Брана Димитријевић и Славица Поповић-Филиповић

Зубар у Македонији

Стела Мајлз Френклин (Stella Miles Franklin) (1879-1954), аустралијска књижевница и феминисткиња, дописник  листова „The Daily Telegraph“ и „The Sydney Morning Herald“, била је на Солунском фронту  болничарка у саставу Болнице шкотских жена, у Острову. Ту је боравила је од 2. јула 1917. до 4. фебруара 1918. У свом невеликом, а сада врло драгоценом  тексту „Зубар у Македонији“ (1), описала је личне своје утиске, као пацијент приликом посете (српској) зубној станици у Водени, јануара 1918. године.

Локално становништво, пише она – у то доба претежно Словенски живаљ, коме не беше јасно је су ли Срби или Бугари, који живљаше на врло примитивном нивоу, а „треску“ (маларију) сматраше „природном појавом“, болешћу од које свако кад тад мора да оболи (2) – за зубно лекарство није ни знао. Па тако, локалних зубних лекара (и зубара)  и не беше, те је припадницама Болнице шкотских жена – навикнутих на редовне контроле а по потреби и зубно лекарске интервенције – било на вољу да одаберу,  хоће ли у Солун, приватном зубару Турчину, или Британцима у неку од њихових војних амбуланти, или – хм! – чак и Србима. Кени Скот (Canny Scott), са којом је Стела Мајлз Френклин делила шатор, беше се одлучила за Солун и за Турчина, а потом била необично одушевљена његовом нежношћу, па и релативном безболношћу извршених интервенција, али, нажалост, његове пломбе после три недеље – поиспадаше, једна за другом. Још од раније Стела је веровала само Американцима, њиховој, како дословце пише „америчкој школи“; али Американаца нигде није било. На располагању су јој остали још Британци, но како већ беше чула да су њихови војни лекари груби, осиони а презаузети, одлучи да се препусти Србима, па шта буде.

Тако је са још једним сапутницом стигла у Едесу, Водену, како су је и Срби и локално становништво тада звали, у један, по мишљењу ишчезлих Турака, од најлепших градова на Балкану. (Оно што је по лепоти на Балкану Водена, то је у Анадолији Адана,  говори турска изрека.) И дан дањи Едеса је бисер Северне Грчке, са својим водопадом, стрминама, растињем за које би се пре могло рећи да је континентално, алпско, а не медитеранско.

Приближише се згради некадашњег турског харема, па уз степениште. У тој згради је, бележи Стела, и седиште српске избегле деце, из околине Битоља понајвише; деце без родитеља. У пространом ходнику чекали су српски и француски војници, који их сложно пропустише да уђу преко реда, салутирајући уз осмехе. Опис ординације, из пера Стеле Франклин ипак није довољно стручан. Четири до пет столица, пише она, и једноставна апаратура. Било би јасније да је написала „и исто толико машина на ножни погон“, пронађених седамдесетих година претходног века у САД, које су преобразиле зубно лекарство преко ноћи (3). Све до четрдесетих година прошлог века по броју постигнутих обртаја у минуту, нису их могле претећи машине исте намене на електрични погон. Суседна просторија – по опису Стеле Френклин – била је зубно техничка лабораторија. Занимљиво је, међутим, да за обе просторије, Стела употребљава реч „школа“, а не „станица“ а не „амбуланта“. Имали су и неке одрасле (узнапредовале?) студенте, међу којима је било и неколико жена, који су радили са пацијентима.  За њено феминистичко око присуство тих неколико жена беше пријатна новост, данас је то загонетка.

За историју српске војне стоматологије зубна станица у Водени, значајна је утолико што је у њој по први пут рађено целокупно – а не само оперативно – зубно лекарство; не само вађење и оправљање зуба, већ и реконструктивна стоматологија: стоматолошка протетика (израда фиксних и мобилних протеза). У војним зубним станицама, основаним пре ратова, прва у Београду (1904), друга у Нишу (1909) практикована је само оперативна стоматологија. Зубно техничке лабораторије, уз њих, нису постојале (4).        

Иако према Париском уговору од 6. априла 1916. године Срби нису имали права на оснивање позадинских служби, 1. јануара 1917. године у Водени у оквиру Реконвалесцентног одељења, новцем леди Тебит (5), формираће се баш ова зубна станица. Осим ње отворена је и зубна станица при Реконвалесцентном одељењу у Микри, о којој се до дана данашњег врло мало зна(6). И у Микри је рађено и оперативно и реконструктивно зубно лекарство. Сачувана је, међутим, само документација станице у Водени, из које се види да је у њој лечено близу 19.000 бораца (7).

И на основу персоналних картона, која говоре о кретањима у служби, тешко је закључити, колико је зубних лекара, зубара и зубних техничара стварно радило и у Водени и у Микри. Добар пример је др Милош Ђ. Поповић. Он је први шеф зубне станице у Водени, али је после шест месеци распоређен на нову дужност. Ипак је остао у Водени и учествовао у њеном раду (8).

Како год, поводом зубне станице у Водени, у српској литератури и сачуваним документима нигде не наилазимо да је ту била икаква зубно лекарска или зубно техничарска – школа. Сва је прилика да ову реч Стела употребљава да би исказала нешто друго: традицију, доктрину, наук, можда...

Није, дакле, било, описује Стела Френклин, оних дивних (ми бисмо рекли правих правцатих, зубарских) столица, које могу да се окрећу у свим правцима, око себе. Чак ни наслона за главу на тим столицама није било. Ни електричних бушилица, а ни фонтана с текућом водом. Не беше стога могуће да се столица „обори“ и пацијент за трен ока постави у хоризонталан положај, ако би (од страха) колабирао и изгубио свест. Па, ипак, иако амбуланта не подсећаше ни на једну у којој је Стела до тада била, ипак је све што је потребно било ту.

Убрзо се појави капетан др Милан Петровић (9), а један висок и леп војник подиже једну од „зубарских“ оних столица и однесе је у капетанову собу. Тамо у капетановој соби, други један војник беше заузет ложењем пећи. Капетан с уважавањем замоли енглеску сестру, да га мало причека и предаде јој илустроване часописе на три језика, француском, грчком и шпанском, како би јој време брже прошло.

После неколико минута капетан – лепо грађен, висок шест стопа – врати се обучен у бели мантил, док му је његов болничар сличне висине помагао око постављања „фонтане“, држећи у руци пешкир.  Ако будете добра,  храбра девојка, рече капетан осмехујући се, добићете и чоколаду. Па стави кутију с чоколадом на дохват руке.

Говорио је енглески с лошим нагласком стога, претпоставља Стела, што је енглески учио од својих колега, студената, током својих студија у Бечу. Ко зна, можда јој је баш то рекао сам Петровић, иако је много вероватније да је и енглески (осим француског) језика, Петровић покушавао да научи баш ту, на Солунском фронту. А и Стела је знала по неку српску реч, па и фразу; но, беше време да се почне. Моја глава, пише Стела, лежала је у лепо грађеним рукама, којима сам се тако дивила. Оне су сасвим сигурно биле научене да се баве српским војником, пре него ли нервозним и размаженим енглеским сестрама. Тампони од вате (данас кажемо ватеролне, које упијају пљувачку током какве зубно лекарске интервенције) били су велики као за јунаке, па моја уста беху препуна...

Наслона за главу, на такозваној зубарској столици није било, те је глава Стеле Френклин придржавана снажним рукама оног високог лепог војника – болничара. Болело је ђаволски. Закључи, напослетку Стела Френклин. Не мари, одговори јој, санитетски капетан др Петровић, после два или три дана све ће бити у реду. Право пророчанство! Кликће Стела Френклин. Његов рад (златна круница или навлака, на једном зубу) још увек стоји!

А, сада, да се послужимо чоколадом. Зар сам је заслужила? Упита Стела. Добили бисте чоколаду ионако... јер знам да су енглеске сестре храбре.“ А што се плаћања тиче – ништа. То је најмања пажња коју један Србин може да укаже једној од дама својих савезника... Срби су, записује Стела Френклин, толико шармантни да долазите у искушење да поверујете у све што вам говоре.

Чај с капетаном Петровићем, уз кратке Стелине описе о посесивном српском гостопримству, онда поново пролазак кроз ходник препун војника, који салутирају. Напољу, Стела затиче српску сирочад, како под командом једног сувоњавог официра, са еполетама мајора, свог окићеног медаљама раде гимнастичке вежбе.  Та деца су скаути (мали четници). Стела застаје да поразговара с тим официром.

Потом је у уским а живописним уличицама Водене, у којима се пресијавају поточићи. Једна мала македонска слушкиња која кући носи векну хлеба, одлама комад и пружа им (њој и њеној другарици, пратиљи) с најтоплијом љубазношћу.  Мало даље, један Турчин позива их у свој дом, али треба пронаћи камион који ће их вратити у Острово.

Растанку никад краја.

Овај опис Стеле Мајлз Френклин у многоме се слаже са оним што се већ зна о на свој начин легендарној зубној станици у Водени. Драгоцена новост је присуство „студената“, чак и жена, о којима до сада није било података, али и француских војника, који чекају да буду примљени и збринути. Унеколико се, поводом потоњег, понавља прича коју већ знамо поводом оснивања и опстанка Прве хируршке пољске болнице у Драгоманцима (10). Французи се неко време чврсто држе Париског споразума – да позадинске службе морају бити само и само у њиховим рукама – онда ипак попусте, па и њима те српске здравствене позадинске установе добро дођу.      

(1) Stella Miles Franklin at the Salonika Front 1918, необјављена прича „A Dentist in Macedonia“,  налази се у заоставштини, у документима, које је она завештала Мичел библиотеци (The Mitchell Library, State Library of New South Wales) у Сиднеју, Аустралија, а нађена је под регистарским бројем: Vol. Ml MSS. 445/21.

(2) Поповић Г.: Маларија у Шумадијској дивизији на солунском фронту. Из: Станојевић В.: Историја српског војног санитета&Наше санитетско ратно искуство. Београд; 1925. стр. 440.    

(3) Димитријевић Б.: Стоматологија и култура. Нова Европа, Београд; 2002, стр. 42 – 43.

(4) Димитријевић Б.: Исто. стр, 23 и 24.

(5) Госпођица Елис Мери Тебет (Miss Alice Mary Tebbutt), најзад је утврђено, припадница Болнице шкотских жена ( the Scottish Women’s Hospitals for Foreign Service) стигла је на Солунски фронт почетком августа 1916. Са Шкотским женама у Острову, под управом др Агнес Бенет, била је сведок Горничевске и Кајмакчаланске битке. Преласком у Водену, у састав Српског реконвалесцентног центра (од 1. јануара 1917. године) помаже рањеним војницима, српској избеглој деци, организује пероницу, у којој је и сама прала и крпила рањеничко, болесничко, постељно рубље. Своју зараду госпођица Тебет је штедела, а прикупљену суму поклонила је за оснивање Зубне станице при Реконвалесцентном одељењу у Водени, којом ће у први мах руководити београдски лекар др Милош Ђ. Поповић. Госпођица Тебет је учила српски језик и заволела све што је српско, била драг гост на српским славама, а радо би заиграла српско коло са ратницима, обучена у шумадијску народну ношњу. Одликована је Орденом Светог Саве.

(6) Димитријевић Б., Недок А.: Прилог историји зубног лекарства у Србији. Рукопис, чека објављивање у Српском Архиву. Текст се може наћи на истом овом сајту.

(7) Петровић М.: О зубарству у српској војци. Из: Станојевић В.: Историја српског војног санитета&Наше санитетско ратно искуство. Београд; 1925. стр. 712.

(8) Димитријевић Б., Недок А.: Исто.

О самом др М. Ђ. Поповићу, и многобројним његовим активностима, на истом овом сајту постоји низ чланака. Видети: Неисцрпиви Милош Ђ. Поповић, Спас и нада, Алкохол у Балканском рату...

(9) О самом др Милану Петровићу писцу чланка О зубарству у српској војсци, види чланак Славице Поповић Филиповић Др Милан Петровић (1886-1963) Путеви живота и лекарског позива на свим меридијанима света, на овом истом сајту. Петровић ће касније после ратова бити веома заслужан за развој не стоматологије већ – педијатрије!

(10) Димитријевић Б., Недок А.: Настанак легендарне Прве хируршке пољске болнице Врховне команде на Солунском фронту, на истом овом сајту.