Славко Јанковић и Владимир С. Костић

Лаза К. Лазаревић и неурологија

Прим. др Славко Јанковић и академик Владимир С. Костић
Клиника за неурологију КЦС, Београд, Србија

Лаза К. Лазаревић је значајна личност новије српске историје, несхватљивог самопрегора и запањујућíх остварења. Рођен је у трговачкој породици, у Шапцу, 1851. године, а умро у Београду 29. XII 1890. године (по новом календару 10. I 1891). Његов отац Кузман је рано умро и оставио сина да се стара о сестрама и мајци. Иако нејак, лекар-ратник, књижевник, полиглота, ту је улогу прихватио и часно обављао до краја свог кратког и мукотрпног живота. Лаза К. Лазаревић је у Београду завршио права, а у Берлину медицински факултет. Током непуних 40 година живота успео је да заврши високе школе, често испрекидане доласком у Србију како би учествовао у српско-турским ратовима. У првом и другом српско-турском рату (1876-1878) је два пута долазио да би ратовао као лекарски помоћник Дринске и Тимочке дивизије. Медицину је завршио 1879. године у Берлину и одбранио тезу “Експериментални допринос о деловању токсичних доза живе на организме експерименталних животиња”. Ипак, његова везаност за домовину и породицу ниједног тренутка није пољуљана могућношћу да остане у Немачкој у друштву чувеног Рудолфа Вирхова (Rudolfa Virchowa), фон Хелмхолца (von Helmholtza) или Дибуа-Рејмонда (Dubois-Reymonda).

По доласку са студија је био лекар београдског округа, шеф интерног одељења Опште државне болнице у Београду (данас круг Медицинског факултета), затим санитетски пуковник и лични лекар краља Милана Обреновића. Оснивач је Резервне војне болнице 1885. године, за прихват и лечење рањеника из српско – бугарског рата. Био је и редовни члан Одбора за науке (јестаственичке и математичке), Одбора за ширење наука и књижевности у народ, Српског ученог друштва од 1883. године; а од 1888. био је дописни члан Српске краљевске академије.

Књижевни рад Лазе К. Лазаревића је у Србији познатији од његовог рада на пољу медицине. Иако по обиму мањи него што је уобичајено за једног књижевника, он је ипак објавио 9 приповедака и 13 одломака и скица. Око 110 писама која је упутио својој породици такође имају књижевну вредност. Иако обрађује деликатне и тешке теме, њихов завршетак је оптимистичан, са погледом који је јасно усмерен у будућност. Једно од објашњења за овакво уверење Лазе К. Лазаревића је његов став да се само давањем постиже лична срећа.

У историји српске медицине место Лазе К. Лазаревића је неупитно. Јер, уколико је у књижевности и имао мало старије узоре у изванредним приповедачима, у српској медицини је у много чему био пионир.

За својих 40 година живота, медицином се бавио непуних 11 година. За тако кратко време, у периоду од 1877. до 1890. године, објавио је 78 радова [1, 2] који покривају област инфективних, интерних, неуролошких, гинеколошких и хируршких болести, затим токсикологију, офталмологију, судску медицину и паразитологију. Бавећи се и јавним здравством Лаза К. Лазаревић је и у овој области објавио 9 радова. Неки од написаних редова и данас су запањујуће актуелни. На пример, у Новинама Сербским (10. октобра 1979) пише чланак под насловом „О обмањивању публике лажним лековима“ и суморно констатује да: „Наша лаковерна публика губи време које је драгоцено за лечење, па када се превари, крије своју обману…“

Године 1881. он је основао вероватно прво у свету Геријатријско одељење (одсек за лечење стараца са 13 постеља). На жалост, по усуду великих личности из малих народа и средина, признање га је мимоишло, јер се у свету као оснивач геријатрије не спомиње он, већ Ј.Л. Нашер (J.L. Nascher) из Њујорка, који је тек 1909. године одвојио геријатрију од интерне медицине.

Лаза К. Лазаревић се на основу својих радова који се директно баве неурологијом може сматрати утемељивачем ове гране медицине у Србији. У тој области је објавио је 13 радова од којих је најпознатији рад о провокацији бола код ишијаса. Још једном, признање које је требало да му припадне га је мимоишло. Он сам је патио од овог поремећаја од ране младости, како сам наводи услед последица учешћа у српско-турским ратовима где је војевао као лекарски помоћник, а после којих је стално храмао и вукао десну ногу.

Само велики лекари могу да испреплећу свој клинички рад са радом у истраживањима. Таква је била и судбина Лазе К. Лазаревића. Свој оригинални рад о ишијасу је објавио први (Ischias postica Cotunnii – Један прилог за њену диференцијалну дијагнозу. Српски Архив 1880;7:23-35) [3], а потом и на немачком језику у познатом бечком часопису (Ischias postica Cotunnii. Ein Beitrag zu deren Defferential-Diagnose. Allg. Wien Med. Zeitung 1884;37:38)[4]. Прича о његовом раду има омнибус карактер, јер се одвија сукцесивно на три места. Ернест Шарл Ласег (Ernest Charles Lasègue, 1816-1883), профессор медицине у болници Некер (Hôpital Necker) у Паризу, представља уводни део ове приче. Ласег је објавио рад “Разматрања о ишијасу” [5] у коме као механизам настанка бола наводи “вероватно истезање нерва” (“le tiraillement probable du nerf”). Нема сумње да је део његовог неуролошког прегледа обухватао и испитивање бола због надражаја ишијадичног нерва, али он није описао никакав маневар или знак који би оправдао његово име као епоним. Бројни аутори, сакривени иза сопственог ауторитета и механички оправдавајући назив епонима по Ласегу, се често позивају на поменути рад у коме заправо нема ни трага од описа било каквог знака. Суочен са таквим превидом ауторитета, Вартенберг (Wartenberg) [6] туробно констатује: „Међутим, необорива је чињеница да тај чувени рад Ласегуеа из 1864. године, не садржи ништа, апсолутно ништа о том знаку, чак ни назнаку. Веома је непријатно да се констатује гола чињеница да сви они аутори који цитирају Ласегеов чланак из 1864. године као извориште Ласеговог знака нису ни прочитали овај рад. И то се односи на такве људе какви су били Опенхајм и Вилсон (Oppenheim, Wilson).” Други део приче се одвија око две деценије касније, у Србији, где је Лаза К. Лазаревић у Српском Архиву објавио рад о ишијасу на српском [3], а неколико година касније и на немачком језику [4]. У њему је описао маневар истезања ишијадичног нерва који за последицу има бол дуж његовог тока. Његов рад садржи детаљан опис извођења маневра, на 6 његових болесника. Цео преглед он врши у 4 корака: прво, болесник који стоји савија труп пут напред, држећи исправљена колена; у другом кораку, лежећи болесник се пасивно преводи у седећи положај, не дозвољавајући савијање колена; у трећем кораку, лежећем болеснику се од подлоге одиже екстендирана нога; и коначно, у последњем кораку се констатује да бол не треба да буде присутан ако се нога савијена у колену и куку гура пут стомака. Сам каже: „На основу горе обележених анатомских одношаја, нерв ће најјаче бити затегнут онда кад је колено екстендовано, стопало у плантарној екстензији а цела нога фектована трбуху. На тај начин оне гране, које се рачвају у побројане мускуле, а покрај тога, и нарочито кутане гране биће затегнуте преко најдуже површине која је дата анатомским склопом…². Лаза К. Лазаревић иде и корак даље и на себи мери описана померања: “нерв прави екскурзију читавих осам сантиметара у односу на успрвно стојећи положај…² (дистанце од spinae illiacae superior posterior до пете са 103 на 111 цм). Крајње скрупулозно у раду оставља могућност да је неко пре њега описао овај знак, али да уз сав његов труд он за то не зна. Како онда, тако би и данас, оригиналност његових запажања заслужила највишу оцену. Наставак ове приче нас поново враћа у Немачку где је 1881. године, млади лекар Ј-Ј. Фрост у својој докторској дисертацији [7] описао активацију бола подизањем испружене ноге. Појаву бола је објаснио притиском мишића на ишијадични живац. Овај знак је великодушно приписао своме учитељу и ментору Ласегу, чије се име као епоним сада везује уз овај знак. Оваква судбина Лазаревићевог рада је вероватно последица тога што је он објављен на ћирилици, у мало познатом балканском часопису „Српски Архив“ [3]. Међутим, Вартенберг [6] убедљиво констатује да: „Историјски овај епоним није коректан. Тачно је да је Ласег увео овај тест, али га није никада описао. То је учинио његов ученик Форст, 1881. Раније, 1880., овај тест је описао српски лекар Лазаревић из Београда…”. Стога он позива: „да ако овај епоним треба користити, онда то треба да буде Лазаревићев или Лазаревић-Ласегов тест.” Сличан је и закључак Димитријевића [8] да “то треба да буде Лазаревићев знак, обзиром на историјску чињеницу да је он пружио први писмени опис овог знака.”

Тако је заправо, Лаза К. Лазаревић први описао и правилно протумачио појаву бола услед истезања нерва код специфичног маневра. И као што судбина уме да се поигра, она је генерацијама после њега доделила задатак да доказују његов примат. Значајнији корак у том правцу је начинио Вартенберг [6], али и други страни [9] и низ домаћих аутора [8, 10, 11].

Поред ишијаса, у области неурологије Лаза К. Лазаревић је први у Србији дао опис случаја Паркинсонове болести [12], око 70 година после оригиналног описа Џејмс Паркинсона (James Parkinson). У опису синдрома Лазаревић луцидно запажа да је у питању: „²једна ексквизитно моторична невроза. Битна јој је особина прогресивно опадање јачине и тремор свих мускула, који од воље зависе. Обе ове појаве иду руку под руку, и ако где што хоће један да измакне пред другим.² Свестан да “етијологија лута”, даје нам кориснтан приказ тада коришћене терапије: “без успеха употребљаван арсеник, бромкалијум, нитрат сребра, атропин и јодкалијум. Највише сам још очекивао од протрахованих топлих купатила, али сам се преварио у нади. Болесник је, као што рекох, отпуштен у истом стању у каквом је и дошао, и тешко да би после 14 година боловања, могла што учинити и “чудотворна” Брестовачка бања”. Уколико се узме у обзир бурна историја српског народа у периоду од изласка Паркинсоновог рада 1917. године, па до изласка Лазаревићевог 1887. године, агилност српске медицине је била на солидном нивоу.

У оквиру свога неуролошког рада Лаза К. Лазаревић је приказао опис транзиторне афазије, неуралгије супраорбиталног нерва, спастичне и генуине спиналне парализе, прогресивне мишићне дистрофије, можданог тумора, тешког гутања, оздрављења после менингитиса, мишићне дистрофије, атрофије мишића и лечења хореје (за детаљан приказ библиографије Лазе К. Лазаревића види [1]). То све је чини се и био разлог да Лаза К. Лазаревић добије место у одељку посвећеном пионирима неурологије у часопису Journal of Neurology  (званичном часопису Европске асоцијације неуролога), 2002. године [10], као једини лекар са ових простора.

После ових радова, од којих су неки штампани постхумно, животно дело Лазе К. Лазаревића у неурологији, које је једва обухватило једну деценију, и цео његов живот који је једва обухватио 4 деценије, су били завршени. Према Лази К. Лазаревићу живот је повремено био без милости, до нивоа суровости. Испратио је до раке два сина која рано умиру од туберкулозног менингитиса, да би туберкулоза однела и њега самог. Ипак, неисцрпна енергија и блистав учинак указују на изреку која, уколико је тачна, каже да „само ако стално дајемо можемо да стекнемо богатство и срећу“. Срећа је, с друге стране, у животу овог родоначелника српске неурологије ипак имала неки врло специфичан облик.

Литература

[1] Кањух В, Павловић И.Б: Нова библиографија стручно-научних медицинских радова Др Лазе К. Лазаревића. Глас САНУ 2002;46:37-51.

[2] Кањух В, Павловић ИБ. Лаза К. Лазаревић (1851-1891). У: Живот и рад српских научника, вол IV. САНУ, Београд 1998, стр. 1-32.

 [3] Лазаревић Л. К. . Ischias postica Cotunnii. Један прилог за њену диференцијалну дијагнозу. Српски Архив 1880;7:23-35.

[4]  Lazarević LK. Ischias postica Cotunnii. Ein Beitrag zu deren Defferential-Diagnose. Allg. Wien Med. Zeitung 1884;37:38.

[5] Lasègue C. Considération sur la sciatique. Arch Gen Med 1864;6:558-580.

[6] Wartenberg R. On neurologic terminology, eponyms and the Lasègue sign. Neurology 1956;12:853.

[7] Forst J.J. Contribution á l’ létude clinique de la sciatique. Thèse No 33. Facultè de Mèdicine, Paris, 1881.

[8] Dimitrijević D.T. Lasègue sign. Neurology 1952;2:453-454.

[9] Karbowski K and Radanov B.P. The history of the discovery of the Sciatica Stretching Phenomenon. Spine 1995;20:1315-1317.

[10] Kostić V, Kanjuh V. Laza K. Lazarević. J Neurol 2002;249:944-945.

[11] Миловановић С, Миловановић Д. Лаза К. Лазаревић: лекар, писац и научник. Енграми 2002;24:5-9.

[12] Лазаревић Л.К. Paralysis agitans. Један случај ове болести. Српски Архив 1887;10:1-6.