност српском језику и у медицини прети од тога што сам српски језик није (још!?!), истиче ауторка, стандардизован. Говоримо ли, примера ради, српским или српскохрватским језиком? Томе треба додати покондиреност већине наших лекара који себе сматрају ученијим ако се у свакој прилици послуже нечим што је страно, додаје она. Макар и да је погрешно преведено или схваћено! Нису у питању само стручне књиге и чланци, реч је и о свакодневном писању историја болести, о предавањима, семинарским, магистарским, докторским радовима, најзад и о свакодневном говору. Овоме треба додати и „народно просвећивање“ по нашим новинама и часописима, које врви од ускостручних, покондирених, израза, који читаоцу мало користе али га воде, по давно изреченом запажању др Владана Ђорђевића (1872), надртом знању..   

И уместо да бране и чувају српски језик, на шта би истина по старом „уставу“ Српског лекарског друштва обавезни били, да уживају у непресушном богатству српског језика, која доприноси јасности мисли, лекарски сталеж се данас сврстава у његове најупорније рушитеље.

Својевремено је писац ових редова са студентима пете (завршне) године Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, извео овакав оглед. Усмено је на вежбама од студената затражио да му преведу реч периодонцијум. Остављајући им седам дана, до наредних вежби, да нађу одговор на то питање. Препоручивши им да се о томе распитају код својих наставника са других предмета, укључујући и оне с клинике која се посебно бави болестима потпорног зубног апарата. Близу 90% студената сматрало је ово питање неважним, па се даље нису ни распитивали, а они који јесу нису потом ни од кога могли добити одговор. Напослетку је један рекао периодонцијом = озубица. А на питање писца ових редова где је то нашао, одговорио је у том и том хрватском лексикону. У српском језику, међутим, периодонцијум је – позубница. (Атанасије Пуљо: Нега зуба, 1923.) Али, ову потоњу реч нико више не користи и не познаје.

У доба писања „устава“ Српског лекарског друштва, у Србији се писала само ћирилица. Не само у Србији већ и на целокупном српском културном простору. Знало се, у аустроугарској царевини, да сваки часопис, свака новина, свака књига штампана ћирилицом припада српском језику.

Ауторка, истина само овлаш дотиче и то питање, питање такозване „равноправности оба писама“, једно, што лично сматра да је реч о аксиому (српски језик = ћирилица), а друго што би расправа о овом вештачком и наметнутим питању учинила књигу знатно дебљом. Но, сва је прилика да расрбљивање српског језика потиче баш одатле. Јер се, већ деценијама, на прсте могу избројати стручни медицински часописи који се у Србији не штампају – хрватском латиницом, то јест, гајевицом. А то би било флагрантно кршење „устава“ Српског лекарског друштва, који, међутим, више није на снази.

Има ли излаза? Ауторка га види у хитном тимском раду лингвиста и лекара, у увођењу посебног предмета о српском језику у медицини на свим медицинским факултетима, чему би још требало придодати и позив уредницима медицинских часописа да посебну пажњу обрате и на језик. Али, авај! Данас уредници ту своју дужност по правилу препуштају лекторима, чак се „хвалећи“ речима „то је лекторово“!?

Неко ће, можда, приметити да све то не може бити ипак довољно за скори преображај, упирући прстом на чињеницу да се српски језик (јер није стандардизован) квари већ у основним и средњим школама, указујући и на недовољно јасан језик који се изодавна користи и у медијима, Потом, на утицај „Интернета“, тачније енглеског језика, који се углављује и тим путем. (Термини; сурфовање, улоговати се, кулер и итд.)

Како год било, ову изврсну, смирену, мада веома провокативну књигу, чије најјаче делове простор не допушта да буду цитирани у целини, требало би да има сваки лекар. Не само да је чита, већ и да по њој поступа , ако може.

Напомена:

Послато чим је књига изишла Српском Архиву, часопису са целокупно лекарство, основаном 1874. године. До данас овај приказ није објављен.

Нити ће бити.